POVODOM FILMA „PRAZNIK“

I dalje mi je teško da prihvatim da Kadija više nije sa nama. I dalje me opseda gorčina zbog načina kako je i zašto otišao – slomljen smrću sina. Koliko mi je poznato, on nije imao nikakve drastične zdravstvene probleme. Bio je sasvim vitalan za svoje godine, i mogao je lako da doživi stotu, samo da nije bilo te finalne tragedije čiji je vrtlog i njega povukao...

                U tom gorkom duhu je i ovaj post. Ali nadam se ipak pomalo i prosvetljujući. Evo vam dva nova-stara povoda za ogorčenost, vezano za Kadiju.

             1) Povodom Kadijine smrti oglasio se optuženi kriminalac, privremeno na slobodi, ministar nekulture, Nikola Seljaković. Lio je krokodilske suze, sipao fraze o značaju umetnika – za kojega nijedno ministarstvo nije uradilo ništa, dok je bio živ. Tipično ćacijevsko sranje: dok si živ ignorišem te, ne pomažem ti, ponekad ti i smetam – a kad umreš, suza suzu stiže, saučešće „do neba“, "nenadoknadiv gubitak" itd. Bljuc.

          To njegovo praznoslovlje podsetilo me na činjenicu da je Orfelin svojevremeno, 2016. poslao rukopis knjige VIŠE OD ISTINE na Konkurs za izdavački projekat od nacionalnog značaja koji raspisuje srpsko ministarstvo nekulture. Na tom konkursu vajna komisija donela je odluku da ovaj monumentalni Spomenik Kadiji Za Života na 500 strana njegovih misli i refleksija NIJE od nacionalnog značaja i NE zaslužuje državnu, finansijsku pomoć. Zbog toga je knjiga, jedva nekako, objavljena – u tiražu od skromnih 500 primeraka. Oni su se sporo prodavali, ali posle više godina su rasprodati, i već nekoliko godina unazad te knjige više nigde nema. Da je ovaj nekomercijalni projekat bio podržan od države, i da je štampan u 1000 primeraka, i sada bi bila u svakoj knjižari...

            A to nije sve: nećete ovu knjigu lako naći ni u srpskim bibliotekama, zato što je ona loše ocenjena od strane komisije ministarstva i na konkursu za otkup za biblioteke, gde je otkupljeno uvredljivo malo primeraka, na nivou statističke greške.

            Svi detalji o ovoj bruki i sramoti od „države“ nalaze se ovde: Ministarstvo Nekulture protiv Djordja Kadijevića. Ko je čitao, nek se podseti; ko nije, nek pogleda sad.

 

                2) Nešto sam ovih dana čeprkao po starim novinama, i iskopao podatke koje nisam znao ranije. Kadija mi ovo nije kazao (verovatno je i sam bio zaboravio), niti sam drugde na to naišao, pa mi se čini da vredi sada da podelim s vama.

                Naime, DANAS su svima puna usta PRAZNIKA – koliko je to veliki, važan film i sve u tom smislu. Pre 20 godina, kada sam hteo da ga pogledam i da pišem o njemu, JEDVA sam, uz mnogo muke i traganja, došao do pristojne kopije.

                Deo iz mog teksta o PRAZNIKU imate ovde: PRAZNIK kao horor film.

                Ali njegova nenabavljivost je samo bila logičan rezultat činjenice da je taj film od samog početka bio tretiran kao siroče. Da vam ne prepričavam, ispod navodim članak, pa pogledajte sami...

Ako mislite da je javašluk u nekulturi počeo od Vučića, ili od Neobaveštenog, ili od Zlobe... evo kako je bilo, s PRAZNIKOM, u vreme druga Tite.

 

 

O FILMU I POVODOM FILMA PRAZNIK

 

Politika, 7.3.1969.

 

Milutin Čolić

 

Ravnodušnost i neuviđavnost

 

Dobri filmovi i filmovi dobrih reditelja u bunkeru!

Mnogoj anomaliji našeg filma priključuje se, evo, i ova: film koji je snimljen pre dve godine; koji je na nacionalnom festivalu dobio četiri priznanja (reditelj „Zlatni venac" za najbolji debi i Specijalnu diplomu; Jovan Janićijević takođe specijalno priznanje, a Bata Živojinović „Zlatnu arenu“); koji je na niškom festivalu glumačkih ostvarenja ulučio dve nagrade; koji je prošle godine predstavljao jugoslovensku kinematografiju na međunarodnom festivalu u Pezaru - dobio je priliku da se, eto, tek preksinoć prikaže publici! U jednom od bioskopa koji nisu premijerni, na periferiji kinematografskoj, kao uljez - uza svu zahvalnost udruženim prikazivačima i Narodnom univerzitetu „Veselin Masleša“ koji su ga izvukli iz bunkera.

I u, dakle, naknadnom pokušaju da se s filma skine krst nepravde, ostao je izvestan trag naše neuviđavnosti ili ravnodušnosti prema onima koji u umetnosti čine prve korake - njihovo je mesto na periferiji!

Kaže li se, međutim, da je to jedan od najtalentovanijih početaka u našem filmu, da reditelj „Praznika“ Đorđe Kadijević, već startom, naznačuje konture jedne osobene i izrazite ličnosti, takav gest neuviđavnosti stvara i druge sumnje. Sumnju da su najelementarnije stvari ovog posla, dar i strast, kod nas opasno relativizirane. Jer, šta je, odista (uz znanje, koje se nauči) još potrebno da bi jedan talentovan i osećajan sineast zaslužio to osnovno uvaženje da njegov film bude normalno prikazan.

Podsećamo na ovu priču i stoga što nije jedina, odnosno što, pored Kadijevića, ima (i sve će ih više biti) još „prokletih“...

 

(...)

 

Pa ipak, postoje okolnosti i ličnosti koje nalažu obzir, tj. umetnici, čiji eventualni slabiji trenutak ne bi trebalo da podleže onoj kazni koju, s razlogom, treba da trpi onaj koji nas je uverio da umetnik nije.

U slučaju kakav je Kadijevićev, tj. kada su njegov talent i sposobnost očigledni već prvim filmom, omogućiti da se to proveri i doživljajem publike - naprosto je dužnost.

Naš list je pisao o „Prazniku“ prilikom njegove festivalske premijere u Puli, te podsetimo samo:

To je film o ratu, ali ne njegova istoriografska ili opšta projekcija. Jedan od njegovih motiva, zlo koje rat sobom u psihi čoveka stvara - to je tema Kadijevića. Inkarnacija toga zla jeste četništvo. Ali ne u smislu u kome je ono u filmu „Čovek iz hrastove šume" Miće Popovića, dakle ne kao politički fenomen koji je uslovljen i okolnostima same prirode njegovih otelotvorenja. Nego, kao psihološki fenomen nasilja kada se, monstrumom rata, raspali primitivna strast za silništvom, kada mahniti nagoni postaju isključivi regulativi čovekovog rezonovanja i postupanja.

Jednom reči, vreme kada nije bilo lako uvek razabrati razliku između čoveka i životinje. Dakle, ne film o četnicima, nego mala studija zločinstva u ratu, koje se pokazuje primerom četništva.

Mada film deluje više kao etida, kao film koji nije u svemu završen, Kadijević ispoljava veoma fino osećanje medija, kultivisan ukus i smisao za pikturalno (pri čemu kamera A. Petkovića ima osobito posredstvo) i jedan dublji misaoni pogled slučaja.

Gledajte taj pir neljudskog u suludom vremenu rata, pri čemu i smrt, duhom reditelja, postaje dokaz voljenja i radosti življenja (scena streljanja Cigana, tih najtužnijih veseljaka života).

 

* * *

 

A sad opet ja: zapazite da na samom kraju Čolić pravi ozbiljan lapsus memoriae - scena streljanja Cigana ne nalazi se u PRAZNIKU, nego u POHODU. Ali čak i taj lapsus proizveden je nenormalnom činjenicom da prvi film jednog reditelja u bioskope stiže NAKON njegovog drugog, POHODA. Zato ih je Čolić pomalo pomešao.

 

                Na gornji apsurd ukazuje i S. Lazarević u listu Ilustrovana Politika (25.III 1969), gde piše: „PRAZNIK - domaći film iz produkcije 1967. godine, koji se našao u besmislenoj situaciji: iako je na pulskom festivalu dobio nekoliko priznanja, niko nije hteo da ga otkupi i prikaže publici. A tako rečito pokazuje šta je kadar da učini primitivac kad se dokopa vlasti. Sjajna uloga Jovana Janićijevića – Janaćka i upravo maestralna epizoda Dušana Janićijevića! Strašno i – DOBRO.“

 

                Eh, da... „šta je kadar da učini primitivac kad se dokopa vlasti“. Zvuči poznato? Blisko? A ovo: Ravnodušnost i neuviđavnost? Kao nešto što nije iz 1967. ili 1969. nego iz – 2026?

šta je kadar... da učini primitivac... kad se dokopa vlasti...

 

Kurioziteta radi, PRAZNIK je premijerno na TV prikazala TV SARAJEVO (!), ne pitajte kako i zašto i otkud njima film koji je proizveo „Kino klub Beograd“. Emitovan je 10. X. 1971. a da u vezi s ovim filmom baš ništa nije normalno govori i podatak da je ovaj mučan, težak, brutalan film bio prikazan u porodičnom terminu: 18.35 h.

U to vreme još nije bio krenuo Drugi program (počeo je 31.12.1971) – tako da, ako vama (tj. vašim precima) nije tada bilo do četnika, pucanja ljudima u glavu, klanja (offscreen, ali ipak mučno) i tako toga, niste mogli da promenite kanal...

 

Za kraj i ovo.

Govorio sam o Kadijeviću za Radio Beograd, pred kraj emisije - gde, kažu mi, idu nekrolozi. Meni je strašno drhtao glas tada, samo što nisam zaridao (zvali su me u subotu, dan nakon što sam saznao za Kadijinu smrt), ali je posle mene Jovan Ristić lepo govorio. Evo, počinje od 47' 30'' --- https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5995015/dnevni-magazin-kulture.html

Govorio sam i za RTS-ov „Kulturni dnevnik“, ali su iskoristili jedva pola minuta mog izlaganja.

Pričao sam najsupstancijalnije za Insajder TV. Uključili su me u program na celih 15-ak minuta. Evo šta su me pitali i šta sam rekao: 

https://youtu.be/X2Yy1wF5xRQ?si=g8I5kwfH1SOlILt5  

Đorđe Kadijević počiva u miru...

„Veliki filmski i televizijski reditelj, scenarista, istoričar umetnosti i likovni kritičar Đorđe Kadijević preminuo je 10. jula u Beogradu u 94. godini“, objavila je Jugoslovenska kinoteka.

sa snimanja PUKOVNIKOVICE

            Postoje neki ljudi, retki, ali tim vredniji, za koje se čini da su veći od života. Jednom li ih sretneš, vidiš, čuješ, shvatiš smesta da si došao u dodir s nekim izuzetnim. Nekim koga život, odnosno smrt, ne može tek tako da zgrabi i zbriše. Đorđe Kadijević je bio jedan od takvih.

To da sam u blizini velikana prvog reda bilo mi je jasno od prvog našeg susreta, pre 20 godina, tačno 9. aprila 2006. a taj osećaj samo se učvršćivao i usložnjavao tokom našeg druženja, saradnje i, mogu reći i – prijateljstva, u prethodne dve decenije.

BFF

            A onda pročitam vest poput gorenavedene, i podsetim se da od smrti nema bežanja. Barem u njenom najprizemnijem smislu – u smislu biografskih fakata, onih datuma s leve i desne strane crtice koja ih razdvaja: u ovom slučaju, 1933 – 2026.

sa seta SVETOG MESTA

Pune 93 godine na ovome svetu, i više od pola zahvaćeno iz 94-te. 

Pozamašan životni vek, reklo bi se. Više nego što je većini dato. Prosečan čovek automatski bi pomislio: „Eh, da je meni da poživim toliko.“ Ali taj i toliki vek, u Đorđevom slučaju, bio je dubiozni „poklon“. Svakako ne nešto čijoj se tolikoj dužini on radovao, jer – taj vek potrajao je mnogo više nego što je bilo dato svim njegovim najvoljenijim.

Doživeo je, u ranoj mladosti, da ostane bez oca, kraljevog oficira koji se, nakon nemačkog zarobljeništva, nikad više nije vratio u (Titovu) Jugoslaviju. Doživeo je da, kao mlad čovek, majku i sestru izgubi u užasnoj tragediji, u besmislenom, krvavom zločinu. Doživeo je da voljenu ćerku sahrani kada je imala tek dvadesetak godina. Par decenija potom ostao je i bez obožavane žene, što je bio gubitak koji ga je devastirao. Naposletku mu je sudbina udelila i tu kletvu, da sahrani svog sina jedinca, uglednog profesora i velikog intelektualca, koji je pre samo nedelju dana preminuo u svojoj 63. godini.

Vukova kuća u Tršiću

To ga je dotuklo. Praćke i strele sudbine nikoga na ovome svetu ne zaobilaze, ali na Đorđeva pleća je, očigledno, bilo navaljeno mnogo, mnogo više toga nego što prosečnom čoveku zapadne. Trpeo je sve to, junački, kako je znao i umeo, ali ovaj poslednji susret sa smrću najbližeg bio je previše i za njega.

Njegov stav prema svom nadživljavanju svega, pa na neki način i samoga sebe, iskazivao je na sebi svojstven, stoički i crnohumoran način. Ovo mi je kazao pre desetak godina, u razgovoru za knjigu razgovora VIŠE OD ISTINE (Orfelin, 2017):

„A sad zamisli kad svet i dalje postoji, tebe nema, ali ga vidiš. To je moja sadašnja pozicija. Ja sam sada u svetu posle sebe. Gledam kako izgleda ono što ne bi trebalo da vidim, jer sam ja mrtav u stvari. A tehnička smrt, ona grobarska rabota je sasvim sporedna i beznačajna. To je užasno stanje, kad te sudbina dovede u situaciju da posmatraš stvari posle sebe. One idu nekim tokom, stvari se događaju, ali potpuno mimo tebe, jer tebe tu apsolutno nema. Što rekao Ćirilov, svet postoji, ali nema mene.

„Ti sada de facto sediš sa jednim zombijem koji vidi, čuje, malo korača i tako dalje, ponekad i nešto razmisli, ali – mene nema. I to je jedna vrsta iskustva koju neko doživi, a neko ne; neko na vreme umre, kako treba, tehnički, a neko ne. A to me je snašlo i u odnosu na film. I ja gledam sad kako se snimaju Montevidea i šta ja znam, snima se Mir-Jam, snimaju se neverovatne stvari, a ja gledam to, ovako, sa strane...“

sa seta DEVIČANSKE SVIRKE

   Ovakve, i još crnje stvari otvoreno mi je saopštavao neposredno nakon što je sahranio svoju ženu, koju je doslovno obožavao. Govorio je da je njegov život gotov, da je njegova dalja animacija, posle te žene, samo isprazni privid, besmisleno, besciljno vegetiranje. Pa ipak, njegov urođeni vitalizam održao ga je na nogama, i ne samo u vegetiranju nego u kreativnom radu, kojim se bavio i nakon toga – sakupljajući i prerađujući svoje ranije objavljene tekstove, ali i pišući nove.

Stvaranje je bilo njegov lek protiv usuda, protiv nesreće i smrti. U stvaralačkom radu nalazio je utehu i spasenje za života, ali i zalogu jedine vrste besmrtnosti koju čovek uopšte može da dosegne – kroz svoje delo. A to delo nadživeće ga, u to nema sumnje, dokle god ima onih koji ga vole, čitaju, gledaju, tumače i predstavljaju drugima.

Time mislim na njegove TV filmove – neuhvatljivu i nedostižno zastrašujuću LEPTIRICU, šekspirovski tragičnu i potresnu KARAĐORĐEVU SMRT, i na monumentalnu istorijsku fresku u vidu TV serije VUK KARADŽIĆ... Mislim i na njegove igrane filmove: zavidno besprekorni PRAZNIK (za moj groš, jedan od pet najboljih srpskih filmova svih vremena), predivni POHOD (koji bi se takođe morao naći bar u top-15), vanredno jezivo SVETO MESTO u kojem, s lakoćom genija, on nadograđuje, preumljuje i osavremenjuje Gogolja...

Ali mislim, takođe, i na njegov genijalni roman u pričama, prvobitno objavljen kao KRAJ RATA, a kasnije, u dorađenom obliku, kao BOŽIJA VOLJA (Orfelin, 2016). Tipično za ovdašnju učmalu književnu čaršiju, ovo remek-delo bilo je i ostalo prilično nezapaženo, barem što se tiče nominacija, nagrada, prikaza, studija, fame i halabuke – ali, ako mene pitate, radi se o vrhunskoj, istančanoj, slojevitoj, mračnoj i potresnoj prozi prvog reda kakvoj ogromna većina profesionalnih pisaca nikada ne priđe, a Đorđe je to napisao onako, maltene uzgred, kao neku fusnotu u svom stvaralaštvu koja je ostala nepoznata i dobrom delu njegovih proklamovanih poštovalaca. Nažalost, knjiga je rađena u skromnom tiražu od 500 primeraka, kao i VIŠE OD ISTINE, i obe knjige su odavno rasprodate i već godinama nenabavljive. Već duže vremena se upinjem da u život vratim bar onu čiji sam ja autor, i nadam se da će mi to uskoro poći za rukom...

U uvodu knjizi VIŠE OD ISTINE, napisao sam:

„Kadijević se odupire definisanju i uklapanju u ma koju kategoriju: on je, kao stvaralac, etabliran, a opet – uvek i svuda stranac, gotovo autsajder. Među rediteljima bio je posmatran sa zazorom, kao došljak iz drugog sveta – kao intelektualac, odnosno „likovni kritičar koji pokušava da režira“. Među likovnim umetnicima i kritičarima posmatran je, sa čuđenjem, kao reditelj koji, umesto da tematizuje njih i njima slične, snima filmove o običnim ljudima u ruralnoj sredini. Među bioskopskim rediteljima retko se pominje, jer ga smatraju prevashodno televizijskim autorom. Na televiziji, stalno zaposlene „kolege iz radnog odnosa“ gledale su ga kao uljeza iz sveta bioskopa koji remeti njihova ustaljena pravila snimanja. Iako inicijalno stigmatizovan kao „crnotalasovac“ (zbog svoja prva dva igrana filma), slabo se uklapa u šablon te grupacije i retko se, a i tada sasvim uzgred, nalazi u napisima o „Crnom talasu“. Kao pionir horora u našoj kinematografiji stekao je određeno priznanje sa zakašnjenjem od više decenija, ali i ono je uglavnom ostalo u sferi „kulta“ – marginalnih publikacija i minornih festivala... Povremeno se poneko u štampi ili na internetu doseti Leptirice pa sroči prigodan tekst, uglavnom zasnovan na prepričavanju i opštim mestima, računajući na prepoznatljivost i popularnost ovog naslova, ali ozbiljnih kritičkih napisa o tom i drugim Kadijevićevim filmovima ima vrlo malo...

„A kad se ispod svega podvuče crta, glavni (mada ne jedini) krivac za ovakvu situaciju upravo je sâm Kadijević. Njegova nezainteresovanost za samoreklamiranje, za klike i tabore, za centre moći, kao i njegova umetnička, poetička neuklopivost u vladajuće paradigme domaćeg filma i svesni, snažni zazor od bilo kakve etikete, bilo kakvog pripadanja i svojatanja, u korenu su jednog skoro unikatnog statusa: da bude istovremeno svima znan, a opet, suštinski nepoznat i neprepoznat. I tako, već decenijama...“

 

naš prvi susret

Đorđa Kadijevića sam upoznao 9. aprila 2006. godine, na manifestaciji „Horor u Beogradu“, u Domu Omladine. Tom prilikom održana je i tribina pod naslovom „Paralelne linije – poreklo i nastanak strave i užasa u srpskom filmu“ čiji je inicijator bio novinar i pisac Jovan Ristić, a gost-moderator bila je moja malenkost. U to vreme već sam uveliko radio na rukopisu knjige o srpskim horor filmovima koja je godinu dana kasnije objavljena pod naslovom U brdima, horori: srpski film strave (NKC, Niš, 2007) a ova tribina, kojoj se pred kraj pridružio i Goran Marković, bila je dobra prilika da i uživo porazgovaram sa dvojicom najznačajnijih aktera tematike koju sam pionirski krenuo da obrađujem.

adžijazma na američkom blu reju

     Kadijević me je tom prilikom smesta impresionirao svojom erudicijom, intelektualnošću i prodornošću vizije, kao i jasnom posvećenošću metafizičkim aspektima strave (što je, inače, kvalitet koji se retko nalazi čak i kod vodećih svetskih režisera ovog žanra), pa sam stoga iskoristio šansu da, nakon što je tribina bila okončana, pitanja koja nisam stigao pred publikom, postavim u razgovoru u četiri oka i da taj razgovor, kao i prethodni, zabeležim diktafonom. Kadijević se pokazao kao otvoren, pronicljiv i elokventan sagovornik, ali i kao čovek srdačan, otvoren, dostupan i uvek rad da govori o umetnosti i o svojim „pokušajima“ da se njome bavi. Već tim razgovorom stvorena je klica prijateljstva, učvršćenog zatim sa pojavom knjige U brdima, horori (koju sam mu posvetio, rečima: „Đorđu Kadijeviću, majstoru srpskog filma fantastike“) i brojnim kasnijim profesionalnim i privatnim druženjima.

intelektualac i stend-ap majstor u jednom čoveku

            Iako mi je, isprva, Kadijevićevo bavljenje hororom bilo najintrigantniji deo njegove filmografije, moje zanimanje za njegove filmove nije ostalo samo na tome: uvidom u ostatak tog opusa, uključujući retke, jedva dostupne ili praktično nenalažljive filmove koje sam imao privilegiju da pogledam samo zahvaljujući ovom reditelju, iz njegove privatne kolekcije (a poneke i doslovno kod njega, u njegovom stanu), spoznao sam nove, fascinantne nivoe njegovog dela kojih dotad nisam bio svestan. Osetio sam, istovremeno sa uživanjem u tim filmovima, frustraciju i bes prema oficijelnim leksikonima i istorijama filma u kojima sam pokušao da se obavestim o Kadijevićevim filmovima.

Iz osećanja podozrivosti prema oficijelnim istorijama rodila se ideja za knjigu Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma, koju smo zajedno priredili Ivan Velisavljević i ja (Clio, Beograd, 2008). Za nju sam, pored eseja o srpskim horor filmovima (gde sam se, neizbežno, dotakao i Kadijevićevih), napisao i rad o, po meni, najboljem Kadijevićevom filmu: „Četiri dimenzije Praznika Đorđa Kadijevića”. Imate odlomak odatle na ovom blogu, pa potražite...

            Posle knjiga U brdima, horori i Novi kadrovi usledilo je iznova probuđeno interesovanje za ovog reditelja, što se ogledalo u organizovanju brojnih promocija tih naslova, te učešću na festivalima, tribinama i autorskim večerima na kojima smo Kadijević i ja pred publikom vodili razgovore. Evo nekih od takvih dešavanja.

U okviru ciklusa „Skrajnute teme srpske kinematografije“, 6. marta 2010. godine, u sali na I spratu Doma omladine održao sam predavanje „Đorđe Kadijević i srpski horor“ .

26. maja 2010. u Domu kulture Studentski grad, u okviru ciklusa „Skriveno u lišću: metafizika i estetika u umetnosti horora“ sa Kadijevićem sam razgovarao o njegovom filmu Štićenik (1973).

O istom filmu sa njim sam govorio i u Smederevu, 13. decembra 2011. u organizaciji Centra za kulturu, na večeri pod naslovom „Korak u tamu“.

Na Festivalu srpskog horora (nulto, i do sada jedino izdanje) od 3. do 5. septembra 2010. u Ribarskoj Banji kod Kruševca bilo je održano i „Veče Đorđa Kadijevića“. Nakon razgovora koji sam tu vodio sa njim, dodeljena mu je nagrada za životno delo u obliku vodeničnog točka sa ugraviranom zlatnom leptiricom.

prvi i jedini dobitnik ovog vodeničnog točka

            Na festivalu „Fantastic Zagreb“ 8. jula 2011. organizovan je panel „Fantastika i horror u ex-Yu: juče, danas i sutra.“ Učesnici su bili Đorđe Kadijević, Krsto Papić, Nevio Marasović i Aleksandar Radivojević, a moderator – moja malenkost.

Od 15. do 19. jula 2014. u Ljutomeru, Slovenija, održan je jubilarni, deseti „Grossmann festival filma i vina“. Njegov počasni gost bio je Đorđe Kadijević, koji je na završnoj ceremoniji dobio i nagradu „Hudi maček“ za životno delo. U okviru festivala održao sam javni razgovor („master klas“) s Kadijevićem na gradskom trgu, pred mnogobrojnim okupljenim gledaocima.

Sa Kadijevićem sam bio gost i festivala horor filma „Hrizantema“ u Subotici, gde sam 30. oktobra 2014. bio moderator razgovora sa Đorđem Kadijevićem, a on mi je narednog dana, 31. oktobra učinio čast da govori na promociji mog romana Zavodnik (za koji je i napisao pogovor).

A to je bio samo početak naših zajedničkih javnih nastupa, jer kada je izašla knjiga VIŠE OD ISTINE, s njom smo, na promocijama i književno-filmskim večerima, prošpartali dobar deo Srbije: Niš, Negotin, Kragujevac, Beograd (više puta), Loznica, Subotica, Vrnjačka Banja... i gde sve ne.

Đorđe je, nakon ćerkine smrti početkom 1990-ih, zadugo zaćutao i kao stvaralac (nakon NAPADAČA, 1993) i kao javna ličnost. Mediji, preokupirani opštom balkanskom klanicom, sankcijama, inflacijama, bombardovanjima, kriminalcima i kasapima, zaboravili su na njega, a on se nije laktao da ih sebi dozove. Nije ga bilo u javnosti duže od jedne decenije – a onda, delom zahvaljujući i internetu, delom i zbog aktivnosti koje sam ja inicirao u saradnji s raznim kulturnim centrima i institucijama širom Srbije, mlađe generacije počele su da ga otkrivaju, a starije da ga se iznova prisećaju... I mislim da neću pogrešiti u slobodnoj proceni da je Đorđe u poslednjih 10 godina svog života dao više intervjua, za novine, portale, sajtove, blogove, televizije, dokumentarce i podkaste, nego u celom dotadašnjem svom životu.

Kadija u RUE MORGUE magazinu

Naš poslednji javni razgovor bio je na Svetog Nikolu 2025, u okviru festivala „Odraz strave“ u DKCB, povodom SVETOG MESTA, mada smo njega morali da skratimo jer je Đorđe tu počeo da se vidno umara i gubi glas. Poslednji naš zajednički nastup u velikom stilu bio je tog leta (2025) u Aranđelovcu, na festivalu „Mermer i zvuci“. A oni koji ne čitaju knjige, ili nisu na vreme nabavili VIŠE OD ISTINE, neke od teza i anegdota iz nje mogu čuti u Đorđevom vanredno harizmatičnom i vickasto-pametnom nastupu u podkastu „Filmogram“ kod Gorana Nikolića.

naš poslednji javni nastup

O Đorđu i njegovim delima toliko sam puta pisao u stručnoj i popularnoj literaturi, pa i na ovom blogu, da sada ne bih to ponavljao. Tragači nek tragaju, ako žele. Umesto toga, za kraj ovog omaža izneću nekoliko subjektivnih opservacija.

„Kadija“, kako su ga njegovi mlađi fanovi iz 21. veka prozvali, nije bio sumorni i strogi mračnjak, kako je na prvi pogled, izdaleka, ponekad mogao da izgleda. Nije mu mnogo trebalo da se razgali i da otopli, čim bi video da pred sobom ima vrednog sagovornika, ili barem posvećenu publiku.

Nije trpeo budale, to je istina, i to im je, na manje ili više očit, ali uglavnom kulturan način, stavljao do znanja. Bio sam svedok kada se neki intervjueri nisu najbolje proveli u pokušaju da nedovoljno pripremljeni vode razgovor s njim. Nikad neće prestati da mi bude smešan podkast u kojem su neka dvojica došla kod Kadije u stan da malo Srbuju (a on, otvoren kako ga bog dao, nije se odazvao na razgovor samo onome ko ga nije zvao). Pošto su površno pomislili da je autor KARAĐORĐEVE SMRTI i VUKA KARADŽIĆA nekakav Srbenda i nacionalista, krenuli su sa velikosrpskim žvakama, samo da bi ih Kadija, zakleti Jugosloven, smesta sasekao i ispravio...

Bio je, u duši, topla i osećajna osoba, uz to veoma duhovita. I pod stare dane plenio je šarmom, naročito svoje ženske sagovornice, novinarke, umetnice, sagovornice, obožavateljke... Svako ko ga je ikada sreo bio je ozaren tim bleštavim duhom... Ljudi su izlazili drugačiji sa tribina (predavanja!) na kojima je on govorio. Uvek tečno, uvek iz glave. Čemer i bol koje je život lopatama bacao na njega nisu se sasvim zalepili, nisu ga zakopali: ispod crnila je u njemu do samog kraja ostala varnica svetla, i više od varnice, plamen – bio je zaista živ do samog kraja.

nasmejani Đorđe, kad ga je slikala njegova žena

Najviše se bojao posramljujućeg tavorenja u bolesti, nije želeo da se mrcvari u krevetu, da se polagano muči. Ako ništa drugo, barem takav kraj jeste izbegao. Nije umro „posle duge i teške bolesti“. Nije se gasio sporo i mučno, u mentalnoj senilnosti i telesnom raspadanju. Otišao je preko noći. Nažalost, kao što rekoh, do samog kraja ga je pratila ta zla kob koja mu je otimala, jedno po jedno, sve najdraže. Kada je otpratio i sina, bilo je stvarno dosta.

sa seta ŠTIĆENIKA

Do samog kraja je zadržao i umetničko i ljudsko dostojanstvo. Uvek je bio na pravoj strani istorije. Uglavnom je izbegavao direktan politički angažman (u smislu prozivke pojedinih političara poimence), ali je iz njegovih produhovljenih i neveselih analiza i tumačenja više nego jasno bilo šta misli o sunovratu današnje Srbije... ali i celog sveta.

Poslednji put smo se čuli pre oko mesec dana. Zvao me je da se raspita o izvesnom filmskom festivalu: naime, hteli su da mu dodele „Nagradu za životno delo“, ali on je želeo da zna „nije li to neki Ćaci festival“. Prošle godine sam ga odgovorio od toga da primi nagradu od jednog nedvosmisleno Ćaci festivala.

Kao istinski umetnik, bio je iznad dnevne politike. Životni put ga je ponekad navodio na druženje i sa nekim politički okaljanim ili bar „kontroverznim“ stvaraocima – od Dobrice Ćosića, preko Milića od Mačve, pa do Bokana – a opet je nekako uspeo da sam ostane neokaljan. Radio je (honorarno) za TV Beograd, ali ni to nije bilo, kako je Dimitrije Vojnov jednom brzopleto i površno napisao „u direktnom dosluhu sa režimom“.

Nije šurovao sa Đavolom: čak i u radu za „TV Bastilju“ nije se povinovao njihovim pravilima i zahtevima, nego je radio po svome, sa punim ljudskim i kreativnim integritetom. Svedočanstva toga su KARAĐORĐEVA SMRT i VUK KARADŽIĆ: današnji RTS i današnji „reditelji“ mogu samo da sanjaju da ikada priđu na puškomet tim monumentalnim dometima, da ikada zasluže bar cipele da im poljube. Bili u dosluhu sa režimom ili ne, oni pre svega nisu u dosluhu sa onim Muzama koje su Kadiju nadahnjivale. A bez tih Muza, i muda, „džaba vam novci, moji sinovci“...

u Filmskom Centru Srbije, koji je pomogao ovu knjigu

Imao je svoje greške, grehove i zablude, kao i sva smrtna bića (i o njima je legitimno argumentovano raspravljati, nekom drugom prilikom), ali ih je višestruko sublimirao i prevazišao i svojim likom i svojim delom. I naglašavam to, kroz čitav ovaj tekst – to jedinstvo Lika i Dela – jer pronicljivom posmatraču Kadija nudi vrhunski primer i svojim Životom, koji je napustio čista obraza, i svojim Delom, iz kojeg će tek imati šta da se uči i nauči.

Kadiju nisam zaslužio, ali je nekako ipak postao deo mog života, i beskrajno sam privilegovan i počastvovan zbog toga. Teško mi je da poverujem da me nikada više neće pozdraviti na vratima svog stana u Praškoj ulici, rečima: „Gde si bre, Dejanče“, ili „Kude si, be, Nišlijo?“, kako je običavao.

Prošle nedelje me je, usred trista akcija oko Slaughter festivala, zatekla vest o smrti njegovog sina – za koju sam se ponadao da je pogrešna, da je to neko drugi, a ne divan čovek kojeg sam takođe imao čast da upoznam. Jedno vreme je on bio gostujući predavač u Nišu, pa ga je Đorđe vozio kolima iz Beograda u Niš i nazad, kako bi sin bio odmoran na predavanjima. Tom prilikom sam, dok je mlađi Kadijević držao predavanja, imao čast i da Đorđa ugostim u svom domu na po nekoliko sati, i tako mu uzvratim bar manjim delom na bezbrojnim gostoprimstvima kod njega, i u vreme dok mu je divna žena bila živa, i kasnije kada je ostao sam...

Kadiju nismo zaslužili – kao narod, kao kultura – ali smo ga, svejedno, imali, i na darovima koje nam je, uprkos nama, ovakvima, ostavio, treba da doveka budemo zahvalni. Možda ćemo ih sad, kad on više nije među nama, još malo više ceniti.