IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt

 

Podsećam vas: za izdavačku kuću „Veseli četvrtak“ počeo sam, prošle jeseni, da uređujem ediciju „Trepet“, posvećenu savremenoj horor prozi.

            Podsećam vas: prva knjiga u toj ediciji jeste roman IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt, izašla u oktobru 2025.

            Podsećam vas, takođe: druga knjiga u toj ediciji je zbirka priča IMAGO SEKVENCA – Lerd Baron, izašla u februaru 2026.  

Treća knjiga biće zbirka LAŽI I GNUSOBE – Brajan Hodž. Ona je u finalnoj fazi pripreme (lektura i prelom) i izaći će tokom jeseni. Nju ću detaljnije najaviti kad se izlazak približi.

            Podsećam vas na sve ovo zato što, sudeći po nezvaničnim dojavama o prodaji ove „Trepet“ edicije, mogla bi lako da bude preimenovana u „Tren“. Ili u „Treptaj“. Kao u: trepni i propusti. Dok si trepnuo – nestalo. Bilo pa prošlo...

Just sayin'!

Ako vam je do sada promakla, ovu knjigu možete kupiti i direktno kod mene – barem dok još imam pri ruci neki od poslednja preostala četiri primerka. Posle toga, tražite od „Veselog četvrtka“.

            Ispod možete pročitati početak mog pogovora toj knjizi, a odmah zati mi dva odlična, stručna prikaza ove knjige objavljena nedavno na ultimativnom sajtu za sve domaće ljubitelje fantastike u svim oblicima, pa time i za horor: ART-ANIMA.

            Napomena o ilustracijama: donje tekstove ilustrovao sam sličicama koje je svojevremeno Popi Z. Brajt kačio-la-lo-li-le-la negde na netu. Te sličice prikazuju neke okvirne uzore koje je ona imala, u pop kulturi (pevači i glumci), kada je zamišljala svoje likove za roman IZGUBLJENE DUŠE (Lost Souls). Shvatite to kao kuriozitet i zezanje, a ne kao obavezno uputstvo za upotrebu. Slobodno ih zamišljajte kako god hoćete...  

 

 

 

ZAUVEK MLADI!

 početak pogovora knjizi IZGUBLJENE DUŠE 

(c) Dejan Ognjanović, za „Veseli četvrtak“

 

Oni su mladi, oni su lepi, našminkani ili prirodno bledi, s napirlitanim, ofarbanim kosama: odeveni u crnu kožu, svilu ili mrežice, vitki, androgini. Oni su gotičari. Vole crnilo, groblja, smrt, lobanje, ukletost. Deca noći… Neki poziraju kao vampiri, što bi iznad svega voleli da stvarno budu. 

Savršena potkultura i ikonografija da se u nju infiltriraju pravi vampiri! Jer ko će tu raspoznati ko je afektirani, melanholični tinejdžer prestar za svoje godine, a ko krvožedni stvor star mnogo vekova i pomalo umoran od sve te gnjavaže?

            Popi Z. Brajt je imala samo dvadeset i pet godina kada se furiozno probila na horor scenu debitantskim romanom Izgubljene duše (1992) – ali još važnije je znati da je njega počela da piše još 1987. kada je imala slatkih malih jedva legalnih 20.

            Zašto je to važno znati? Zato što ova biografska činjenica potkrepljuje osećaj koji bi svaki pažljivi čitalac morao da ima u susretu s ovim tekstom: kako god ga cenili iz ugla književnosti, ili žanra, ne može mu se sporiti da je autentičan, iskren, proživljen – da je mladalački, u najboljem smislu reči. Autorka, u trenutku začeća ovog dela i sama dojučerašnja tinejdžerka, ispoljava totalno saučestvovanje sa svojim likovima, a naročito onima koji otelovljavaju teen angst. 

Tu je Ništa, 15-godišnji buntovnik i begunac od kuće, smoren familijom kojoj doslovno ne pripada i privučen strašću prema muzici kakvu valjda jedino tinejdžeri mogu da osećaju s tom dozom životospasavajućeg fanatizma.

A tu su i Stiv (23) i Duh (21), njeni omiljeni likovi koji se provlače, izvan ovog romana, još i kroz niz kratkih priča i novelu-prikvel ovom romanu („The Seed of Lost Souls“). Oni su mladi rokeri spojeni drugarstvom naizgled nerazdvojnim, kakvo valjda jedino (dojučerašnji) tinejdžeri mogu da osete i smatraju večnim, a uz to s dozom homoerotizma (manje-više platonskog) koja se može naći kod slobodoumnih mladih ljudi koji još uvek eksperimentišu i nisu još u kamen urezali svoje seksualne persone i preferencije. (Uzgred, Brajtova je priznala da je u svom umu ovaj par zamišljala po telesnom uzoru glumaca Kijanu Rivsa, za Stiva, i Rivera Feniksa, s izblajhanom kosom, za Duha).  

            Središnji osećaj koji prožima horor prozu Popi Z. Brajt, a u najčistijem obliku prisutan upravo u zbirci priča Ukus pelina (Wormwood; prvobitno izašla pod naslovom Swamp Foetus) (Ovu zbirku možete čitati na srpskom: Popi Z. Brajt, Ukus pelina, Orfelin, Novi Sad, 2020, preveo Dejan Ognjanović, pod uslovom da ste je nabavili na vreme, jer trenutno je rasprodata) jeste osećaj usamljenosti, izgubljenosti, rascepljenosti i težnje za (ponovnim) spajanjem. Njeni su svi likovi iskorenjeni – oni nemaju porodicu, barem ne onu doslovnu, biološku. Umesto roditelja, umesto braće i sestara, oni ponekad pronalaze alternativne porodice u grupama istomišljenika ili, u najmanjem, u jednom pojedincu, parnjaku, nedostajućoj polovini neophodnoj da se bude ceo. U tom smislu čest je motiv blizanaca, uz opipljiv osećaj čežnje za nemogućim sjedinjavanjem sa (ponekad i mrtvim) nedostižnim, nedostajućim delom sebe. Njeni likovi, bez korena, lutaju besciljno, ili sa kratkoročnim ciljevima; planiranje karijere, planiranje porodice, planiranje budućnosti... njima su nezamislivi. Oni su siročad, istovremeno patetična i prkosna, ponosna i tvrdoglava, sebična i samouništiteljska. Život ih nije mazio, pa mu ni oni nežnošću ne uzvraćaju, čuvajući je, ljubomorno, za jednu jedinu izabranu osobu, ako takvu uopšte pronađu…

 

 

 SMRT JE LAKA – IZGUBLJENE DUŠE POPI Z. BRAJT 

Piše: Vladimir Kolarić

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse-2/

 

Izgubljene duše Popi Z. Brajt (Veseli četvrtak, 2025, preveo Miloš Cvetković) je roman o mladosti, sav uronjen u epohu svog nastanka, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog veka, posebno indi i gotik potkulturu i njihove i dalje žive popkulturne izdanke. Takođe, ovaj roman je samosvesno oslonjen na romantičarsku gotiku, na književnost američkog juga (Kapoti, Fokner, Harper Li), na bitnike, psihodeliju i Barouza, ali pre svega na estetike dekadencije devetnaestog i ranog dvadesetog veka, jer njegova prava tema i opsesija jesu podjednako lepota i smrt, lepota smrti i smrt lepote, slatka tuga i gorka lepota, sve ono na šta smo navikli od Bodlera, preko Uismansa iVajlda, pa do Ženea i današnjih izdanaka ove tradicije antirevolucionarne revolucionarnosti.

Tečno, lepo i slojevito napisan roman, dakle, o izgubljenim i dezorijentisanim mladima koji zapravo samo traže srodnu dušu, nekoga sa kim mogu da budu ono što jesu, sa kim mogu da podele bilo šta. Ali tu su i vampiri, koji kao da su njihovo ogledalo, projekcija i ostvarenje snova, večno mladi i razuzdani, ujedno prelepi i smrtonosni, ostvarenje snova izgubljenih i usamljenih mladića i devojaka koliko i dekadenata.

Ovde su vampiri druga vrsta, koja ne nastaje od umrlih ili od vampira ubijenih ljudi, ali dovoljno slična da može da komunicira, seksualno opšti, pa i ima potomstvo sa ljudima, ali čija neizbežna cena je smrt majke. To samo povećava utisak o vampirima kao svojevrsnoj projekciji, ogledalu, delu izmaštanog sveta mladih koji žude za nekom drugačijim stvarnošću, gde odnos između ljudi neće biti samo puki interes, nasilje i manipulacija, već i prožimanje srca. Na kraju krajeva, koliko god bestijalni i amoralni bili, čak i vampiri u ovom romanu žude za nekom vrstom zajedništva i bliskosti, gde im se usamljenost čini većom pretnjom od smrti 

Upravo je zato u centru ove brutalne i lepe maštarije lik Duha, mladića koji „gleda srcem“, oseća i proživljava tuđu bol, koji je „previše čist“ čak i da bi mu naudilo zlo. On je nada ovog sveta, svačiji brat, savršena maštarija svih koji žude za jedinstvom i bliskošću, makar ona ponekad ličila na težnju ka smrti i ništavilu, vera onih koji ne mogu i ne žele da veruju ni u šta drugo, kad su već njega upoznali. Ali ne u njega kao Boga, idola i spasitelja, nego nekog ko svedoči da ipak može drugačije, i da iza toga možda postoji neka sila ili poredak koji se kroz njega projavljuje.

Čak i dečak Ništa, otkrivajući da je zapravo vampirski potomak, pa tako i sam vampir, u svojoj gotovo mističnoj povezanosti sa Duhom, ipak uspeva da kontroliše i obuzdava svoje nagone, trudeći se da ne čini zlo, makar ne ono koje prevazilazi za vampire životno važnu potrebu za hranom.

Ovaj užasni i lepi roman je svakako uticao na poplavu tinejdžerskih vampirskih horora, ali ih svojim stilskim rafinmanom, poetičkom samosvešću i emotivnom proživljenošću i suptilnošću daleko nadmašuje. 

On je, pored toga, sasvim solidan prilog bogatoj tradiciji estetika dekadencije (snobizam, dendizam, kemp), što nije mala stvar.

 

 

 

 Popi Z. Brajt – IZGUBLJENE DUŠE 

(Veseli četvrtak, Beograd, 2025)

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse/

Piše: Filip Rogović

 

„Noćas pevam za sve one

Izgubljene u životu

I za one promašene

Što lutaju širom sveta…“

 

Zasluga je Veselog četvrtka što su se neki od strip junaka uz koje su odrastale generacije, posle brojnih pauza, tokom poslednjih petnaestak godina, ponovo ustalili na domaćim kioscima, te već dugo nema bojazni hoće li nekim novim klincima svake sedmice biti dostupne sveže odštampane avanture Dilana Doga, Zagora, Martija Misterije, Teksa Vilera i drugih Bonelijevih heroja…

No, ova izdavačka kuća, koja je postala sinonim za stripove, ulazi u novu fazu razvoja otvarajući više edicija koje će, za promenu, biti posvećene – prozi. To je dobra vest i za ljubitelje književne strave, budući da je među njima i edicija Trepet, u okviru koje će se štampati  prevodi ostvarenja najistaknutijih modernih pisaca horora.

Naslov kojim se Trepet predstavio čitaocima na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga jeste roman Izgubljene duše (Lost Souls, 1992), koji potpisuje američka spisateljica Popi Z. Brajt (1967), koja je devedesetih stekla kultni status među ljubiteljima žanra. Pažnju je privukla već na početku karijere, originalnim i provokativnim delima, objavljujući ubrzo posle zapaženog romana prvenca i zbirku priča Fetus iz močvare (Swamp Foetus, 1993), koja je kasnije štampana i pod naslovom Pelin (Wormwood, 1996). Žanr je zadužila i romanima Puštanje krvi (Drawing Blood, 1993) i Predivni leš (Exquisite Corpse, 1995). Kasnijih godina okrenula se pisanju ne-žanrovske proze, a posle hormonalnih terapija, 2011. godine, ova transrodna osoba, koja danas nosi ime Bili Martin, izjasnila se da bi više volela da se o njoj govori u muškom rodu…

Izgubljene duše su roman o vampirima, u kojem se dugovečne krvopije (možda i najpopularnija čudovišta u horor fikciji svih vremena?) pojavljuju među mladim gotičarima i rokerima, osamdesetih godina na jugu Sjedinjenih Država.

Knjiga obrađuje teme otpadništva, otuđenosti, usamljenosti, i sledstvene potrage za sobom i sopstvenim identitetom.

Centralna figura je buntovni, neprilagođeni tinejdžer Ništa. Ovaj petnaestogodišnjak, kivan na roditelje koji ga ne razumeju, i na vršnjake među kojima ne nalazi prave srodne duše, saznavši pritom i da je zapravo usvojen, beži od kuće u želji da pronađe sebi „pravi dom“ – mesto i društvo kojem će zaista pripadati.

Verovatno bi bilo nemoguće pronaći osobu koja se, makar u tim osetljivim adolescentskim godinama, nije bar na mahove osećala kao autsajder – i stoga je Ništa lik u kojem nije teško prepoznati delić sebe. Kada stupa na scenu, u uvodnim poglavljima, zatičemo ga kako od sluđenih roditelja krije boce alkohola po sobi, i traži utehu u stihovima rok bendova i na stranicama knjiga, suočen sa sve dubljim osećajem da nema nikog svog. No, ishodište ove neugodne situacije, u ovom slučaju, neće biti manje ili više bolno sazrevanje, kako to obično biva – Ništa će odistinski dobiti potvrdu da za otuđenost nije bilo krivo tek neizbežno divljanje hormona i tinejdžerska ćudljivost. Putujući na jug, ka Mising Majlu (fiktivni gradić) i Nju Orleansu, saznaće da doslovno pripada drugoj vrsti, tj. da je rođen nakon seksualnog odnosa koji je jedna slično neprilagođena tinejdžerka imala sa – vampirom.

Mada na nivou koncepta ovo jeste jedna mladalačka fantazija, svojevrsno ostvarenje maštarija mladih gotičara – opis njegovog novog, vampirskog, života ipak nije sladunjavo romantizovan. Ova bića opisana su dovoljno ambivalentno, iznijansirano, tako da rukopis ne zapada u čisti eskapizam, iako u sebi nosi i očitu fascinaciju razuzdanim životom lutalica, koji je bremenit alkoholom, (homo)seksualnim slobodama, lakim drogama, teškim nasiljem, i obavijen privlačnim mrakom koji se ukazuje kao vid bekstva od sivila svakodnevice i malograđanštine…

Štaviše, ima neke ironije čak i u samoj postavci zapleta:

Ništa beži od sopstvene otuđenosti – ali kada pronađe pravu porodicu, prave srodnike – neće prestati da bude autsajder – naprotiv! Jer, šta su vampiri, nego ultimativni autsajderi. Stvorenja koja izgledaju kao ljudi, ali to nisu – a ipak prinuđeni da među ljudima (i od ljudi) žive, bez izgleda da ikada budu u istinskoj zajednici sa njima. Malobrojna vrsta, osuđena na večno skrivanje, na život u senkama…

Vampiri u fiktivnom svetu Izgubljenih duša u izvesnoj meri odudaraju od onih iz mitoloških predstava. Pre svega, nisu „nemrtvi“, to jest – nisu ustali iz mrtvih. Osim toga, ljudi se ne mogu pretvoriti u vampira ugrizom. Ova bića, u romanu Popi Z. Brajt, rađaju se nakon seksualnog odnosa vampira i žene, a tom prilikom majka neizostavno umire, iskidane utrobe. Ne plaše se krsta, niti imaju bilo šta protiv Hrista… Oni su, prosto rečeno, druga vrsta – dugovečni, i prinuđeni da se hrane ljudskom krvlju, da bi preživeli…

Interesantna su i moralna pitanja koja se nameću kroz narativ. Ništa brzo shvata da će činjenica da mu je ljudska krv biološki neophodna za opstanak lako stišati njegovu savest. Mada u suštini obziran, i čestitog srca, neće se naročito kajati što mu je doskora najbolji drug iz škole poslužio kao prvi vampirski obrok, u upečatljivoj sceni isisavanja krvi u kombiju – neke vrste spontane inicijacije u sasvim drugačiji svet. S druge strane, „deca noći“ sa kojom Ništa nastavlja put, nemaju ni trunku sažaljenja spram svojih žrtava, niti bilo kakvih dilema. Njegov biološki otac, androgini lepotan Zila i njegovi pratioci, Tvig i Molokaj, mladoliki stogodišnjaci, potpuno su amoralni i divlji hedonisti, koji u ljudima vide tek hodajuće „koktele“ ili seksualne objekte.

Ipak, vidimo i da se ne podrazumeva da vampiri moraju biti takvi. U romanu se pojavljuje i njihov stariji prijatelj, Kristijan, koji na zemaljskom šaru obitava duže od trista godina, i koji je daleko od beskrupuloznog predatora. Primera radi, kada ga meštanin Nju Orleansa zatekne kako se hrani krvlju jednog mladića, Kristijanova „prva emocija nije bes niti strah, već stid, strašni užareni osećaj stida“. Upravo je Kristijan taj koji bebu Ništa, u prologu romana, odmah po rođenju odnosi pred vrata nasumice odabrane porodice, u dalekom gradu, u nadi da će možda ipak moći da proživi „normalan“ ljudski život – „život neokaljan krvlju“…

Nije sasvim jasno da li je Kristijan takav jer se rodio u neko drugačije vreme, dok su Zila, Tvig i Molokaj posrnula deca 20. veka. Ili su, možda, njegova melanholija i bolećivost produkt starosti i protoka vremena? Ili je posredi prosto urođeni karakter? Ili neki sasvim drugi razlozi?… Da su ova pitanja nešto pomnije istražena, i da je završetak ponudio detaljnije nagoveštaje o tome kako će se ličnost Ništa razvijati nakon priključivanja „deci noći“, kojoj rođenjem pripada, roman je mogao da dosegne neslućene dubine. No, istina, možda bi bilo i pomalo nepravedno očekivati da osoba u ranim dvadesetim (Brajt je knjigu počela da piše kad je imala svega 20) da sebi zadatak da do kraja pronikne u dušu stvorenja koje živi duže od tri veka…

Osim vampira, značajnu ulogu u kompleksnom zapletu igraju i dva mladića, rokeri koji sačinjavaju andergraund duo „Izgubljene duše?“. To su impulsivni, nasilni, emotivni Stiv i njegov dobroćudni vidoviti prijatelj Duh. Potonji se, praktično, ukazuje kao snažan kontrast samoživom, okrutnom Zili i njegovim pulenima – Duh je oličenje čestitosti i čistote. Mada obdaren paranormalnim moćima, sposoban da čita misli i osećanja ljudi oko sebe, i da vidi prošlost i budućnost – svoje sposobnosti nikada ne zloupotrebljava. Štaviše, kao iskonski empata, uvek nastoji da ublaži muke bližnjima, i izbavi ih iz nevolja, koliko god je u njegovoj moći… I mada često ne može da zaustavi sumoran razvoj događaja, u više navrata vidimo kako dobrohotnost, koja krasi i Duha i Ništa, ipak ostavlja traga na okruženju i čini gorke trenutke nešto lakšim za podneti.

Izgubljene duše su dinamičan roman, krcat dešavanjima – ali to ne znači da propušta da dočara lepljivu atmosferu američkog juga. U toj misiji angažuje sva čula. Čitajući, možete osetiti alkoholna isparenja, duvanski dim sa aromom karanfilića, znoj, miris krvi i muškog semena, oblake prašine na putevima koji vode kroz noć, čuti gitarske akorde i gungulu klubova koje ispunjavaju našminkani čupavci u crnom, iznad čiji se glava ori „Bela Lugosi’s Dead“, i još mnogo drugih darkerskih melodija i stihova…

Ovo je rukopis koji vraća u mladost, vešto i talentovano napisan, pripovedan „iz stomaka“, tako da uprkos svim svojim preterivanjima ipak uspeva da ne sklizne u karikaturu.

 *********

 

 

LEVITICUS (2026)

„Šta mu to dođe Levitikus, oca mu u vr’ guzice?“, pitate se sada vi. „Je l’ to neka boles’, nešto ko apenditicitis, divertikulis, il’ tako neki kurac?“

                Pa, na neki način, možda to nije boles’ koju ste tražili, ali zapravo jeste dobili boles’.

                Naravno, obrazovane osobe - ili u najmanjem, one koje su diplomirale na Kultu Gula! – setiće se da je Knjiga Levitska ona ogavna pizdarija unutar tzv. Starog Zaveta gde Jevreji nabrajaju sve sadističke načine na koje treba da zatru sve one koji u najmanjem polukoraku odstupaju od njiove okamenjene dogme.

Ono histerično urlanje: „Da se spali onaj koji... i da se kamenuje ona koja... i da se krv iscedi iz onog ko... i creva da se iščupaju onome koji se drzne...“ i sve u tom smislu. Istakao sam svojevremeno, kao najzabavniju, upravo LEVITSKU epizodu, po scenariju Alana Mura, u strip izdanju Sramotne priče iz Starog Zaveta.

A razlog što je ta knjiga metnuta u naslov ovog filma jesu sledeći stihovi:         

Levitski zakonik 18:22: "S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je."

Levitski zakonik 20:13: "Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih."

Eto, nekoliko je milenijuma prošlo od Levitikusa do Live, Laugh, Lovetikusa... ali sledbenici tih zatucanosti nekako i dalje nisu sebe zatrli, nego i dan-danas truju živote drugima oko sebe koji im u ponečemu odstupe, uključujući po pitanju koga će i kako neko da voli.

Što nas dovodi i do plota ovog filma: u nekom malom australijskom mestu dva momčića se, eh, zbliže više nego što je proskribovano. To neće da može, ako se njiovi bogobojažljivi roditelji pitaju, pa – preskačem nekoliko komplikacija i vodim do ključnog momenta u filmu – da bi ih „izlečili“ od levitske „gnusobe“, podvrgnu ih nekoj vrsti rituala, koji je pola propoved, pola hipnoza, a pola egzorcizam. A „lek“? Od sad će ono što voliš da ti bude najgadnije, najstrašnije, najopasnije!

Kako se stručno, dubinski posrati nekome u život? Popovsko Zlo je tu da to učini za vas! Amiiiin.

LEVITICUS vrlo domišljato stvara svog originalnog demona homofobije: onaj na koga se nakači to čudo -inače, nevidljivo svima ostalima- videće TO u obličju svog najvoljenijeg, ili najvoljenije (u filmu vidimo i par lezbijki razoren ovime). Znači, baciš se u peting ili nešto jače, misleći da si s onim/onom koju voleš, kad ono to počne da te davi, odgriza delove tela, baca u vazduh i, na kraju, ubija. Eventualni posmatrač sa strane ne vidi nikoga oko tebe – TO vidiš samo ti, u liku najvoljenije osobe, dok ne bude prekasno.

Jednostavna premisa, pametno osmišljena i dosledno sprovedena. Pretnja je vrlo zajebana i ne vidi se ni nagoveštaj načina kako bi to čudo uopšte moglo da se savlada. (Ako odjebeš trenutnoga i nađeš drugoga – TO će ti doći s njegovim obličjem...) Likovi se ponašaju razumno – onoliko koliko zacopani tinejdžeri to mogu! – i rade stvari koje su, u datim okolnostima, smislene. Hronotop je ubedljiv a ritam taman kako treba da sve ima potrebnu živinu.

Film je u jednakoj meri drama i horor, i podjednako je uspeo na oba polja: likovi su prijemčivi, gluma je besprekorna, hemija je opipljiva, emocije su potresne – a kad dođe do horora i krvoliptanja, to zaista zaboli. A kontekst je takav da je sve to zastrašujuće i bez natprirodnih pretnji – dovoljni su batinaši s palicama, koje vidimo u jednoj sceni ovozemaljskog, all-too-real horora.

Dakle, ovo nije gimik ekstravaganca a la SMILE, svedena na efektnu dosetku, nego film koji ima nešto na pameti, i sav izrasta iz toga nikad ga ne gubeći iz vida zarad jeftinih fazona, i to uspeva da artikuliše na upečatljiv način. Pa i poučan, i potencijalno s pozitivnim dejstvom, u smislu da će svoj prikaz toga koliko toksična i destruktivna može da bude homofobija ovaplotiti i preneti i onima koji inače nikad ne bi pogledali kvir kaming of ejdž dramu.

Tako se horor, po ko zna koji put, pokazuje kao lingva franka, univerzalni jezik za prenošenje svih životnih i smrtnih misli, emocija, stanja, poruka, tema i dilema. Tableta koja bi bila gorka, ili bljutava, ili prosto neprivlačna u svom golom izdanju, obloži se hororom, i odma se lakše guta i vari.

Možda će poneki tragalac za horor spektaklom biti razočaran time što se uglavnom ovde išlo svedenom, prilično realističnom putanjom, pa nema nekih preteranih horor egzibicija. Da, levitira se u ovom Levitikusu, ali ne previsoko, niti predugo, jer nije poenta filma u tome da smisli 10 načina brutalnih pogibija za 10 sporednih „topovsko meso“ likova, niti da vas fascinira nekim „wow kako montira“ razmetanjima, ili vrtenjima kamere bez preke potrebe.

To ne znači da film nije izuzetno dobro, pametno režiran, jer efektan je svuda gde treba, baš kako treba. I rečito je, i pregnantno, u konotativnom kontekstu ovog filma, to što je možda i najnapetija scena u njemu – scena ljubavisanja ove dvojice. (Bez brige, nije ništa explicitno: nije čak ni na golo, dešava se na zadnjem sedištu u međugradskom autobusu.) Ali – da li je ovaj drugi onaj koji se čini, ili je to zapravo levatsko demon-govno popovski izasrano i poslato da truje? I da li će ta ljubavna scena, i u kom trenutku, naprasno da promeni žanr, i izvrgne se u stravu i užas? Zaista se retko viđaju ovako izbalansirani podtekst-konotacija i žanr-učinkovitost, da budu smisleno isprepleteni i da dvokrako deluju udruženi, sa uzajamnim preplitanjem a bez saplitanja.

Glavni dvojac će hororistima biti poznat, jer obojica su već veterani horora: ovaj plavi se pojavio u solidnom ajkulastom THRASH (i u TV seriji PREACHER), a ovaj crni je bio jedan od onih klinaca koji prizivaju šta ne treba u TALK TO ME. Obojica su izvanredni, doslovno nose film na ramenima, a i debi-reditelj se odlično pokazao, i horor će biti bogatiji ako ovaj ostane i nadalje u njemu.

Jedinu krupniju zamerku imam vezano za kraj filma, pa zato ovde mora doći SPOJLER. Ne čitaj dalje dok ne pogledaš film – jer ovo def. treba pogledati!

 

Dakle..... Odličan je LEVITIKUS, sve do samog kraja.

Kraj nije LOŠ, nije jedan od onih krajeva koji se pokake na sve što je dotad bilo, ništa slično tome.

Ali... jedino tu film poklekne na oba polja svog dotad čvrstog i sigurnog dejstva – dakle, i kao horor, i kao drama.

Kao horor, ta kulminacija je mlaka, nedovoljno katarzična, horor akcija nije dovoljno žestoka i memorabilna.

Kao drama, taj rasplet nije adekvatno pripremljen i izveden. Kao da fali korak (scena) od tačke u kojoj su njih dvojica maltene neprijatelji – bore se jedan protiv drugoga – do tačke u kojoj jedan drugoga prihvataju, prigrljuju i odlaze u neizvesnu budućnost s poverenjem čije utemeljenje nam film, prosto, nije prikazao. Ono se, valjda, podrazumeva – više kao teza (veruj! svemu uprkos!) nego kao narativni, dramski momenat koji vodi iz jedne premise u jedan zaključak i rezultat.

I tako, film koji od naslova pa nadalje kao da podriva hristijansku dogmu, na kraju se završava apelom na – VERU. Ali, srećom, ne na veru u dogmu, nego na veru u blisku osobu. Jer, bez poVEREnja nema ni prave ljubavi...

No, pošto nam ovakav kraj kazuje ono što bismo voleli da čujemo, tj. u šta bismo voleli da verujemo, slutim da će na ovaj film biti dve dominantne reakcije: 1) „Bljak, peđeri, neću to ni da gledam!“ i 2) „Jao što je dobar ovaj horor, baš je creepy“, pri čemu većini među ovima drugima neće previše smetati ovo što meni malko sreću kvari.

U svakom slučaju, ovo jeste jedan od najboljih horor filmova ove bogate godine – def. top-10, e sad gde će tačno biti na listi nejasno je, jer svašta potentno tek treba da dođe do nas.

 

FREWAKA (ROOTS, 2025)

FREWAKA na staroirskom (gaelic) znači ROOTS, odnosno korenje, i odnosi se ovde pre svega na porodično korenje, pošto film tematizuje prenošenje generacijskih trauma na metaforičkom planu, a dotiče se i doslovnog korenja, šuma, drveća, podruma, pod-nivoa stvarnosti i svesti…

            Prepričan, mogao bi da zvuči i kao generički folk horor (što vrlo snažno nije!), i kao nekakvo woke sranje (glavna junakinja je lezbejka, a njena buduća žena, inače trudna, je Ukrajinka) i šta god – ali sad kad su debili već prekinuli da čitaju rivju, ili su barem prestali da išta dobro očekuju od ovog filma, ne znam da li da se uopšte trudim zbog vas, ostalih, kojima nije bitno ŠTA koliko jeste – KAKO.

            Ipak, ukratko, kazaću vam i ŠTA: mlada žena, ubrzo nakon što joj se majka obesila (u jezivo-gnusnom prologu), biva angažovana da se kao medicinska starateljka pobrine za stariju, nedavno šlogiranu i polupokretnu ženu u jednoj izolovanoj kući u irskoj ruralnoj zabiti. Ona ode tamo, i vidi da je ta žena žrtva sujeverja, ili deluzija, ili šizofrenije – a možda, ko zna…?

            Glavno je, ipak, KAKO: kako glume te dve glumice, a naročito baba – pa to je ludilo, čudilo, fantazija, spektakl! Ako one dve ne prodaju ovu priču, niko i ništa neće, jer na svojim grbinama je nose (Ukrajinka je sporedan lik, nije tu prisutna tokom većeg dela filma).

            I KAKO je to napisano, konstruisano, ispripovedano, i KAKO je pametan ritam, nešto između slow burna i ipak stalnih horor set-pisova i low-key spektakla… I KAKO je (irski) folklor utkan u priču, postepeno, nenametljivo, bez jeftinih palp fazona, bez dodvoravanja horor fanovima… Autentično!

      I KAKO je režirano! Hej, ovo je režirala žena, pa ne očekujte arđentovsko depalmijanske egzibicije i „wow kako montira, vidi kako mrda kameru“ – dakle, režija nije nametljiva na neki očigledan način, ali zato sve što treba da radi, ona uradi tačno kako treba, a pre svega – izaziva STRAVU. (Plus, uslikano je besprekorno! Ovo je jedan od vizuelno najlepših novijih horora.)

            U tome joj pomaže ODLIČAN skor – muzika jeste ponekad i preglasna, ali Hej, ako vam to nije smetalo kod Kjubrika, neće ni ovde. ima tu, istina, par malo jeftinijih džamp skerova, ali praštam, jer nisu ti tako loši, plus – ima ovde itekakao ozbiljne STRAVE, a ovo su samo višnjičice na šlagu.

            Oh, da: za promenu, za predah, eto i to da vidimo jednom u ovoj godini: horor film koji nije o gangster akciji i bluzu i komendijašenju i kerebečenju, niti o mlaćenju i pucnjavi i šutiranju u njuške i u splateru, nego, suprajz, napravljen je za PLAŠENJE, za useravanje, za žmarce, za nelagodu, za buduće košmare…

            I kad već referišem na SINNERS: u ovoj FREVACI naći ćete daleko jeziviju, strašniju scenu iz podžanra „Ne zovi svakoga da ti ulazi preko praga“ – i šta biva kad ono-to, nepravo, ipak UĐE unutra...

            Ne mogu kraće i jezgrovitije ovaj film preporučiti nego ovako: ako volite Orfelinovu ediciju „Poetika strave“ koju vam priređuje vaš Dr Ghoul, morao bi da vam legne ovaj film: jer ovo je kao da režira vintage Pupi Avati, a piše ga neki Maken-Blekvud u spoju sa Dafne di Morije-Širli Džekson-Vernon Li, možda čak i malo manje eksplicitna Popi Z. Brajt, ali što da ne i Ted Klajn iz „Porot Farme“, recimo… pa čak ima i dvije žlice Ognjanovića iz ZAVODNIKA, ali i iz „Divlje kapele“ – uključujući Horor Usred Bela Dana, i nepouzdane pripovedače, i stilizovani kraj koji možda neće baš svakome da legne, ali kome legne – leći će ko šamar! Meni je ovaj lego 100% a inače u savremenom hororu kraj je mesto gde najčešće imam zamerke. NE I OVDE! TO JE – TO!

            Ovca mi se jagnji i nemam vremena da ovo seciram i analiziram u sitna crevca – zato, primite ovu preporuku, ili nemojte: ja sam uživao mnogo više nego što sam očekivao, pa želim s vama da podelim.

            A kad god vidim nešto ovako superiorno, prva misao mi je: „Šta je ova osoba još radila? Ima li ovoga JOŠ?“ Pa, ima, i dapače, već sam pisao na blogu o njenom prvom i zasad jedinom dugometražnom filmu. Neka vas ne pokoleba što sam joj tada dao 2+ i napisao sledeće za njen DEVIL'S DOORWAY (2017):

 

Solidna premisa o opsednutoj curi koju opatice čuvaju u ćeliji u jednom irskom katoličkom „samostanu“ za posrnule djevojke i o dvojici popova, matorom i mladuncu, koji dođu po nalogu Vatikana da to istraže pokvarena je pre svega formom FFF-a, koja je izrazito neubedljiva i nevešto, usiljeno, bez prave potrebe (sem trenda) upotrebljena. Naime, dešava se 1960. godine, i od nas se očekuje da poverujemo da popče na ramenima tegli 16mm kameru, ili tako nešto kabasto i teško, i snima sve to što gledamo, uključujući razna jurcanja po hodnicima i tunelima... što nema teorije da je slučaj. Šteta; da je „normalno“ snimljen, bio bi ovo jedan okej, atmosferičan, fino glumljen, creepy hororček bez naročitih tematskih i idejnih ambicija da šta ozbiljno prozbori o veri i njenoj zloupotrebi, o Katoličkom Zlu (TM), o Đavolu i „đavolima“ u mantijama, itd.

 

Rediteljka je ozbiljno sazrela u proteklih 7 godina, i FREWAKA je sasvim drugi nivo i rang filma od DORVEJA. Proverite, pa recite!

***(*)

4-/3+ 

 

William Burroughs's QUEER (2024)

***(*)

3+

 QUEER je režirao Luka Gvadanjino, po romanu PEŠKO Vilijama Barouza.

Kao što znate, GOLI RUČAK je meni jedna od dve najomiljenije knjige u životu –tron deli s Kafkinim ZAMKOM. Snažno volem i druge vintage Barouzove knjige s barem rudimentarnim prividima epizodične naracije (NOVA EXPRES i WILD BOYS), dok sam nasmrt smoren cut-up experimentima tipa THE TICKET THAT EXPLODED. Zabavni su i noviji, WESTERN LANDS, THE PLACE OF DEAD ROADS i CITIES OF THE RED NIGHT, mada ništa ne može da priđe GOLOM RUČKU.

Barouzovi uslovno govoreći realistički, ispovedni, snažno-autobiografski romani, PEŠKO i DŽANKI, znatno su manje moja šolja čaja, iz sličnih razloga iz kojih me ni Keruak, ni Henri Miler ni Bukovski ni Selbi ne dotiču. Ipak, overio sam uredno i ta dva, da ispoštujem Bila, još davnašnjih dana, pa sam zato s umerenim očekivanjima dočekao i sada ovu Gvadanjinovu ekranizaciju PEŠKA.

Ukratko, to je prilično verno duhu i slovu te knjige, i moglo bi se reći da je ovo zapravo bliskija, a u nekom smislu i bolja adaptacija Barouza nego što je to bila Kronenbergova reimaginacija GOLOG RUČKA. Iako se ima šta voleti i poštovati kod Kronija, tu ipak ima vrlo malo esencije Barouza: premalo sexa, premalo šoka i provokacije, premalo humora i satire, premalo metafizike; s druge strane, mnogo je to fino, uglađeno, čisto, onako školski, odlikaški, za učiteljicu, za ugledne festivale, da može da pogleda i baba i tetka, i žiri, i Duda Lakić, da se niko mnogo tu ne šlogira. Sve na finjaka. 

Jbg, nije to Barouz kakvog ja znam i volim, panker pre panka, uličar, probisvet, ubica, cinik, crnohumorni stend-ap komičar... Plus, mnogo su mi bili fejk ta scenografija i kostimi u „Golom“ ručku, pa i poneki efekti, a vala i glumci. Piter Veler je suviše na fletlajnu, neuzbuđen, nenapaljen, nezastrašen time što viđa i priviđa. Suv intelekt, a vrlo malo visceralnosti. Ne verujem mu ni da je peško ni da je drogoš, a jedva nešto malo da je pisac. Isto tako i većini ovih oko njega.

Gvadanjino, istina, uzima daleko manje slojevit roman (fragmentarno romanče bez pravog kraja, na jedva sto strana), ali zato iz njega izvlači poprilično, i dostojno može da stane rame uz rame sa knjigom. Da li je i nadrasta? Srpski rečeno, da li je QUEER film bolji od romana? U ponečemu jeste, u suštini nije.

Pre svega, angažovanje Danijela Krejga (ex-Džejmsa Bonda!) da igra Barouza, tj. njegovu fikcijsku ekstrapoluciju, Vilijama Lija, pokazalo se kao dodir genija. Bio sam sumnjičav prema tome kad je prvi put najavljeno, jer mi je njegova faca suviše maskulina, četvrtasta, široka, s jakom vilicom, dok je Barouzova bila više nekako uska, mršava, ufitiljena; i uopšte mi je Krejg delovao suviše mužjačina da bi igrao peđera, pa ko će u to poverovati, ajte molim vas!

Međutoa! Krejg je DELIVEROVAO! 110%! Ne da je ubedljivo (i hrabro) razbio svoju mačo personu, nego ga je IZEO! Ako ne dobije Oskara za ovo, onda je svaka pravda umrla na ovome svetu. APDEJT: Ne da ga neće dobiti, nego nije ni nominovan! Pa dobro, šta radi taj famozni, navodni „gej lobi“ koji hara Holivudom?! Ima li neki Republikosrpskanac da mi objasni ovu misteriju?

I da nacrtam: nije Krejg zaslužio Oskara zato što je ubedljivo odigrao peška, iako to inače nije (jer to viđamo svake godine, na Oskarima a i šire); pa ni zato što uspeva da u mnogim scenama jezivo zaliči na Bila po pojavi (što nije za bacanje, ali je manje bitno jer ipak nije ovo nadmetanje u impersonaciji), nego iznad svega zato što vanredno smelo i umešno uranja u jedan duboko grešan, ranjiv, labilan, slabićki, višestruko problematičan lik i oživljava ga (i nenametljivo brani) u svim njegovim slojevitostima i senovitim nijansama.

U vreme kad su u današnjoj svetskoj (ili bar zapadnjačkoj) kinematografiji sve mesnate i sočne uloge rezervisane za žene, a muški glumci nemaju šta da rade sem da igraju zlikovce i zločince, sudeći po ovome izgleda da ostaje još jedino kvir film pa da se vidi, kao ovde, intrigantan muški lik koji je ipak pozitivac, a ne klovn-manijak ili toxični muž/momak; i KVIR nam daje jednu prilično produbljenu i saosećajnu studiju izgubljene, muške psihe u lutanju i traženju.

Vidimo ovde izuzetan portret jednog čoveka stalno urađenog, što drogom (čije se pripremanje i ubrizgavanje u venu prikazuje u jednoj moćnoj jednokadarskoj sceni), što alkoholom u koji se on utapa i iznutra preparira u toj znojavoj mexičkoj vrućini, što glađu za sexom, koja je, naravno, zapravo glad za bliskošću i ljubavlju koji mu najviše fale (što je jasno sve vreme, a vrlo se pametno i moćno poentira u poslednjoj sceni).

Scene sexa su explicitnije nego npr. u CALL ME BY YOUR NAME, ali ni blizu onome što senzacionalistički klikbejt mediji sugerišu: dramski su opravdane, i u njima se Li ogoljava, kao i mi svi u tom kontextu, naravno, samo što tada, uglavnom, nema publike ili kamere da to posmatra sa strane. Vidimo ga tad kao grozničavo žudnog blizine i spajanja s drugim, ali i kao nekoga oslabljenog tom potrebom, koja ga stavlja u podređen položaj (kao i svakog tražioca, prosjaka, juzera ljubavi).

U tom kontextu je odličan i Dru Šarki kao Alerton, momak u kojeg se Li zacopa, a koji je neodređen, hladnjikav, frustrirajuće nedefinisan po tome šta zapravo hoće, i da li uopšte hoće, i zašto hoće, i dokle će da hoće… I kad mu puši, i kad ga drka, i kad ga prima u bulju, on nije sasvim tu. I u tome je sav pakao za Lija, koji ga hoće celog, a ovaj po principu „sucking one cock doesn’t make you gay“ nije siguran čak ni da li jeste peško ili samo hoće da pogleda.

Kao takav, polu-involviran, on zapravo drži u vlasti Lija, koji je sav u tom odnosu, da ne kažem vezi, jer to je prejak termin, i otud kod mladunca i doza homme fatale sadizma. I naravno da jedna toliko asimetrična veza ne može da opstane, niti da bude ispunjujuća, bar ne zadugo.

Uzgred, teško da je slučajno, ali je svakako pametno to što je za tu ulogu izabran baš Šarki, koji tako zalizan, i s cvikerima, izgleda kao pljunuti mladi Barouz. Lijeva opsesija njime, implicira se, možda je potraga za mlađom (čistijom? neiskvarenijom?) verzijom sebe, a težnja za spajanjem s njim možda je nalik onome kad u THE FLY Goldblum, već dobrano nakazan i gnjio, hoće da se spoji u jedno telo sa ženom i detetom, kako bi povećao % ljudskosti u sebi, kako bi, iz svoje perspektive, postao čistiji, ljudskiji.

To je potraga za svojim odrazom, za ogledalom – otud upravo ta scena ulaska u ogledalo u filmu, iz Koktoovog ORFEJA, kad lik ulazi u ogledalo, a Li i Alerton to gledaju u bioskopu, i još Li pruža „ektoplazmatičnu“ ruku ka momku, milujući ga. Kako kasnije kaže: „Teško je nekog drugog ubediti da je zapravo deo tebe.“ Ova fantazmagorija jedan je od korena zablude ljubavi.

Li se baca u potragua za ajahuaskom (aka yage, izgovara se jahe; u vrlo lošem i nepotpisanom prvom srpskom prevodu iz 1998: jejdž; sad vidim da ima i neki iz 2012, nadam se da je bolji). To je predmet zadnje trećine filma, smeštene u džunglu – a samo površnom gledaocu delovaće to kao niotkuda i niđe veze skakanje u drugi film (iz urbane žungle u onu bukvalnu, zelenu). A zapravo je njegova fascinacija telepatijom (deljenje uma s drugim) i totalnim spajanjem, makar u viziji, ali i telesno, koliko god se to fiziološki može, samo produžetak te njegove užasne samoće i hladnoće koju je osećao, i koje ni piće ni droga ni neobavezni sex nisu mogli dovoljno da rasprše i zagreju, bar ne zadugo.

Film PEŠKO je izvanredno stilizovan, u duhu tehnikolor filmova pedesetih, ali deluje i filmskije i ubedljivije i življe od one suve i beživotne scenografije u Kronijevom podgrejanom RUČKU, fotografija je zaista nešto božanstveno i ovo je eye candy kakav se retko viđa. Što se tiče upotrebe savremene muzike (NIRVANA itd) za film iz perioda 1950-ih, nisam naročiti fan toga, ali nije mi ni škripalo onoliko koliko sam mislio da će.

Elementarno poznavanje Barouzove biografije poželjno je da biste pohvatali neke migove, ali i krupnije aluzije. Recimo, kod Luke je prelomni momenat Bilovog života – upucavanje svoje žene u glavu, u igri „Vilijama Tela“ – bolje i smislenije izveden nego kod Kronija, i sa boljom nijansom značenja i kontexta. I – sa više emocije koju scena nosi. Kod Kronija je i to bilo nekako suvo, fletlajn, bezosećajno, intelektualizovano, s manjim impaktom nego što je ovde.

Istina, očekivao sam i više melodrame i emocije, mada ne znam zašto, jer u romanu ih nema skoro nimalo: to je jedan faktualistički ispovedni text – „evo, ovako je to bilo, i to mu je to“ – u kojem mačo pripovedač, kao kod Hemingveja, tek između redova daje nagovestiti svoju osećajnost.

Sad, postoje dva glavna pristupa ovom filmu: za Barouz-virdžine i za Barouz-inicirane. Ovi prvi, koji nisu čitali knjigu, uživaće u lepim slikama, muzici, odličnoj glumi, zanimljivoj drami, i hvaliće ga na sva usta, nesvesni da film donosi i poprilično iskrivljenje knjige. Ovi drugi biće toga svesni, ali zavisi kako će kome to da legne, tj. kome će mnogo da smeta, a ko će da zažmuri na jedno oko i (kao ja) prihvati da je knjiga – knjiga, za razliku od filma koji je – film.

U čemu je mogući problem?

Roman je fundamentalno neemotivan: Li, iz prvog lica, opisuje svoj cinično-amoralni odnos prema zavođenju momaka u Mexiku, a jednom kad se zacopa u Alertona, iako opsednut njime, i dalje je dovoljno lucidan da zdravorazumski vidi da taj dečko nije za njega, da ih malo toga spaja sem gole požude, s Lijeve strane, koja nije skoro nimalo uzvraćena. I u tom smislu je zanimljiv, i originalan, pa i potresan na neki način, u tome što je ovo vrlo neromantičan ljubavni roman. Lišen je sentimentalnosti skoro potpuno, lišen iluzija i zavaravanja i fantazija bez kojih, inače, ljubavi ne može biti. Ja ne znam za drugi roman koji ima ovakav pristup temi ljubavi, bila ona kvir ili hetero – istina, nije baš da sam ih mnogo takvih čito, a ne bih ni ovaj da ga nije piso Barouz.

Film, međutim, izneverava srž romana time što ipak ubacuje mnogo više emocije i zaluđivanja i opsena i samozavaravanja, a skoro fatalno greši kad zamuti lik Alertona i njegovog odnosa prema Liju. U knjizi se on od početka do kraja ponaša u rasponu od „hladno“ do „mlako“ (at best) prema Liju; u filmu on deluje znatno prijemčiviji, orniji, mada na nedosledan i neuhvatljiv način. Recimo, u knjizi je njihov prvi sex krajnje mehanički i kratak čin koji se okonča posle par pasusa; u filmu je od toga napravljen čitav set-pis u koji je Luka projektovao mnogo više svog mejl gejza i Sharksploatacije nego što mu predložak, ali i priča koju kao da priča, pružaju. U knjizi Li uradi šta uradi ovome, nabrzinu, i kraj. U filmu Alerton, iako ničim izazvan, uzvrati snažno, i tu se stvori privid reciprociteta koji zapravo nije utemeljen u liku i odnosu.

Još jedna fundamentalna promena: na posteru filma vidite tu golu nogu koja se prevaljuje preko nečije (Lijeve). To je zasnovano na stvarnoj sceni u filmu, kad Li drhti od svoje groznice odvikavanja (od droge), i kuka kako mu je hladno, i zamoli ovoga da ga primi u svoj krevet, što ovaj učini, i onda, kao gest čiste nežnosti, svojom nogom ga „mazi“, odosno greje. U knjizi ga ovaj mrzovoljno primi u krevet, ali ga NE mazi niti učini išta saosećajno i toplo. A ovaj gest vidimo repliciran i na samom kraju filma, u predsmrtnoj viziji matorog Bila… gde mu Luka nameće prisećanje nečega što se nije desilo.

Da nacrtam: moja zamerka ovome nije „Buhuhu, promenili su knjigu! Tamo piše drukčije!“ Da je prikaz ljubavi verno prenet iz knjige na film, dobili bismo nešto hladno i uninvolving kao MY OWN PRIVATE IDAHO (bar ga ja kao takav pamtim, mada ga istina nisam ponovio od premijere pre 30 godina). A to se slabo prodaje. Šta se dobro prodaje? SENTIMENT! I zato mu ga Luka daje po šećeru, šećerlemi i liciderskom srcu u ovom zaslađenom PEŠKU koji, što je najgore, ostaje –kao i njegova SUSPIRIJA- negde na pola puta.

Dakle, ako se već hteo napustiti hladni flatline faktualizam, i ubaciti emocije, bilo je potencijala da ovde bude više gorko-slatke melodrame, odnosno impakta te nesuđene klimave veze, da se naglasi ta ukleta ne-ljubav, ali Luka ni tu ne ide do kraja, nego pravi jedan bizaran spoj sentimenta i anderstejtmenta, koji je na kraju krajeva ne baš mlak, to bi bilo prestrogo, ali nekako jedva topao, a mogao je biti vreo.

No, to samo ja gunđam jer vidim šta je tu moglo; ko knjigu nije čitao, neće mu faliti njeno obilje brutalnog humora, njeno nimalo zaslađeno prikazivanje te mexikanske gologuzije, iracionalnog kriminala, amoralnih karikaturalnih likova i uopšte đubreta i smrda pometenih pod šareni tepih ove visoke i uglađene produkcije gde čak i ta rupčaga od kafane gde se ovi najčešće nalaze deluje kao vrlo toplo, lepo, fensi mesto gde biste i vi poželeli da izađete i popijete koju.

Pomenute zamerke na stranu, ovo je ipak vrlo dobar film, vredan pažnje, drugačiji je po mnogo toga, a knjigu ponegde i pametno nadograđuje: npr. u njoj Li i Alerton nabrzinu odu u džunglu, tamo ne nađu "jahe", a taj fejl se ne razradi dovoljno čak ni da proizvede neki negativni impakt, prosto se to prekine, i usledi rupa, elipsa, i jedan bizarno ravan i zbrkan ćorak od epiloga. Ako ništa drugo, Luka razvije tu epizodu u džungli praveći od nje seriju memorabilnih scena, a ima i nekih narko-vizija i snova i čuda koji prilaze blizu nadrealizmu i hororu (hej, ipak je ovo od reditelja nove SUSPIRIJE!), uključujući jednu splatter / body horror scenu tamo gde je baš nisam očekivao, i jedan body-melt nalik Yuzninom SOCIETY, samo sa CGI efektima, i bez horor konotacija – čak naprotiv.

I tako sad imamo Barouzov prekratak, frustrirajuće epizodičan i eliptičan roman, sa čestim bleskovima genija u prve 4/5, i sa izluđujuće ravnim i praznim krajem; a uz njega imamo i film, koji te perlice niže u linearnu ogrlicu pripovedački konvencionalniju, ali i više zadovoljavajuću, uključujući i kulminaciju (zadnja četvrtina filma) i završnu, prilično dirljivu scenu, mada taj kraj nije baš u Barouzovom duhu, barem ne u duhu te knjige, ali donekle i jeste u duhu njegovih kasnijih pisanija, a pre svega poslednje njegove, KNJIGE SNOVA, koja se bukvalno završava ovim rečima: „Love? What is It? Most natural painkiller what there is.“