izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 19. април 2021.

PORODICA (TV, 2021)

***

3

 

            S popriličnim interesovanjem, pa čak i mestimičnim uživanjem, ispratio sam nedavno prikazanu seriju PORODICA o hapšenju Slobodana Miloševića od strane DOS-ove vlasti. Dobio sam više nego što sam očekivao, pa zato hoću s vama da podelim nekoliko impresija. Ovca mi se jagnji, i zato ću probati da budem maximalno sažet.

            Pre svega, što sam stariji to sam nestrpljiviji: nemam, bre, živaca za tupljavine, smaranja, trla baba lan itsl. Naročito nemam živaca za domaće serije: počeo sam, nedavno, MOČVARU (kao, brutalno nasilan i crn krimić), i smorio se pre kraja prve epizode prepoznatljivim „autorskim“ dodirom njenih tvorova, ovaj tvoraca; počeo sam, pre neki dan, KALKANSKE KRUGOVE (kao, folk horor, selo, ZAVODNIK, ovo ono), i ugnjavio se užasno iritirajućim likovima i krindž-dijalozima te presporim, nedovoljno uzbudljivim ili bar zanimljivim dešavanjima (ili nagoveštajem dešavanja), a naročito transferom blama pred „ulogom“ odnosno nepodnošljivim glumatanjem Žarka Lauševića: možda će do kraha da se tu i pojave neke karakondžule, ali ja ne mogu da izdržim do njih od kojekakvih žvakača scenografije (uklj. Mimu Karadžića). Ukratko, hoću reći da mi novije srpske TV serije uglavnom predstavljaju ozbiljan test za živce, i užasno retko me neka zaokupi dovoljno da je ispratim celu.

            PORODICU sam odgledao, i to sa velikim zanimanjem, uvučen, zabavljen, zaintrigiran, najbrže što sam – u kontekstu ostalih prioriteta – mogao; dakle, na baš na bindž, ali tih 5 epizoda overio sam u razmaku od jedno tri dana. Već to je dovoljna preporuka.

            Šta je ovde dobro?

            Sama potka je mega-zabavna, i morala bi biti svakome ko je dovoljno mator da pamti i uspon Slobe, a kamoli (jedva dočekani) njegov pad. (Uzgred, iako sam pravo glasa stekao s punoletstvom, 1991. godine, prvi izbori na kojima sam to pravo upotrebio bili su oni 2000. kada sam izašao da glasam PROTIV njega. Ne za Koštunicu, pa ni za DOS, nego PROTIV Slobe. Sloba i Slobini su mi se aktivno posrali u ono što je trebalo da budu najbolje godine mog života (18-28) te sam stoga itekako emotivno i svakako drugačije involviran u ovu priču. Ipak, ne koristim Slobu kao alibi za životne neuspehe: u tom smislu, baci oko na moju tiradu „Slobodan Milošević i ja“.)

            Serija vadi poprilično iz potencijala te potke za jednu dinamičnu, uzbudljivu i relativno napetu priču – kažem, relativno, jer ipak svakom dobronamernom (i obaveštenom) građaninu poznato je kako se to sve završilo, SPOJLER: da niko nije stradao, pa čak ni ozbiljnije ranjen bio, a da su Slobu posle malo povuci-potegni, priveli i odveli u apsu. Ipak, zabavno je gledati intrigantne likove u intrigantnim situacijama koje su napisane, glumljene i režirane sa dinamikom koja fali većini srpskih „baba se češlja na pjenu od mora rođaka sa sela“ serija.

            Osim toga, glavni glumački dvojac je izuzetan: Boris Isaković – nedavno viđen kao takođe vrlo dobar Ratko Mladić u AIDI – još bolji je, ubedljiviji, složeniji kao Sloba. Povremeno je jezivo uverljiv, ali ne mislim time samo na aspekt imitacije (koji jeste pogođen, ali to može i Mićko) nego i na aspekt interpretacije i dramatizacije. Ukratko, uhvatio je i Čoveka (oca, supruga, propalog, poraženog političara koji se s porazom još nije pomirio) i Monstruma (bahatog, tvrdoglavog, osionog, samoglavog, ali i izgubljenog u prostoru i vremenu, ozbiljno poljuljanog smisla za realnost i na mikroplanu, u svom bunkeru, i na makroplanu Nove Srbije i Novog Svetskog Poretka).

            Mira Karanović je, takođe, prilično ubedljiva kao Mira Marković, Slobina žena, barem u glumačkom smislu – mada, nisam baš siguran oko koncepcije njenog lika na nivou scenarija. Nju u ovoj seriji previše guraju u stranu, ko neku polusenilnu babu: „Ajde, Miro, idi ti u sobu“, „Ajde, skloni se da ne smetaš dok ja tu rešavam stvari“ itsl. a ona to sve uglavnom poslušno izvršava. Mnogo je ona tu slaba i krhka i jadna i izgubljena, a nedovoljno je jaka i zla i involvirana. Priznajem da im nisam lično držao sveću u bunkeru tih dana, a ni ranije, ali ta mi koncepcija lika, na osnovu onoga što znam i slutim o njoj, deluje prilično fejk. Ne kažem ja da je ona, utegnuta u kožu s nitnama, bičem komandovala Slobi šta da radi i kako, niti da je bila Zli Mastermajnd i Papetmaster – ali pomalo svakako i jeste, od čega se u seriji ne vidi skoro ništa, a sve što se vidi je ta histerična, pogubljena baba koju stalno guraju u stranu da ne smeta…

 

            Prosto rečeno, serija ima dva nesumnjiva kvaliteta: 1) GLEDLJIVOST (intrigantna je, zanimljiva i dinamična, vuče na gledanje) i 2) ODLIČNU GLUMU (barem po pitanju dvoje glavnih likova, dok što se tiče ostalih – to je mešano meso, više o tome dalje u textu). Međutim, ono najintrigantnije u vezi sa njom krije se u SIVOJ ZONI stvari koje i jesu i nisu kvaliteti, odnosno koje se ne mogu tako lako i jednoznačno ni hvaliti ni kuditi, jer zaslužuju i jedno i drugo. Napipane su neke vredne i potentne stvari, ali nisu izvučene do kraja…

            Kako sad pa to? Šta to tačno znači? Pokušaću da objasnim, mada nije lako.

            Jedno od čestih pitanja, vezanih za ovu seriju, koja vidim na internetu jeste: zašto je odabran baš ovaj događaj, finalna epizoda, odlazak s pozornice jednog autokrate (neki bi rekli i tiranina)? Zašto ne gledamo njegov uspon, dolazak na vlast, Godine Raspleta (tj. Raspada SFRJ, ratova na ex-Yu prostoru, Dejton, Rambuje, bombardovanje, izbori-protesti-priznanje poraza)?

            Pa, dobro, naravno da sve to vredi istraživanja i obrade, i možda ćemo to i dobiti u nekom od nekoliko Slobexploitation projekata koji se krčkaju i spremaju istovremeno, dok ovo kucam. (Uzgred, za jedan od njih umalo ja da prevodim scenario na engleski, ali su producenti ipak ispali stipse, pa rešili da umesto iskusnog dipl. filologa i filmofila i profesionalca, koji bi radio po sniženojprofi ceni, ipak angažuju nekog gladnog studenta koji će im to odraditi za šaku kikirikija.) Šta god da ispadne s tim drugim SM serijama i filmovima, po meni je sasvim legitiman baš ovaj izbor, da se obradi baš ova, finalna epizoda, i autor nema potrebe da se pravda što je krenuo od KRAJA, umesto da je išao redom, A B V G D Đ E, dokurca…  

            Koju je to znakovitost autor našao baš u ovoj (poslednjoj) epizodi? Šta nam govori baš ova priča, baš o ovom događaju, iz baš ovog ugla? Javlja mi se da je stvar u sledećem: bavljenje „godinama raspleta“ jeste itekako validno, bitno, potencijalno znakovito, i mora se desiti; ali, ono je, nekako, udaljenije od nas, više se tiče ISTORIJE (evo kako je i zašto nešto bilo, tamo sredinom 1980-ih, početkom 1990-ih…). To je pluskvamperfekat. Ima u njemu mnogo vrednih priča, i daj bože da ih neko pametno i prodorno obradi, ali te su priče pomalo „drevna istorija“. Nasuprot tome, ugao koji donosi PORODICA je svežiji, aktuelniji – jer to je serija kroz čije aktere i dešavanaj se prelamaju pitanja o tome gde smo i zašto smo DANAS.

Da nacrtam: priča o Slobinom USPONU bila bi priča o RASPADU JUGOSLAVIJE. Legitimna, velika tema, koja traži svog velikog autora… Ali, priča o Slobinom PADU je priča o (neslavnom) „usponu“ SRBIJE koja je došla posle njega i u kojoj živimo i SADA.

Vidim internet pun papagaja koji tvrde da je ova serija apologija Slobe i Mire. Nije to sasvim bez đavla, ali mislim da se taj učinak nekako nametnuo, protiv volje autora. Što se mene tiče, Sloba i Mira su ovde „crvene haringe“ – prava priča i prava tema je drugde, OKOLO njih. Prava priča tiče se novih, „demokratskih“ vlasti i toga kakvi su i zašto su ONI, i kakvu Srbiju grade na ruševinama koje im je (nevoljno) ostavio Sloba.

Da, istina je da je taj efekat donekle neizbežan: kad god imaš storiju u kojoj pratiš lika koji je u manjini, sam ili sa šačicom oko sebe (uključujući ženu i dete), a oko njega trista nekih dobro naoružanih progonitelja, policajaca, vojnika, specijalaca, krimosa u službi Službe, itd. po automatizmu navijaš za onoga koga jure i proganjaju (makar znao da je to zaslužio). Kad njega vidiš u papučama, slabog, opkoljenog, bez ikakve poželjne opcije (praktično, ili da se samoubije, ili da prihvati da ide u apsu, nema treće) – struktura storije nameće jednu dozu empatije, saživljavanja, čak i sa monstrumom. To je, prosto, tako: isto kao kad navijaš za Normana Bejtsa, iako znaš/slutiš da je ubica, i strepiš dal’ će neka kapljica krvi u kupatilu da mu ostane neobrisana, dal’ će neko da naiđe dok sklanja ženski leš, wrapped in plastic, itd. A tako je još više tim pre što sve ostale, njegove protivnike, vidiš samo kao bezlične apartčike u odelima, službenike sistema, a ne ljude od krvi i mesa (iako, možda, oni u ovoj storiji predstavljaju „Dobre momke“). Sloba je, u ovom narativu, samotna individua (makar i grešna), dok su ostali Aparat.

Ali, stvari su mnogo složenije od toga. Jeste, vidimo „Balkanskog kasapina“ kao živog čoveka koji brine za ženu i ćerku, ali i za sebe. Ali vidimo ga i kao tvrdoglavu i izgubljenu jedinku koja ne ume da prizna poraz, koja je celog svog političkog života stvari radila ili pogrešno, ili prekasno – ili nedostojanstveno. Npr. kao što nije umeo da KAO ČOVEK prizna poraz na izborima, nego je morao silom da bude prinuđen na to, 5. oktobra (dovevši pritom zemlju na ivicu krvavog građanskog rata), isto tako nije umeo da KAO ČOVEK prizna poraz i prihvati sudski poziv, nego se pravio blesav, odbijao, ignorisao, zabarikadirao se i kao lujka očekivao da „narod“ ustane da ga brani, danima se ko jadnik natežući, dok ga nisu naterali da popusti.

Poenta je sledeća: oko toga da je Sloba (zajedno s Mirom) u ovoj priči „Loš Momak“ ne bi trebalo da imamo dileme; ali, serija tom Lošem Momku daje dimenzije da ga bolje razumemo kao čoveka – čime ga uopšte ne abolira od odgovornosti. Čak, reditelj, nesiguran neće li možda sugerisati baš to, pomalo i preteruje u montažama dokumentarnog materijala, kad s vremena na vreme tendenciozno trpa razne slike ratnih razaranja a naročito NATO bombardovanja, skoro prozelitski osuđujući Slobu u tim jukstapozicijama kao krivca za to – što je ne samo krajnje nesuptilno izvedeno, nego je i ne baš sasvim tačno.

Ovo je previše složena tema da bih je natenane obrazlagao, ali suština je u tome da,

a) NIJE Sloba jedini krivac za raspad SFRJ: pitanje je i da li je glavni (jedan od glavnih svakako jeste). Prilično je jasno, danas, da ta federacija, i bez njega, ne bi opstala, i malo je verovatno da bi se, čak i bez njega, mirno i sporazumno raspala na šačicu državica u svojim AVNOJ-evskim granicama. Odnosno, SM jeste bio pogrešan, loš čovek na lošem mestu u loše vreme, i svakako je tom Raspadu zapaprio, ali ja nisam ubeđen da bismo MNOGO bolje prošli da je, npr, na čelu Srbije bio Stambolić, a ne Sloba, u to vreme dok sve glasnije zveckaju i laju razni Tuđmani, Alije, Azemi, itd. Ne bi, možda, bilo tako loše kao pod Slobom, ali verujem da bi krvi i nevolja sigurno bilo ma s kim na tom mestu, u to vreme, i možda se tu radi samo o nijansama...

b) Što se tiče NATO bombardovanja, jasno je bilo i tada a još jasnije je danas, da je Sloba tu bio jedan nesnađeni čovečuljak koji, u datom kontekstu, nije nikako mogao da spreči Behemota koji se bio zainatio da pokaže zube, osim da doslovno skine gaće i naguzi se pred njim. Odnosno, svakome ko nije potpuno retardiran jasno je da su „povodi“ za to NATO zločinstvo (pozorišna predstava u selu Račak, sa nekoliko presvučenih leševa, i navodna „humanitarna katastrofa na Kosovu“, navodno „etničko čišćenje“) samo još jedna od tipičnih, klasičnih, uobičajenih, tradicionalnih američkih INSCENACIJA, kakve su radili tokom cele svoje istorije, kad god su hteli da krenu u neko osvajanje, bombardovanje, ratovanje… UVEK ti kauboji rade po istom scenariju: preobuku par svojih u Indijance, crnce, Vijetnamce, Arape ili ko god im trenutno smeta, pa insceniraju nekakav zločin, „teroristički napad“ kao povod za ono što su naumili. Hej, pa i Hitler je takvom jadnom predstavom započeo Drugi Svetski Rat u Poljskoj; a konja koji pobeđuje ne treba menjati, pa je zato ista jeftina fora, v sodelovanju z Šqiptari, primenjena i u navodnom zločinu u Račku…

Dakle, bombardovanje Srbije je bilo rešena stvar još u jesen 1998., još tad su bombe spremljene, uglancane, a ciljevi naciljani, a ni Račak ni Rambuje nisu stvarni razlog niti povod za to tromesečno iživljavanje… Slobina krivica za bombardovanje nije u tome šta je radio na Kosovu - jer sprovodio je legitimnu i, u datom kontekstu, vrlo suzdržanu vojno-policijsku akciju protiv terorista i separatista, kakvu bi svaka normalna, suverena zemlja u sličnim okolnostima MORALA da uradi. Njegova tragična krivica je u tome što je mislio da može da prkosi Zlikovcima (USA/NATO) oslanjajući se na fantome „međunarodne zajednice“, UN, Rusije, Kine i ostalih pomoćnika (imaginary friends!), ne uvidevši da su oni nemoćni/nevoljni. I oni su se, naravno, izmakli i prepustili ga neminovnoj sudbini, da ga zgazi Behemot.

Da se, iz ove nužne digresije, vratim na poentu: možda je Sloba (zajedno s Mirom) u ovoj priči „Loš Momak“, ali njena srž i zaloga aktuelnosti za nas, ovde, danas, leži u „Dobrim Momcima“ koji njega hapse. I ova serija je najzanimljivija, ali i ponegde najklimavija, u njihovom prikazu – u seciranju DOS-ovske vlasti. Sloba je mrtav konj, i njegovo „bičevanje“ je otrcano opšte mesto, umnogome zaludan posao. Seriji čak treba čestitati na hrabrosti da ga prikaže kao Čoveka a ne kao Monstruma iz, recimo, filma Jasmile Žbanić. Međutim, daleko potentnije i pregnantnije jeste bičevati „demokratske“ konjine koje su tada preuzele vlast. Naposletku, u seriji su posebno rečite i neke elipse i glasna izostavljanja izvesnih pipavih aktera koji su u to vreme bili „u senci“.

U poslednjoj epizodi ima onaj nesuptilni, ali svejedno sveto-jednostavan momenat kad DOS-ovci okončaju direktivu nametnutu spolja, iz Amerike (mada serija, nažalost, ne potencira dovoljno zašto oni MORAJU da uapse Slobu, i baš tada, i baš tako, i baš u Hag da ga šalju, umesto pred domaće, „demokratske“ sudove). Elem, kad počnu da slave što su priveli bivšeg predsednika svoje zemlje i što ga s-kartom-u-jednom-pravcu pakuju za tuđinu (Hag), ovi veselnici odjednom shvate da Đinđića nema, nestao je negde, pa počnu da ga dozivaju: „Zorane? Zorane! Zorane…“ Umesto njega, odgovara im to odsustvo, ta zlokobna praznina zaostala iza njega, taj eho iz bliske budućnosti kad će on doslovno nestati (uz malu pomoć Legije, važnog aktera cele ove epizode, gde ga tunjavo oživljava Jugodrvuk Kostić).

Međutim, ova serija, i kroz tu scenu, ali i inače, takođe jednako glasno odzvanja neizrečenim, ali između redova impliciranim dozivanjima: „Šešelju? Vučiću? Dačiću?...“

Lepo je što PORODICA pokazuje DOS-ovce kao skoro isto toliko kao i Sloba nesnađene likove, koji uz svu svoju gromopucatelnu „demokratičnost“, moraju da posežu za Lažima i Prljavim trikovima, da zaobilaze procedure i da manipulišu medijima i svime kime stignu, kako bi obavili Posao (stranoplaćenički). Vidimo ih kao nešto glomazno, trapavo, nekoordinisano, nešto na ivici nesposobnosti i nefunkcionalnosti, nešto što ne može da potraje. Nešto što, u svom glavnom štabu, ima Personifikaciju Zla u vidu Bebe Popovića, koji tada nije bio percipiran kao zao jer je, zaboga, radio za „nas“, za razliku od novije istorije, u kojoj je radio za „njih“, zlikovce poput Mila i Psiha. Pritom, u toj ulozi je odličan Radovan Vujović, kojeg sam pohvalio još pre 4 godine, kada sam pišući o filmu IZGREDNICI, kazao da je on „dobar i povremeno baš creepy (voleo bih da ga vidim u nekom psiho-trileru ili hororu, kao zlikovca)“. To smo donekle doživeli sada, jer je minimalnim sredstvima, pretežno pojavom, telesnim držanjem i mimikom, oživeo jednog zlikovca. (Čak bih dodao, nakon ove uloge javlja mi se da bi Radovan bio odličan kao Herbert Vest, Reanimator, u nekoj srpskoj reimaginaciji…)

Najveći fejl, u tom kontekstu, jeste Đinđić – delom (1/3) scenaristički nedokuvan, a još većim delom (2/3) ubijen antologijski lošim kastingom. Uliks Fehmiju je, govorka se, tek treći, ako ne i peti izbor za tu ulogu, pošto su jednoga prethodno najurili kad se prerano izlanuo o tome, a drugi se razboleo pred snimanje. Kako god, on je najpogrešniji mogući izbor… za taj lik… jer lik Đikija traži harizmu... energiju… rešenost… a ne smotanog, bezličnog, čak i šminkom i perikom očajno neubedljivo fejk izgledajućeg lika… koji na svake tri reči… pravi nekakve… pauze u govoru… što samo… usporava i… dodaje… izveštačenosti svega… Znači, u svim budućim udžbenicima glume nadalje ima da stoji slika Uliksova tamo gde se govori o LOŠEM KASTINGU.

Glumac njegovog usporenog habitusa bio bi savršen za Koštunicu (tim pre što i fizički na njega daleko više liči nego na Đikija). A kad smo kod njega, i Koštunica je slabo prikazan: kao prvo, pozoveš glumačku veličinu, Cveleta, za ulogu koju svedeš na kameo sa tri replike (od čega je jedna, neizbežno, o tome da „nije obavešten“). Ovo je, odmah iza koncepcije Mire, najveći fejl ovog scenarija i koncepta: kao što je ona u stvarnosti bila daleko veća Zlikovka nego što je serija prikazuje, isto tako je i Koštunjavi bio mnogo veći gad od –kako ga ovde vidimo- Mrtvog Puvala, Smarača, Kuvane Noge, svedenog na jednu frazu, na karikaturu. Bio je taj, po svemu sudeći, mnogo veći i opakiji igrač iz senke od ove kameo pojave, ne samo u ovoj epizodi, nego i u docnijoj, koja za ovom sledi, vezanoj za „Zorane? Zorane! Zorane…“

Najzad, prikaz Čede je previše našminkan, doteran: on je ovde čisto pozitivan, neupitno dobar, iako je i taj lik bio i ostao daleko senovitiji, sumnjiviji, i u datoj epizodi, i šire od toga. PORODICA ga prikazuje kao jednoznačno posvećenog, maltene junaka najčistijih namera, požrtvovanog heroja koji ide zmiji na legalo, što takođe glasno škripi u sudaru s poznatim stvarima i o tom liku i o tom događaju. Milan Marić je odličan glumac, i on je OK odigrao to što mu je dato – nemam ja problem sa njegovom glumom kao takvom, nego sa scenarističko-rediteljskom koncepcijom Goody Two Shoes Čede.

Možemo samo nagađati o korenima ovih propusta: možda se radi o pokušaju kompromisa sa Zlom Imperijom RTS-a i Psihovog režima, jer se u ovoj seriji ponajviše kritikuju Sloba (mrtav konj, izanđao od bičevanja i stranog i domaćeg) i DOS-ovci (Psihovi zakleti neprijatelji), dok se aktuelni na vlasti, vaskrsnuti Zlikovci iz 1990-ih, ignorišu („Vučiću? Dačiću?...“) a njihovi agenti i saučesnici se metu pod tepih (Šešelj) ili šminkaju i ulepšavaju (Čeda).

Međutim, svesno ili ne, s namerom ili bez nje, rekao bih da ova serija, čak i ovakva, sa svojim kompromisima i ulepšavanjima i promašajima i izostavljanjima, dovoljno dobro i upečatljivo govori o Vlasti i Mehanizmima vlasti da, ipak, JESTE i o ovoj aktuelnoj vlasti – o njenim manipulacijama i lažima (preko medijskog servisa, preko medijskih mastermajndova preuzetih od nominalnih suparnika/prethodnika), o nojevskim skrivanjima glave u pesak i nesvesti o svojoj nesvesti, o činjenici da i aktuelna sekta vlada kao PORODICA (u smislu koji ta reč ima u kontekstu MAFIJE), te da se stoga ovde prikazano nikako ne može pomesti pod tepih i reći: „Nekad bilo, sad se pripoveda.“ Izdaja, prodaja, predaja, lažni patriotizam, pritisak stranog faktora, nesposobna vlast, vladari iz senke itd itd… sve je to i dalje naša stvarnost. I sudbina?

Pošto PORODICA, iako pomalo klimavo i nedosledno i u kompromisima, baca nešto svetla na tu stvarnost, i navodi na njeno preispitivanje, a to čini na dinamičan, uzbudljiv, zanimljiv i gledljiv način, ja tu čašu žuči smatram polupunom, a ne polupraznom, i uz navedene ograde – preporučujem je za (kritičko, budno!) gledanje i preispitivanje.