среда, 26. септембар 2012.

Takashi Miike's ACE ATTORNEY (2012)


 
**       

2+
            Miike nastavlja da traći svoj talenat – i vreme & strpljenje svojih poklonika – još jednim nepotrebnim, dosadnim i bezveznim dodatkom svojoj pregolemoj, svim i svačim natrpanoj filmografiji.
            Ovog puta to nije fucking nepotrebni rimejk filma koji je bio sasvim dobar u prvom, i nedosegnutom, izvođenju, kao što su to bili 13 ASSASSINS i HARAKIRI
Ne, sad na delu imamo fucking nepotrebnu adaptaciju nekakve kretenske video igrice u kojoj igričar zamišlja da je branilac koji vodi istragu (sakuplja dokaze) i na sudu ih brani u raznoraznim kriminalnim slučajevima.
Konkretnije, trapavi i jedva-sposobni "junak" spojem slučaja, sreće i intervencije doslovno DUHA (mada ne baš doslovno iz mašine) rešava neke prilično nezanimljive "slučajeve", a glavni se tiče ubistva njegove koleginice.
 
Ovo je, kako će ispostaviti, vezano za jedan stariji slučaj koji se tiče i glavnog tužioca, njegovog oca i jedne medijumke od pitaj boga kad (otud nešto malo sablasti u ovom filmiću).
U skladu sa neprestanim preokretima, čak i potonji se, tokom procesa, od tužioca nađe u poziciji optuženog (ovaj momenat je omogućen, pored ostalog, i neoprostivom rupetinom u zapletu: naime, naš trapavi branilac čak i ne pomisli da ovoga pita KO je to bio s njim u čamcu tokom misterioznog ubistva, nego istražuje izokola)…
Sve to traje ko gladna godina, a marginalno zabavni vizuelni detalji – kao npr. smešno preterane frizure svih, a naročito muških aktera, ili futurističke džidža-midže u toj teatarskoj sudnici – brzo zamore, i svakako ne opravdavaju skoro dva i po sata konfekcije za konzumente ove sorte igrica.
Ako ništa drugo, ACE ATTORNEY je gledljiv čak i onima koji nisu u toku s tom igricom, odnosno može se pratiti uz minimum napora, s tim što iole prefinjen gledalac (dakle, onaj koji se ne "zabavlja" ukrštenim rečima, osmosmerkama i rebusima) teško da će uspeti da se zainteresuje za mehanički postavljene kartonske "likove" i iskonstruisane situacije iz najotrcanijih krimi-zgoda Agote Hristos i njenih bezličnih imitatora iz "enigmatskih" magazina. 
Mada, šta pa ja kenjam kad je ovde "Muzička slagalica" među najgledanijim programima, kao i nekad "Brojke i slova"… Fanovi te vrste "zabave" ima da izedu ovaj film i da cvile za još.
Sve je ovde potpuno karikirano, uključujući i nesnosno kreveljenje pojedinih "aktera".
U kontrastu sa tim kerebečenjem nalazi se skoro podjednako smešno usiljena ukočenost foto-model lika koji pozira kao tužilac: u čitavoj istoriji underplaya ja još ne videh da je neki glumac bio prinuđen (?) da bude OVOLIKO nepokretan i bezizražajan u doslovno svakom kadru. 
To je toliko napadno, kao da je neko doslovno isekao dvodimenzionalni profil od kartona i trbuhozborački ga "oživeo" u svakoj od scena u kojima on stoji i ne mrda.
Pritom je prikaz funkcionisanja istrage i sudstva toliko kretenski infantilan i bez veze s mozgom da bi to moralo da iritira svakoga starijeg od 15 godina (ne računajući pratioce enigmatike, pošto je njihova veza sa stvarnim svetom na nivou FRP-ovaca, Trekera i sličnih).
Iako Miike to čini nesvesno, ovim filmom zapravo podržava krajnje konvencionalnu, reakcionarnu ideologiju kroz nigde utemeljenu veru u pravično sudstvo i u mehanizme koji stoje iza njega (uključujući istinoljubivu, nekorumpiranu policiju, i implicitnu dobronamernu državu kojoj svi oni služe). 
Sve je to dostojno izrazito infantilnih umova, ali ne i nekoga ko pretenduje na posedovanje funkcionalnog mozga u lobanji.
Od nekadašnjeg "subverzivca" ostali samo dugmići – koje Miike u poslednje vreme mehanički, skoro beživotno pritiska, štancujući bezlične, jedva-gledljive, konfekcijske "filmove" poput ovoga.
Ajd' za ove mladunce što se tu krevelje, još i nekako; ali baš mi tužno gledati Ryo Ishibashija (AUDITION, SUICIDE CLUB, THE GRUDGE…) kako se glupira u ovoj nebitnosti pod smešnom perikom, umesto da igra nešto vredno svog talenta – i Miikeovog.
Razumem da ne može neko stalno da pije čokoladno mleko; ali, čak i ako vam je stalo do bljutkasto-nehranljivog klakera od ove sorte, aman, dva i po litra je previše: jedna čaša od dva deci više je nego dovoljna.