U čast predstojećeg GROSSMANN festivala filma i vina, koji sam redovno posećivao prethodne 2 godine, a ako je Azatot tako hteo, idem i ovog avgusta - evo mog izveštaja od prošle godine (2008.), da se podsetimo i pripremimo za najnoviju verziju.Ovaj osvrt je jedno kraće vreme boravio samo na forumu mog pokojnog sajta, a od tada ga nema nigde onlajn, pa greota da to čami u mojoj ladici, evo ga i kao repriza za stare i kao premijera za nove čitaoce.
Ići će u dva dela, jer ipak tu ima mnogo slova.
Organizatori su naučili par važnih lekcija u odnosu na prošlu godinu:
1) nisu nas terali da putujemo u SL sa problematičnom filmskom kopijom;
2) nisu me smestili bogu iza leđa da se u dubini noći jebavam s taxijima;
3) doveli su bolje i atraktivnije goste;
4) bilo je više vina;
5) ono što je valjalo prvi put (čamčenje Murom), ponovljeno je, ali s boljim jelovnikom na Ostrvu Ljubavi;
6) umesto pokušaja atentata, ove godine su čvrsto vezali platno iza mene (da budem potpuno siguran, uzeo sam Juznu kao taoca, pa ako ginem, da povedem i njega sa sobom u inat zlikovcima!).
Ukratko, ove godine je bilo manje štapa a više šargarepe, pa je zato moja ukupna impresija pozitivnija. Pošto sam znatno zadovoljniji, biće malkice manje mesta za moj trejd-mark cinizam, pa će i izveštaj (ne samo zbog toga) biti nešto kraći (i dosadniji?) od prošlogodišnjeg.
I dan
(subota)
LESS GAY THAN BEFORE!
Iz Beograda nas je ispratila odvratna kišurina, a nešto dalje prođosmo i kroz apokaliptični oblak pljuska, grmljavine i kijameta, ali se sve razvedrilo još pre Hrvatske; u Sloveniji nas je dočekalo sunce koje nas je uljudno grejalo svih narednih dana festivala.
Ekipa koja je krenula iz Bg je umnogome bila ista, i činili su je sledeći parovi: Joca Ristić i njegovo ženče; Bekvalac i njegova goth-cenobyte Maja; Milica iz DOB-a i Samir iz 'Lakobrija Inc-a'; te, naravno, Aca Radivojević i ja. Ovako smo kasnije i bili raspoređeni u dodeljenom smeštaju (nije bilo 3-krevetnih soba ove godine!) što je, rekao bih, bilo znatno više po volji svim involviranim (jedino ne znam kako je bilo Samiru koji je sobu imao da deli sa ženom koja mu nije ni rod ni pomoz bog, a kamo li devojka). Put je protekao glatko i neosetno: ja sam čitao HOLLOW EARTH, poluzabavan roman Rudija Rukera sa Poom kao jednim od glavnih junaka, inspirisan RUKOPISOM NAĐENIM U BOCI i, naročito, PUSTOLOVINAMA A. G. PIMA + faktima iz Poovog života, itd. ali sve to na pitak, pametan, duhovit način (update: ipak, oko polovine me je smorio i ni godinu dana kasnije nisam ga završio! niti planiram). Joca Ristić je za to vreme čitao KAKO ODGAJATI SINOVE (I kid you not)!
Istina, po pristignuću ispade manji pičvajs sa smeštajem: 2 para golupčića trebalo je da se ugnezde u Dvorac Jeruzalem – velelepnu zgradu sa raskošnim apartmanima. Šta je tu problem? Što ide 1 kupatilo na 2 apartmana. Nakon smesta uložene žalbe, golupčiće poslaše još oko 4km dalje od ionako bar 15-ak km od Ljutomera udaljene lokacije. Tek tu nastade negodovanje i gunđanje. Mislim, mesto je predivno, ali je PREDALEKO od centra zbivanja, i ispalo bi preskupo svaki dan ići taxijem do LJ. i nazad, ili se smarati sa pozivanjem i moljenjem i čekanjem festivalskog (vrlo limitiranog) prevoza. Neki su čak gunđali da je ovo otvorena diskriminacija heterosexualnih parova, ali istine radi ipak treba reći da je Grossmann ove godine bio mnogo manje gay nego prošle (kada smo imali ona 2 Austrijanca + Engleza Sajmona, čija bi nova gay verzija HOUSE OF USHER, za koju je pisao scenario De Kotou savršeno legla kao kontrast Kormanu, da su samo organizatori bili agilni & promućurni!).
Naravno, nevolje i kisela lica golupčića posmatrao sam sa blažene distance, pošto su nama, nezaljubljenima, dodelili hotel u sred-srede Lj-a. Tom prilikom zapazih da su nedaće mnogo zabavnije kad ne potresaju tebe, već ih neokrznut posmatraš kod drugih. (Dan ili dva kasnije i 2 'bračna' para behu smeštena u hotel.)
Hotel je zaista osvežavajuće, prijatno iznenađenje nakon mog nedavnog boravka u Crnoj Gori. Udobno, lepo, novo, čisto, pristojno, sa OK poslugom i dobrom hranom. NARAVNO, neki su cvileli da je hrana užasna, da bi rađe jeli beogradski zidarski parizer nego slovenačku pršutu itsl. ali, da vam kaže čiča, bila je to sasvim korektna hotelska hrana, sa mnogo mesišta, velikim izborom salata, uvek sa po 2 supe kao opcijom, jestivim desertima itd. Svakako gigantski napredak prema podgrejanim pizzama iz Kino MITRE od prošle godine.
Prve večeri desilo se OTVARANJE I KONZUMACIJA VINA u Jeruzalem's lotu.
Rekao bih da je bila vanredno uspešna, budući da sam se napio kao nikad u životu – ali bukvalno. Slistio sam, po mojoj nepouzdanoj računici, 10ak čaša raznih belih vina + jednu giga-čašu koktela od vina (odličnog!) koja je po zapremini kao 3 prosečne. Istina, ja nikada ne padam na podljudske grane čak i kada se napijem (znači, ništa povraćanje, svađanje, agresija, debilizmi bilo koje vrste... niti pak padanje u stupor i komu), samo se dodatno uveselim i to je sve. Ovom prilikom jedini veći efekat pijanstva bio je djelomični gubitak ravnoteže (noge lagane, letim!) i blago teturanje, ali sam čak i tomu usprkos sve pokrete i prelaze od tačke A do B obavljao sâm samcit.
Bilo je dražesno videti poznatu slovenačku ekipu na okupu (samo je Marko the Sheret mnogo kasnije došao) i zezati se s njima uz obilje alkohola. Naravno, neke osobe koje su došle alternativnim prevozom i stoga zakasnile na konzumaciju vina cmizdrile su zbog toga kao da je organizator kriv što su loše proračunali svoje vreme. Aca je, inače, sa sobom još iz Bg poneo vernu flašu rakije za post-konzumacijske momente večeri, pa kad su podrumi bili zatvoreni, a sa video bima krenuli nadrealni dokumentarci o nekim lokalnim Rudolfima, on je imao čime da se okvasi a i oko sebe okupljene da počasti. Ja sam, pak, mudro zaseo među Slovence, gde uvek ima vina (katanac na podrumu ili ne, svejedno)...
Inače, prema programu, Juzna je trebalo da stigne u utorak, a Korman u četvrtak, i te prve večeri bilo je relativno malo važnijih gostiju, ako nas ne računamo.
U hotel stigosmo oko 01h iza ponoći; ja sam se, komiran, istog trena zabio u krevet, a Aca je otišao da vileni sa došavšim drugarima iz Bg: Vlada Mančić i njegova ljubovca, Tvrdišićka (nikad adekvatnijeg imena!) + Bojan junky-RODE zombi-ZONA i njegova satanistička djevojčica.
II dan
(nedelja)
INTERLUDI
Narednog jutra ustali smo, svi nikakvi, na doručak, a sa istog se smesta u polu-snu vratili u sobu; pošto smo se uništili alkoholom prethodne večeri, a ionako celog dana nije bilo vrednijih dešavanja (sem ako u njih ne računate igranje šaha sa Karpovim!), odlučismo da alkoholne reziduume iščistimo okrepljujućim snom do dubokih popodnevnih časova. Ovo važi za mene i Acu; neki od trezvenijih posetilaca dan su provodili dosađujući se u Ljutomeru, koji je u nedelju još mrtviji no obično.
Popodne na TV-1000 uhvatismo WAR OF THE ROSES, pa najzad pogledah taj film (solidna zabava & then some! trojka!), a posle večere veći deo srpske ekipe ode u jedinu trenutno-otvorenu radnju u celom Ljutomeru, na benz. pumpi, gde se snabdesmo alkoholom i sličnim aditivima te odosmo u obližnji (mračan i pust) park na orgije opijanja i/ili duvanja, već prema sklonostima. Iako se bacih na obe varijante, crno vino koje je Samir kupio na pumpi nije me radilo kao belo sinoć, te ne dostigoh one vrhunce omamljenosti, iako je veče bilo sasvim uspelo, all things considered.
II dan
(ponedeljak)
NEMA MESA DO ALIENA!
I ovaj dan otpočesmo opušteno i bez jačih cimanja. Prva važna aktivnost bila je tek predveče: konzumacija vina u dvorištu hotela u 18h. U ugodnom ambijentu, pod vinovim lozama, u hladovini, najsexipilnija trudnica koju sam ikada video sipala nam je, jedno za drugim, 5 vrsta vina od glavnih sponzora, uz kraće lekcije o tome koja su i kakva su i čija su. Pošto nam je večera + konzumacija vina bila preča, propustismo svetsku premijeru Đurinog novog "filma" TRAKTOR, LJUBAV I ROKENROL. Kažu (a i slike potvrđuju) da je bila krcata sala, ali film nije gledo niko čijem sudu verujem da mi (eventualno) rasprši predrasudu koju prema njemu imam.
(On a side note: zabavno da su 2 najistaknutija slovenačka reditelja zapravo 1 Srbin –Žika Pavlović- i 1 Bosanac –Đura!)
Te večeri je otpočelo zvanično natjecanje između mene i Marka u uzajamnom vređanju i ponižavanju. Nismo udarali recke niti pisali poene jer je nagrada u tome ionako bio – smeh. Pošto obojica imamo zdrav odnos prema zajebanciji i svemu što uz nju ide, najsigurniji pokazatelj da je žaoka uspešna bio je smeh onoga koji je prima - i što glasniji, to je žaoka oštrija. Recimo, kaže on meni čim sam pristigao na konzumaciju: "Eno ti, sedi za sto. Stavi neke jastučiće na stolicu da bar izviriš iznad stola." Ili, malo kasnije, kada mu se obratim, a on će: "Šta je ovo? Čujem glas, a ne vidim ko govori! Ah, pa to je mali Srbin!" Kad bih došao sebi od smeha uzvraćao sam još žešće, po rasnoj, nacionalnoj, majčinskoj i svakoj drugoj osnovi, a mogao si se kladiti da će on svaku od iole uspelijih mojih provala kasnije da citira svima oko sebe.
Naravno, to nadmetanje se odvijalo sve vreme festivala, najčešće pred publikom, a zarad učešća što više ljudi, kad ustreba i na engleskom. Recimo, Juznina žena nije mogla da veruje koliku dozu političke nekorektnosti čuje, naročito moju liberalnu upotrebu reči "nigger" – ali je brzo shvatila šalu, i smejala se zajedno s nama.
Te večeri se pojavio Tom Mes, čovek od koga sam mnogo očekivao, a koji ispade teško razočmarenje. To je baja koji je pisao knjigu AGITATOR o T. Miikeu, te IRON MAN o S. Tsukamotou (potonju sam ja pozitivno recenzirao na www.kfccinema.com a sada taj rivju imate u mom HRAMU) + jedan je od tvoraca odličnog sajta o japanskom filmu, Midnight Eye. Očekivao sam da mi otvori dušu o tome kakvi su Miike i Tsukamoto naživo, da ispolji bilo kakvu emociju, srdačnost, priču, otkrovenje... ali Mes ispade jedno mrtvo puvalo, gnjavator i drkadžija kakav se retko viđa. Kažu mi ljudi, a sad im skroz verujem, da je taj AGITATOR jedna vrlo slaba i površna knjiga koja se previše bavi sociološkim momentima savremenog Japana i multikulturalnog melting-pota Tokija, a premalo (ili nimalo) esencijom koja baš Miikea čini osobenim autorom. Uostalom, to je čovek koji je jednu lokalnu zabavljačicu pokušavao da impresionira (polupijan, u 05 ujutro, u kafiću) rečima: "You know, I have a book..." To je, najzad, čovek koji je "isporučio" apsolutno najjadniji izgovor za "predavanje" koji sam ikada u životu čuo ili se drznuo da zamislim! (O tome kasnije)
U 21h odoh da pogledam DAVITELJ PROTIV DAVITELJA u bioskopu, nadajući se boljoj kopiji od one mrljavo-popišane-iskrzane koja je trenutno na zvaničnom srpskom DVD-u. Avaj, bila je to festivalska kopija (sa eng. titlom – iznenađujuće dobrim!), jedva 2-3 nijanse bolja od one koju znam a svakako vrlo daleko od onoga kako taj film treba da izgleda. Ipak, beše to zabavno overiti još jednom, ovog puta sa masom stranaca (među njima Mes, kao član žirija, i jedan uštogljeni Rumun, filmski kritičar).
Potom stigoh taman na početak Jorove priče o ALIENU 3. Btw, genijalni štampari koji opslužuju "Lazu" uspeli su da gromoglasno najavljivano latinično izdanje knjižice zaseru koricama sa nekom ogavnom nijansom zelene, tako da je Jor u nastupu rastrojstva oljuštio plastifikaciju s tom debilnom farbom, i antićiriličarima u SL prodavao verziju sa crno-belom koricom. Jor je, kao zadrti pravnik, bio uplašen da narodu pušta bilo kakve inserte ili slike iz filma bez pismenog odobrenja FOX korporacije, tako da je to bila prilično suva žvaka sa njim ispred belog platna, dodatno oslabljena tehničkim zajebancijama s mikrofonom. Iskren da budem, veći deo nisam ni čuo, delom zbog mikrofona, što zbog pijane grupice Slovenaca koja se cerekala i galamila i koju nikako nisam uspevao da ućutkam, a delom zbog Marka iz Žutog titla s kojim sam baš tada ćaskao. Sve ukupno bilo je 10ak ljudi u publici, računajući srpsku delegaciju. Normalno, organizatorima nije ni palo na um da igde u hotelu ili na trgu ispred okače plakate kojima se najavljuju predavanja (a kad kažem 'plakat' pod time bih bio zadovoljan i A4 c/b odštampanim papirom sa najavom dešavanja!) nego je previše toga bilo po principu "ko zna, znaće – ko ne zna, neznaće!"
PS: Tik pred Jorovo predavanje prišao mi je Tomaž i tražio da ja najavim Jora. Meni to bilo bezveze: em sam ja tu gost, pa mi glupo da JA najavljujem drugog gosta, pa još kolegu, a toliko domaćina okolo (prošle godine je moju promociju najavio sam Tomaž); pored toga, principijelno mi je bilo bzvz što me to pita 5 minuta pred početak dešavanja, jer ne volim improvizacije bilo koje vrste. Stoga rekoh da radije ne bih, a on reče da je OK, nije problem, pitaće Bekija (ne shvatam zašto on, Tomaž, nije mogao da kaže 3 prigodne rečenice o svom gostu?!). Tek poslednje večeri shvatih da to Tomažu ipak nije bilo OK i da mi zamera što sam ga izneverio... To je prouzročilo intenzivan bol u jednom delu moga tela koji ne bih sada imenovao...
III
(utorak)
KO ŽIV A KO MRTAV
Ovo je dan koji je Aca proveo u šopingu u Beču, do koga je skoknuo autom. Vozili ga Tvrdišićka i Mančić s kojima je proveo ceo dan. Ne zavidim mu. Vratio se s nekim trejdovima, od kojih jedan – Žeželjev EL DIABLO – s velikim užitkom pročitah narednih dana. Volem Žeželja pa to ti je!
Isparilo mi je iz sjećanja šta sam radio do popodneva, ali siguran sam da je bilo super i neponovljivo! Utorak je bio veliki dan jer su tek tada stigle prve Velike Zvezde, a pre svega Juzna. Oko 18h je bila konzumacija vina u zadnjem dvorištu hotela u kome sam bio smešten, pa siđoh na to zbitije. Smesta prepoznah Juznu, ali videvši da ga Lakobrija upravo smara pokušajima da objasni koliko mu THE DENTIST znači u životu i koliko ga je baš taj film opredelio da postane ovo što je danas (uz Juznin dubiozan izraz lica), odlučih da ne prekidam njihov razgovor. Umesto toga, pozdravih se sa Žutim Titlićima, koji mi pokazaše ko je u masi novopridoščih – Kristijan Milić (ŽIVI I MRTVI), pa sedoh do njega i upoznasmo se.
Xtijan nije čovek od mnogo reči, mora se kasti, ali kad ga bolje upoznah narednih dana, shvatih da se radi o vrlo cool liku, "jednom od nas" što bi se reklo. Dražesne curice počeše da nam sipaju bela vina od 5 vrsta (bio je i neki roze, ali to pijucnuh samo iz učtivosti, jer je to jedino vino koje inače ne volim). Već pominjana najsexipilnija trudnica koju sam ikada video bila je i ovde glavna sipačica i objašnjavačica (koje je koje vino, kakvo i odakle i čije je).
Potom svi poitasmo u kino na još jednu turu ŽIVIH I MRTVIH: Juznina žena sede do mene, pa sam je tokom filma indoktrinirao i objašnjavao joj background filma i pojašnjavao ko je ko u tom ratu (ali da su u suštini i jedni i drugi i treći – loši momci!). Divna žena, zaista.
Kasnije te večeri sa terase hotela posmatrali smo (ja, Aca, Boki i njegova, Vlada i njegova + Samir i njegov Lakobrija...) negledljivi lajn-ap pretežno slovenačkih amaterskih filmova među kojima je jedini kao ne-suviše-negledljiv bio jedan koji su snimali osnovnoškolci, a žanrovski je nešto kao borilačka (!) teen drama sa okrepljujućim naravoučenijem za koje su još jedino tako mlada dečica sposobna. Ako ništa drugo, bilo je dinamično i zabavno; čak je stejdžovanje tih scena borbe bilo sasvim korektno, all things considered! A možda je stvar samo u tome što je filmić bio okružen ne.gled.lji.vim tvorevinama bez ikakvog stila, ružnim i nenadahnutim.
U jednom trenutku se iznervirah pa počeh da gledam u zvezdano nebo kao daleko zanimljiviji prizor od platna na kome je Ono išlo. A onda, kao kruna večeri, dođe i razlog što smo se okupili u tolikom broju: svetska premijera kratkog (30ak min.) filma SEKTOR koji je piso Boki a u istom i igra, zajedno sa Žikom T. i Nadom Š. Već sam se drugde osvrnuo na ovo razočaravajuće iskustvo, pa ću ovde reći samo: IZGLEDA sjajno, ali je uprkos tome vrlo uninvolving, šuplje i neubedljivo. Prikazivanje je prošlo u muku, a s mukom se i završilo, tj. nije bilo nikakvih komentara potom. Sutra nas je čekao naporan dan, pa se ja ranije no obično (oko 01h?) bacih u krpe.
NASTAVIĆE SE...
U spektakularnom nastavku čitajte o tome kako je protekao moj susret sa gigantima kakvi su Brian Yuzna i Roger Corman!
