четвртак, 15. новембар 2018.

SRCE LUTKE – Boban Trifunović

  
Otvorena knjiga, 2018
228 str.

Odavno na ovom mestu nisam pisao o nekoj domaćoj žanrovskoj knjizi, iz različitih razloga, mada to ne znači da ne pratim šta se na tom polju dešava – onoliko koliko mi moji čitalački prioriteti i uredničke, prevodilačke, spisateljske i kritičarske obaveze u Orfelinu, Ru Morgu i drugde dopuštaju.

Recimo, pokušao sam da čitam Okultni savez Srbije Dušana Jevtića, kratki roman koji je protraćio divan naslov na jednu nedovoljno marljivo zamišljenu i pisanu, meni nečitljivu i opskurnu fantaziju koju sam prekinuo posle oko 1/3.

Započeo sam i Belinu Nemanje Jovanova, tvrdi SF roman, ali i to sam ostavio posle 30-40 stranica, jer nisam imao strpljenja za preopširno uvođenje u likove i storiju očigledno planiranu da se potanko razvije u trilogiju.

Pročitao sam Kal Jugu, roman Mladena Milosavljevića, i to do kraja, što je već kompliment svoje vrste. I mada ovo smatram dobrim primerom svoje sorte, tj. istorijske fantazije sa blagim elementima horora (vezanim za istorijske slučajeve „vampirizma“ u našim krajevima, koji nisu baš najbolje sjedinjeni sa ostatkom zapleta), imam brojne probleme sa samom sortom, pa bih kritikujući ovaj inače čitljiv i solidan roman (za naše prilike) morao da budem stroži prema njemu (kritikujući trend kojem pripada) nego što on to, sam po sebi, zaslužuje.

Pročitao sam, celu celcatu (!), čak i zbirku U vrzinom kolu koju je pomenuti Mladen priredio, i u kojoj se nalazi moja zasad još uvek najnovija priča, „Divlja kapela“. Reći ću da je to solidna antologija u kojoj je polovina priča (njih skoro 10) sasvim OK, iako ne bih rekao da je u celosti uspela da postigne naumljeni cilj, odnosno da pokaže na ubedljiv i snažan način bogate potencijale naše folklorne tradicije, jer ima mnogo trivijalizacije i provoloptaškog, nedomišljenog tretmana te tematike.
Priče koje odskaču od proseka isporučili su Ilija Bakić, Đorđe Bajić (da! suprajz! njegova je čak najbolja!), Mihajlo Vitezović, Dejan Ognjanović, Oto Oltvanji, Sanja Savić, Boban Trifunović i Darko Tuševlјaković (da! čak i on!); ostali, oko proseka ili ispod. Inače, predgovor Sretena Petrovića je promašen na toliko nivoa da bi samo bavljenje njime (koje ne nameravam sada i ovde) zauzelo ceo jedan blog post.

Što me dovodi do povoda ovog rivjua, zbirke priča Bobana Trifunovića Srce lutke. Dovodi, kažem, pošto sam ja odgovoran što se, na moju preporuku, njegova priča „Dve kapije“ našla u antologiji U vrzinom kolu. To je ujedno bilo njegovo prvo knjiško objavljivanje, a tamo se, rekoh, ta priča lepo pokazala i zasenila mnoge iskusnije kolege. To je njemu, izgleda, dalo podstrek da za samo godinu dana napiše još deset drugih priča, i smesta ih objavi u ovoj knjizi.
Za pohvalu je, pre svega, Bobanova posvećenost horor žanru; u vreme kada našom scenom dominiraju fantazisti sa njihovim trolovima, prinčevima, čarobnim mačevima, slovenskim bogovima itsl. a kad je horor sveden na povremeni eksces u ponekoj pričici, ili na začin u kojekakvim slipstrim ili žanrovskim bućkur... ovaj, koktelima, zasenjen sastojcima kakvi su avantura, triler, istorija i kvazi-istorija, fantasy i još koješta, stvarno se mora pohvaliti njegova potpuna i dosledna okrenutost hororu. Da, svih 10 priča u ovoj zbirci su čist horor.
Što je još lepše, to je horor nadahnut zlatnim dobom žanra, s početka 20. veka, pre nego što je ova vrsta književnosti donekle trivijalizovana stivenkingizacijom i filmovima: Bobanovi uzori očito su Lavkraft, Blekvud, Maken, a od novijih Ligoti. Upliv filma diskretno se može naslutiti u pojedinim vizuelno potentnim set-pisovima, dok stripadžijsko i videoigričasto nervozno iseckano hiperdinamično pripovedanje (danas, avaj, tako rasprostranjeno) ovde svojim zlogukim uticajima nije primetno.
Boban se, poput svojih uzora,  trudi da gradi atmosferu, i u tome često i uspeva, jednako dobro kada opisuje ruralne, pa i pusto-šumovite, kao i urbane, ali zabačene i zlokobne krajeve (Beo)grada.
Pisac koketira sa kosmičkom stravom, ultimativnim mrakom, pesimizmom, pa i nihilizmom, i to je u načelu lepo, mada nije uvek i uspelo, i češće se svodi na deklarativne tvrdnje naratora nego na zamisli i opise koji bi sami, bez autorsko-naratorskih intruzija, trebalo da to nagoveste. Iako on poseže za Lavkraftom, njegove priče, čak i najbolje, jedva dobacuju do nivoa A. Derleta i drugih HPL-ovih epigona iz vremena kada se i ove priče odvijaju (sve su smeštene u 1930-te, u Beogradu i Šumadiji).
To ne treba previše strogo zamerati mladom, 25-godišnjem autoru; u svojoj ambicioznosti on se možda zaleće na veće ciljeve nego što ih (sada? ili uopšte?) može dohvatiti, ali je lepo što bar pokušava ono što malo ko danas i ovde, među žanrovcima, čini. Ipak, trebalo bi da još malo pročita, promisli i proživi mrakove o kojima želi da piše kako bi ovi bili konkretniji, opipljiviji, življi, a ne prepisani iz nekih požutelih knjiga.
Ono na šta bi trebalo da obrati pažnju jeste ideologija horora, i ne samo horora; idejni potencijali sopstvene proze nisu sasvim osvešćeni, pa se tako ovde, recimo, u čak dve priče, pomalo reakcionarno, pripisuju demonske konotacije (tada) savremene umetnosti: nadrealizma, dadaizma, futurizma itsl, kroz storije o zlokobnim slikarkama.
Željena kosmička dimenzija nenamerno se srozava, prvo nekontrolisanom potrebom za omažiranjem, a onda i samom koncepcijom priče „Veteribus Ritibus“: naime, narator nam, na početku, tvrdi kako je u svojim rukama držao skoro sve proklete knjige HPL kanona, od Al Azifa (Nekronomikona) pa naniže, poimence nabrojane, i tvrdi kako ga nijedna od tih demonoloških i mračnoistorijskih knjiga nije toliko šokirala kao ova iz naslova – a na kraju se ispostavi da je to samo nekakav nekromantski priručnik, upotrebljen ne za zazivanje Bogova/Demona, cepanje dimenzija, prodore u neeuklidska kosmička prostranstva i ne znam šta gromopucatelno, nego samo, pogađate, razočaravajuće i predvidivo, za oživljavanje jedne mrtve žene... Ova boljka – nepromišljeno omažiranje – standardna je za horor priče Lavkraftovog kružoka iz 1930-ih, ali zaista nema potrebe da se nalazi nekritički prepisana, nedomišljena, neironizovana, u zbirci proze nastale skoro ceo vek kasnije.  
            Pored toga, još jedna lekcija koju bi junoša morao da nauči, u zanatskom pogledu, jeste da maksimalno uči i na greškama velikana, i da ne ponavlja Lavkraftovo ponekad nekontrolisano gomilanje epiteta: neće priča biti strašnija ako nam narator insistira kako je nešto grozno, stravično, užasno, zastrašujuće – bolje bi bilo da, sledeći Makena i Blekvuda, stvori takav ugođaj indirektno, samim opisom situacije, bez autorskih komentara i sugestija. Ti epiteti, a naročito na gomili, su lenje prečice koje zapravo ne vode do željenog cilja: razbijaju stravu umesto da je grade.
            Dobro je što pisac pokušava formulu „manje je više“, tj. što neće sve da nacrta i objasni; ali ponekad su njegovi fenomeni previše neodređeni, nejasni, nemotivisani, pa time i nemoćni da zastraše (npr. u priči „Svita“), ili su previše apsurdni i neubedljivi, kao u priči o restoranu za ljudoždere (ili vampire; šta god da su) u Beogradu (!), u slabašnoj, ne baš pametno odabranoj priči da bude uvodna – „La fee verte“.
            Fina je tematizacija okultnih sedeljki i crnomagijskih radnji u Beogradu 1930-ih, u priči nemudro nazvanoj istovetno kao Kafkin klasik, „Preobražaj“, ali fali tu boljeg poznavanja okultnih principa, fali malo psihologije i motivacije tih ljudi, fali mašte u prikazu fenomena, i najzad, fali ubedljivosti u tom kliše-epilogu.  

Sa sličnom temom, ali uspelija, jeste „Posezanje za Diimrudom“, mada je ona okrnjena neubedljivom psihologijom i motivacijom (otac predugo pasivno posmatra kako mu se ćerka vucara sa sumnjivim društvom do duboko u noć i ne preduzima NIŠTA; to bi se danas možda i moglo prihvatiti, ali u imućnoj BG porodici 1930-ih – ne baš!) i previše opskurno i apstraktno nagoveštenim smislom i poentom okultističkih akcija, uključujući tu i naslovnog, čak ne ni skiciranog Diimruda, ko god on/to bio i ma zbog čega iko posezao za njime.
            Sve su priče iz prvog lica, neke kao pisma i dnevnici, neke kao usmene ispovesti, ali naracija u njima često pati od preterane razbrbljanosti (u neveštom pokušaju građenja realizma), ponavljanja, pa čak i od iritirajućih usklika i melodramatičnih komentara.
            Autorova razmetljiva potreba da maše svojom erudicijom, kroz često nemotivisano ili proizvoljno navođenje naslova i pisaca, naročito je pogubna u fusnotama kojima su priče, bez ikakve potrebe, opterećene. Knjiga ima čak 23 fusnote, u samim pričama, od čega ih je barem 20 sasvim suvišnih, a školski primer pucanja u svoju nogu je kada nam autor, prilikom pomena Nekronomikona, u tekstu priče – kao, narator ga imao u rukama, čitao ga, kuku lele, jao majko – smesta na dno stranice kazuje da je to FIKTIVNA knjiga koju je izmislio HPL, itd.
Treba li crtati koliko je kontraproduktivna ova ničim izazvana intruzija koja smesta razbija suspenziju neverice koju horor priča mora da pažljivo gradi i održava? Da, znamo (valjda?) da je Nekronomikon fiktivna knjiga, ali zadatak pisca je da nas u tih 15-20 strana drži prikovane i ubeđene da je to što nam priča sušta istina, a ne da nam svoj glavni posao istovremeno razbija podsećanjem da je sve to kobajagi!



Takođe, posao pisca je da nas ZAINTERESUJE, zagolica, a ne da nam u fusnotama objašnjava šta je kabala a šta Zohar, ko je Rudolf II, itd. Možda sam ja donekle kriv za ovo, jer autor se u zahvalama na kraju knjige izdašno zahvaljuje i meni i Milenku Orfelinu; valjda je, rukovođen knjigama edicije „Poetika strave“, u kojima urednik, tj. ja, voli da stavi poneku fusnotu tamo gde proceni da treba, Boban rešio da smesta objavi anotirano izdanje sopstvenih priča! Istina, u fusnotama piše „prim. ur.“ a ne „prim. au.“ ali dopustite mi da posumnjam u to da je potpisani urednik ove knjige bilo šta tu uređivao, a kamoli napisao 23 izdašne fusnote...
            To su, nadajmo se, dečje bolesti, koje će autor sazrevanjem odbaciti. Ambiciozan jeste; marljiv svakako jeste ako je za godinu dana napisao čak 10 priča, uglavnom solidnih, ujednačenih, sa samo par ćoraka – a koliko je spreman i sposoban da uči, vreme će pokazati. Žurba nije dobra, a ove priče bi možda bile nešto bolje da su malo odležale, i u umu autora, i na papiru/kompjuteru, umesto što je mlađahni pisac pohitao da ih što pre, i makar gde, objavi.
Njegova obrazovna zaleđina, sa studija etnologija, dobro je upotrebljena u nekim od boljih priča ovde, kao što je „Beleg“, o posledicama jednog vrlo zlokobnog vrzinog kola. Uprkos nezanemarljivim manjkavostima, skiciranim gore, i uglavnom polovičnim postignućima na pojedinačnom planu zasebnih priča, mora se istaći ujednačenost i doslednost ovih priča koje kao celina deluju kompaktno, ovako zajedno, na jednom mestu. I mada nijedna ne dostiže stelarne visine, sve zajedno, udruženim impaktom, proizvode utisak jedne zbirke priča vredne pažnje poklonika žanra, a pre svega kao odskočne daske jednog pisca koji obećava.