izabrana dela

izabrana dela

субота, 19. јануар 2019.

TUMBBAD (2018)


****
4-

            Danas je Poov rođendan: pre tačno 210 godina, na današnji dan, rodio se otac horora.
            U normalnim okolnostima, prethodnih godina, na današnji datum dodeljivao sam tradicionalne nagrade Zlatni Ghoul za Horor u prethodnoj godini.

            U nenormalnim okolnostima, u kojima sam u poslednjih skoro mesec dana, otkako mi je umrla majka, nisam bio ni mentalno ni otherwise u stanju da sasvim ispratim sve što sam planirao i što mi na lageru stoji. Zbog toga, trebaće mi još nešto vremena da odgledam sve što treba, tako da će Zlatni Ghoul za Horor ove godine, vanredno, biti dodeljen 30.01., a za Nehoror – u nekom trenu oko sredine februara.

            Umesto toga, evo sada kratkog osvrta na NAJBOLJI HOROR IZ PROŠLE GODINE! Čisto sumnjam da će ovu titulu uzdrmati bilo šta od dosad neodgledanih mi filmova, tim pre što joj ni blizu nisu dva najočekivanija iz prošle, fon Trirov poludupasti JACK i Lukina bolno promašena SUSPIRIA. Dok je sva pažnja bila usmerena ka ovim favoritima --- iz prikrajka, iz zaleđine, izvan svetla reflektora, hell, čak i izvan pozornice, prišunjao se film koji ispade daleko najbolji horor koji videh iz prošle godine – indijski Tumbbad!
             Da, znam: nemreš bolivit! Koji mu je sad pa ovo Đavo? Nikad čuo! Gde je ovo na godišnjim listama vodećih horor sajtova? Gde je ovo u godišnjim izborima? Gde je ovo... uopšte? Plus, indijski horor film, a dobar? Čak, odličan?! Da li nas zajebavaš? Kad je pa to bilo!?
            Verujte mi, niko nije iznenađeniji od mene. Ja u životu nisam video indijski horor film kojem bih dao ocenu veću od 3- (ako neko ima neku sugestiju, rado ću je razmotriti: iznenadite me!), a zapravo većinu sam ih uglavnom i zaobišao. Ali, pokajaćete se ako zaobiđete ovaj.
            Tumbbad je skoro sve što pametan čovek uopšte može poželeti od jednog horora: dobra i uzbudljiva i nepredvidiva priča, izuzetno pametan podtekst, odlična režija, izuzetna fotografija, savršen ritam, hvale vredna narativna ekonomija, i – suprajz! – obilje zaista istinski jezivih i napetih i groznih scena!
            Dobra i uzbudljiva i nepredvidiva priča sastoji se iz tri dela, koji se dešavaju 1918., 1933. i 1947. a prate jednog lika, koji je u prologu 10-godišnji dečak, kasnije sveže priženjeni momak, i na kraju tatko u zrelim godinama. Tumbad je ime sela u zapadnoj Indiji gde ovaj lik ima jezivu zamkovitu zgradurinu, u kojoj na početku radi njegova majka, a kasnije pripadne njemu. To mesto krije vrlo mračne i gadne tajne, a možda i nekakvo blago... Ali, to blago vezano je za pradrevnog boga Pohlepe, Hastara, koji je izbrisan iz svih anala, ne obožava se, ali ipak je prisutan...

            Evo legende koja nam se kaže u prologu:

- The Goddess of Prosperity ... is the symbol of unlimited gold and food. And this earth is her womb. When the universe was created... she gave birth to 160 million Gods. But the Goddess loved her first child above all ... Hastar. But today, you won't find his name in any ancient scriptures.
- Why, father?
- Because he wanted all of the Goddess' gold and food. He managed getting the gold ... but just as he went for the food ... all the other Gods attacked him. With every blow, Hastar shattered into fragments. But before he could dissolve into stardust, The Goddess saved him. But on one condition. That he will never be worshiped and be forgotten for ever. For aeons, Hastar slept in his mother's womb. But one day, our ancestors invoked him. And built a shrine in his name. They say, since that day, all the Gods' wrath ...has been raining on Tumbbad.
- Why did we even wake him up?
- Because Hastar's curse is a boon for us.
- What do you mean?
- You'll know ... when you go inside.
- Inside where?
- In the Goddess' womb.

            Neću mnogo dužim o fabuli radnje, što manje znate to bolje, uživajte sami – ali samo ću reći da taj prolog, prva trećina filma, pruža najjezivije horor momente koje sam video na filmu poslednjih godina. Deluje bajkovito, čak pomalo podseća na izvrnutu verziju „Baš-Čelika“ (meni, lično, primarne horor-bajke), jer tiče se dečaka koji mora da nahrani nekoga ili nešto jezovito, što jede u snu ali ne sme biti probuđeno; ako ne bude nahranjeno na vreme, probudiće se, a to nikako ne valja... Naravno, u „Baš-Čeliku“ problem nastaje kad dečak Nekome okovanom daje vode da pije; ovde problem nastaje kad dečak Nekome u lancima i okovima ne da hranu na vreme...
            Ali ne, nije to prikazano na neki šarmantno-detinjasti kiddy-gotik način, kao neki indijski Gilijam ili Barton; više je to kao neki del Toro, ali mnogo mračniji, gorči i stravičniji nego što je ovaj bio ikada u ovome veku. Znači, creepy shit kreće od samog starta, bez zamlaćivanja i gubljenja vremena, i odrađuje se nepogrešivo, sa izvanrednim „udarom“ na kraju te prve epizode. Onda krećemo dalje, 15 godina kasnije, a zaplet se samo zapliće i komplikuje sve do – da! - izvanredno dobrog završetka.  
Jeste, mirno spavajte, ovo nije jedan od 99,6% novih horora koji krenu sa dobrom premisom, pa neki čak i celom dobrom prvom polovinom, pre nego što počnu da klize ka krahu; ne, bato, ovo je promišljeno i sprovedeno dosledno, pametno i jezivo sve do same završne scene! I uopšte, čitav taj krešendo, finalnih 15-ak minuta, to je prava poslastica – onaj retki momenat kad te dobar horor natera da se zabrineš za glavne junake i kažeš: Auh, kako li ćete se iz ovoga izvući?!

Izuzetno pametan podtekst tiče se teme POHLEPE, koja je retko kad bila obrađena sa ovako pametnim detaljima i razradom, retko kad je imala ovako upečatljive ikonografske momente, među kojima je najrečitije to što – blagi spojler: naši antijunaci zlatnike oko kojih se sve vrti vade iz gaća demonske inkarnacije tog prokletog božanstva, ali to izgleda kao da mu ih vade iz dupeta! Nikad to usrano zlato nije usranije delovalo nego u ovom filmu! Možda nije suptilno ali je beskrajno tačno!
To kako pohlepa razara porodicu, tačnije nekoliko generacija jedne porodice, dato je slikovito, upečatljivo, dirljivo, da, čak potresno, i nadasve ubedljivo. Da ne kažem – jezivo. A opet, sve to kroz horor fabulu, kroz stravu i užas; neću reći suptilno, jer u prvom je planu, vidljiva je tema, ali nije ni nabijeno macolom, propoved je lepo sprovedena, kao u nekoj odličnoj, vrhunskoj bajci ili legendi koja je nabijena arhetipskim, a ne kao u nekoj holivudskoj ili istočnjačkoj komercijalnoj eksploaticiji nabijenoj – sirom!
Ima tu i nagoveštaja teme indijskog nacionalnog identiteta, kolonijalne prošlosti i engleske pohlepe, oslobađanja nakon II svetskog rata, itd. ali to je utkano u drugi plan, nenametljivo, pa ko voli nek izvoli. Prisutna je čak i tema ženskog oslobađanja, ženskih prava (rečito je da pohlepa ovde isključivo vlada muškarcima); a ko želi može da traži i psihoanalitičke momente kroz temu povratka u majčinu (Boginjinu) matericu, gde se dešavaju neke od najjezivijih scena filma...
Odlična režija za koju su zaslužna čak trojica reditelja zapanjujuće je zrela i konzistentna: ne, ovde tri babice nisu ugušile dete nego su ga glatko i lepo porodile – i ne, nije svako od njih radio po jedan od tri segmenta, drugačije su delili posao. Inscenacija horor scena vrhunska je, dostojna najboljih primera sa Zapada: potpuno je ozbiljna, blaženo lišena sira za koji sam mislio da je nezaobilazan u tim naivnim kinematografijama opterećenim infantilnim predstavama.
I zato, možda je besmisleno da prizivam Avatija kad govorim o fucking indijskom filmu, ali taj prolog me je na momente stvarno podsećao na najbolje deonice L’Arcano Incantatore: ima nešto tu zemno, nešto blatno, htonsko, atavističko-bajkovito-hororično, nešto iz izmaglice mitova i legendi što je plastično oživljeno tako da se oseti i miris i ukus i memla i blato i sve...
Pritom, savršen ritam ne daje ni časa predaha – čak i obavezne pesme, te notorne intermisije u indijskim filmovima, ovde su: a) kratke, b) dobre i c) smisleno utkane u pripovest, ne prekidaju je nego je obogaćuju. Hvale vredna narativna ekonomija mora se istaći, jer ova složena priča, sa tri vremenska perioda, ispripovedana je u blaženih 104 minuta, što je savršenstvo u ova vremena kad je svaka šuša razularena na ceđenje suve drenovine od minimum dva a sve češće i preko dva i po sata!
U ovom slučaju film bi možda čak i dobio nešto jače sa blago uvećanom minutažom – recimo, do dva sata. Mooožda je malkice previše kožice i slaninice odrano sa ovog čistog mesa, ove horor krtnine, ali to je zaista cepidlačenje, jer brzanja ovde nema, protrčavanja nema, i sve je, all in all, iskazano na prijatan i prihvatljiv način, sa pameću i poštovanjem svog i tuđeg vremena.

Što se tiče pripovedanja, naročito imponuje činjenica da TUMBBAD vrlo inteligentno i ekonomično barata raspodelom podataka, držeći nas u mraku - umesto, kao mnogi istočnjački hororčići, da nam sve sažvaće u prologu, a za kraj ostavi samo neki debilni twist. Ne, ovde nas prolog samo zagolica, ali brojne ŠTA i KAKO detalje saznajemo zajedno s glavnim likovima, tokom filma, postepeno - što znači da tokom priče ima čitav niz otkrića, iznenađenja, neočekivanih razvoja... Ukratko, tu je misterija sve vreme, a tu su i brojna manja i veća iznenađenja da to bude slatko i golicavo sve vreme trajanja. 
Plus, likovi borave u upitnoj, sivoj zoni, nisu konvencionalni junaci i antijunaci prečesto pojednostavljenih crno-belih horor pričica iz ovog dela sveta, što zbivanjima daje ugođaj ozbiljne DRAME (hej, nije ovo džaba igralo u Veneciji prošle godine!).

Izuzetna fotografija dodatni je plus, jer džaba ti sve ovo gorepomenuto ako film ne izgleda kako valja; a ovaj ne da izgleda (hell, pogledajte kadrove iz njega okolo, šta da pričam?) nego će, po svemu sudeći, dobiti i Zlatnog Gula za kameru kad je budem dodeljivao za desetak dana. Kažu da je film sniman nekih 5-6 godina, i to baš u vreme monsunskih kiša: i zaista, oseća se da ovo ne lije iz „kabla“ odnosno creva koje šiklja iz neke prskalice iza kamere, nego sa prirodno-tmurnih nebesa. Mračni oblaci, sivilo, tmuša, izmaglica i neprestana kišurina koja se sliva s nebesa, kao gnev bogova zbog svetilišta onome koga ne treba obožavati, dodatni su vizuelni ali i konotativni element ovog nadasve atmosferičnog, zlokobnog, jezovitog filma.

Prema tome, ne oklevajte, ne kenjajte, već na Pajrat Bej pohrlite i 1080 rez. verziju skidajte! Kakvi Hereditari, kakve Suspirije, kakvi Džeci... OVO je NAJBOLJI HOROR IZ PROŠLE GODINE! Ako volite onu vrstu strave koju vam Dr Ghoul plasira u ediciji „Poetika strave“ – onda ćete njen neočekivani ekvivalent sigurno naći u ovom filmu, i to u izobilju!