28 YEARS LATER (2025)

 

Ovo je treći deo serijala 28 NEČEGA, koji je začet odličnim filmom 28 DAYS LATER (2002) a nastavljen vrlo dobrim 28 WEEKS LATER (2007). Iz neobjašnjivih razloga čekalo se nenormalno dugo, ali evo, 18 YEARS LATER, stiže i treći deo. Međutoa!

Nije lako odrediti se prema filmu koji nije ceo, nema kraj, nego – „nastaviće se“. Ovo je prva epizoda planirane trilogije. Kako sad da sudim o prvoj epizodi trodelne serije, pre nego što je celu odgledam? Pokušaću, ali s tom ogradom.

Posrid sride!

Zadovoljan sam kamerom, režijom i scenama akcije i krvoprolića, mada potonjih baš i nema mnogo.

„Zaraženi“ izgledaju gnusnije no ikad, gadnije i zajebanije nego klasični zombiji, i to važi i za puž-golać-zombije i za mega-jake alfa-zombije. Maske odlične.

Nisam Kilijan!

Taj narativni luk sa dečakom koji ubrzano odrasta suočavajući se sa smrću, ali i sa očinskim autoritetom, dobro je koncipiran i izveden. Ništa novo, ali hej, pa to je arhetip, knjižurine su pisane i filmčine su snimane o tome, i opet će, jer večita je tema. Ovde je sveža jer je stavljena u raspali, truli kvazi-svet sa vrlo krhkom nadom za budućnost, gde i odrastanje mora da se obavi brzo, i pre vremena. Nou tajm Tuluz!

Spoj tog arhetipa sa „Rađanjem heroja“ takođe je zanimljiv, više zbog konteksta nego po sebi, i ostaje da se vidi kuda će ovaj heroj dalje ići i u kom pravcu rasti, ili padati (jer izgleda da će i predstojeća dva filma da prate dečaka).

Voz za Busan

Dečak je dobar, mada ne toliko izvrstan koliko su neki rivjui hteli da načine: OvenKuper (ADOLESCENCIJA) he ain't, mada bi mogo da mu glumi mlađeg brata; ali tu relativno istu i jednoznačnu grimasu stameno nosi, solidno se rve i sa jednim Rejfom Fajnsom, a prilično je ubedljiva i njegova relativna transformacija, ili bar promena, na kraju. Biće nešto od njega, ako se ne propije.

Preuzmi štafetu, sinko

Nisam se dosađivao, dapače, bio sam prilično uvučen u priču – s izvesnim ogradama (vidi dole). U jednom trenu, kad dečak donese izvesnu odluku i počne da je sprovodi (na trećini filma), imao sam onaj krajnje redak strah: „Auh, KAKO li će iz OVOGA da se izvuče?!“ (SPOJLER: Previše neubedljivo lako.)

I to je otprilike sve što imam reći a da ne zalazim u SPOJLERE.

Što ću upravo sada učiniti, pa ko nije gledo film, nek ne čita dalje!

SPOJLERI!!!!!!

Prvi put s ocem na jutrenje

Imam problem s time što mi apsolutno ne pije vodu „svet“ ovog filma. Ni za tren ne mogu da poverujem da je jedna tako velika zemlja kao Velika Britanija a) doživela potpuni raspad, b) da je spoljni svet, a pre svega njiov američanski sponzor preko bare, dopustio da se ona raspadne i ostavio je da sama truli i crkava („Eto vam sad vaš ostrvski mentalitet! ko vas jebe!“) i c) da za toliko vreme – alo, 28 godina! – današnja nauka, medicina i šta god, nisu našli lek za taj „virus“!

Sad, da će sve to, taj otpadak društva, da regresira na neku varijantu UK iz 1950-ih, s elementima srednjeg veka, još nekako i da progutam, ali… mnogo mi je to treš, kao u onom filmu Nila Maršala koji nisam ni hteo da gledam.

Kunem se, nisam Kilijan!

Takođe, nije mi uverljiva ni evolucija zombija koji to nisu: i dalje ih ima mnogo, mada nije jasno kolko nezaraženih ima na ostrvu (celom, UK, ne ovom ostrvcu u filmu) i čime se hrane ovi bolesnici, krdima jelena? Koje vataju golim rukama? Ovi alfe, možda trčeći i stignu jelena, mada ni to nije ubedljivo, ali ovi debeli golaći, koji jedu crve – pa, kažu da su puni kalorija, ali ne baš da bi zadugo održavali snagu onolike telesine. Ukratko, ni biologija zombija koji to nisu mi ne pije vodu.

A ni lakoća s kojom se dečak probija kroz ove bolesne zaražene šume s bolesnom kevom, koja ume dobro da potrči, kad zatreba, ali i da se kilavo vuče, i da je na leđima nose, kad to scenariju zatreba. Realno, dečko ne bi imao nikakve šanse u datom kontekstu – maločas, dok je bio sa zdravim, pravim i borbenim ćaletom, JEDVA je preteko, a sa bolnom kilavom kevom (onda kad nije maratonka) on među zombije (koji to nisu, u redu, jebali vas oni) prođe ko vruć nož kroz puter. Prc! How convenient!

Ako je mogo Isus po vodi, možemo i mi!

Plus, celo ono slepo crevo sa švedskim turistom (!) mi nema smisla ni na kom zamislivom nivou. Šta, Engleska je sad postala kao neka jebena Srbija koju su svi ostavili da truli i zabole ih šta se u njoj zbiva, „Nek se svi izedu međusobno što se nas tiče, ne da nam se smarati se time!“, pa tu dolaze još jedino dokoni avanturisti, badavadžije, za malo adrenalina? Koješta.

Uzgred, ne razumem zašto neke baš dobro opremljene trupe – npr. američke, ne dođu na britanska ostrva s nekim dobro oklopljenim specijalcima i zarede da, malo gasom, malo mecima, ne pobiju sve zaražene, ipak njih metak i slična sredstva lako reševaju, čak i strele, nisu ništa natprirodni, smrtni su stvorovi – sem kad scenariju drukče ne zatreba.

Reimaginirana familija

„Ali Gule, kako ne shvataš, pa to je sve metafora! Ne budi tako bukvalan! To su simboli a ne priča iz dnevnih novina koju ćeš da raščlanjuješ na komade!“

Ne znam, bre, taj mi Alex Garland ide na jetra, oduvek i svuda: vidim i ovde da bi teo nešto da poruči, neku kao satiru na svašta nešto – ostrvski mentalitet, britansku samodovoljnost, tradicionalizam, lako skliznuće u pleme, u jednoumlje, u totalitarizam, plus otrcano „Mama je dobra ali bolesna, Tata je loš i grub i nasilan, iako s dobrom namerom“.

Nemci-Partizani za 21. vek

Sve mi je to nedokuvano, nedorečeno, nezaokruženo, kao da gledam prvu epizodu trodelne serije koja možda oće a možda i neće u nešto da razvije ove skice i nagoveštaje.

U tom svetlu gledam i lik Reja Fajnsa, koji izgleda i ponaša se zabavno i donosi najsvežiji deo filma, ali i on mi je takođe krnj, nepotpun, previše weird čak i za taj hyper-weird svet. Plus, sa njim i sa ovima na samom kraju kao da odlazimo sve dublje u jedan videoigričasti svet, još stilizovaniji i udaljeniji od svake pojmljive stvarnosti, u kojem će mi još teže biti da zaozbiljno uzimam satire i podtekste na bilo šta aktuelno i s današnjim svetom povezano. Prećeraše s fantazijom!

Ovo se zove Ćele-Kula!

Ipak, mada sam bio u manjini, ko Srbin u Prizrenu danas, povodom KENDIMENA Nije D. Kostić, rado ću, prvom prilikom, pogledati njen drugi deo ovog serijala, ove zime, ako je dočekam, baš da vidim kojem se bogu mole u Hramu od Kostiju (iliti Ćele-Hramu). Mada, sudeći po ovome što videh u ovom filmu, to je neki optimistički hipi paganski bog Sunca, Prirode, „ništa ne umire samo se vraća Majci Zemlji i reciklira“ i bla bla… 

A u tom duhu je valjda i taj bulšit sa bebom jebeno zaražene istrulele majke koja se kao rodi iz trulog trbuha zdrava i čitava zbog "magije placente"! PA NEMOJTE BRE SA MNOM JESTI GOVNA, beba i majka imaju isti krvotok, nema te biologije i magije koja će bebu da zaštiti da nema isto to što joj ima keva!

Ali bio bi red barem u tom hramu da se objasni mistično značenje broja 28 kojim nas smaraju već tri filma, a spremaju još dva. Znači, da novoenglezi voršipuju broj 28, da im je on ono što je nama broj 10, kroz izreke tipa: „Hej, vidimo se za 28 sati!“, „Gde si Sajmone, stara kućo, nema te 28 dana!“, „Teletabisi počinju u 28 sati i 28 minuta!“, „Ko rano rani, 28 crva grabi!“, „U tuđega tatka 28 santima patka!“, "Kolko je sati?" -"5 i 28, na kurcu te nosam", „Kilo leba vam je 28 funti“ – „Štaa? 28 majki da ti jebem (mrtvih)!“ itsl.