R.I.P. Tim Kari: THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW (1975)

 

 

U okviru posvete Timu Kariju (Tim Curry), povodom njegove nedavne smrti, osvrnuću se ukratko na njegove tri najznačanije hororične uloge.

 

PENIVAJZ: U prvoj TV inkarnaciji Kingovog nabudženog galimatijasa, Tim Kari je igrao famoznu kosmičku silu koja u svoja četiri zida izgleda kao džinovski pauk (jer dotle može da ide Kingova imaginacija u tim kosmičkim stvarima), ali se zato dečurliji – kojom se iz nejasnih razloga najviše bavi – ukazuje najčešće kao zločesti KLOVN Penivajz.

Znate već da ja ne otkidam ni na Kinga uopšte, a još manje na taj njegov roman (koji smatram jednim od njegovih slabijih). Ta TV verzija je bila užasno loše kastovana – to je toliko loše ostareli 1990s TV „horor“, sav od čiza (smrdljivog sira) i trećerazrednih glumaca, uz poneku davno ocvalu zvezdu koja se mogla dobiti za siću. Bojim se da je Tim Kari u tom trenutku bio baš to – nekadašnja zvezda koju dugo, dugo niko nije video u bioskopu, a ipak njegovo ime, pa i lik, imaju neku prepoznatljivost.

Iako je to moglo da bude samo jedno mehaničko unovčavanje čeka, ta Karijeva uloga je epohalna, antologijska i značajno bi se izdizala i iz mnogo boljeg filma: u ovom trešu on doslovno sija kao jedini dragulj.

 

ĐAVO/TAMA: U mestimično hororično-bajkovitoj fantaziji LEGENDA, Tim Kari je bio Tama, ili već tako neki đavolski ekvivalent toga. Koliko je to veliki i ozbiljan talenat bio najbolje se vidi u činjenici da je, i zatrpan sa više kilograma maske i šminke (by ROB BOTTIN!) on uspevao da zasija – kao dragulj koji je bio.

U mojoj knjizi FAUSTOVSKI EKRAN: Đavo na filmu (2006) o doprinosu Tima Karija LEGENDI napisao sam:

 

„Vizuelni efekti i maske prosto 'gutaju' dobrice, a to ostvara ogroman prostor za dominaciju mračnih sila, koje su po definiciji slikovitije i ikonografski upečatljivije. Tako stvoren vakuum do maksimuma koristi engleski glumac Tim Kari, čiju harizmu ni brojni kilogrami maske i kostima ne uspevaju da prikriju. On ne dozvoljava da ga pre-stilizovani dizajn proguta, već suvereno ovladava njime i pruža jednog od najnezaboravnijih filmskih Đavola.

            Na nivou dizajna, Tama je gotovo bazični karnevalski đavo: drečavo crvene kože, sa kopitima i kandžama, atletskim torzom i sa ogromnim, masivnim crnim rogovima kao najočiglednijim odmakom od standardnih prikaza Đavola sa nešto skromnijim simbolima muškosti. Ti ogromni rogovi, sličniji bikovim nego jarčevim, međutim, bili bi nedovoljni da Tamu uvrste u panteon zaslužnih filmskih demona da ispod komplikovane maske Roba Botina ne streljaju nestašne Karijeve oči, i da protetika ne dozvoljava slobodnu mimiku Karijevih senzualnih usana da živopisno dočaraju sav sarkazam, mračni humor i prezir kojim se izgovaraju čak i ne preterano nadahnute replike.  

Tim Kari je najpoznatiji po antologijskoj ulozi trans-seksualnog dr Frankenfurtera iz Rokijeve horor predstave (The Rocky Horror Picture Show, 1975), i tragovi njegove simpatične zločestosti kao i kemp poigravanja mogu se videti i u Tami. Čak i bez posebno memorabilnih fraza, Kari samim jezikom tela i facijalnom ekspresijom uspeva da Tamu učini daleko najupečatljivijim likom čitavog filma.

Posebno je nezaboravna prva scena njegove kompletne pojave. U prvoj polovini filma bio je prikazivan otpozadi, sakriven naslonom mračnog trona: kada za to dođe vreme, on se princezi ukazuje izlazeći pompezno iz velikog ogledala. Prizor njegovih kandži koje izranjaju iz kristalne površine, zatim krupnih kopita koje stupaju na tlo prostorije, i najzad gigantskih rogova koji štrče 's one strane', najavljujući pojavu demonski iskeženog lica zaista spada u majstorske momente ovog neujednačenog filma.“

 

Što nas dovodi i do njegove opravdano najpoznatije uloge...

 

DR FRANK-N-FURTER

Ja sam vam na ovom blogu odavno priznao da THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW (1975) nije moja šolja čaja – odnosno, poštujem ja to, značajno je, lepo je, uticajno je, vredno, ali ne više od jedne jake trojke (3+). Ili, kako sam to napisao: „Simpatično, ali predugo i malkice razvučeno prema skoro antiklimaktičnom kraju. Sve najbolje stvari u filmu nalaze se u prvih 40-ak minuta...“

Pa opet, nema nikakve sumnje da je to što je Tim Kari uradio u tom filmu – manje uloga, a više prvorazredni PERFORMANS. On nije „samo“ zvezda tog filma – ON JE TAJ FILM! On kanališe i otelotvorava njegovu razuzdanu, subverzivnu, bezobraznu, provokativnu, vickastu energiju toliko snažno (a to je radio i u pozorišnoj inkarnaciji, pre filma) da je ovo jedan od onih najređih primera gde se čovek pita: ok, da to nije bio ON – ko bi to (ludi doktor) bio?! KO?! Znači, pojava, nastup, egzibicija, ozbiljna sprdačina, kemp za sve pare... sve to, i još mnogo toga drugog. IKONIČNO!

Inače, bio sam svojevremeno angažovan da za jednu od ranijih DILAN DOG KNJIGA Veselog četvrtka napišem tekst o značaju tog filma, u svetlu činjenice da se baš njegov poster nalazi na zidu Dilanove dnevne sobe. Moj tekst se zove „DILANOVA HOROR PREDSTAVA”, pa ga čitajte u toj ultimativnoj ediciji DD avantura. Kao tizer, evo par pasusa odatle:

„...Osim toga, te iste crvene usne koje same sebe grickaju na crnoj pozadini direktno spajaju erotizam i mrak, Eros i Tanatos, koji dominiraju stripom o Dilanu Dogu i tako nas stalno, kao dekor Dilanove sobe, podsećaju na lajtmotiv tog stripa.

Na kraju, ne treba potceniti ni komični i razigrani duh filma RHP: humor, igrarije, karneval, maske, pretvaranje, cross-dressing i duh ozbiljne neozbiljnosti koji odlikuju taj film takođe su suštinski činioci i sveta Dilana Doga. Poster za ROKIJEVU HOROR PREDSTAVU ima ulogu da nas podseća da DILAN DOG ne prikazuje svet čistog horora, već mnogo složenijeg žanrovskog melanža – to nije samo svet strave, užasa, groze i smrti, već i smeha, parodije, travestije, romanse, muzike, erotike i života.“

Pored toga, pre skoro pune dve decenije (!), dok sam za američke sajtove pisao prikaze knjiga i filmova (sećate se? ko juče da je bilo!), u okviru prikaza serijala knjiga Cultographies, pisao sam i o knjižici posvećenoj ovom filmu – na engleskom. Sad sam taj text preveo na srpski, pa ga u toj exkluzivnoj verziji nudim čitaocima, u znak sećanja i respekta na Karija, a i kao podsticaj promišljanju njegovog najpoznatijeg filma.   

 

 

THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW, by Jeffrey Weinstock

Wallflower Press (London, UK – distributed in the US through Columbia University Press)

2007

132 str.

 Urednici serije „Kultografije”, Ernest Matis i Džejmi Sekston, osmislili su strukturu knjiga na uniforman način, tako da svaka knjiga pokriva četiri glavna elementa koji definišu kultni film: Anatomija: sam film – njegove karakteristike: sadržaj, stil, format i žanrovski modusi. Recepcija: načini na koje je primljen – reakcije publike, proslave fanova i kritički prijem. Politička ekonomija: finansijski i fizički uslovi prisustva filma – njegovo vlasništvo, namere, promocije, kanali prezentacije, kao i prostori i vremena njegovog prikazivanja. Kulturni status: način na koji se kultni film uklapa u vreme ili region – kako komentariše svoje okruženje, usklađivanjem, eksploatisanjem, kritikovanjem ili vređanjem.

Rokijeva filmska horor predstava (The Rocky Horror Picture Show) je dobro odabran naslov za početak serije (druge dve knjige u ovoj seriji uključuju: Doni Darko, autora Džefa Kinga i Ovo je Spinal Tap, Itana De Sajfa), jer u mnogim aspektima oličava kultni film kao fenomen.

„Roki Horor nije samo proizvod svog vremena, već i drugih vremena – to je zgusnuta istorija, tapiserija istkana od mnogih niti istorije, od kojih su neke očigledne, a neke zakopane u tkanju”, kaže Džefri Vajnstok i nastavlja da raspliće, ponovo predstavlja i kontekstualizuje brojne simbole i aluzije filma.

Otkriva se značenje tetovaža dr Frank-n-Furtera, zajedno sa ružičastim trouglom na njegovoj haljini i drugim detaljima koje ste možda primetili ili niste, ali koji su deo šireg okvira referenci. Neka od centralnih pitanja koja Rokijeva filmska horor predstava pokreće uključuju moduse posmatranja i želju (želju publike da učestvuje u filmu, da ga prilagodi svojim željama, da ga poseduje) i, naravno, rodnu politiku uključenu u prijateljski stav filma prema gej populaciji i seksu.

Gospodin Vajnstok ubedljivo postavlja ovo drugo u njihov istorijski i kulturni kontekst: Stounvol, Niksonov govor o ostavci, pokreti za prava žena i gej prava, uspon pornografije, muzičko i avangardno pozorište, rokenrol subkulture itd. U tom pogledu, njegova knjiga pokriva mnogo širi teren od „samo” analize jednog jedinog filma. Roki Horor je otelotvorio tendencije vremena koje knjiga analizira, pružajući širu sliku, dok nikada ne gubi iz vida onu manju.

U svojoj očiglednoj posvećenosti filmu, Džefri Vajnstok se ne pretvara u njegovog bezuslovnog pristrasnika: balans njegovog pristupa i stila ogleda se u njegovoj stalno uravnoteženoj svesti o brojnim kontradiktornostima i manama filma, uključujući i centralno pitanje: da li je film u suštini subverzivan ili konzervativan?

„Ako se Frank identifikuje kao gej (ili prijateljski nastrojen prema gejevima), da li to, jezikom sedamdesetih godina prošlog veka, unapređuje stvar gej oslobođenja? Ili, naprotiv, asocijacija između homoseksualizma (ili biseksualizma) i Franka kao polimorfno perverznog, transvestitskog ludog naučnika-kanibala-ubice na kraju koči društveni napredak gejeva?”

Autor zaključuje da „Rokijeva filmska horor predstava nije samo kultni film, već ’meta-kultni film’; to nije samo film sastavljen od drugih filmova, od kojih neki imaju sopstvene kultove, već onaj koji i sam učestvuje u kultnim aktivnostima jer istovremeno poštuje i divljački napada tradiciju koja ga je iznedrila.”

Ova knjiga posebno otvara oči u pogledu otkrivanja pretpostavki mejnstrim (heteroseksualne) kinematografije ukazujući na stvari koje uzimamo zdravo za gotovo i retko preispitujemo (kao npr, zašto nema muškaraca u mjuziklima na vodi iz 1940-ih?). Zaključuje se da Roki Horor „kviruje” (queering) istoriju kinematografije tako što ponovo zaposeda i rekontekstualizuje žanrovske klišee mjuzikla, naučne fantastike i horor filma, bacajući novo svetlo na „nevina” zadovoljstva koja su oni pružali osvetljavanjem „pukotina i procepa u obrascima njihovih originalnih bioskopskih konteksta”.

Knjiga suprotstavlja relevantnost filma nekada i sada, pokazujući kako je Rokijeva filmska horor predstava polako prošao kroz proces kulturne džentrifikacije jer su se nostalgični tridesetogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci sećali vremena kada su bili divlji, a ljubav koju mnogi od njih danas gaje prema filmu neraskidiva je od sećanja i fantazija o njihovoj mladosti.” Autor ne beži od ironičnog razvoja u istoriji recepcije filma: „Nekada davno, odlazak na Roki Horor označavao je čoveka kao ’progresivnog i provokativnog’ (edgy); sada ga označava kao normalnog.”

Najveće dostignuće Džefrija Vajnstoka u ovoj knjizi jeste kontrola i preciznost sa kojom je izbalansirao sve složenosti koje prate film i njegov (filmski i širi kulturni) značaj, nikada se ne gubeći u nebitnim anegdotama ili akademskom mlaćenju prazne slame. Kao prva knjiga u seriji „Kultografije”, Rokijeva filmska horor predstava je neprocenjiv dodatak svakoj biblioteci, bez obzira na to koliko ste posvećeni kultnoj kinematografiji uopšte ili konkretno ovom filmu. Baš kao što vrednosti tog filma prevazilaze one filmske, ova knjiga prevazilazi svoju temu i dostiže mnogo širi značaj.

*Napomena o ovoj seriji knjiga:

„Kultografije” (Cultographies) je serija knjiga posvećena (kao što pretpostavljate) „uvrnutom i čudesnom svetu kultnog filma”. Po formatu i pristupu u velikoj meri podsećaju na hvaljenu ediciju Britanskog filmskog instituta „BFI Moderni klasici” (BFI’s Modern Classics). Male po formatu i ne duže od 130 stranica, knjige iz serije „Kultografije” uspevaju da između svojih korica sažmu neverovatnu količinu vrednih činjenica i interpretacija. Poređenje sa BFI edicijom nije mala pohvala, ali je potpuno zaslužena: kultni filmovi se i dalje ponegde omalovažavaju kao siromašniji, živopisniji, ali donekle sramotni rođaci kinematografije, ali pristup koji ilustruju prve tri knjige iz serije „Kultografije” ozbiljan je kao da se govori o Građaninu Kejnu. 

I pre nego što neke čitaoce odbije reč „ozbiljan”, žurim da dodam da ove knjige istovremeno uspevaju da budu lične, zabavne i veoma čitljive. Ako postoji jedna osobina koju treba istaći iznad svih ostalih, onda je to savršen balans postignut između akademskog i popularnog pisanja. Ozbiljno, ali ne tmurno ili suvo; zabavno, ali ne snishodljivo niti se upinje da bude smešno.

 

* * *

 

Ukratko, veliki je bio Tim Kari, svojom pojavom je uvećao svaki film u kojem se pojavio, ali se poslednjih 10-15 godina baš namučio, poluoduzet, ili 2/3 oduzet, nakon šloga – nadajmo se da je sada na nekom mestu gde opet može da peva i igra. A ako tog mesta nema u nekom TRANScendentnom smislu – ono svakako postoji u TRANSilvanijskom smislu, u ...FILMOVIMA.

IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt

 

Podsećam vas: za izdavačku kuću „Veseli četvrtak“ počeo sam, prošle jeseni, da uređujem ediciju „Trepet“, posvećenu savremenoj horor prozi.

            Podsećam vas: prva knjiga u toj ediciji jeste roman IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt, izašla u oktobru 2025.

            Podsećam vas, takođe: druga knjiga u toj ediciji je zbirka priča IMAGO SEKVENCA – Lerd Baron, izašla u februaru 2026.  

Treća knjiga biće zbirka LAŽI I GNUSOBE – Brajan Hodž. Ona je u finalnoj fazi pripreme (lektura i prelom) i izaći će tokom jeseni. Nju ću detaljnije najaviti kad se izlazak približi.

            Podsećam vas na sve ovo zato što, sudeći po nezvaničnim dojavama o prodaji ove „Trepet“ edicije, mogla bi lako da bude preimenovana u „Tren“. Ili u „Treptaj“. Kao u: trepni i propusti. Dok si trepnuo – nestalo. Bilo pa prošlo...

Just sayin'!

Ako vam je do sada promakla, ovu knjigu možete kupiti i direktno kod mene – barem dok još imam pri ruci neki od poslednja preostala četiri primerka. Posle toga, tražite od „Veselog četvrtka“.

            Ispod možete pročitati početak mog pogovora toj knjizi, a odmah zati mi dva odlična, stručna prikaza ove knjige objavljena nedavno na ultimativnom sajtu za sve domaće ljubitelje fantastike u svim oblicima, pa time i za horor: ART-ANIMA.

            Napomena o ilustracijama: donje tekstove ilustrovao sam sličicama koje je svojevremeno Popi Z. Brajt kačio-la-lo-li-le-la negde na netu. Te sličice prikazuju neke okvirne uzore koje je ona imala, u pop kulturi (pevači i glumci), kada je zamišljala svoje likove za roman IZGUBLJENE DUŠE (Lost Souls). Shvatite to kao kuriozitet i zezanje, a ne kao obavezno uputstvo za upotrebu. Slobodno ih zamišljajte kako god hoćete...  

 

 

 

ZAUVEK MLADI!

 početak pogovora knjizi IZGUBLJENE DUŠE 

(c) Dejan Ognjanović, za „Veseli četvrtak“

 

Oni su mladi, oni su lepi, našminkani ili prirodno bledi, s napirlitanim, ofarbanim kosama: odeveni u crnu kožu, svilu ili mrežice, vitki, androgini. Oni su gotičari. Vole crnilo, groblja, smrt, lobanje, ukletost. Deca noći… Neki poziraju kao vampiri, što bi iznad svega voleli da stvarno budu. 

Savršena potkultura i ikonografija da se u nju infiltriraju pravi vampiri! Jer ko će tu raspoznati ko je afektirani, melanholični tinejdžer prestar za svoje godine, a ko krvožedni stvor star mnogo vekova i pomalo umoran od sve te gnjavaže?

            Popi Z. Brajt je imala samo dvadeset i pet godina kada se furiozno probila na horor scenu debitantskim romanom Izgubljene duše (1992) – ali još važnije je znati da je njega počela da piše još 1987. kada je imala slatkih malih jedva legalnih 20.

            Zašto je to važno znati? Zato što ova biografska činjenica potkrepljuje osećaj koji bi svaki pažljivi čitalac morao da ima u susretu s ovim tekstom: kako god ga cenili iz ugla književnosti, ili žanra, ne može mu se sporiti da je autentičan, iskren, proživljen – da je mladalački, u najboljem smislu reči. Autorka, u trenutku začeća ovog dela i sama dojučerašnja tinejdžerka, ispoljava totalno saučestvovanje sa svojim likovima, a naročito onima koji otelovljavaju teen angst. 

Tu je Ništa, 15-godišnji buntovnik i begunac od kuće, smoren familijom kojoj doslovno ne pripada i privučen strašću prema muzici kakvu valjda jedino tinejdžeri mogu da osećaju s tom dozom životospasavajućeg fanatizma.

A tu su i Stiv (23) i Duh (21), njeni omiljeni likovi koji se provlače, izvan ovog romana, još i kroz niz kratkih priča i novelu-prikvel ovom romanu („The Seed of Lost Souls“). Oni su mladi rokeri spojeni drugarstvom naizgled nerazdvojnim, kakvo valjda jedino (dojučerašnji) tinejdžeri mogu da osete i smatraju večnim, a uz to s dozom homoerotizma (manje-više platonskog) koja se može naći kod slobodoumnih mladih ljudi koji još uvek eksperimentišu i nisu još u kamen urezali svoje seksualne persone i preferencije. (Uzgred, Brajtova je priznala da je u svom umu ovaj par zamišljala po telesnom uzoru glumaca Kijanu Rivsa, za Stiva, i Rivera Feniksa, s izblajhanom kosom, za Duha).  

            Središnji osećaj koji prožima horor prozu Popi Z. Brajt, a u najčistijem obliku prisutan upravo u zbirci priča Ukus pelina (Wormwood; prvobitno izašla pod naslovom Swamp Foetus) (Ovu zbirku možete čitati na srpskom: Popi Z. Brajt, Ukus pelina, Orfelin, Novi Sad, 2020, preveo Dejan Ognjanović, pod uslovom da ste je nabavili na vreme, jer trenutno je rasprodata) jeste osećaj usamljenosti, izgubljenosti, rascepljenosti i težnje za (ponovnim) spajanjem. Njeni su svi likovi iskorenjeni – oni nemaju porodicu, barem ne onu doslovnu, biološku. Umesto roditelja, umesto braće i sestara, oni ponekad pronalaze alternativne porodice u grupama istomišljenika ili, u najmanjem, u jednom pojedincu, parnjaku, nedostajućoj polovini neophodnoj da se bude ceo. U tom smislu čest je motiv blizanaca, uz opipljiv osećaj čežnje za nemogućim sjedinjavanjem sa (ponekad i mrtvim) nedostižnim, nedostajućim delom sebe. Njeni likovi, bez korena, lutaju besciljno, ili sa kratkoročnim ciljevima; planiranje karijere, planiranje porodice, planiranje budućnosti... njima su nezamislivi. Oni su siročad, istovremeno patetična i prkosna, ponosna i tvrdoglava, sebična i samouništiteljska. Život ih nije mazio, pa mu ni oni nežnošću ne uzvraćaju, čuvajući je, ljubomorno, za jednu jedinu izabranu osobu, ako takvu uopšte pronađu…

 

 

 SMRT JE LAKA – IZGUBLJENE DUŠE POPI Z. BRAJT 

Piše: Vladimir Kolarić

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse-2/

 

Izgubljene duše Popi Z. Brajt (Veseli četvrtak, 2025, preveo Miloš Cvetković) je roman o mladosti, sav uronjen u epohu svog nastanka, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog veka, posebno indi i gotik potkulturu i njihove i dalje žive popkulturne izdanke. Takođe, ovaj roman je samosvesno oslonjen na romantičarsku gotiku, na književnost američkog juga (Kapoti, Fokner, Harper Li), na bitnike, psihodeliju i Barouza, ali pre svega na estetike dekadencije devetnaestog i ranog dvadesetog veka, jer njegova prava tema i opsesija jesu podjednako lepota i smrt, lepota smrti i smrt lepote, slatka tuga i gorka lepota, sve ono na šta smo navikli od Bodlera, preko Uismansa iVajlda, pa do Ženea i današnjih izdanaka ove tradicije antirevolucionarne revolucionarnosti.

Tečno, lepo i slojevito napisan roman, dakle, o izgubljenim i dezorijentisanim mladima koji zapravo samo traže srodnu dušu, nekoga sa kim mogu da budu ono što jesu, sa kim mogu da podele bilo šta. Ali tu su i vampiri, koji kao da su njihovo ogledalo, projekcija i ostvarenje snova, večno mladi i razuzdani, ujedno prelepi i smrtonosni, ostvarenje snova izgubljenih i usamljenih mladića i devojaka koliko i dekadenata.

Ovde su vampiri druga vrsta, koja ne nastaje od umrlih ili od vampira ubijenih ljudi, ali dovoljno slična da može da komunicira, seksualno opšti, pa i ima potomstvo sa ljudima, ali čija neizbežna cena je smrt majke. To samo povećava utisak o vampirima kao svojevrsnoj projekciji, ogledalu, delu izmaštanog sveta mladih koji žude za nekom drugačijim stvarnošću, gde odnos između ljudi neće biti samo puki interes, nasilje i manipulacija, već i prožimanje srca. Na kraju krajeva, koliko god bestijalni i amoralni bili, čak i vampiri u ovom romanu žude za nekom vrstom zajedništva i bliskosti, gde im se usamljenost čini većom pretnjom od smrti 

Upravo je zato u centru ove brutalne i lepe maštarije lik Duha, mladića koji „gleda srcem“, oseća i proživljava tuđu bol, koji je „previše čist“ čak i da bi mu naudilo zlo. On je nada ovog sveta, svačiji brat, savršena maštarija svih koji žude za jedinstvom i bliskošću, makar ona ponekad ličila na težnju ka smrti i ništavilu, vera onih koji ne mogu i ne žele da veruju ni u šta drugo, kad su već njega upoznali. Ali ne u njega kao Boga, idola i spasitelja, nego nekog ko svedoči da ipak može drugačije, i da iza toga možda postoji neka sila ili poredak koji se kroz njega projavljuje.

Čak i dečak Ništa, otkrivajući da je zapravo vampirski potomak, pa tako i sam vampir, u svojoj gotovo mističnoj povezanosti sa Duhom, ipak uspeva da kontroliše i obuzdava svoje nagone, trudeći se da ne čini zlo, makar ne ono koje prevazilazi za vampire životno važnu potrebu za hranom.

Ovaj užasni i lepi roman je svakako uticao na poplavu tinejdžerskih vampirskih horora, ali ih svojim stilskim rafinmanom, poetičkom samosvešću i emotivnom proživljenošću i suptilnošću daleko nadmašuje. 

On je, pored toga, sasvim solidan prilog bogatoj tradiciji estetika dekadencije (snobizam, dendizam, kemp), što nije mala stvar.

 

 

 

 Popi Z. Brajt – IZGUBLJENE DUŠE 

(Veseli četvrtak, Beograd, 2025)

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse/

Piše: Filip Rogović

 

„Noćas pevam za sve one

Izgubljene u životu

I za one promašene

Što lutaju širom sveta…“

 

Zasluga je Veselog četvrtka što su se neki od strip junaka uz koje su odrastale generacije, posle brojnih pauza, tokom poslednjih petnaestak godina, ponovo ustalili na domaćim kioscima, te već dugo nema bojazni hoće li nekim novim klincima svake sedmice biti dostupne sveže odštampane avanture Dilana Doga, Zagora, Martija Misterije, Teksa Vilera i drugih Bonelijevih heroja…

No, ova izdavačka kuća, koja je postala sinonim za stripove, ulazi u novu fazu razvoja otvarajući više edicija koje će, za promenu, biti posvećene – prozi. To je dobra vest i za ljubitelje književne strave, budući da je među njima i edicija Trepet, u okviru koje će se štampati  prevodi ostvarenja najistaknutijih modernih pisaca horora.

Naslov kojim se Trepet predstavio čitaocima na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga jeste roman Izgubljene duše (Lost Souls, 1992), koji potpisuje američka spisateljica Popi Z. Brajt (1967), koja je devedesetih stekla kultni status među ljubiteljima žanra. Pažnju je privukla već na početku karijere, originalnim i provokativnim delima, objavljujući ubrzo posle zapaženog romana prvenca i zbirku priča Fetus iz močvare (Swamp Foetus, 1993), koja je kasnije štampana i pod naslovom Pelin (Wormwood, 1996). Žanr je zadužila i romanima Puštanje krvi (Drawing Blood, 1993) i Predivni leš (Exquisite Corpse, 1995). Kasnijih godina okrenula se pisanju ne-žanrovske proze, a posle hormonalnih terapija, 2011. godine, ova transrodna osoba, koja danas nosi ime Bili Martin, izjasnila se da bi više volela da se o njoj govori u muškom rodu…

Izgubljene duše su roman o vampirima, u kojem se dugovečne krvopije (možda i najpopularnija čudovišta u horor fikciji svih vremena?) pojavljuju među mladim gotičarima i rokerima, osamdesetih godina na jugu Sjedinjenih Država.

Knjiga obrađuje teme otpadništva, otuđenosti, usamljenosti, i sledstvene potrage za sobom i sopstvenim identitetom.

Centralna figura je buntovni, neprilagođeni tinejdžer Ništa. Ovaj petnaestogodišnjak, kivan na roditelje koji ga ne razumeju, i na vršnjake među kojima ne nalazi prave srodne duše, saznavši pritom i da je zapravo usvojen, beži od kuće u želji da pronađe sebi „pravi dom“ – mesto i društvo kojem će zaista pripadati.

Verovatno bi bilo nemoguće pronaći osobu koja se, makar u tim osetljivim adolescentskim godinama, nije bar na mahove osećala kao autsajder – i stoga je Ništa lik u kojem nije teško prepoznati delić sebe. Kada stupa na scenu, u uvodnim poglavljima, zatičemo ga kako od sluđenih roditelja krije boce alkohola po sobi, i traži utehu u stihovima rok bendova i na stranicama knjiga, suočen sa sve dubljim osećajem da nema nikog svog. No, ishodište ove neugodne situacije, u ovom slučaju, neće biti manje ili više bolno sazrevanje, kako to obično biva – Ništa će odistinski dobiti potvrdu da za otuđenost nije bilo krivo tek neizbežno divljanje hormona i tinejdžerska ćudljivost. Putujući na jug, ka Mising Majlu (fiktivni gradić) i Nju Orleansu, saznaće da doslovno pripada drugoj vrsti, tj. da je rođen nakon seksualnog odnosa koji je jedna slično neprilagođena tinejdžerka imala sa – vampirom.

Mada na nivou koncepta ovo jeste jedna mladalačka fantazija, svojevrsno ostvarenje maštarija mladih gotičara – opis njegovog novog, vampirskog, života ipak nije sladunjavo romantizovan. Ova bića opisana su dovoljno ambivalentno, iznijansirano, tako da rukopis ne zapada u čisti eskapizam, iako u sebi nosi i očitu fascinaciju razuzdanim životom lutalica, koji je bremenit alkoholom, (homo)seksualnim slobodama, lakim drogama, teškim nasiljem, i obavijen privlačnim mrakom koji se ukazuje kao vid bekstva od sivila svakodnevice i malograđanštine…

Štaviše, ima neke ironije čak i u samoj postavci zapleta:

Ništa beži od sopstvene otuđenosti – ali kada pronađe pravu porodicu, prave srodnike – neće prestati da bude autsajder – naprotiv! Jer, šta su vampiri, nego ultimativni autsajderi. Stvorenja koja izgledaju kao ljudi, ali to nisu – a ipak prinuđeni da među ljudima (i od ljudi) žive, bez izgleda da ikada budu u istinskoj zajednici sa njima. Malobrojna vrsta, osuđena na večno skrivanje, na život u senkama…

Vampiri u fiktivnom svetu Izgubljenih duša u izvesnoj meri odudaraju od onih iz mitoloških predstava. Pre svega, nisu „nemrtvi“, to jest – nisu ustali iz mrtvih. Osim toga, ljudi se ne mogu pretvoriti u vampira ugrizom. Ova bića, u romanu Popi Z. Brajt, rađaju se nakon seksualnog odnosa vampira i žene, a tom prilikom majka neizostavno umire, iskidane utrobe. Ne plaše se krsta, niti imaju bilo šta protiv Hrista… Oni su, prosto rečeno, druga vrsta – dugovečni, i prinuđeni da se hrane ljudskom krvlju, da bi preživeli…

Interesantna su i moralna pitanja koja se nameću kroz narativ. Ništa brzo shvata da će činjenica da mu je ljudska krv biološki neophodna za opstanak lako stišati njegovu savest. Mada u suštini obziran, i čestitog srca, neće se naročito kajati što mu je doskora najbolji drug iz škole poslužio kao prvi vampirski obrok, u upečatljivoj sceni isisavanja krvi u kombiju – neke vrste spontane inicijacije u sasvim drugačiji svet. S druge strane, „deca noći“ sa kojom Ništa nastavlja put, nemaju ni trunku sažaljenja spram svojih žrtava, niti bilo kakvih dilema. Njegov biološki otac, androgini lepotan Zila i njegovi pratioci, Tvig i Molokaj, mladoliki stogodišnjaci, potpuno su amoralni i divlji hedonisti, koji u ljudima vide tek hodajuće „koktele“ ili seksualne objekte.

Ipak, vidimo i da se ne podrazumeva da vampiri moraju biti takvi. U romanu se pojavljuje i njihov stariji prijatelj, Kristijan, koji na zemaljskom šaru obitava duže od trista godina, i koji je daleko od beskrupuloznog predatora. Primera radi, kada ga meštanin Nju Orleansa zatekne kako se hrani krvlju jednog mladića, Kristijanova „prva emocija nije bes niti strah, već stid, strašni užareni osećaj stida“. Upravo je Kristijan taj koji bebu Ništa, u prologu romana, odmah po rođenju odnosi pred vrata nasumice odabrane porodice, u dalekom gradu, u nadi da će možda ipak moći da proživi „normalan“ ljudski život – „život neokaljan krvlju“…

Nije sasvim jasno da li je Kristijan takav jer se rodio u neko drugačije vreme, dok su Zila, Tvig i Molokaj posrnula deca 20. veka. Ili su, možda, njegova melanholija i bolećivost produkt starosti i protoka vremena? Ili je posredi prosto urođeni karakter? Ili neki sasvim drugi razlozi?… Da su ova pitanja nešto pomnije istražena, i da je završetak ponudio detaljnije nagoveštaje o tome kako će se ličnost Ništa razvijati nakon priključivanja „deci noći“, kojoj rođenjem pripada, roman je mogao da dosegne neslućene dubine. No, istina, možda bi bilo i pomalo nepravedno očekivati da osoba u ranim dvadesetim (Brajt je knjigu počela da piše kad je imala svega 20) da sebi zadatak da do kraja pronikne u dušu stvorenja koje živi duže od tri veka…

Osim vampira, značajnu ulogu u kompleksnom zapletu igraju i dva mladića, rokeri koji sačinjavaju andergraund duo „Izgubljene duše?“. To su impulsivni, nasilni, emotivni Stiv i njegov dobroćudni vidoviti prijatelj Duh. Potonji se, praktično, ukazuje kao snažan kontrast samoživom, okrutnom Zili i njegovim pulenima – Duh je oličenje čestitosti i čistote. Mada obdaren paranormalnim moćima, sposoban da čita misli i osećanja ljudi oko sebe, i da vidi prošlost i budućnost – svoje sposobnosti nikada ne zloupotrebljava. Štaviše, kao iskonski empata, uvek nastoji da ublaži muke bližnjima, i izbavi ih iz nevolja, koliko god je u njegovoj moći… I mada često ne može da zaustavi sumoran razvoj događaja, u više navrata vidimo kako dobrohotnost, koja krasi i Duha i Ništa, ipak ostavlja traga na okruženju i čini gorke trenutke nešto lakšim za podneti.

Izgubljene duše su dinamičan roman, krcat dešavanjima – ali to ne znači da propušta da dočara lepljivu atmosferu američkog juga. U toj misiji angažuje sva čula. Čitajući, možete osetiti alkoholna isparenja, duvanski dim sa aromom karanfilića, znoj, miris krvi i muškog semena, oblake prašine na putevima koji vode kroz noć, čuti gitarske akorde i gungulu klubova koje ispunjavaju našminkani čupavci u crnom, iznad čiji se glava ori „Bela Lugosi’s Dead“, i još mnogo drugih darkerskih melodija i stihova…

Ovo je rukopis koji vraća u mladost, vešto i talentovano napisan, pripovedan „iz stomaka“, tako da uprkos svim svojim preterivanjima ipak uspeva da ne sklizne u karikaturu.

 *********

 

 

LEVITICUS (2026)

„Šta mu to dođe Levitikus, oca mu u vr’ guzice?“, pitate se sada vi. „Je l’ to neka boles’, nešto ko apenditicitis, divertikulis, il’ tako neki kurac?“

                Pa, na neki način, možda to nije boles’ koju ste tražili, ali zapravo jeste dobili boles’.

                Naravno, obrazovane osobe - ili u najmanjem, one koje su diplomirale na Kultu Gula! – setiće se da je Knjiga Levitska ona ogavna pizdarija unutar tzv. Starog Zaveta gde Jevreji nabrajaju sve sadističke načine na koje treba da zatru sve one koji u najmanjem polukoraku odstupaju od njiove okamenjene dogme.

Ono histerično urlanje: „Da se spali onaj koji... i da se kamenuje ona koja... i da se krv iscedi iz onog ko... i creva da se iščupaju onome koji se drzne...“ i sve u tom smislu. Istakao sam svojevremeno, kao najzabavniju, upravo LEVITSKU epizodu, po scenariju Alana Mura, u strip izdanju Sramotne priče iz Starog Zaveta.

A razlog što je ta knjiga metnuta u naslov ovog filma jesu sledeći stihovi:         

Levitski zakonik 18:22: "S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je."

Levitski zakonik 20:13: "Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih."

Eto, nekoliko je milenijuma prošlo od Levitikusa do Live, Laugh, Lovetikusa... ali sledbenici tih zatucanosti nekako i dalje nisu sebe zatrli, nego i dan-danas truju živote drugima oko sebe koji im u ponečemu odstupe, uključujući po pitanju koga će i kako neko da voli.

Što nas dovodi i do plota ovog filma: u nekom malom australijskom mestu dva momčića se, eh, zbliže više nego što je proskribovano. To neće da može, ako se njiovi bogobojažljivi roditelji pitaju, pa – preskačem nekoliko komplikacija i vodim do ključnog momenta u filmu – da bi ih „izlečili“ od levitske „gnusobe“, podvrgnu ih nekoj vrsti rituala, koji je pola propoved, pola hipnoza, a pola egzorcizam. A „lek“? Od sad će ono što voliš da ti bude najgadnije, najstrašnije, najopasnije!

Kako se stručno, dubinski posrati nekome u život? Popovsko Zlo je tu da to učini za vas! Amiiiin.

LEVITICUS vrlo domišljato stvara svog originalnog demona homofobije: onaj na koga se nakači to čudo -inače, nevidljivo svima ostalima- videće TO u obličju svog najvoljenijeg, ili najvoljenije (u filmu vidimo i par lezbijki razoren ovime). Znači, baciš se u peting ili nešto jače, misleći da si s onim/onom koju voleš, kad ono to počne da te davi, odgriza delove tela, baca u vazduh i, na kraju, ubija. Eventualni posmatrač sa strane ne vidi nikoga oko tebe – TO vidiš samo ti, u liku najvoljenije osobe, dok ne bude prekasno.

Jednostavna premisa, pametno osmišljena i dosledno sprovedena. Pretnja je vrlo zajebana i ne vidi se ni nagoveštaj načina kako bi to čudo uopšte moglo da se savlada. (Ako odjebeš trenutnoga i nađeš drugoga – TO će ti doći s njegovim obličjem...) Likovi se ponašaju razumno – onoliko koliko zacopani tinejdžeri to mogu! – i rade stvari koje su, u datim okolnostima, smislene. Hronotop je ubedljiv a ritam taman kako treba da sve ima potrebnu živinu.

Film je u jednakoj meri drama i horor, i podjednako je uspeo na oba polja: likovi su prijemčivi, gluma je besprekorna, hemija je opipljiva, emocije su potresne – a kad dođe do horora i krvoliptanja, to zaista zaboli. A kontekst je takav da je sve to zastrašujuće i bez natprirodnih pretnji – dovoljni su batinaši s palicama, koje vidimo u jednoj sceni ovozemaljskog, all-too-real horora.

Dakle, ovo nije gimik ekstravaganca a la SMILE, svedena na efektnu dosetku, nego film koji ima nešto na pameti, i sav izrasta iz toga nikad ga ne gubeći iz vida zarad jeftinih fazona, i to uspeva da artikuliše na upečatljiv način. Pa i poučan, i potencijalno s pozitivnim dejstvom, u smislu da će svoj prikaz toga koliko toksična i destruktivna može da bude homofobija ovaplotiti i preneti i onima koji inače nikad ne bi pogledali kvir kaming of ejdž dramu.

Tako se horor, po ko zna koji put, pokazuje kao lingva franka, univerzalni jezik za prenošenje svih životnih i smrtnih misli, emocija, stanja, poruka, tema i dilema. Tableta koja bi bila gorka, ili bljutava, ili prosto neprivlačna u svom golom izdanju, obloži se hororom, i odma se lakše guta i vari.

Možda će poneki tragalac za horor spektaklom biti razočaran time što se uglavnom ovde išlo svedenom, prilično realističnom putanjom, pa nema nekih preteranih horor egzibicija. Da, levitira se u ovom Levitikusu, ali ne previsoko, niti predugo, jer nije poenta filma u tome da smisli 10 načina brutalnih pogibija za 10 sporednih „topovsko meso“ likova, niti da vas fascinira nekim „wow kako montira“ razmetanjima, ili vrtenjima kamere bez preke potrebe.

To ne znači da film nije izuzetno dobro, pametno režiran, jer efektan je svuda gde treba, baš kako treba. I rečito je, i pregnantno, u konotativnom kontekstu ovog filma, to što je možda i najnapetija scena u njemu – scena ljubavisanja ove dvojice. (Bez brige, nije ništa explicitno: nije čak ni na golo, dešava se na zadnjem sedištu u međugradskom autobusu.) Ali – da li je ovaj drugi onaj koji se čini, ili je to zapravo levatsko demon-govno popovski izasrano i poslato da truje? I da li će ta ljubavna scena, i u kom trenutku, naprasno da promeni žanr, i izvrgne se u stravu i užas? Zaista se retko viđaju ovako izbalansirani podtekst-konotacija i žanr-učinkovitost, da budu smisleno isprepleteni i da dvokrako deluju udruženi, sa uzajamnim preplitanjem a bez saplitanja.

Glavni dvojac će hororistima biti poznat, jer obojica su već veterani horora: ovaj plavi se pojavio u solidnom ajkulastom THRASH (i u TV seriji PREACHER), a ovaj crni je bio jedan od onih klinaca koji prizivaju šta ne treba u TALK TO ME. Obojica su izvanredni, doslovno nose film na ramenima, a i debi-reditelj se odlično pokazao, i horor će biti bogatiji ako ovaj ostane i nadalje u njemu.

Jedinu krupniju zamerku imam vezano za kraj filma, pa zato ovde mora doći SPOJLER. Ne čitaj dalje dok ne pogledaš film – jer ovo def. treba pogledati!

 

Dakle..... Odličan je LEVITIKUS, sve do samog kraja.

Kraj nije LOŠ, nije jedan od onih krajeva koji se pokake na sve što je dotad bilo, ništa slično tome.

Ali... jedino tu film poklekne na oba polja svog dotad čvrstog i sigurnog dejstva – dakle, i kao horor, i kao drama.

Kao horor, ta kulminacija je mlaka, nedovoljno katarzična, horor akcija nije dovoljno žestoka i memorabilna.

Kao drama, taj rasplet nije adekvatno pripremljen i izveden. Kao da fali korak (scena) od tačke u kojoj su njih dvojica maltene neprijatelji – bore se jedan protiv drugoga – do tačke u kojoj jedan drugoga prihvataju, prigrljuju i odlaze u neizvesnu budućnost s poverenjem čije utemeljenje nam film, prosto, nije prikazao. Ono se, valjda, podrazumeva – više kao teza (veruj! svemu uprkos!) nego kao narativni, dramski momenat koji vodi iz jedne premise u jedan zaključak i rezultat.

I tako, film koji od naslova pa nadalje kao da podriva hristijansku dogmu, na kraju se završava apelom na – VERU. Ali, srećom, ne na veru u dogmu, nego na veru u blisku osobu. Jer, bez poVEREnja nema ni prave ljubavi...

No, pošto nam ovakav kraj kazuje ono što bismo voleli da čujemo, tj. u šta bismo voleli da verujemo, slutim da će na ovaj film biti dve dominantne reakcije: 1) „Bljak, peđeri, neću to ni da gledam!“ i 2) „Jao što je dobar ovaj horor, baš je creepy“, pri čemu većini među ovima drugima neće previše smetati ovo što meni malko sreću kvari.

U svakom slučaju, ovo jeste jedan od najboljih horor filmova ove bogate godine – def. top-10, e sad gde će tačno biti na listi nejasno je, jer svašta potentno tek treba da dođe do nas.