4+
ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je najbolji i najznačajniji srpski film nastao još od LEPIH SELA (1996), a možda i duže.
Njegova pojava sada i ovde i baš u ovom obliku je vanredno značajna, iz više razloga.
Prvi i najvažniji je, svakako, to da se radi o odličnom filmu.
Da, dobro ste pročitali: radi se o ODLIČNOM srpskom filmu. Znam da to zvuči neverovatno. Potpuno smo se odvikli od fraze "odličan SRPSKI film" kada govorimo o novim naslovima. Možda kada govorimo o ponekom od onog tuceta davno-prošlih filmova, pravljenih pre našeg rođenja, ili dok smo još bili u štramplicama. Za novije srpske filmove navikli smo da (eventualno, u retkim, izuzetnim slučajevima) koristimo epitete kao što su "značajan", "vredan", "koristan", "hrabar", "neobičan" itsl. Njima smo prikrivali to da se radi o filmovima u kojima nismo baš iskreno i do kraja uživali, ali ih iz ovog ili onog razloga poštujemo i raduje nas što su nastali makar i takvi, sa nezanemarljivim problemima. Ali, ako ćemo iskreno, u poslednjih 12-ak godina ja zaista ne znam ni jedan domaći film na koji bih bez ostatka nalepio etiketu ODLIČAN.
Sve do nedelje 1. marta, kada -poslednjeg dana FEST-a!- pogledah ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE Mladena Đorđevića.
ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je ODLIČAN film.
To, pre svega, znači da ga je uživanje gledati. To znači da ne moram, ako neću, da ga po svaku cenu intelektualizujem ili istorizujem ili sociologizujem ili filozofizujem kako bih ga "opravdao". Niti da ga pravdam kontekstom. Znate već ono: "siman sa X budžetom"; "napravljen za samo Y nedelja snimanja"; "imao XYZ probleme u produkciji, post-produkciji" itsl. Iako, konkretno, PORNO BANDA jeste imala grdne probleme od svog nastanka do danas, ono što je kod nje posebno slatko jeste to što sada, kad je pred nama, uopšte nema potrebe da se vadi na njih i koristi ih kao izgovore. Za razliku od većine srpskih filmova koji sjebanom produkcionom pričom na kraju ispadnu kao polu-abortirani, blago-retardirani proizvodi sa ozbiljnim poremećajima koji ometaju puno uživanje u njima - PORNO BANDA je iz svih gnjavaža kroz koje je prošla izašla jača, i SKORO neokrnjena. Ima tu poneki ožiljak, da se razumemo, ali zaista, ovo je redak primer domaćeg filma koji ima sve udove na broju, koji ima glavu, oba oka, usta, ima muda, ima netaknut mozak… i zdravo srce na pravom mestu.
ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je autentičan film. On je hiper-realističan. On je ISTINIT. Nema laži, nema prevare, nema kalkulacije. On samim svojim postojanjem, u ovom obliku, svojom istinitošću, predstavlja ne šamar nego udarac maljem u potiljak retardiranih abominacija novijeg srpskog filma i njihovih jalovih, kalkulantskih, polovičnih, kukavičkih, praznjikavih pokušaja da se bave (po)ratnom, tranzicijskom Srbijom na prelomu milenijuma i mrakovima koji je opsedaju. Iako smo to i do sada slutili, tek PORNO BANDA nam direktno, neopozivo razotkriva koliko su svi ostali skorašnji srpski filmovi – FEJK!
ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE na sto iznosi GOLI RUČAK. Ne, ne mislim na onu hit TV seriju kulinarskih recepata. Mislim na jednu od kapitalnih knjiga XX veka, by William Burroughs. Goli ručak – onaj trenutak kada shvatiš ŠTA ti je na vrhu viljuške, kada se život oko tebe OGOLI u potpunosti. Mladen Đorđević čini baš to. Ide do kraja, ogoljava lice Srbije danas - i to lice nije lepo. O, ne, daleko je od lepog. On ulazi u SRCE TAME – kako beogradske, tako i Srbije u unutrašnjosti – i vraća se sa rentgenskim snimkom koji, možda, nije baš najoptimističniji po pacijenta, ali je barem – za razliku od ostalih fejk i polu-fejk retuširanih i zaslađivanih i doktorovanih "snimaka" Stanja Stvari u Srbiji – ISTINIT. To je kao da se mesecima i godinama majete kod kojekakvih baba-vračara i gatara, vidovnjaka, astrologa, "tarota", nadrilekara, nadrikuraca i nadripalaca – a onda na kraju odete na VMA. Na žalost, 95,6% trenutno aktivnih srpskih reditelja su nekakvi nadri-reditelji koji prave nadri-filmove bez prave, dubinske relevantnosti. A onda dođe ovaj rentgenski snimak.
OVO je Srbija, hteli mi to ili ne.
Srbija u kojoj su jedino otpadnici i "degenerici" – normalni; u kojoj su "normalni" - najveći akoliti ZLA.
Simpatija za slikovite autsajdere je definitivno žilnikovski momenat kod Mladena, kao i taj motiv "road-movieja" po iznutricama Srbije, ali –srećom!- umesto nekih levičarskih palamuđenja Porno Banda srpskom seljaku i domaćinu nudi bazične sile: Eros i Tanatos. Kako se ispostavlja, Naš čovek je skloniji Tanatosu. To ne treba da čudi u narodu gde je jedna od glavnih psovki - pretnja: JEBAĆU TE LOŠE! U narodu u kome sex nije nešto pozitivno, lepo, što služi za uživanje i opuštanje, nego – za kažnjavanje, za ispoljavanje dominacije, za dokazivanje "ko je ovde glavni"; u narodu u kome domaćini, ako i jebu svoje žene, ne čine to toliko zato što im je to lepo, koliko da ih podsete ko je Dole a ko je Gore; ko je Gazda; ko koga JEBE. Znači - JEBAĆU TE LOŠE! Jebem li ti majku, sestru, oca – jebem li ti žive i mrtve, bez razlike – jebem li ti decu krvavu, itd. To su "normalne" psovke u Srbiji. Penis kao ultimativni malj i pištolj. Ne kao izvor zadovoljstva, nego pre svega – patnje.
Ovo je sjajno prikazano u sceni u kojoj besni seljaci iz osvete siluju vezanu Porno Bandu (uz "Dodirni mi kolena" by ZANA, sa kasetofona). Ovo, prepričano, možda zvuči kao vic – u narodu u kome je najveća kletva: dabogda tebi radili ono što ti radiš drugima. Ali sjajno je što ta scena u filmu uopšte nije komična, to nije weird crni humor ili geg za dodvoravanje publici i kasnije prepričavanje: zapravo je vrlo potresna (a Zanina pesma na neverovatan način doprinosi skoro elegično-mučnom ugođaju)! Mladen ide IZA vica, i pokazuje crni mrak IZA našeg smeha. Zapravo, balans između komedije i tragedije – tako karakterističan za ovo podneblje – izveden je maestralno! Moje – i ne samo moje – davnašnje ubeđenje je da se o Srbiji zaista ozbiljno i potpuno može govoriti samo kroz tragikomediju: gola komedija ili gola tragedija bi, svaka za sebe, bile nedovoljne, polovične. Ovaj narod je najsmešniji kad mu je najgore; zapravo, u svoja govna redovno upada iz najsmešnijih razloga. Najsigurniji način da ovde ispadneš smešan jeste da se prčiš da budeš ozbiljan.
Mladen kamerom ne beleži onaj uobičajeni Beograd koji beogradski reditelji (kao i "poturice" među njima) obično beleže: on slika mesta kojima pre svega gravitiraju marginalci i dođoši iz te famozne "unutrašnjosti" (tj. sve što nije Beograd). Tu je Železnička stanica, tu je bioskop Partizan, tu je podzemni prolaz kod Zelenog venca… slikovita i značajna mesta za pipanje pulsa Srbije (i Beograda!) koja na filmu retko, if ever, viđamo. Takođe, u njegovom filmu ne oseća se ona ogavna beogradocentrična vizura koju tako često, implicitnu ili explicitnu, osećam u skoro svim novijim Bg filmovima, kojom se Bg vidi kao bastion "normalnog života", dok su horde varvarskih giliptera i ljudoždera odmah izvan njegovih granica. Mladenovi austajderi dok cunjaju Srbijom jednako su zgađeni Beogradom, i pomišlju na povratak u njega. Mladen, prosto, apstrahuje tu podelu: autsajdera ima SVUDA, i u najzabačenijim selima, i on ih zaista i nalazi tamo, i iznosi njihove priče.
To me dovodi do glumaca: GLUMCI su jedno od primarnih blaga PORNO BANDE. Imao sam veliku strepnju od njih; bojao sam se da će njihovo neiskustvo možda da pokvari eventualno dobre dijaloge ili scenario koji od njih traži stvari za koje oni nisu sposobni. Bojao sam se, pre gledanja, da će film na tom polju da "prokliza". Ne samo što se to nije desilo, nego su oni zaista ZVEZDE filma. Pri tom mislim podjednako na glavne junake, članove Porno Bande (koji su skoro bez izuzetka odlični), kao i na ljude koje oni sreću po selima – sa naročitim naglaskom na "žrtvama" njihovih snuff filmova.
Ja sam zadivljen – ne: impresioniran tim facama, prirodnošću i ubedljivošću tih likova, njihovih životnih priča – (nepatetičnom) potresnošću koju oni bez problema oživljavaju i prenose. Ja im verujem. To moram da naglasim, jer inače, kod 94,7% današnjih srpskih glumaca i dijaloga ja ne verujem ni reči tim facama i njihovim beživotnim recitovanjima. A ovde: KASTING je potpuno GENIJALAN. Što je posebno važno, Mladen te face nije uzeo da bi im se, bar u nekom momentu, podsmevao, da bi od njih pravio karikature, tj. koristio ih kao ready-made karikature (poput, npr, one babe sa piskutavim glasićem u VRANAMA i drugim crnotalasovskim filmovima; ili onog čičice iz KO TO TAMO PEVA i MARATONACA). Lako je izrugivati se; teško je razumeti i poštovati. Mladen to čini.
Ove "žrtve" su ravnopravni likovi sa junacima filma, i zapravo – njihove priče, njihove POJAVE, njihovi razlozi zbog koga su rešili da dobrovoljno budu ubijeni pred kamerama sjajno su i zamišljeni, i napisani, i odglumljeni, i režirani – toliko, da sam na ivici da poverujem da ti ljudi ništa nisu odglumili, da su stvarno ispričali SVOJE prave priče, jedino što nisu (bar se nadam) stvarno i ubijeni pred Mladenovom kamerom. Taj mladić u nekom vukojebinskom selu koji za sebe ne vidi izlaza nego da se seče britvom po stomaku i grudima, i koji ne želi da ostavi ni dinara majci, "toj kučki"; taj snajperista, "terijer", obezljuđen na hrvatskom ratištu, koji želi da bar svojom smrću svojoj deci ostavi nešto, i koji sa jezivim mirom i tihom patnjom čeka na to oslobađajuće "udri!" po sebi; pa čak i ti seljaci koji se nadaju parama za operaciju svoje devojčice mutirane od NATO uranijuma bačenog na obližnje njive… to je potpuno genijalno!
To je istinito! To su ljudi koji do sada nisu imali svoj glas, čije priče do sada nisu zabeležene, koji od urbanih, beogradskih problema nisu stigli na red: to su ubedljivi, upečatljivi glumci koji nisu mogli da dođu na red od raznih Vukova Kostića, Nebojša Glogovaca, Dragana Jovanovića i Nikola Đuričaka. Mladen je OSVEŽIO srpski film nekim novim facama pored kojih se napred-navedeni, i brojni drugi, pokazuju kao nadri-glumci; pored kojih se vidi ko su tu pravi amateri! Istovremeno je OSVEŽIO srpski film temama vrednim istraživanja. To znači da nam Mladen ne prodaje priču o kriminalskoj sponzoruši i kriminalskom henčmenu kao tragičnu ljubavnu priču sa beogradskog asfalta. Ne, ništa tako besmisleno i fejk. On proniče u srž.
Tanatos kao dominantna sila koja isplivava na najmanju provokaciju, pa i bez provokacije; latentno nasilje, iživljavanje i mučenje koje je uvek iza ugla; jalovost i beznađe da bilo šta što zasadiš može da nikne nekim lepim i vrednim plodom – da bilo kakva akcija neće smesta ili vrlo brzo postati obesmišljena, zatrta ili "bar" pervertirana u nešto sasvim deseto od prvobitnog plana… Taj jad i čemer Srbije – ogoljeni su zaista ingeniozno! Prepoznavanje koje nudi ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je bolno koliko i okrepljujuće: gledajući taj film imao sam stalni osećaj: "Da! To je to! Tako je! Jeste! Tačno je to – to!" Evo, najzad, filma koji je priključen na puls naroda o kome govori; koji ga ne opisuje iz neke zaštićene (novo)beogradske plastične opne, već koji ga oseća, poznaje, razume – i koji ga ne mrzi. Kritikuje – da. Ali nije mizantrop. Ovaj narod je teško ne mrzeti, naročito ako si stalno uronjen u njega, ali Mladenu nekako to polazi za rukom. On uspeva da bude objektivan.
Jedan od mogućih korena srpske tanatofilije i nekrofilije nagovešten je u ovdašnjem obliku zadrtog patrijarhata. Neopisivo ikonoklastična je Mladenova genijalno dosledna dekonstrukcija roditeljskog (a pre svega očinskog, kao dominantnog) autoriteta – kako kroz prikaz očeva u filmu, tako i kroz indirektnu njihovu transpoziciju kroz prikaz predstavnika autoriteta (policija) i moći (porno-producent, snuff-naručilac). Začudo, prikaz religioznog autoriteta je neočekivano blag, čak pozitivan: taj momenat u kome, u jednom trenu filma jedan lik, niotkuda, reši da ode u manastir, nije adekvatno pripremljen niti obrazložen. Možda to ima više smisla u verziji filma od 8 sati (kažu da je toliko trajala prva verzija u montaži!), ali u ovoj od 110 to i dramaturški i idejno dolazi niotkuda i stoga – "štrči". Taj ključni sukob roditelji-deca, svakako, nije ni lokal-specifičan (tj. srpski) ni nov u srpskom filmu (viđen je u mali milion filmova sa Batom Stojkovićem kao ovdašnjim arhi-pater familijasom: krupnim, debelim, brkatim, glasnim, naizgled opasnim – a zapravo, čim malo zagrebeš, patetičnim, ograničenim, slabim, čak smešnim). Ali taj sukob otelotvoren je u filmu sa retko viđenom snagom i doslednošću – ne kao usputna fora ili fazon, ili plot device, nego kao jedna od implicitnih tematskih i idejnih okosnica. Svi junaci ovog filma su begunci od Zakona Oca, ali ih on ipak sa asfalta pronalazi i sustiže u šljivarima i šumarcima.
U tom smislu je, rekao bih, za srpske okvire (o-queere) revolucionaran i tretman homosexualnosti, koja se ovde niti problematizuje, niti karikira, niti napada, niti brani. Ona je prosto – tu: matter of fact. Ne zbog šoka, ne zbog provokacije, ne zbog jeftinog efekta, nego zbog neumoljive logike priče. Za razliku od stidljivog, epizodnog, često i ne-expliciranog prisustva u filmovima Crnog talasa (videti esej o ovome u NOVIM KADROVIMA!), u PORNO BANDI se to opredeljenje prihvata kao jedan od fakata (kao i, recimo, narkomanska zavisnost nekih drugih likova), maltene kao sastavni deo autsajderstva nekih članova te ekipe. Tim je duhovitija i subverzivnija parafraza u jednom momentu filma (ne znam da li je bila svesna i namerna, ali je u svakom slučaju genijalna) – kada jedan gay kaže svom ljubavniku da neće moći da vode ljubav pošto ima sidu, a ovaj uzima refren koji je desničarski (pa time i homofobni) reditelj Džon Milijus ponavljao kroz svog pravoslavnog KONANA: "Ma nema veze, ja neću da živim večno." Istovremeno dirljiva, i moćno subverzivna replika!
Što se tiče "šokantnih" scena, kojih ovde ima mnogo, i o kojima će vam senzacionalistički i površni mediji najviše i trubiti, ja se nad njima neću zadržavati, sem jednog aspekta koji je meni bio najšokantniji, i koji sam retko viđao i u svetskom filmu. Naime, Lakobrijini set-pisovi sa krvoliptanjima, glavosečenjima, vratorezanjima i sl. ovde - nisu "cool"! To nisu slešer scene kojima se aplaudira (kao u ZONI MRTVIH, npr.), koje su spektakl i senzacija za uzburkivanje krvi i za zabavu "otkačenih" koji uživaju u takvim prizorima. Teško da ćete uživati u ovim scenama. One su mučne. Zato što se dešavaju likovima do kojih vam je stalo, ili barem koji su predstavljeni dovoljno zaokruženo da ih vidite kao žive ljude, a ne kao pione u rukama papet-master-reditelja. te scene imaju impakt. One bole. Isto važi i za rekonstrukciju ratnog snuffa, skoro negledljivo ubedljivu: svi smo videli bar poneki od njih, ako ne od domaćih, a ono od ruskih, avganistanskih, iračkih. Ili bar bili na ivici da pogledamo. Ti filmovi su tu. Svako ko poželi može lako da ih nađe i pogleda. Na internetu, ili na kompjuteru kod vašeg prijatelja ili komšije. Te grozote su deo naše stvarnosti, deo našeg bekgraunda, čak i ako za njih znamo samo iz priča onih koji su ih gledali. To je svet u kome živimo. I Mladen se njime bavi. Još malo pa NAŽIVO.
(BTW: Moguće je da je Mladen bio delimično inspirisan romanom NAŽIVO za ovaj film, budući da postoje neke paralele između njegovog sinopsisa, a naročito scena koje je hteo da ubaci u svoju adaptaciju a koje nisu bile u mom romanu, i nekih scena u PORNO BANDI; ali ako i jeste tako, inspiracija je bila idejno-tematska, kroz identično korišćenje pornografije, snuffa i horrora za bavljenje užasima Srbije koje je tim romanom na ovim prostorima inicirano, an e kroz reciklažu zapleta. Na žalost, kasnije je ta NAŽIVO tematika masovno raširena u svom zaglupljenom, ništanerazumevajućem obliku, u SRPSKOM PSIHU, ali evo, hvala Azatotu, ako sam kroz srpske psihiće stvorio monstrume, Mladen je – u pravom času na pravi način nadahnut adekvatno-inspirativnim štivom- stvorio nešto dostojno uzora, iako sasvim drukčije od njega.)
Toliko, za sada, o kvalitetima. Mada mnoge od njih nisam ni pobrojao, kao npr. neke odlične lokacije (razdrkani vagoni na skrajnutom koloseku; seoske udžerice; napuštene zgradurine, itd.) ili sjajnu kameru, ili upotrebu postojećih pesama (pored pomenute odlične Zane, tu je i "Uzeću veliki ekser" by Kolibri, npr. ili onaj neki domaći death metal koji slušaju porno-producent i policijski inspektor dok guziče uMETnika).
Dakle, da kažem i par stvari o problemima koje sam imao sa nekim aspektima filma. Moje zamerke mogu se svesti na dve glavne: 1) ritam, i 2) glavni junak.
1) Ritam: skoro sve ključne scene u kojima emocionalna involviranost dostiže krešendo kao da su kraće za 5-10 sekundi, za po kadar ili dva da bi imale PUNI impakt. Prosto, fejd-aut dođe prebrzo, bez pravog i punog panča. Mislim, OK, ima udara i ovako kako sada jeste, ali… nisam neki muzički expert, pa ipak to je kao da u ključnom momentu omašiš takt, ili oktavu, ili šta li. Rezultat nije falš, nije tragičan, ne umanjuje tu scenu mnogo, ali… čini je donekle krnjom. Ponekad se bukvalno radi o samo još jednom nedostajućem kadru, samo o još jednom izrazu lica, još jednoj reakciji, ili još jednom totalu koji bi vezao mašnicu na scenu i dao joj onu završnu jagodu na šlagu. Ta jagoda mi je, u 3-4 navrata, zafalila. Scena se završila prebrzo.
U manjoj meri, moglo bi se reći da i naglašena fragmentarnost filma povremeno smeta; ona se može braniti obiljem snimljenog materijala koji je posle bilo teško izmontirati, ali to nije neki izgovor. Možda je epizodičnost mogla biti malkice manja, a veze između epizoda jače. Ali, da ne tupim previše, ovo je za srpske standarde zaista cepidlačenje. Film ipak teče prilično glatko i pregledno, za ovu vrstu (road movie).
2) Glavni junak: ovaj baja zaslužuje sve aplauze za hrabrost, i svakako je sveže novo lice koje vredi pozdraviti. Ipak, u ovom ansamblu glumaca on mi je bio najmanje ubedljiv. Krivica je samo delom do njegove glume, a delom je, reklo bi se, kriv i scenario koji nije baš najubedljivije (bar ne u ovoj verziji od 110') definisao ni njega, ni njegovu motivaciju. Prelaz od trash-hororčića na porno-teatar dešava se maltene kao nešto samopodrazumevajuće, a jednako glatko i bez mnogo premišljanja on čini i taj korak od porno-teatra u snuff-teatar. Njegova evolucija, a naročito ta 2 ključna koraka koja načini, nisu mi baš bili ubedljivo pokazani. Njegove fraze o Erosu i Tanatosu iz off-a su verbalne deklaracije, ali ja bih voleo da mi je film zapravo pokazao KO je taj lik zapravo, ŠTA on hoće, i ZAŠTO bi se neko poput njega bavio time čime se bavi?
Od sirotog studenta režije koji bi samo da snima beokonske filmove (dakle, normalni momak sa normalnom snob-devojkom-kokoškom, s kakvim svako može da se identifikuje) on previše lako i brzo prelazi u svet narkomana, kvirova, trandži, pornićara… Za jednog filmadžiju previše olako prelazi u TEATAR, tj. nekakav maltene akcionizam. OK; pojedini akcionisti su snimali i filmiće, ali naš Marko jednom kad osnuje Porno Bandu potpuno ostavi kameru, i njoj se vraća tek kada ga angažuju da snima snafove – što je takođe krupna odluka koju on donese tek tako, preko noći. KAKO je jedan prosečni mladi beokonac postao psiho-ubica, ili bar saučesnik u ubijanju – to za moj groš nije dovoljno ubedljivo pokazano. Slično važi i za sam kraj filma, ali da ne bih spojlovao, neću o tome. Samo ovo: zbog određene zbrzanosti i neopravdanosti, taj kraj ima manji impakt nego mnoge scene u sredini filma, a to svakako nije dobro. Valjda bi za glavnog junaka trebalo da me je mnogo više briga nego za nekog ko se pojavio niotkuda i nestao 5 minuta potom, ali u PORNO BANDI biva obrnuto. O tom reditelju najmanje saznamo, tokom većeg dela filma zasenjen je većim "zvezdama", a on bi zapravo trebalo da bude kičma ovog filma.
Sa svim ovim na umu, zaključujem da navedeni nedostaci nisu toliko veliki da bi bitno umanjili neosporne, zaista ogromne i –zašto ne reći- revolucionarne kvalitete filma, te stoga mogu samo da izrazim svoje veliko poštovanje, divljenje i uživanje u ovom filmu.
E, TAKO se to pravi!
Samo još par usputnih opaski:
-Zaista je sramotno da film koji je koštao bar 3 puta više (ZONA MRTVIH) izgleda bar 3 puta jeftinije, ružnije, mračnije, amaterskije u skoro svakom departmanu nego što izgleda jedan dokumentaristički film kao ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE! Prosto me je sramota što će beli svet da gleda onu orgiju amaterštine (ZONA MRTVIH), dok je takva sudbina neizvesna za istinski vredan i dobar film! :(
-Biće zanimljivo videti šta će SRPSKI FILM imati da ponudi u svojoj varijanti ispipavanja pulsa Srbije kroz motive pornografije i snafa, i da li će moći da postigne ovaj nivo ISTINITOSTI i EMOCIONALNOG IMPAKTA. Naravno, ta 2 filma su nebo i zemlja, drugačiji stilovi, pristupi itd. Ostaje da se vidi da li je za pravu rentgensku sliku Srbije prikladniji sirovi, direktni, dokumentaristički pristup PORNO BANDE, ili uglađeni, minuciozni, elaborirani movie-making SRPSKOG FILMA. Nadajmo se da to uopšte nije ili/ili situacija, i da će se oba ova filma lepo uklopiti i nadopuniti jedan drugoga kako bi zajedno – slutim- pružili jednu do sada zaista neviđenu sliku srca tame koje se Srbijom danas zove.
-Kako čujem, ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE neće u srpske bioskope bar još dva meseca. Koliko god mi bilo drago što sam ga video ovako rano iz sebičnih razloga (nestrpljivost!), objektivno gledano možda nije bilo mudro praviti zbrzanu, neadekvatno najavljenu premijeru na FEST-u, pa još sa DVD-a (pošto prebacivanje na traku još nije urađeno). Ovaj film je trebalo da bude sa trake prikazan u Sava Centru, i da odmah potom zajaše talas word of moutha kroz to malo preostalih srpskih bioskopa. Hajp koji je film zasluženo stekao od skoro svih koji su ga pogledali a imaju nekog pojma o filmu malo će da splasne dok ne dočekamo bioskopsku distribuciju.
Šteta, ali u svakom slučaju PORNO BANDI kultni status ne gine, kao ni podrška sa najrelevantnijih mesta.
Narode – srpski film, a ODLIČAN! Ko bi se pa tome nadao? Eto, kad se već i taj redak zver pojavio, treba ga "ispoštovati"!
ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je film kakav je nama ovde preko potreban.
