izabrana dela

izabrana dela

петак, 09. март 2018.

IZGREDNICI (2018)



Srbija
2018, 107’
R: Dejan Zečević

**(*)
2+/3-

            Novi Zekin film spada u parnu stranu njegovog opusa sačinjenog po principu „jedna tezga – jedan autorski, jedna tezga – jedan autorski...“. Dakle, nakon „veži konja gde ti gazda Tuki kaže“ RIFT-a, došao je na red jedan ličniji film. To je lepo, da se održi u stvaralačkoj formi i da ima sučim pred sv. Petra izaći jednog, nadajmo se, što daljeg dana.

           Premisa ovoga zvuči zanimljivo: nekonvencionalni profa i njegovo troje postdiplomaca sprovode eksperiment, sa tezom da urbana destrukcija vodi u socijalnu destrukciju. Naime, oni „načnu“ jednu lokaciju tako što 1) razbiju ulično osvetljenje, 2) nacrtaju kukasti krst na zidu u jednom prolazu, i 3) bace džak đubreta tamo gde to nije predviđeno, u jednom podzemnom prolazu, pa postave skrivene kamere i čekaju da vide šta će dalje da se desi. Sa idejom, da će tako načeto mesto da „proklija“ novim izgredima.
            Egzekucija svega toga višestruko je klimava. Pre svega, čak i ako zanemarimo samu tezu, koja nije toliko pametna koliko se na prvi pogled čini, sama koncepcija eksperimenta neubedljiva je iz više razloga. Recimo, uzorak je premali: samo tri lokacije. 
Zatim, fale kontrolna mesta (nenačeta), da se u poređenju s njima vidi da li je i koliko „izgred“ verovatniji i češći na načetom od nenačetog mesta. Jeste, verovatnije je da će neko baciti đubre tamo gde ga je neko već ranije bacio nego na čistom mestu; ali da li je verovatnije da će neko da crta grafite tamo gde je neko već crtao – ili na čistom, netaknutom zidu? Da li će neko da se zainati stalno na baš jednu jedinu istu sijalicu ili će da razbija i druge, na drugim (okolnim) mestima? To ne znamo; tj. nije obuhvaćeno „eksperimentom“.
Zatim, nedefinisano je vreme trajanja eksperimenta: za koje vreme je potrebno da se desi izgred, pa da se smatra da je teza dokazana? Ne kaže se. Samo sedi, čekaj, bulji u ekran i moli Azatota da snage haosa i bezumlja što pre krenu da delaju... Sa sasvim predvidivim rezultatom, da će eksperimentatori, iz dosade i nestrpljenja i možda svojih nekih privatnih zvrčki, poželeti da to malo ubrzaju, da „pomognu“ eksperiment...
Zatim, neubedljivo je da bi uopšte jedan akademski radnik, profesor univerziteta – pa makar on bio i nekonvencionalan, kontroverzan i šta sve ne – svoj ugled, i ugled fakulteta, pa i svojih studenata, stavljao na kocku zbog projekta koji je u samom korenu nenaučno koncipiran i neetički, da ne kažem i protivzakonit, jer on doslovno tera studente da i sami budu izgrednici. 
Koliko god njihovi izgredi bili relativno mali, oni su ipak etički i pravno gledano nedopustivi i kažnjivi, tako da bi eventualno publikovanje rezultata ovog „eksperimenta“ neminovno, čak i u haosu od „države“ kakva je Srbija, doveli do anuliranja i eksperimenta i karijera svih involviranih.

Ako je, dakle, profa (Svetozar Cvetković) nešto kao „ludi naučnik“, njegov opit je sasvim neuverljiv u realističkom prosedeu koji film, iako stilizovan, nudi kao zaleđinu. Stvari u stvarnom svetu ne funkcionišu tako. Tim pre što je i njegova motivacija nedokuvana: njegova teza je suviše frikšou-kripšou u startu, i sve vezano za nju može da vodi samo u nove probleme oko njegovog statusa i renomea (a da, povodom potonjih, i ne govorimo o njegovom otvorenom jebavanju studentkinje koja je deo ovog trija).
Na početku, on kuka da ga neki optužuju za pro-desničarske pa možda čak i pro-naci ideje. Na kraju, vidimo ga kako peni u TV studiju protiv današnje omladine, dramoserući i dižući glas kao da je psiho-Vučić na psiho-konferenciji a ne tamo neki levi profa koga su pozvali u „Beogradsku hroniku“ da kaže narodu zašto je toliko nasilja među omladinom. Njegova tirada je (na stranu Cveletovo preglumljavanje) neuverljiva, jer teško da bi ijedan profa, pred kamerama, urlao ono što privatno mnogi misle: da su današnji mladi nikakvi, tunjavi, jadni, bedni, fali im inicijativa, ništa ih ne zanima, itd. 
I sve to neuvijeno, neakademski, kao da je neki ulični propovednik, zapenjeni taksista ili mudrac iz kafane posle treće čašice, a ne čovek koji prima platu da tu i takvu decu edukuje i pripravi za funkcionisanje u društvu umesto da ih se ovako eksplicitno odriče i pere ruke od njih na nacionalnoj frekvenciji.
Šta je profin master-plan? Šta će mu to u životu i karijeri? Koji su njegovi nazori? Da li je on, takav kakav je, deo establišmenta ili ekscentrični izrod iz vladajućeg diskursa? Nejasno je, a to bi trebalo da je ključno već u samoj postavci. Ako je izrod, kako na početku deluje, onda film nema širu relevantnost, jer prikazuje malo verovatni pojedinačni slučaj, freak accident. Ako je simptomatičan za društvo, kao njegov etablirani član, što se čini na kraju, kad gostuje na televiziji, onda su gornja pitanja o eksperimentu još relevantnija i problematičnija za samu postavku zapleta.
Možda i najveći propust filma jeste njegova dramaturgija (scenario: Đorđe Milosavljević; pored ostalog pisao Zekinog primetno boljeg NEPRIJATELJA). Ajde i da progutamo tu tezu i taj eksperiment, kao da bi neko to ovde i sada radio tako (a neka katedra i ostale nadležne službe odobrili), ali filmu prosto predugo treba da počne. Ono što je jasno već iz sinopsisa, pre gledanja, ako ne već iz prvih minuta, treba maltene tek na pola filma da se desi – naime, da neko od učesnika uzme stvari u svoje ruke, i počne da se meša u eksperiment.
A čak i kad se umeša – to čini na nezanimljiv način: tako što plati ćaleta da razbije ono isto svetlo razbijeno već u prvoj sceni (pa zamenjeno). Pa onda opet ćeranje tamo-vamo dok, pred kraj filma, ne plate nekome i da prebije (ne i ubije) jednog beskućnika. Ukratko, pripovedanje je presporo i sastoji se od nedovoljno zanimljivih dešavanja koja su se u tom kontekstu mogla smestiti; zatim, previše je vrludavo, sa repeticijama i predugim scenama, i nikako da se stvarno zahukta: a kad se nešto kao klimaks desi, eh, to je baš preterano.
To je pojačano preglumljavanjem Mladena Sovilja, o kojem sam imao lepe reči pre skoro 10 godina povodom filma ČUDOVIŠTE IZ TAMIŠA (2006), ali izgleda da on nije mnogo napredovao u međuvremenu. Što je još gore, taj klimaks nije ni u kakvoj većoj vezi sa eksperimentom. 
Odnosno, neko toliko duboko sjeban da toliko snažno odlepi – odlepio bi i bez eksperimenta, tako da je uzročno-posledična veza eksperimenta sa tim duboko upitna... Da budem jasan: ako je namera scenarija bila da se profa, i preko njega, celo društvo, nekako okrive ili ogole, da se na njih baci neka krivica za stanje/sranje, bojim se da ovaj frikaut na kraju nije u dovoljno jasnoj i direktnoj vezi sa njima da bi se to zaista moglo...
Započeo sam sa problemima i falinkama jer su mi oni nekako odneli prevagu i umanjili uživanje, ali daleko od toga da se ovde nema u čemu uživati. Crno-bela fotografija (u formatu 4:3) je odlična, antiživotni brutalistički pejsaži Novog Beograda i njegovih zgradurina sjajno su uhvaćeni, a film je prožet opresivnom atmosferom crnila i beznađa koju jedino estetski kvaliteti slike čine donekle podnošljivom.
Svet oslikan ovde prožet je propašću, prestup je u njemu prirodna stvar, stvari su iščašene iz zgloba i tu je „izgred“ najprirodnija stvar, tj. izgreda i nema u svetu nenormalnosti. Pravi izgred, ovde, bila bi ljubav, nada, dobrota, čovečnost... ali toga nema. Ništa od novog života, novog početka... I ta osetna doza mizantropije i pesimizma kojima su IZGREDNICI prožeti ugodni su, za promenu, za videti u domaćem filmu, žanru inače najčešće zašećerenom, opterećenom melodramom i bljuzgoptimizmom.
Likovi jesu antipatični, što u spoju s upitno građenim zapletom doprinosi slabo involvirajućem filmu – ali i atmosferi ledenosti, odsustva bilo kakve topline, humora, ljubavi, prijateljstva, koja se sa platna širi i ka gledaocima. Zeka nam se ne dodvorava, ne kupuje nas jeftinim fazonima koje domaći reditelji obično koriste za namigivanje publici. Treba i to poštovati, iako je pitanje kako će prosečan gledalac reagovati na ovaj led i crnilo.
Ovde praktično imamo četiri glavna glumca: Sovilj preglumljuje mnogo, Cvele nešto manje, a preostalo dvoje su OK. Radovan Vujović je dobar i povremeno baš creepy (voleo bih da ga vidim u nekom psiho-trileru ili hororu, kao zlikovca) 
a najveće otkrovenje je Marta Bjelica, koja ionako ima najsočniji, najrazrađeniji lik i najveće glumačke izazove (uključujući i golotinju, koja joj odlično stoji).
Sve u svemu, sumornost i mrakovi IZGREDNIKA, kao i grubi nacrt eksperimenta, imaju određene paralele sa RITMOM ZLOČINA, što će reći da ovaj film više po atmosferi negoli po konkretnim scenama prilazi prilično blizu hororu ali, nažalost, u njega ne uranja. 
Ali, da budem jasan, nije moj problem s njim njegova (ne)žanrovska diferencijacija (i to što nije zakoračio u horor, a lako je mogao, sa vrlo malo želje i truda), nego koncepcijski i dramaturški problemi koje pomenuh gore. Uprkos njima, radi se o zanimljivom, eh, eksperimentu koji zaslužuje pažnju odvažnijih gledalaca.

IZGREDNICI se upravo daju u našim bioskopima, pa ako vas je sve ovo zaintrigiralo, dajte mu šansu. Ali po'itajte: nije ovo vrsta filma koja će da razbija blagajne i prikazuje se nedeljama. 'Vatajte ga dok možete, dok još igra u vašem gradu.

7 коментара:

Барон Ракон је рекао...

Jel ovo neki noar o milenijalsima iz ugla bejbibumersa?
Oduvek sam imao osećaj da ta stvar sa pravljenjem djubrišta i šithola od Srbije ima sistemske korene tj da mi vladari iz senke namerno bacaju djubre ispred kapije
da bi me potukli psihički-da bi pomislio da nemam za šta da se borim i živim...
Dakle mislim da je i mentalno djubre deo te zavere..npr.pogledajmo te naše glumce;u vreme starog holivuda glumci nisu pričali kao obični ljudi sa ulice
nego je to bio poseban svet sa svojim jezikom i to je imalo svoj šarm,tek kasnije se to promenilo.Ovi naši niti pričaju ko normalni ljudi niti imaju šarm,ko đeca su neka stvarno ne znam koji problem imaju....osim što su svi Crnogorci...Ali više od njih idu na k.. ovi reditelji što hoće da budu cool tako što će da kopaju po mraku,tripuju da su u tripu,da rone duboko dok se zapravo svo vreme dave u plićaku.
PS Mnogo voliš da tražiš dlaku u jajetu,na jajetu..vreme ti je da promeniš žanr.

Барон Ракон је рекао...

Mislim da je i rugobna gradnja po celoj istočnoj Evropi deo zavere protiv Slovena,da im se ogadi zemlja na kojoj žive jer nije moguće da nema ni jedan talentovani arhitekta u Srbiji koji bi sagradio nešto lijepo.Prokleti komunizam uvek ide protiv estetike jer ne veruje u hijerarhiju...

Dejan Ognjanovic је рекао...

jeste, brutalizam u arhitetkuri su izmislili komunisti i tako gradili samo u istočnom bloku, na zapadu toga nema...

Vladimir Jovanović је рекао...

Nisam odmah shvatio ironiju, pa sam brže-bolje krenuo da linkujem vikipedijin članak o brutalizmu. A ondak se nasmejah sebi tupoumnom.

No, Dejane, videh u tvojim komentarima da iznimno ne ljubiš "Tri bilborda". I na mene je taj film ostavio vrlo mlak utisak, iako cenim autora. Budući da je film ovenčan nagradama i hvalospevima, možda ne bi bilo loše da nam nekom kritikom pojasniš zašto je precenjen.

Dejan Ognjanovic је рекао...

vidim, nema mi druge - *moraću* da objasnim narodu zašto je Tri bilborda izvan Jebinga najveća savremena prevara i lažnjak uvaljen filmoljubima... ne mogu više da čitam hvalospeve ovom nakaradnom fejkeraju. mrsko mi je to ponovo gledati, ali vrag je odneo šalu, ovaj film mi je badisnečovao skoro sve frendove, ne mogu ćutke da stojim po strani i to posmatram!

aleksandra Petrovic7 је рекао...

Tri bilborda je sjajan film...o ukusima ne vredi raspravljati :)))

Dejan Ognjanovic је рекао...

Da, sa onima kojima je Tri bilborda sjajan film... ne vredi raspravljati :)))