Reći ću odmah da smatram ovo
najboljim delom ovog serijala – što će reći, boljim i od prvog! Moj prikaz
prvog dela imate OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2010/02/28-days-later-2002.html Pisan je pre skoro četvrt veka, i
nisam najsrećniji svime u njemu, tj. ne slažem se 100% sa samim sobom iz tog
vremena: manje mi je neslaganje u opštoj oceni a veće u detekciji i
artikulaciji problema. Ali uopšteno, to jeste jedan 3+ film, odlične dve
trećine sa slabunjavom poslednjom trećinom. A evo, ko želi, i mog osvrta na
drugi deo: https://cultofghoul.blogspot.com/2010/02/28-weeks-later-2007.html a nek se tu nađe, da se ne oseti
uskraćeno, i rivju trećega: https://cultofghoul.blogspot.com/2025/07/28-years-later-2025.html.
 |
| Ćele-kula |
Četvrti deo, za one koji broje,
dakle BONE TEMPLE, ima tu blagu falinku što je nastavak – i glavni i sporedni
likovi uvedeni su u prethodnom, slabijem delu; slabijem, iako ga je radio
reditelj prvog dela! I uvedeni su ne samo likovi, nego i naslovni ambijent, pa
i zaplet je tu zametnut. U prologu trećeg dela je razrada i epilog četvrtoga;
četvrti se ne može u potpunosti skapirati bez trećeg (ko su ovi ljudi i zašto
su baš wtf takvi).
 |
| još malo digni te obrve i pašće ti perika |
Ali, ako ga to donekle čini krnjim
(nije sav svoj), to ga ne umanjuje bitno, a svakako ga ne umanjuje onako kao
slaba trećina prvog dela: BONE TEMPLE je čitav odličan. Oh, da, ovo
odlično počinje, sjajno se razvija, i maestralno se raspliće (uz jednu ili dve ograde,
o tome vidi ispod SPOJLERA). Na palčeve jedne ruke mogu se izbrojati odlični
KRAJEVI u novijim hororima, pa je tim veće postignuće ushićujuće izuzetan
završetak ovoga. Horordžije danas su maltene zaboravile kako se VEZUJE MAŠNICA
– ali ovaj film nas podseća i na tu poluzaboravljenu umetninu.
 |
| posrid sride |
Pošto smo u prethodnom videli pomalo
deža vi reimaginaciju „coming of age“ filma u doba „zombija“, u ovome shvatamo
da je treći deo bio samo jedno predugačko pripremanje terena za pravu i
originalniju i zabavniju i idejno zanimljiviju stvar. Dečak, prerano „odrastao“
u prethodnom delu, sad treba da se socijalizuje. Pred njim je izazov: Sekta
Satanista! Pa, ko bi tome odoleo?!
 |
| Hail Santa |
Šalim se. Donekle. Ali svakako je
potentno i rečito da mehanizmi funkcionisanja te mini-sekte na
groteskno-parodičan način oslikavaju neke od temeljnih mehanizama svake socijalizacije:
inicijacija (moraš da zaslužiš svoje mesto u grupi, dokažeš se), imitacija
(iliti konformizam, moraš da izgledaš isto ko ostali i da radiš isto što i
oni), fetišizacija i idolopoklonstvo Vođe (koji je zemaljski zastupnik
više sile – nekom je to Novi Tito, nekom Satana, ali ok, svakom svoj bog), građenje
kohezije grupe kroz zajedničko masovno krvavljenje svojih ruku
(ne ruke u džepove, ne voajerisanje sa strane, nego svi u blato – svi u blato,
svi u krv – svi u krv!)...
 |
| svi Turci... |
Naravno, krajnja disolucija grupe
je takođe prikazana kroz sasvim logične i istorijski pokazane mehanizme, sile i
odnose, ali ne bih o tome previše, da ne bih spojlovao. Ali to kako i zašto
prođu je, nadam se, i prorokovanje toga kako će ova naša demonska sekta zlotvora
na vlasti da prođe, uključujući njenog vožda. Što pre.
 |
| ministar kulture u Ćacistanu |
Uglavnom, ta sekta je odlično koncipirana, ne samo značenjski nego i ikonografski, i sa svim detaljima koji je čine, uključujući brutalno pervertirano značenje reči „milosrđe“ („charity“). Njeni članovi su odlično skicirani, neko više neko manje, po potrebi – jedna od njih, bitna za priču, kroz vrlo cool nonšalanciju kojom se neuzbuđeno, čak graciozno, otarasi jednog razbesnelog koji se zajurcao na nju. Mnogo je, premnogo sjajnih detalja ovde, a premalo vremena, pa ću samo usput napomenuti truizam da je Džek O’Konel, jezivi irski vampir iz SINNERS, takođe i jedna od najodličnijih stvari u ovom filmu:
 |
| amin! |
još stravičniji,
bolesniji, odvratniji a opet čudesno harizmatični zlikovac – kojega, vrlo
pametno i lepo, vidimo i sa spuštenim gardom, maltene normalnog, skoro
ranjivog, kad nije sa svojom bandom, nego se upusti u razgovor s doktorom. Koji
ipak nije Doctor Satan.
 |
| državni službenik |
Što me dovodi do druge briljantne
stvari u ovom filmu, a to su lik i aktivnosti dr Kelsona. I on je ikonografski
besprekoran: ćelav i namazan jodom (dakle, crven po celom golom delu tela),
luckast ali nejasno smesta da li i lud, ili naprosto načet dugotrajnim
samovanjem u tako bolesnom okruženju.
 |
| svucite se |
Naspram bande poslušnika, on je
misleći individualac. Samotnik, ali posvećeniji (i korisniji) zajednici od onih
bespogovorno utopljenih u nju. Iako naizgled kandidat za figuru „ludog
naučnika“, on, srećom, ne pada u taj otrcani kliše, dapače. Kroz njega scenarista
Garland uzima, i naopačke izvrće, situaciju iz Romerovog DAY OF THE DEAD. U
DANU smo imali ludog naučnika koji je zapeo da od zombija pravi čoveka. On je
lud zato što ne može od govna pita, od kaputa lopta, niti od Vučića čovek. Smrt
je ireverzibilan proces. Mrtvo je mrtvo, a to što doca radi je besciljni
ćorsokak.
 |
| teško ga je promašiti |
I
tu najzad dolazimo do smislenog trenutka za insistiranje da ovi u 28-serijalu
NISU zombiji, nego su zaraženi. Za razliku od živih mrtvaca, hodajućih
oksimorona, zaraženi se mogu (teoretski) izlečiti. Za smrt nema leka,
ali za bolest možda ima. I zato, uz svu ekscentričnost, naš Kelson nije ludi
doca. On je svetlo razuma u tami smrti, bolesti, propadanja i haosa. On je
čuvar ne samo razuma, nego i sećanja i respekta i humanosti, kroz taj njegov
„memento mori“ hram, gore, i kroz odabrane knjige i ploče, dole.
On
je Potpuni Čovek, jer ima u sebi i Dobricu i Satanu. Ovo drugo vidimo u
najboljoj sceni filma, godine, decenije, univerzuma... Nekada davno, i sve
doskora (a možda i još uvek?) kada su hteli domaći kritičari da pokopaju nekog
reditelja, oni mu prilepe: „Pih, videospotovska režija!“ Kao da je video spot
(dobar!) lako napraviti! Kao da je to neka prosta salata, Hasan seckati,
sec-sec-sec koješta nabacaš i eto spota...
Enivej,
„spot“ koji imamo pred kraj filma – samo ako ste zadnjih mesec dana proveli u
rupi bez interneta biće vam spojler to da se tu čuje „The Number of the Beast“
by Iron Maiden. Ta scena ne samo što izgleda i zvuči moćno baš s tom
pesmom, nego je i spektakularno koreografisana i odglumljena – i to ne samo
Rejf Fajns, koji blista i obasjava ovaj film svojom glumačkom bravuroznošću i
kad treba da se preteruje i kad treba da se anderplejuje, nego i O’Konel i
njegova banda koja biva zasenjena performansom u ovom svetu čemera. Hteli ste
veće od života? Evo vam ga još VEĆE!
A to vam kaže neko ko uopšte nije
Mejdenovac (ja sam više za staru Metaliku, Sepulturu i Megadeth,
od klasika, ili sam bar bio za njih dok nisam prešao na death, black, doom i
industrial): tokom te scene u bioskopu osetio sam ushićenje i oduševljenje
kakvo nisam skoro u mraku sale doživeo! Sad je verovatno imate i na Jućubu, ali
bolje je videti je u kontekstu filma.
 |
| da, glasam za SNS, kako ste pogodili? |
Ako imam neke zamerke glede ovog
filma, one se skoro sve tiču „Samsona“, džinovskog „zombija“ kojega doca
pokuša, i manje-više uspe da izleči od zombizma i da napravi čoveka od njega.
Ali tu dolazimo do problema koji je skiciran u replici iz MARATONACA: „To nije
čovek – to je grdosija!“ Zašto je prvoizlečeni morao biti toliko veći od
života, grdosija od preko dva metra, napucana mišićima i obdarena posebnom
salamom od oko pola metra, kao da je lik iz stripa Ričarda Korbena!? Njegova
pojava previše je groteskna, (ne)namerno komična za ono što od njega treba da
ispadne: prvi novočovek, „vaskrsnut“ iz zarazombifikacije, vraćen na staro (?).
 |
| ecce homo |
Osim toga, transverzala njegovog
luka nije mi dovoljno smislena (ako ja nešto nisam razumeo, prosvetlite me u
komentarima!): ODAVDE NADALJE IDU ŽEŠĆI SPOJLERI!
 |
| opažam ovde neke SPOJLERE |
Dakle, naš doca Kelson na jedvite
jade od ove grdosije napravi čoveka koji, umesto da želi da ga proždere, počne
ljupko da gleda u Mesec (što je i prva reč koju izgovori ušavši opet u verbalnu
fazu). Onda, vođen željom da iznova mapira svoju prošlost, ode do mesta gde je
inicijalno, kao dečak, bio zaražen – u vozu. I tamo ga OPET izujedaju, i opet
zaraze! Or do they? Tu počinje konfuzija. Mi, naravno, ne znamo prirodu
docinog „leka“: da li on daje trajni imunitet na zarazu ili izleči samo tu
jednu konkretnu prehladu ali ne i sve buduće prehlade? Dakle, prvo vidimo da su
ovoga gadno izujedali u vagonu. Pitamo se: hm, dal će da se vrati u krvoždera
ili će ostati čovek? Onda ga vidimo kako nežno u naručju nosi mrtvo telo dr
Kelsona i odahnemo: dobro je, ipak je još uvek čovek, nije zaražen. A onda, kad
priđe naopačke raspetom Lordu Džimiju, on se izbeči i zareži da ga izgrize kao
u stara dobra zverinja vremena. I sad šta koj kurac? Jel si riba il si devojka
il si sirena? Ili kako ti ćune sa tvoje mega-ćune: sa ljudima čovek, sa zverima
– Zver? Nategnuto mi je to, kvari mi smisao čitavog tog narativnog toka... Koj
kurac ceo film lečiš čoveka da na kraju ne bi bilo jasno ni da li si ga
izlečio?!
 |
| IZLEČEN SAM! |
Ali je barem zato epilog (skoro)
božanstven. Lepo je opet videti Kilijana. Sad podučava ćeru istoriji. Lepo je,
čak predivno, čuti prepoznatljivu temu iz prvog dela na odjavnoj špici. Tako se
vezuje mašnica, tako se opisuje puni krug. I poslednje reči koje se izgovore u
filmu su oličenje mog paragona svete jednostavnosti: toliko su proste i logične
da je to doslovno (bar meni) bilo dirljivo. Suze su mi navrcale!
 |
| izlečiću i to |
„Hoćemo li im pomoći?“
„Naravno da hoćemo!“
Zbog tog „Naravno!“ ovaj film – inače posvećen
istraživanju ZLA U ČOVEKU – završava se sa (puščanim) zrnom NADE.
 |
| a sad kad si obuko gaće slušamo DURAN DURAN |
Avaj: i tu mi dve stvari sreću
kvare.
1)
Tokom te završne lekcije, to što Kilijan priča svojoj crnoj ćerki nije zvučalo
kao smisleno i tačno ni u vreme kada je scenario bio pisan, ali ga obesmišljava
vreme u kojem film gledamo i u kojem slušamo ovakve nebuloze:
„’Those
who forget history are doomed to repeat it.’ Then this becomes a kind of a
cornerstone of European post-war political philosophy. To never forget. To... To
make it the ideas that go bankrupt. Fascism, nationalism, populism, totally
dismantled. Never to return.“
 |
| Never say never... |
Naivčino. Pozdravio te Tramp i gomila drugih fašista, nacionalista
i populista širom sveta. European post-war political philosophy se upravo
raspada (tj. ogoljava kao travestija) pred našim kolektivnim očima.
 |
| evropska kuća GORI! |
2) Sasvim logična posledica pretežne odličnosti ovog filma jeste – njegova propas na blagajnama! Ovo je, izgleda, suviše dobar film za rulju. Rulja oće da gleda zlog šimpanzu kako kolje i čereči (u CGI modu) neke fufice i debile, to je za njih pojam horora, a ne ova ipak prilično promućurna i svakako podsticajna studija iz Zla. Prema tome, za sad još nije izvesno da li će treći film iz ovog novog izdanja (tj. peti ukupno) i da bude snimljen. On je bio zamišljen da bude sasvim na temu ISKUPLJENJA ili tako neke ružičaste, nadeždne stvari. Ako se on ipak ne bude desio, ispašće da ga je stvarnost na više nivoa – obesmislila. Jer: možda stvarno nema nade!
