R.I.P. Tim Kari: THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW (1975)

 

 

U okviru posvete Timu Kariju (Tim Curry), povodom njegove nedavne smrti, osvrnuću se ukratko na njegove tri najznačanije hororične uloge.

 

PENIVAJZ: U prvoj TV inkarnaciji Kingovog nabudženog galimatijasa, Tim Kari je igrao famoznu kosmičku silu koja u svoja četiri zida izgleda kao džinovski pauk (jer dotle može da ide Kingova imaginacija u tim kosmičkim stvarima), ali se zato dečurliji – kojom se iz nejasnih razloga najviše bavi – ukazuje najčešće kao zločesti KLOVN Penivajz.

Znate već da ja ne otkidam ni na Kinga uopšte, a još manje na taj njegov roman (koji smatram jednim od njegovih slabijih). Ta TV verzija je bila užasno loše kastovana – to je toliko loše ostareli 1990s TV „horor“, sav od čiza (smrdljivog sira) i trećerazrednih glumaca, uz poneku davno ocvalu zvezdu koja se mogla dobiti za siću. Bojim se da je Tim Kari u tom trenutku bio baš to – nekadašnja zvezda koju dugo, dugo niko nije video u bioskopu, a ipak njegovo ime, pa i lik, imaju neku prepoznatljivost.

Iako je to moglo da bude samo jedno mehaničko unovčavanje čeka, ta Karijeva uloga je epohalna, antologijska i značajno bi se izdizala i iz mnogo boljeg filma: u ovom trešu on doslovno sija kao jedini dragulj.

 

ĐAVO/TAMA: U mestimično hororično-bajkovitoj fantaziji LEGENDA, Tim Kari je bio Tama, ili već tako neki đavolski ekvivalent toga. Koliko je to veliki i ozbiljan talenat bio najbolje se vidi u činjenici da je, i zatrpan sa više kilograma maske i šminke (by ROB BOTTIN!) on uspevao da zasija – kao dragulj koji je bio.

U mojoj knjizi FAUSTOVSKI EKRAN: Đavo na filmu (2006) o doprinosu Tima Karija LEGENDI napisao sam:

 

„Vizuelni efekti i maske prosto 'gutaju' dobrice, a to ostvara ogroman prostor za dominaciju mračnih sila, koje su po definiciji slikovitije i ikonografski upečatljivije. Tako stvoren vakuum do maksimuma koristi engleski glumac Tim Kari, čiju harizmu ni brojni kilogrami maske i kostima ne uspevaju da prikriju. On ne dozvoljava da ga pre-stilizovani dizajn proguta, već suvereno ovladava njime i pruža jednog od najnezaboravnijih filmskih Đavola.

            Na nivou dizajna, Tama je gotovo bazični karnevalski đavo: drečavo crvene kože, sa kopitima i kandžama, atletskim torzom i sa ogromnim, masivnim crnim rogovima kao najočiglednijim odmakom od standardnih prikaza Đavola sa nešto skromnijim simbolima muškosti. Ti ogromni rogovi, sličniji bikovim nego jarčevim, međutim, bili bi nedovoljni da Tamu uvrste u panteon zaslužnih filmskih demona da ispod komplikovane maske Roba Botina ne streljaju nestašne Karijeve oči, i da protetika ne dozvoljava slobodnu mimiku Karijevih senzualnih usana da živopisno dočaraju sav sarkazam, mračni humor i prezir kojim se izgovaraju čak i ne preterano nadahnute replike.  

Tim Kari je najpoznatiji po antologijskoj ulozi trans-seksualnog dr Frankenfurtera iz Rokijeve horor predstave (The Rocky Horror Picture Show, 1975), i tragovi njegove simpatične zločestosti kao i kemp poigravanja mogu se videti i u Tami. Čak i bez posebno memorabilnih fraza, Kari samim jezikom tela i facijalnom ekspresijom uspeva da Tamu učini daleko najupečatljivijim likom čitavog filma.

Posebno je nezaboravna prva scena njegove kompletne pojave. U prvoj polovini filma bio je prikazivan otpozadi, sakriven naslonom mračnog trona: kada za to dođe vreme, on se princezi ukazuje izlazeći pompezno iz velikog ogledala. Prizor njegovih kandži koje izranjaju iz kristalne površine, zatim krupnih kopita koje stupaju na tlo prostorije, i najzad gigantskih rogova koji štrče 's one strane', najavljujući pojavu demonski iskeženog lica zaista spada u majstorske momente ovog neujednačenog filma.“

 

Što nas dovodi i do njegove opravdano najpoznatije uloge...

 

DR FRANK-N-FURTER

Ja sam vam na ovom blogu odavno priznao da THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW (1975) nije moja šolja čaja – odnosno, poštujem ja to, značajno je, lepo je, uticajno je, vredno, ali ne više od jedne jake trojke (3+). Ili, kako sam to napisao: „Simpatično, ali predugo i malkice razvučeno prema skoro antiklimaktičnom kraju. Sve najbolje stvari u filmu nalaze se u prvih 40-ak minuta...“

Pa opet, nema nikakve sumnje da je to što je Tim Kari uradio u tom filmu – manje uloga, a više prvorazredni PERFORMANS. On nije „samo“ zvezda tog filma – ON JE TAJ FILM! On kanališe i otelotvorava njegovu razuzdanu, subverzivnu, bezobraznu, provokativnu, vickastu energiju toliko snažno (a to je radio i u pozorišnoj inkarnaciji, pre filma) da je ovo jedan od onih najređih primera gde se čovek pita: ok, da to nije bio ON – ko bi to (ludi doktor) bio?! KO?! Znači, pojava, nastup, egzibicija, ozbiljna sprdačina, kemp za sve pare... sve to, i još mnogo toga drugog. IKONIČNO!

Inače, bio sam svojevremeno angažovan da za jednu od ranijih DILAN DOG KNJIGA Veselog četvrtka napišem tekst o značaju tog filma, u svetlu činjenice da se baš njegov poster nalazi na zidu Dilanove dnevne sobe. Moj tekst se zove „DILANOVA HOROR PREDSTAVA”, pa ga čitajte u toj ultimativnoj ediciji DD avantura. Kao tizer, evo par pasusa odatle:

„...Osim toga, te iste crvene usne koje same sebe grickaju na crnoj pozadini direktno spajaju erotizam i mrak, Eros i Tanatos, koji dominiraju stripom o Dilanu Dogu i tako nas stalno, kao dekor Dilanove sobe, podsećaju na lajtmotiv tog stripa.

Na kraju, ne treba potceniti ni komični i razigrani duh filma RHP: humor, igrarije, karneval, maske, pretvaranje, cross-dressing i duh ozbiljne neozbiljnosti koji odlikuju taj film takođe su suštinski činioci i sveta Dilana Doga. Poster za ROKIJEVU HOROR PREDSTAVU ima ulogu da nas podseća da DILAN DOG ne prikazuje svet čistog horora, već mnogo složenijeg žanrovskog melanža – to nije samo svet strave, užasa, groze i smrti, već i smeha, parodije, travestije, romanse, muzike, erotike i života.“

Pored toga, pre skoro pune dve decenije (!), dok sam za američke sajtove pisao prikaze knjiga i filmova (sećate se? ko juče da je bilo!), u okviru prikaza serijala knjiga Cultographies, pisao sam i o knjižici posvećenoj ovom filmu – na engleskom. Sad sam taj text preveo na srpski, pa ga u toj exkluzivnoj verziji nudim čitaocima, u znak sećanja i respekta na Karija, a i kao podsticaj promišljanju njegovog najpoznatijeg filma.   

 

 

THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW, by Jeffrey Weinstock

Wallflower Press (London, UK – distributed in the US through Columbia University Press)

2007

132 str.

 Urednici serije „Kultografije”, Ernest Matis i Džejmi Sekston, osmislili su strukturu knjiga na uniforman način, tako da svaka knjiga pokriva četiri glavna elementa koji definišu kultni film: Anatomija: sam film – njegove karakteristike: sadržaj, stil, format i žanrovski modusi. Recepcija: načini na koje je primljen – reakcije publike, proslave fanova i kritički prijem. Politička ekonomija: finansijski i fizički uslovi prisustva filma – njegovo vlasništvo, namere, promocije, kanali prezentacije, kao i prostori i vremena njegovog prikazivanja. Kulturni status: način na koji se kultni film uklapa u vreme ili region – kako komentariše svoje okruženje, usklađivanjem, eksploatisanjem, kritikovanjem ili vređanjem.

Rokijeva filmska horor predstava (The Rocky Horror Picture Show) je dobro odabran naslov za početak serije (druge dve knjige u ovoj seriji uključuju: Doni Darko, autora Džefa Kinga i Ovo je Spinal Tap, Itana De Sajfa), jer u mnogim aspektima oličava kultni film kao fenomen.

„Roki Horor nije samo proizvod svog vremena, već i drugih vremena – to je zgusnuta istorija, tapiserija istkana od mnogih niti istorije, od kojih su neke očigledne, a neke zakopane u tkanju”, kaže Džefri Vajnstok i nastavlja da raspliće, ponovo predstavlja i kontekstualizuje brojne simbole i aluzije filma.

Otkriva se značenje tetovaža dr Frank-n-Furtera, zajedno sa ružičastim trouglom na njegovoj haljini i drugim detaljima koje ste možda primetili ili niste, ali koji su deo šireg okvira referenci. Neka od centralnih pitanja koja Rokijeva filmska horor predstava pokreće uključuju moduse posmatranja i želju (želju publike da učestvuje u filmu, da ga prilagodi svojim željama, da ga poseduje) i, naravno, rodnu politiku uključenu u prijateljski stav filma prema gej populaciji i seksu.

Gospodin Vajnstok ubedljivo postavlja ovo drugo u njihov istorijski i kulturni kontekst: Stounvol, Niksonov govor o ostavci, pokreti za prava žena i gej prava, uspon pornografije, muzičko i avangardno pozorište, rokenrol subkulture itd. U tom pogledu, njegova knjiga pokriva mnogo širi teren od „samo” analize jednog jedinog filma. Roki Horor je otelotvorio tendencije vremena koje knjiga analizira, pružajući širu sliku, dok nikada ne gubi iz vida onu manju.

U svojoj očiglednoj posvećenosti filmu, Džefri Vajnstok se ne pretvara u njegovog bezuslovnog pristrasnika: balans njegovog pristupa i stila ogleda se u njegovoj stalno uravnoteženoj svesti o brojnim kontradiktornostima i manama filma, uključujući i centralno pitanje: da li je film u suštini subverzivan ili konzervativan?

„Ako se Frank identifikuje kao gej (ili prijateljski nastrojen prema gejevima), da li to, jezikom sedamdesetih godina prošlog veka, unapređuje stvar gej oslobođenja? Ili, naprotiv, asocijacija između homoseksualizma (ili biseksualizma) i Franka kao polimorfno perverznog, transvestitskog ludog naučnika-kanibala-ubice na kraju koči društveni napredak gejeva?”

Autor zaključuje da „Rokijeva filmska horor predstava nije samo kultni film, već ’meta-kultni film’; to nije samo film sastavljen od drugih filmova, od kojih neki imaju sopstvene kultove, već onaj koji i sam učestvuje u kultnim aktivnostima jer istovremeno poštuje i divljački napada tradiciju koja ga je iznedrila.”

Ova knjiga posebno otvara oči u pogledu otkrivanja pretpostavki mejnstrim (heteroseksualne) kinematografije ukazujući na stvari koje uzimamo zdravo za gotovo i retko preispitujemo (kao npr, zašto nema muškaraca u mjuziklima na vodi iz 1940-ih?). Zaključuje se da Roki Horor „kviruje” (queering) istoriju kinematografije tako što ponovo zaposeda i rekontekstualizuje žanrovske klišee mjuzikla, naučne fantastike i horor filma, bacajući novo svetlo na „nevina” zadovoljstva koja su oni pružali osvetljavanjem „pukotina i procepa u obrascima njihovih originalnih bioskopskih konteksta”.

Knjiga suprotstavlja relevantnost filma nekada i sada, pokazujući kako je Rokijeva filmska horor predstava polako prošao kroz proces kulturne džentrifikacije jer su se nostalgični tridesetogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci sećali vremena kada su bili divlji, a ljubav koju mnogi od njih danas gaje prema filmu neraskidiva je od sećanja i fantazija o njihovoj mladosti.” Autor ne beži od ironičnog razvoja u istoriji recepcije filma: „Nekada davno, odlazak na Roki Horor označavao je čoveka kao ’progresivnog i provokativnog’ (edgy); sada ga označava kao normalnog.”

Najveće dostignuće Džefrija Vajnstoka u ovoj knjizi jeste kontrola i preciznost sa kojom je izbalansirao sve složenosti koje prate film i njegov (filmski i širi kulturni) značaj, nikada se ne gubeći u nebitnim anegdotama ili akademskom mlaćenju prazne slame. Kao prva knjiga u seriji „Kultografije”, Rokijeva filmska horor predstava je neprocenjiv dodatak svakoj biblioteci, bez obzira na to koliko ste posvećeni kultnoj kinematografiji uopšte ili konkretno ovom filmu. Baš kao što vrednosti tog filma prevazilaze one filmske, ova knjiga prevazilazi svoju temu i dostiže mnogo širi značaj.

*Napomena o ovoj seriji knjiga:

„Kultografije” (Cultographies) je serija knjiga posvećena (kao što pretpostavljate) „uvrnutom i čudesnom svetu kultnog filma”. Po formatu i pristupu u velikoj meri podsećaju na hvaljenu ediciju Britanskog filmskog instituta „BFI Moderni klasici” (BFI’s Modern Classics). Male po formatu i ne duže od 130 stranica, knjige iz serije „Kultografije” uspevaju da između svojih korica sažmu neverovatnu količinu vrednih činjenica i interpretacija. Poređenje sa BFI edicijom nije mala pohvala, ali je potpuno zaslužena: kultni filmovi se i dalje ponegde omalovažavaju kao siromašniji, živopisniji, ali donekle sramotni rođaci kinematografije, ali pristup koji ilustruju prve tri knjige iz serije „Kultografije” ozbiljan je kao da se govori o Građaninu Kejnu. 

I pre nego što neke čitaoce odbije reč „ozbiljan”, žurim da dodam da ove knjige istovremeno uspevaju da budu lične, zabavne i veoma čitljive. Ako postoji jedna osobina koju treba istaći iznad svih ostalih, onda je to savršen balans postignut između akademskog i popularnog pisanja. Ozbiljno, ali ne tmurno ili suvo; zabavno, ali ne snishodljivo niti se upinje da bude smešno.

 

* * *

 

Ukratko, veliki je bio Tim Kari, svojom pojavom je uvećao svaki film u kojem se pojavio, ali se poslednjih 10-15 godina baš namučio, poluoduzet, ili 2/3 oduzet, nakon šloga – nadajmo se da je sada na nekom mestu gde opet može da peva i igra. A ako tog mesta nema u nekom TRANScendentnom smislu – ono svakako postoji u TRANSilvanijskom smislu, u ...FILMOVIMA.