понедељак, 26. јануар 2009.

BLIND TERROR aka SEE NO EVIL

**(*)

3-


ne znam kako mi je do sada izmicao ovaj film, budući da ima gomilu visokoprofilnih imena: radio ga r. flajšer (BOSTONSKI DAVITELJ), pisao iskusni b. klemens, muziku komponovao e. bernštajn, snimao džeri fišer a gl. ulogu igra mia farou.


1 od mogućih razloga što mi je ovo dugo bilo ispod radara je i činjenica da filma uopšte nema u inače sveobuhvatnoj enciklopediji horrora fila hardija!


u svakom slučaju, radi se o lepo uslikanom filmu čija je osnovna boljka što odličnu premisu nije pametnije razradio.


fanovi dilana doga prepoznaće u finalnoj deonici filma direktnu inspiraciju za početak epizode OČI ZLA (br. 8) –koja je, uzgred, mnogo bolja u svom fahu (kao strip) nego li što je ovo kao film.


znači, slepa devojka (farou) na imanju u engleskom kantrisajdu gde se zabavlja jahanjem konja umesto jahanjem svog (bivšeg?) momka dok skriveni ubica pobije celu njenu familiju dok je ona vani, a ona prespava celu noć i provede veći deo jutra u kući punoj leševa, ne primetivši to. a onda, ubica shvati da je u kući ispustio narukvicu sa svojim imenom (uvek nešto!), pa se vrati, i sad ona mora da mu umakne a da ne razbije nos o neki zid itsl.


znači, kao slasher verzija WAIT UNTIL DARK, što je super kao premisa, ali u egzekuciji ta situacija nije izmužena dovoljno.


moja glavna zamerka je užasno banalna i naivna ideologija (što se odražava i na žanrovsku učinkovitost): naime, psiho ubica se dovodi u DIREKTNU (toliko smešnu da je to na ivici parodije!) vezu sa vremenom nasilja u kome živi, kao njegov pasivni produkt. u bukvalno prvom kadru vidimo ga (tačnije, njegove čizme sa zvezdama, pošto je ovo whodunit) kako izlazi iz bioskopa u kome je upravo odgledao double bill THE CONVENT MURDERS i THE RAPIST CULT (prilično sam siguran da ovi filmovi ne postoje, ovaj drugi svakako ne, ali lepo zvuče u umu scenariste kao slika vremena!). on prolazi pored izloga u kojima se deci nude IGRAČKE-TENKOVI I MITRALJEZI, novinski naslovi KRUPNIM SLOVIMA VRIŠTE O BEZUMNIM ZLOČINIMA i u drugom izlogu, na TV-u, daje se neki NASILAN film (a sve to uz PRETERANO MELODRAMATIČNO-BUČNU MUZIKU)!


pa kako onda da čovek ne poludi i ne reši da pobije celu familiju čoveka čiji mu je auto isprskao čizme!?


nikako, eto kako! society is to be blamed!


sad, ne samo što je ovo izneto na način koji neumoljivo podseća na NAKED GUN, nego se direktno odražava i na hororičnost: taj psiho je užasno patetičan, nezastrašujuć, BANALAN, prozaičan – i fizionomijom, i motivacijom i kakogod, on je prosto jedan bedni smrdljivko, a kad se na kraju otkrije i njegov identitet, ispadne da je njegov zločin još neubedljiviji...


film je poprilično reakcionaran i u drugim svojim aspektima: njegov glavni sabplot se poigrava rasističkom implikacijom da su za zločin krivi cigani koji se zadese u tom kraju, a čak i kad se na kraju ispostavi da nisu, žig ostaje (uostalom, ciga-ubica bi svakako bio LOGIČNIJI, smisleniji i motivisaniji nego onaj za koga se na kraju ispostavi); još gore, lik koji tumači mia farou je tipična plačljiva pasivna patetična pre-1978 ženica koja nemoćno cvili u rukama zlikovca čekajući svog hi-mena da je iz njih izbavi i u svojim snažnim rukama odnese u svetliju budućnost. ipak, moram da pohvalim miu, jer je junački uspela da oživi i iole zanimljivim učini prilično slabo napisan lik koji bi u manje sposobnim rukama delovao skoro-parodično.


tempo je dobar, nema gnjavaže, to se sve kreće vrlo podmazano i glatko, zanimljivo, ima solidnu dozu uzbuđenja i svakako vredi gledanja.


zbog pomenutih nedostataka, ovo je idealan kandidat za rimejk.

http://www.imdb.com/title/tt0067727/

300: The Movie

**(*)

2+

Režija: Zak Snajder

Uloge: Džerald Batler i još 300 nekih.


Film 300 govori o sukobu mnogo većem od bitke između dve armije ili dva naroda: radi se o ničem manjem od sukoba civilizacija – pa čak, može se reći, i metafizičkih principa!

S jedne strane je Sparta: mala, ali ponosna i slobodoljubiva. Militaristička disciplina jedini je način da se očuvaju tekovine slobode i pravde. Otud je najveća zamisliva slava – služiti Sparti. "Nema tu mesta za mekoću i slabost: samo tvrdi i snažni preživljavaju", kliče Leonida, spartanski kralj. Da bi osigurao tvrdoću i snagu, ovaj ponosni narod pribegava primitivnoj verziji eugenike (kasnije usavršene u Hitlerovoj Nemačkoj), što vidimo već u prvoj sceni: bebe koje ne obećavaju da će izrasti u razvijotke i kvalitetne polutke za topovsko meso državnog ratnog mehanizma smesta se bacaju niz liticu, da ne jedu 'leba upotrebljivijim, jačim bepcima. Te odabrane bebe izrastaju u mišićave muškarčine koje šetaju okolo u kožnim gaćama: vrućina u toj Grčkoj, oduvek bila; a i da se bolje vide oznojeno-mazni mišići. Čitavo društvo ustrojeno je da služi ratnoj mašini: da biste stekli bolju sliku o Sparti, zamislite vojnog instruktora iz FULL METAL JACKET-a kako maršira sa svojim polugolim regrutima dok ovi pevaju: "Ko to kaže, ko to laže da je Sparta mala? Nije mala, nije mala, stoput ratovala!" Ono što je Kjubrik (DOKTOR ČUDOLJUB, PAKLENA POMORANDŽA) kritikovao, Zak Snajder (rimejk ZORE MRTVACA) uzdiže kao ideal.

Ali nije sve u sili i oružju: ovi snagatori najvoliju slobodu! Svaka peta reč u dijalozima filma je "freedom". Npr: "Cena slobode je – krv!" viče Leonida. On, inače, stalno viče; ne zato što je ljut, nego "takva mu vreva". Jaka pluća, izvežbana tvrdom vojničkom disciplinom. Spartanci najavljuju novo doba (nju ejdž) – "doba slobode!" Neće slobodu samo za sebe, no i za sve ostale. Oni sebe vide kao baklju svetlosti u mraku varvarstva.

Kad smo kod varvara: to je onaj drugi element u pomenutom sukobu civilizacija. Ako Sparta sebe predstavlja kao svetionik slobode i pravde i zdravog razuma, na sasvim suprotnom polu nalaze se njihovi potencijalni osvajači. Gnusni i ogavni Persijanci totalni su antipodi svega lepog i časnog: oni su nastrani (umesto zdrave heteroseksualne mačo-kulture oni su, recimo, polno fluidni), umesto zdravog razuma oni nude misticizam (Satanizam), umesto slobode – tiraniju! Njihov kralj, Kserkses (kasnije reinkarniran kao zmija-ljubimica u 'Alanu Fordu') izgleda kao perverzna dekadentna transgender nakaza, našminkani pederljivi mišićavi tetovirani frik sa milion body-piercinga na svom razvratnom telu. Umesto da viče punim plućima (ispunjenim spartanskim vazduhom slobode), on pati od sindroma začepljenog grla karakterističnog za karikirane filmske zlikovce, tako da je njegov govor spoj glasova Fredija Krugera i Darta Vejdera. Kserksesov logor je leglo razvrata i bluda najizopačenije vrste: satansko leglo u kojem vidimo jarce (Satanine mezimce), Panove frule (Satanin instrument), nakazne lezbejke, pedere i evnuhe... ukratko, bagru koju bi svaki pošteni 'Obrazovac' ne trepnuvši spalio napalmom.

Iranci, današnji potomci Persijanaca, uzalud su se bunili da "to nije baš tako bilo". Holivud zna bolje. Uostalom, film je baziran na STRIPU: ne očekujete valjda istorijski autentičan prikaz od... jednog stripa?

Nego, šta hoće ti Persijanci? Kaže nam Leonida: "Da zgaze jedinu šansu ovoga sveta za razum i pravdu!" To se mora naglasiti: nije ovo rat za ovozemaljska blaga, za zlato, za teritorije, za naftu... Ne! Ovo je rat dijametralno suprotstavljenih principa. Sparta je jedina nada da svet postane razuman i pravedan. To znači rat do uništenja, bez mesta dogovoru. To lepo zapaža Leonida: "Oni se neće zaustaviti dok naše jedino sklonište ne budu ruševine i haos!" Zato im ovaj kralj kreće u susret, u nešto što će kasnije američki stratezi nazvati "pre-emptive strike", a što bi se po leskovačkim stratezima reklo: "tepaj gi dok ti nesu ušli u avliju".

Zapravo, Iranci su pomalo promašili temu u svojim pritužbama, budući da 300 uopšte ne govori o sukobu njihovih čukun-čukundedova-vračeva od pre dva i po milenijuma, već o jednom malkice aktuelnijem. Eno ga, u dnevnim novinama.

Ako to do sada nije već jasno, oslušnite dirljivi govor kojim kraljica Gorgo, verna Leonidina ljuba, u Skupštini brani principe za koje ginu njen muž i odabrana Legija specijalaca (njegova lična telesna straža koja umesto crvenih beretki ima crne speedo gaćice!). Ovaj govor je u potpunosti dodat filmu, nema ga u stripu (a vi razmislite zašto):

"Ja nisam ovde da predstavljam Leonidu: njegova dela govore glasnije nego što bi moje reči ikada mogle. Ja sam ovde umesto svih onih glasova koji se ne mogu čuti: glasova majki, ćerki, sinova – tri stotine familija koje krvare za naša prava, upravo za one principe na kojima je ova prostorija (tj. Skupština – prim. D.O.) sagrađena. Mi smo u ratu, gospodo. Moramo da pošaljemo čitavu spartansku armiju da pomognemo našem kralju u očuvanju ne samo nas samih, već i naše đece. Pošaljite vojsku za očuvanje slobode. Pošaljite je zbog pravde. Pošaljite je zbog reda i zakona. Pošaljite je zbog razuma. Ali najvažnije, pošaljite našu vojsku zbog nade – nade da naš kralj i njegovi ljudi nisu protraćeni na stranicama istorije – da bi nas njihova hrabrost povezala zajedno, da bismo se učinili jačim putem njihovih dela, i da bi vaše odluke danas reflektovale njihovu hrabrost."

Ova tirada eksplicitna je apologija rata u Iraku, i poziv familijama hrabrih ratnika stacioniranih u daljini da izdrže, a široj zajednici da podrži svoje junake, i da ih pošalje još, jer oni se, tamo daleko, bore za njih, za njihovu udobnost, za njihova prava, za njihovu slobodu, za njihovu naftu – za to da mogu do supermarketa da odu svojim kolima, a ne gradskim pervozom, biciklom ili pešice. Putem njihovih dela, u Iraku, svi Amerikanci se čine jačim, kaže Gorgona. Bez njih, preplaviće nas bliskoistočne horde nerazumnih, neslobodnih i nepravdoljubivih!

Ovaj republikanski politički pamflet upakovan je sa profesionalnošću i tehničkom kompetencijom na koje ne vredi trošiti reči. Kompjuterizovane šarene laže –putem kojih se film već dodvorio milionima nepovratno retardiranih konzumenata stripova i video-igrica – ne treba da malo pažljivije gledaoce spreče da od drveća vide šumu: šumu simbola i aluzija koji uopšte nisu naivni. Ovaj film oslikava utopiju po meri Džordža Buša, Mela Gibsona, R. Li Ermija, 'Obraza' i Tome Nikolića. Vrli novi svet Pravde za one koji prežive Totalni Rat, i Slobode za one koji se pokore Vojnoj Mašini.

Kada persijski glasnik Leonidino ponašanje opiše kao "ludilo", ovaj ga šutne u bunar i drekne:

"Ludilo? OVO JE SPAAAAARTAAAAAAAAAA!

Očito, ludilo za jedne je utopija za druge.

LES YEUX SANS VISAGE (1959) aka Eyes Without A Face


 **** 
 4 


OČI BEZ LICA

Režija: Georges Franju

Uloge: Pierre Brasseur, Edith Scob, Alida Valli, Francois Guerin,

Scenario: Jean Redon, Pierre Boileau, Thomas Narcejac, Pierre Gascar, Claude Sautet, po romanu Jeana Redona

Direktor fotografije: Eugen Schuefftan

Muzika: Maurice Jarre

Peter Hutchings je u svom eseju, u zborniku posvećenom fenomenu kult filma (Defining Cult Movies) destilovao njihove tri glavne karakteristike: 1) eksces, 2) potencijal za transgresiju, i 3) marginalnost. Francuski film OČI BEZ LICA bez problema zadovoljava sve tri kategorije.

Skrajnut je, pre svega, pripadnošću kinematografiji koja je, u tom trenutku istorije, potpuno zaboravila da je upravo u njoj stvarao otac fantastičnog filma, Georges Melies. Dani nemog filma i gotskog horora, sa vrhuncem u PADU KUĆE AŠER (La Chute de la maison Usher, 1928) Jeana Epsteina, odavno su prošli. Francuski horor izgubio je kontinuitet: Franjuovo remek-delo pojavilo se bez vidljivih predaka ili potomaka, izolovano, samosvojno, sa svim blagodetima i prokletstvima koja uz takvu usamljenost idu. Trebalo je da prođe skoro puna decenija pre pojave sledećeg usamljenog horor žanrovca, Jeana Rollina, koji je takođe sam, tvrdoglavo, bez pratilaca i sledbenika, mahao francuskom zastavom na polju horora tokom sedamdesetih. A onda ponovo, skoro dve decenije tišine i ništavila pre renesanse koju je francuski horor doživeo sa filmom VISOKA NAPETOST (Haute Tension, 2003; u našim bioskopima kao KRVAVA ROMANSA), s tim što je u ovoj inkarnaciji, apartno od dotadašnje (iseckane, sporadične 'tradicije') naglasak stavljen na preterivanje u realističkom kasapljenju i mučenju, sa vrlo malo gotika i fantastike.

Iako ga potpisuje slavni reditelj (najpoznatiji po dokumentarcu o pariskim klanicama, KRV ZVERI /Sangre des bêtes), OČI BEZ LICA jedini je njegov horor, što ga je u rekapitulacijama često dodatno guralo u stranu. U anglocentričnoj teoriji, naslovi iz kinematografija van engleskog govornog područja po pravilu su bili po strani, izostavljeni ili pominjani uzgred, jer ih često ni autori enciklopedija i vodiča nisu gledali. Nedostupnost ovog filma izvan Francuske i zavisnost od piratskih VHS kopija za retke zainteresovane dodatno su ustoličili njegov status "retke zveri". Tim je bizarnije da je ovo jedan od retkih kult horora koji su, zapravo, bili prikazivani u jugoslovenskim bioskopima. Pionir domaće teorije horora, Ranko Munitić, u svojoj FANTASTICI NA EKRANU o ovome filmu piše:

"Stotinu lica Franžijevog filma izmenjuje se pred našim očima uverljivošću čarobnjačke transformacije: triler se pretvara u duboku intimnu dramu, tajanstvena zagonetka prerasta u prizore neočekivanog užasa, groza na svom ledenom vrhuncu odjednom rađa kristalnu iskru poezije bremenitu smirenjem baš koliko je uvertira bila opterećena stravom."

Ispravno je istaknuta slojevitost ovog filma, jer, površno gledano, zaplet može delovati preuzet iz petparačkog romana: doktor, poludeo od bola za svojom ćerkom čije je lice unakaženo u nesreći, uz pomoć saradnice (jeziva Alida Valli, kojoj je ovo, uz kultnu pojavu u SUSPIRIJI, najznačajnija horor uloga) otima mlade devojke u bezuspešnim pokušajima transplantacije njihovih lica na spaljenu kožu kćeri koja luta hodnicima kuće sa belom maskom.

Lajtmotiv ludog hirurga koji otima ljude (najčešće devojke) kako bi skalpelom ispravio sebe ili voljenu osobu, uveden je na velika vrata u horor upravo ovim filmom, ali uprkos brojnim pokušajima nikada više nije bio dosegnut u snazi ekspresije niti u slojevitosti. Pojedini minorni "autori", poput Jessa Franca, opsesivno su se bavili ovom temom u nizu jeftinih i banalnih trilera (serijal o DR ORLOFFU sve do neautorizovanog, bezličnog rimejka OČIJU... pod naslovom FACELESS), posežući samo za jeftinim šokovima, bez trunke poetičnosti ili smisla.

Preterivanje, kao jedan od činilaca kult filma, u OČIMA BEZ LICA ogleda se kroz, za to vreme, neuobičajeno eksplicitnu scenu operacije presađivanja lica (povod za kontroverze i cenzuru, te potragu za "uncut" verzijom, što dodatno potpiruje kult status), ali nju je kontekst dela opravdavao kao čudesni spoj morbidnosti i lepote kroz koji se u punoj meri ogledaju i ljubav i poremećenost oca: i bol žrtava, i bol onog koji ne vidi druge do da ga njima nanosi, pa i, indirektno, bol one čije oči (bez lica) tiho ali izražajno pate iza bele maske (izvanredna uloga Edith Scob, u potpunosti ostvarena pogledima i govorom tela).

Najzad, transgresija o kojoj Hutchings govori odnosi se delom na nekonvencionalnu estetiku filma (sa kliničkim, nestilizovanim scenama operacija), a delom na njegove vrednosne konotacije, budući da se izbegava zamorno moralizatorstvo tadašnjih gotika. OČI BEZ LICA nemaju zlikovca u klasičnom smislu reči i jedan od najvećih dometa sastoji se baš u zamagljivanju granica između žrtava i "zločinaca": u Franjuovoj saosećajnoj vizuri, svi su zapravo žrtve, a potencijal za monstruoznost nije "tamo negde", već vrlo blizu, kraj nas i unutar nas samih, vrlo često potaknut i najčistijim osećanjima, kakva je ljubav. U prikazu ambivalentnih nijansi ljudske psihologije, OČI BEZ LICA nemaju premca, baš kao ni u mračnoj poetičnosti nadrealnih prizora (zahvaljujući vrsnom direktoru fotografije Eugenu Schuefftanu, čoveku koji je snimao Langov METROPOLIS) i atmosferičnoj muzici majstora Maurice Jarrea. Vešto oscilirajući između krajnosti, izbegavajući sve zamke u koje će njegovi imitatori po pravilu upadati, Franju je uspeo da napravi istinski unikatno delo koje na retko efektan način spaja onirički i telesni horor.

Objavljeno u niškom PRESSINGU;  text iz rubrike CULT HORROR.