izabrana dela

izabrana dela

недеља, 27. фебруар 2022.

DARK GLASSES (Occhiali Neri, 2022)

**

2+

 

Voleo bih da sam u poziciji da donesem pozitivan hajp, da kažem kako je novi film Darija Arđenta „povratak u staru formu“, da je to „film koji smo od njega odavno čekali“… ukratko, da posluži kao povod za onu otrcanu i zapravo besmislenu srpsku bajku: „bez starca nema udarca“. Ali, deco, nemojmo se zajebavati: od svih glupih naših izreka, ova je najgluplja. Samo zato što se nešto rimuje ne znači da je istinito. Od starca nema udarca. (Sad pohitajte po izuzetke. Pronađite dva. Napravite od njih opšte pravilo. Super. Ako vam je tako lakše.)

            Dakle, drag mi je Sokrat, a još više dekica Dario (bar sto godina poživeo!) – ali mi je istina draža. A istina glasi da su TAMNE NAOČARI jedan tipičan pozni, mlitavi, slabunjavi filmčić u kojem, istina, ima u vrlo malim i slabim tragovima ponešto od DNK za kojim gladno i požudno tragamo… i zato će se najzaslepljeniji, najizgladneliji, najneprobirljiviji fanovi radovati i tim mrvicama i uvećavati ih neumereno; ali ja, kojem je i čaša do pola napunjena, uvek – poluprazna, moram vam reći da je ova čaša puna jedva do svoje petine. Maksimalno – trećine.

            Zaplet znate, i o njemu neću da dužim: ludak ubija „luksuzne“ kurve daveći ih žicom od čela (instrumenta); jedna mu umakne kolima (i usput ubije dva matora Kineza u kolima preko kojih preleti); ona tom prilikom od udarca izgubi vid i onda, tako slepa, pokušava da se vrati u normalnost uz pomoć socijalne radnice Asije Arđento (!) i malog Kineščeta čije je roditelje nenamerno utepala. Naravno, Psiho se namerio da dovrši posao, pa krene na nju…

            U teoriji, svašta je ovde zabavno moglo da se radi. Tematski, to da kurva postane surogat majka. Pa još slepa. Da joj se tek sad „otvore oči“ na to ko je bila i šta radila. Ili na nešto drugo u svetu oko sebe. Da uz to dete pronađe neku nežnost, neko dete (zlostavljano? odbačeno?) u sebi. Ili, prosto, da se muze neka melodrama iz te situacije. Ili horor: da se njeno slepilo koristi kao gimik za niz saspens set-pisova…

            Ništa od toga.

            Najveći problem ovog filma je njegova zbrzanost i posledična nedokuvanost. Ajd što protrčava kroz dramu, to je nekako i normalno kod Darija, on nikad nije bio glumački reditelj (čak i najveće glumce je uglavnom protraćio, sećate li se Maksa fon Sidova u SLEEPLESS?), ne zanimaju ga, zaista, međuljudski odnosi. Ali problem je što on protrčava i kroz ono što bi trebalo biti „meso“ filma, a to su scene saspensa i ubistava. Čak i one deluju odrađeno, otaljano, pod moranje, bez onog fetišističkog, nenormalno prolongiranog gušta koji smo voleli.

            Uvodna scena, sa pomračenjem sunca usred bela dana, usred Rima, odlična je: fino uvođenje u situaciju, solidan ritam, detalji, vožnja, zastajanje, početak, komentari jednog od zatečenih o tome šta su naši daleki preci mislili o pomračenju, upotreba tišine i, u daljini, laveža pasa koji slute nešto nesvakidašnje… Sve to obećava mnogo bolji film od onoga što će uslediti. Moglo je to biti i antologijski, a ne samo odlično, da je potrajalo još malo duže, sa više dobrih detalja, a sa manje glupih (dva dečaka od oko deset godina stoje na tri metra jedan od drugog i šutkaju loptu jedan drugome onako kako to ne rade ni deca od pet godina: baš smrdi po fejku, kao: „E, deco, evo vam lopta, pa se vi pravite da se, kao, igrate“).

            Prvo ubistvo kurve: nenormalno zbrzano. Ona izađe iz hotela i ludak je zaskoči smesta, iz žbunja, toliko naglo i glupo (na 30 metara od ulaza hotela!) da je to smešno. Nema pripreme, nema vođenja, navođenja, zavođenja, poigravanja, napetosti. Jok, u jednom kadru ona izlazi, u sledećem je ovaj grabi, krupni plan na žicu u vratu, nešto rutinskog splatera, i cap. Kraj. To je to. Ova scena je horor koliko i bilo koja u ĆAO INSPEKTORE: VAMPIRI SU MEĐU NAMA. A i kasting i gluma i režija su tu negde, na tom nivou. Puko faktografsko beleženje događaja umesto njegovog slikanja, režiranja. Pa još kad ovoj zadavljeno-zaklanoj iz usta pokulja gusti sirup od jagode umesto filmske krvi, to je baš bezveze…

            Scena jurnjave Psiha sa glavnom junakinjom je nešto bolja. Gurnućemo u stranu njenu suštinsku imbecilnost: ubica vozi upadljivi veliki beli kombi usred velegrada, i u ovo vreme kada su kamere svuda, ceo grad, semafori, raskrsnice, sve je pokriveno kamerama, policiju da ne pominjemo, on se juri s ovom curom kroz pola grada Rima kao da su u nekoj nedođiji gde nema ko da ih vidi. Ali ta „sitnica“ na stranu, nije to tako loše režirano, koliko god jurnjava kolima bila poslednja stvar koju bismo od Darija očekivali ili želeli. Ako je uopšte ovo režirao on, a ne neki „pomoćnik“ ili „reditelj druge ekipe“. U svakom slučaju, to je sasvim kompetentno, fino izvedeno.

            I to je to. To biva u prvih 15 minuta, tokom kojih se činilo da ovo nešto obećava. Zatim, avaj, sledi jedno 40 minuta gnjavaže u kojima imamo gledati ovu modelsicu kako pokušava da glumi slepicu toliko tragično loše da je to često, nenamerno, na nivou BB Šoua. A pored nje imamo Asiju u svojoj najsuzdržanijoj ulozi, toliko bezličnoj da je i bilo ko drugi mogao da prošeta kroz nju. Ako ništa drugo, ona se ovde ne skida za tatu, što je, mislim, tek drugi film u njihovoj dugoj saradnji u kojem pred kamerom tati nije dala šećera. Ali zato imamo gole sise ove slepice dok se tušira, ako vas to pali. Mislim, slepe gole žene…

Uz njih dve, tu je još gomila trećerazrednih „glumaca“, netalentovanih, nesnađenih, nerežiranih, od kojih većina izgleda kao da su ih pokupili na nekom buvljaku. Ako ste mislili da će nešto pomoći što je ovo snimano na italijanskom – ne, ne pomaže. Kad su glumci loši, nerežirani, zbrzani, sa glupim dijalozima u glupim scenama, ništa ne pomaže.

I to Kinešče sa Ali-Ekspresa lišeno je ikakve ekspresije, smrznutog lica bez emocije, jbt bukvalno je ona jedva-animirana MASKA degen-mutant-deteta iz PHENOMENE bila ekspresivnija od ovog klinje, koji možda nije sasvim kriv – prosto, trebalo je i njega režirati a ne dati mu samo da ode od tačke A do tačke B u kadru i da odrecituje rečenicu ili dve nekog dijaloga.

Scene sa policajcima su nepodnošljive, banalne i vizuelno i sadržinski, kao iz neke domaće-regionalne „krimi“ serije, i uopšte čitava ta središnja deonica filma je vrlo daleko od ikakvog Arđentovog dodira, stilizacije, bilo čega. Pešački se protrčava kroz to, u nezanimljivim i prozaično, televizijski slikanim scenama, kako bismo najzad došli do onoga što nam je bilo najavljeno kao glavna stvar – dugotrajna noćna jurnjava s ludakom po šumama i gorama.

Prethodno imamo zaginuće dvoje pajkana koji se ponašaju toliko neprofesionalno, van svih pravila službe i obuke i logike i zdravog razuma da to ne znam da li bi ni Vulinova, ex-Slinina policija ovako nesposobno obavila, i uspela da ovako glupo, smešno izgine od jednog ludaka koji čak i nije neka Majkl Majers grdosija pa da ih baca na buljuke. Ali čekaj, prerano ste se radovali: to kako brzo i neupečatljivo ove svinje zaginu, to je već uvredljivo. Pa daj, Dario, ionako imaš jezivo nizak body count u ovom prekratkom filmu, u ovih jedva otaljanih sat i po: make every murder count! Kurac! Forget it. No time Tolouse! Jedan boc u leđa i odma idemo dalje. Pa, jebote, ako žuriš kroz scene ubistva, ako se tu ne zadržavaš, ako tu ni na čemu ne insistiraš – čemu onda sve ovo?

I onda dođemo do tog velikog set-pisa, te prolongirane bežanije kroz šumu. Ehhh, ako očekujete spektakl vizuelnih čari i saspensa dostojan Ažinog HAUTE TENSION, to zaboravite. TENSION je režirao drčan mladi čovek, energično, sa talentima i resursima oko sebe da su ta šuma, ta izmaglica, te nijanse boja, to svetlo, ta krv, ta muzika, te glumice urezani u moju svest i podsvest zauvek. To je non plus ultra slešer kojem ću se uvek rado vraćati. A ovo ovde režirao je deda od 82 godine, pitanje s koliko budžeta, s koliko snimajućih dana, očito ne mnogo, ni blizu nekadašnjim (iz 1980-ih), tako da je to sve vizuelno tupo, neupečatljivo, događaji se jedva registruju, na prvu loptu, u prvom tejku, ali se ništa ne zaustavi da se stilizuje i fetišizuje, osim te apsurdne scene sa vodenim zmijama. OK, laknulo mi je jer, čitajući rivjue koji je pominju, bojao sam se krindža na nivou one bogomoljke iz DRAKULE. Ne, nije tako, ni blizu. Bezveze je, ali OK. Nije strašno.

I onda dolazimo do ubice.

Slede SPOJLERI KOJI TO I NISU, jer ovo što ću reći mogli ste i sami da naslutite iz TREJLERA i iz vesti sa premijera:

Ovo je prvi Dariov đalo koji zapravo nije whodunnit. OK, ne vidimo ubicu baš u prvoj sceni, ali prvi put kad se taj lik pojavi u filmu ucelo, na dnevnom svetlu, apsolutno je očigledno da on mora biti taj. Delom zato što smo mu već ranije videli siluetu, delom zbog njegovog ponašanja u toj sceni, na čelu mu piše ON JE TAJ. Uostalom, ne postoji NIJEDAN drugi potencijalni kandidat. Videli smo da je ubica muško, dakle nema prostora za otrcani „trik“ sa twistom („Aha, izgledalo je da je koljač muško, a zapravo je ŽENSKO! Gotcha!“). Ne, ovde nije Asia ubica. Niti debela čistačica-kućna pomoćnica (jer ovo je kurva visoke klase, pa ima čistačicu). Niti je iz kome ustala Kineskinja da kolje; ili iz kome ESP moćima telediriguje ubicu ili ubice. Jok. Ništa tako zabavno. Ubica je BAŠ TAJ koji ste i pomislili da mora biti prvog sekunda kad ste ga videli u filmu. I baš taj kojeg ste videli i pre filma, na fotkama sa premijera u Berlinu i Italiji.

Ovo nije strašno po sebi. Zabole me patka za hudanit. Jebe mi se za krimić-fore i detekcije. Kad gledam horor, oću stravu i užas, a ne zagonetke ovog tipa. Ko je ubica? Ko god, samo nek lepo ubija! Dakle, to što je ubica smesta proziran, nije strašno; niti je strašno što ga i sam Dario otkrije negde oko polovine filma; uostalom, to je uradio i u STENDALOVOM SINDROMU, recimo, pa šta je falilo, tamo? Ništa. Ali ovde fali samo to da je, time, nešto postignuto. Da se nešto uradilo s tim ubicom i njegovim interakcijama sa našom kurvom zlatnog srca.

Ali ne! Pre bi se reklo da je i to plod dedine staračke kurobolje: jer, ovo je jedan od najbleđih, najpraznijih ubica u svekolikoj istoriji horora. Ko je on, zašto ubija, zašto baš tako, zašto baš kurve, što baš žicom, kakve veze ima s psima, zašto beli kombi, šta koj kurac? NIŠTA! NULA! On, prosto, mrzi žene=kurve zato što je LUD, a to vidimo po tome što živi u štrokavom brlogu i što ŠMRČE DROGU. Odakle mu lova za drogu kad se bavi slabo plaćenim kučkarskim poslom nije tema kojom bi se ovaj film bavio. I zar droga nije deo sveta luxuznih kurvi koje on ubija? Ako ih on želi, a ne može ih sebi priuštiti, pa ih zato ubija – odakle mu pare za drogu? A kad već ima za drogu, što im je malo ne pospe na sise, kad ih zakolje, da pošmrče bar tad, odatle, ako mu se nije dalo ranije? To bi bio slikovit i znakovit detalj, to bi nam reklo bar NEŠTO o njemu.

Jok. Ništa. Nula. Ovaj ubica je toliko jadno i bedno (ne)osmišljen da je, što je apsolutno neoprostivo, lišen bilo čega pretećeg. Njegovo ponašanje je glupo i jadno, a ne preteće i zastrašujuće. Nema ni traga pokušaja da deluje veći od života, pa stoga strašan. Ne, u jednoj sceni pred kraj vidimo ga kako se bedno rve i maklja s nekakvim lovcima po putu, valja se s njima ko bednik po patosu neke drumske kafane, kao lik nekog patetičnog srpskog soc filma Olega Novkovićao polusvetu, a ne kao Psiho od kojeg se ledi krv u žilama…

A tek koliko je uvredljivo debilno smandrljana scena u kojoj ovaj navodno ubije Asiju - sa jebeno KANAPČE (ostalo mu čelo kod kuće, iako je svesno bio krenuo u štetu!) - u sceni koja nije ni antiklimaktična, nego je toliko smušena da sam mislio da je ovaj nije stvarno ni ubio, da je to tako kilavo urađeno NAMERNO, da posle ispadne da je nije zadavio kako valja, pa ona u twistu živa dođe da pripomogne itd. Ali jok, to "ubistvo" na nivou Zorana Čalića je SVE što ćete dobiti, deco...

I kad se najzad dočepa kurve i klinje, s njima ne uradi ništa zabavno: prebrzo pređe preko njih, sve je užurbano, protrčano, nerazrađeno, prelako ga sjebu na glupavu foru, a njegovo skončanje jadan je, neinspirisan autocitat, jer istu takvu scenu – pas rastrgne nečije grlo i onda mu jede meso – odavno smo, daleko bolje režiranu, imali u SUSPIRIJI. Ovde je bedasto kopirana, sa istim fazonom: kučetu su dali neko sirovo meso ili nešto nalik tome, što se lako kida u froncle, da jede tik ispod donje ivice kadra, i to je kao brrr ždranje ljudskog mesa. Prc.

A onda se magično problemi oko Kineščeta reše, i ono ode iz kurvinog života, i ona ostane sama, s kučetom, i faaaala kurcu što bar nisu posegli za onim najodvratnijim holivudskim trikom, da žena koja oslepi tokom filma do odjavne špice mora da povrati vid! Ne, ova ostane slepa, ali zbog činjenice da nju igra loša „glumica“ i da preko pola face ima tamne naočari, mi ništa ne vidimo niti osetimo od njene „emocije“ koja bi na kraju trebalo da nas ophrva, kad ostane sama među ljudima, samo sa životinjom (psom) kao najbližim bićem (slično npr. kraju OPERE, mada je on dvosmisleniji od ovoga ovde). Sa boljom glumicom i sa malo bolje režiranom tom scenom to je moglo biti dirljivo, znakovito. Ovako, i to je, kao i ceo film, zbrzana skica za nešto što je valjalo polaganije, pametnije razraditi.

Da sumiram: ovo je loše osmišljen i osrednje realizovan, pešački, vizuelno slabunjav, pretežno letargičan film, sa nešto malo upitnog života na početku i kraju, ali sve je to suviše derivativno, višestruko prežvakano, zbrzano, neupečatljivo, nememorabilno, neuneseno, odrađeno s vrlo malo gušta a da bi se moglo posmatrati kao nešto više nego SKICA za film koji bi, polaganije i stručnije, lepo bilo da neko kao Aža, ili još mlađi, jednog dana rimejkuje: jer u toj skici ima potencijala, ali u dedi nema potencije, i to je čista biologija, nemojmo se tu zajebavati. Od starca nema udarca.

Pustite ga najzad u penziju. Budite srećni što mu ono sramotno gomno od DRAKULE nije poslednji film. Neka mu ovaj bude poslednji. Nije krindž. Nama najzadrtijima biće uglavnom podnošljiv. Zažmurićemo na jedno i po oko, dati mu obilan kredit, i kazati: OK, boomer. Nije sramotno. Nije baš neka „labudova pesma“, ali daj šta daš, moglo je i gore. Bolji je, za dlačicu ili dve, od KARTAROŠA i ĐALA i VOLITE LI H? ali ne doseže čak ni nivoe jednog SLEEPLESSA: tamo imamo najmanje dva memorabilna set-pisa, onaj u vozu i kasniji sa balerinom, a ovde nemamo nijedan…

P.S. Muzički skor je mnogo bolji nego što ovaj materijal zaslužuje – i bolji je od ijednog Arđentovog skora posle SLEEPLESS. Nepažljivima će se samo zbog njega ovo poludupasto delo učiniti kao bolje nego što jeste. Imate ga celog na Jutjubu (skor, ne film; filma još nema na netu, niti će biti pre jeseni), pa uživajte, puštajte sebi u glavi bolji horor nego što možete videti ovih dana na FEST-u, a uskoro i u bioskopima.


уторак, 22. фебруар 2022.

FANTOMSKI LJUBAVNIK – Vernon Li

 

Edicija „Poetika strave“ došla je i do svog 25. naslova! Ovo jubilarno izdanje mene posebno veseli jer donosi jednu od najdražih mi knjiga u celoj ediciji: napravio sam izbor najboljih klasičnih priča i novela o duhovima koji ćete ikada pročitati, a da potiče od nekog manje poznatog autora. Dakle, svaka čast i M.R. Džejmsu i A. Blekvudu, ali priče Vernon Li – autorke (rođena kao Vajolet Pedžet) koja je objavljivala samo pod muškim imenom – nešto su zaista posebno.

Vernon Li je svoje najbolje priče napisala pred sam kraj 19. veka, bila je savremenik i jedno vreme prijatelj Henrija Džejmsa, ali za moj groš njene su priče znatno bolje – gledano i žanrovski, kao horor, i književno, u smislu pisanja, stila, značenja – od hororičnih priča H. Džejmsa; o, da, bolje su, po meni, i od njegove čuvene novele „Okretaj zavrtnja“! Njena strava jeste književnija, gušće i slojevitije pisana od većine tradicionalnih priča ovog žanra, ali njen stil nije naporan kao Džejmsov, a strava joj je daleko opipljivija, konkretnija, efektnija.

A evo šta je Henri Džejms napisao u pismu Vernon Li, aprila 1890:

„Uživao sam ponovo i snažno, u smeloj, agresivnoj, spekulativnoj imaginiciji vaših priča – i kao dodatak tome, ono što uvek osećam, duboko, u celom vašem delu, u mirisu neopisive Italije, čijoj beskrajnoj atmosferi vi vršite vrednu funkciju onoga koji je sprovodi i zgušnjava… Natprirodna priča, predmet obavijen fantazijom, nije vrsta proze u kojoj ja najviše uživam. Ali to moje uživanje u vašem umeću čini još posebnijim.“

Kod ove autorke se na specifičan, osobeni način spajaju realizam u opisima ambijenta i psihologije likova, s jedne strane, i zlokobni natprirodni uplivi koji, baš zato što su likovi i okruženje dati ubedljivo, ne moraju da budu preterano fantastični. Vernon Li, iako po rođenju Engleskinja, veći deo života provela je u Italiji, gde joj je i pepeo sahranjen. U njenim pričama u ovoj knjizi naći ćete samo jednu koja se zbiva u Engleskoj – u klasičnoj imućnoj kući na imanju u provinciji u kojoj se možda javlja duh – dok je većina ostalih smeštena u Italiju, od maglom obavijenih sela u planini do ukleto-gotske Venecije…

zadnja korica

Vernon Li je 1890. objavila zbirku od dve novele i dve priče, pod naslovom Posednutosti (Hauntings), koja se s pravom smatra jednom od najboljih i najznačajnijih horor zbirki pojedinačnog autora ikada objavljenih.

Montagju Samers u uvodu svoje uticajne antologije Natprirodni omnibus (1931) pisao je:

„Doktor Džejms koristi ogromnu antikvarsku i arheološku erudiciju kako bi stvorio prikladnu atmosferu za svoje zloćudne duhove i bolji ambijent ne može im se zamisliti. Njegova briga za detalj vredna je divljenja i beskrajno mnogo govori. Zapravo, znam za samo jednog živog autora koji se po ovom pitanju može uporediti sa njim. Mislim na Vernon Li (Vajolet Pedžet), iz čije zbirke Posednutosti imam privilegiju da ponudim dve priče, ’Amour Dure’ i ’Ouk od Oukhersta’. U prvoj je stari italijanski grad u brdima, a u drugoj engleska vlastelinska kuća; oboje su opisani sa začuđujućom lakoćom. Ništa manje inteligentno nisu urađeni Venecija, Padova i italijansko selo u ’Zlobnom glasu’. Posednutosti su remek-delo književnosti, a čak ni Le Fanu i M. R. Džejms ne mogu se svrstati iznad genija ove dame.“    

Referentna Pingvinova enciklopedija horora i natprirodnog o njoj piše: „Priče Lijeve zaista spadaju u zasebnu kategoriju. Inteligentne, zabavno ironične, maštovite, originalne, one zaslužuju više od usputne pažnje koju su do sada privukle.“

Za Orfelinovo izdanje ja sam pročešljao ceo njen natprirodni deo opusa i odabrao još tri naslova koji se nisu našli u zbirci Posednutosti, tako da ćete u ovom mom izboru imati sve njene jezive priče koje treba pročitati.  

Sadržaj, dakle, čini ukupno sedam naslova, četiri novele pozamašnog obima i tri nešto kraće priče. Ova knjiga je jedna od do sada najobimnijih u ovoj ediciji, sa ukupno 360 strana visokokvalitetne proze – i sa mojim do sada najdužim pogovorom, jer o ovim pričama se definitivno ima šta kazati. Kao i o autorki, što ćete videti u detaljnoj biografiji koju sam sročio.

            Evo, konkretnije, o sadržaju.

 

Ouk od Oukhersta, ili Fantomski ljubavnik

Jedan slikar angažovan je da dođe u samotnu vlastelinsku kuću i da načini portrete muža i žene koji tu obitavaju u čudnom odnosu. To što žena možda ima ljubavnika manji je problem. Veći je što je on mrtav već trista godina… Vrhunska modernizacija klasične priče o duhovima, na razmeđi psihološkog i natprirodnog, dugo će vas opsedati...

 

Amour Dure

Učenjak u jednom planinskom gradiću u Italiji postaje fasciniran portretom jedne prelepe, ali izgleda i okrutne žene iz srednjeg veka. Što više proučava njenu prošlost i njena zlodela, to mu se ona čini sve življom – dok ne počne i da mu se ukazuje na sumornim, zimskim ulicama tog mesta i u sablasnoj staroj crkvi… Što se mene tiče, ovo je ubedljivo najbolja književna horor verzija motiva fatalne žene (femme fatale), tim dublja i slojevitija jer dolazi od jedne autorke.

 

Marsija u Flandriji

More na obalu izbaci jedno delom izlomljeno raspeće. Stave ga na novi krst u crkvi, međutim, od tada tu počinje čitav niz jezivih zvukova, prizora i događaja koji ukazuju da je na „sveto mesto“ dospelo nešto demonsko… Vrhunska obrada teme sudara paganskog i hrišćanskog, superiornija od klasične priče "Ilska Venera" P. Merimea.

 

Dioneja

More na obalu izbaci jednu devojčicu koju isprva prime opatice, ali devojčica nije baš naročito pobožna, bar ne po pitanju hrišćanske vere. Ona izrasta u paganski nastrojenu mladu ženu koja kao da širi zlokoban uticaj na seljane koji nisu ni svesni koga su, zapravo, primili među sebe… Vrhunska obrada teme sudara paganskog i hrišćanskog, lišena viktorijanskog gnušanja prema ženskom i telesnom koje, npr, nalazimo kod Artura Makena.

 

Kraljević Alberik i Zmijska gospa

Mladi princ živi povučen u jednom zamku, gde mu društvo pravi ljupka zmija kao i žena koja mu se predstavlja kao kuma… Oko njega se plete klupko mahinacija, kako ovozemaljskih, tako i vrlo fantastičnih… Mračna i zlokobna bajka u stilu Oskara Vajlda, kome je na neki način posvećena...

 

Vintropova pustolovina

Nakon što vidi sliku jednog italijanskog pevača iz 18. veka, mladi Englez počne da istražuje njegovu prošlost, naročito kad otkrije da je ovaj bio ubijen. A onda, u olujnoj noći, on dođe nadomak kuće ispred koje je ovaj izdahnuo. On insistira da baš tamo prenoći… Posle ove priče drugačije ćete slušati muziku iz 18. veka.

 

Zlobni glas

Čuveni pevač Zafirino navodno je imao tako poseban glas da je mogao, kad je hteo, njime doslovno da ubije. Čovek koji se zadesio u Veneciji s prezirom govori o toj legendi, ali ubrzo po kanalima i mračnim uličicama sablasnog grada počne da ga progoni jeziva, onostrana pesma… Izuzetna priča o iracionalnoj (?) opsesiji i zagrobnoj zlobi...

 

            Nakon ovih divota imate i opširan POGOVOR – „Vernon Li: Strava umetnosti i umetnost strave“, u kojem odgovaram na pitanja: Zbog čega su priče o duhovima iz pera Vernon Li mogle biti zbunujuće? Ako su zaista prvorazredni primerci svog žanra, a jesu, zašto su tako dugo bile zanemarene i potcenjene? Koje su to odlike poetike strave ove autorke njena dela učinila tako posebnim? U čemu je, tačno, njena originalnost, a u čemu prokletstvo?

Tu je i Biografija autorke, koju je, kao i pogovor, sročio Dr Dejan Ognjanović.

            Sve priče preveo je Strahinja Mlađenović.

            Pošto u svim ovim pričama na veoma važan način figuriraju umetnička dela, na pregradnim stranama nalaze se gravire, portreti i kipovi vezani za te priče – naravno, lepo estetski aranžirani.

            Za korice je, kao i za unutrašnje ilustracije, bila zadužena naša stara poznanica, Aleksandra Dević (OKRETAJ ZAVRTNJA, UKLETA KUĆA NA BRDU, MRAČNI PREDELI, itd).

            Dakle, 360 strana divote, tvrd povez, šiveno, vrhunski dizajnirano, stručno opremljeno, uživanje na kakvo ste kod Orfelina već navikli. 

Cena: 

oko 1.430 u knjižarama, a u pretplati, samo kod Orfelina (i Ghoula) 1.100 din.. 

           

Ali, to nije sve!

Nezaobilazna knjiga PROGNANA BIĆA, iz višetomne edicije Srpska mitologija - uskoro u svom trećem, dopunjenom izdanju. Ponovo među nama biće zadugo rasprodata knjiga koju morate imati ako vam je do sada nekako bila promakla.

Za razliku od drugih naoko sličnih knjiga o srpskoj mitologiji, ova dolazi iz pera istinskog pisca i pesnika, Milenka Bodirogića, prožeta je i znanjem i poetičnošću i lepotom, te gorkoslatkom setom i ugođajem kakav nećete pronaći nigde drugde. Svi vi koji ste već uživali u Bodirogićevom izvanrednom romanu PO ŠUMAMA I GORAMA (najuži izbor za NIN-ovu nagradu) pronaći ćete i ovde taj osobeni spoj melanholije, gorčine, mraka i lepote.

Iako je prikladna i za mlađu čitalačku publiku, ovo nije samo dečja knjiga, već „knjiga za decu i osetljive“, tj. može se čitati u više ravni, i zapravo tek će odrasli i zreli čitaoci sagledati svu njenu slojevitost i značenja. To vam kažem ja, dr Ghoul, a evo još par tuđih napomena o Prognanima:

Lesnik

„...da su napisane i naslikane u nekoj Americi ili drugdje na Zapadu imale bi kultni status. Ovako je umjetnost preblizu da bi bila vidljiva.“

Miljenko Jergović

(Ovde Jergović misli na sve knjige iz naše Mitologije)

 

„Uzbudljiva, maštovita, pametna, neočekivana, strašna, smešna, prelepa, bogata, prebogata knjiga...“

Žiri Politikinog Zabavnika (Vladica Milosavljević, Miloš Radović, Timoti Bajford)

 

„Ova knjiga vas vodi u svet čudesnih bića kojih su se plašile bake i čini sve da ih deca zavole.“

Žiri Beogradskog Sajma knjiga (Dragan Velikić, Zoran Paunović)

Usud

 

Orfelinova horor uzdanica, ilustrator Ivica Stevanović, zasukao je rukave i treće izdanje obogatio sa novih sedam ilustracija. Dve od njih vidite gore uz tekst.

PROGNANA BIĆA imaju 176 strana, velikog A4 formata, tvrd i šiven povez, u punom koloru.

Puna cena Prognanih, sa PDVom, u knjižarama biće oko 2.970 dinara, a u pretplati je, samo kod Orfelina, krajnje razumnih, za ovako luksuznu knjigu: 2.100 din.

 

Naručite sebi jednu ili obe knjige, već kako želite ili možete.

 

Adekvatnu sumu, zavisno od toga na šta se pretplaćujete, uplatite na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslov ili naslove knjiga na koju/koje ste se pretplatili šaljite na: orfelinns@gmail.com.

           

            Vernon Li ću imati i ja u nekom broju, za one kojima je slađe da je po istoj ceni dobiju iz moje ruke…

            Obe knjige iz štampe izlaze do kraja marta.

            Pretplata traje od 22. februara do 25. marta.

            Pretplatnicima se knjige šalju do kraja marta.

            U knjižarama će ove knjige biti dostupne tek negde tokom aprila.

 

петак, 18. фебруар 2022.

THE INNOCENTS (De uskyldige, 2021)

***(*)

4-

 

Izgleda da postoji nepisano pravilo da, ako se horor zove THE INNOCENTS i za protagoniste ima sitnu, zlokobnu decu, mora biti opasno blizu remek-delu! Prvo je bio THE INNOCENTS (1961), kojim sam se donekle inspirisao za moj roman ZAVODNIK, a sad ovo!

Ovaj norveški triler sa elementima natprirodnog – ili je to SF? – govori o grupici dece, autsajdera (neki su musli-smeđi, neki imaju kožne psorijatične fleke na licu, neki su autisti) koji razvijaju blage, a onda sve jače ESP moći, po starom principu: „Kome ’bog’ štrpne malko Ovde, doda mu extra with cheese Onde’.

Baš zato što su mali i slabi da bi se mišićima branili od zlog sveta okolo, mališani razvijaju ekstrasenzorne, telepatske i telekinetičke odbrambene mehanizme, kojima se isprva igraju, istražuju ih kao što deca i inače u igri istražuju svoja tela i njihove mogućnosti. A onda, nedužno, kako i naslov veli, preteraju: od odbrane pređu u napad, i igra više nije samo igra, i onda – đavo odnese šalu… I nema zaštićenih: pre odjavne špice stradaće ovde i tinejdžeri, i odrasli, ali i poneko od ove dečice. Vrlo rano nam film namigne da ovde neće biti zašećerenih ’spas u zadnji čas’ ublaživanja i nežnosti prema malim macama i slatkoj dečici.

Retko kada je mikrosvet dece predtinejdžerskog uzrasta bio prikazan ovako inteligentno i senzibilno, kao da je slikan IZNUTRA, kao da ga je pravilo jedno od njih – ovo kažem u najpozitivnijem smislu, dakle NE impliciram da je film nevešt i trapav kao da ga je pravio neki neuki polupismeni balavac, dapače, želim samo reći da film ispoljava duboku simpatiju prema toj deci, dubinsko razumevanje njihove psihologije, dinamike, njihovog odnosa prema svetu i sveta prema njima i ispoljava simpatiju koja nije provoloptaška, neiskrena, patronizujuća, kako najčešće biva kad matori ljudi krenu da prave filmove o deci… I sve što radi, radi bez idealizacije, bez violina i patetike, mestimično skoro klinički, hirurški hladno – ali ne zaista: čak i kad koristi anderstejtment i sugestiju, film nikad nije ni senzacionalistički, ali ni hladan. Razlika, i to bitna, vredna, je ta što njegova toplina nije holivudizirana mikrotalasno podgrejana bljuzga.

Retko kada je bila uhvaćena suštinska amoralnost i, uslovno, psihopatija klinaca – još uvek ne sasvim socijalizovanih, još uvek sebičnih, bezobzirnih i prema slabijoj deci i prema životinjama (mačkoljupci, budite upozoreni: jedna mačka ovde gadno skonča: ukusno je to prikazano, ali nemilosrdnije nego što sam očekivao!). Oni još nemaju izgrađen etički sistem i etičko čulo, oni se još uvek samo IGRAJU, istražuju, čačkaju stvari koje mogu biti veće i važnije nego što oni to mogu da pojme: i jedan od većih kvaliteta ovog filma jeste što deca u njemu nisu oni STARMALI holivuđani koji sa pet godina već kao da znaju sve o svetu, ponašaju se sa samosvešću i zrelošću mnogo starijih i sipaju one-linere i slatke dečje mudrolije tako da swaka mama i swaki tata može samo da se raspilavi na to uz jedno glasno AWWWW…

Ne, ova klinčurija je potencijalno opasna i jeziva ne zato što su Demon Spawn From Hell – ili From Outer Space. Nemaju svetlucave oči. Kad vrište, vilica im se ne razglavi do pupka. To su obična deca koja prolaze kroz fazu u svom razvoju u kojoj smo svi mi bili. Bolje da vam ne pričam šta sam ja radio u tim godinama (7-12) sa mačkama… sa vatrom… sa drugaricama… Anyway, ovo je film koji koristi ESP kao moćnu metaforu za jednu coming of age storiju, u jednakoj meri jezivu i dirljivu.

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko su besprekorna, savršena ova deca-glumci, sva do jednog: prirodni, opušteni, nevini… a onda, očas posla, postanu i pomalo creepy… Recimo, jedva sam poverovao da devojčica koja igra autističnu zapravo nije zaista to, nego je glumica…

Ritam je besprekoran, iako gledaocima zatrovanima Amerikanom može delovati sporo: za moj groš, lagano uvođenje u ovaj svet i upoznavanje sa ovim likovima i građenje njihovih odnosa izvedeni su izvanredno pametno i vešto. Nužna je postaviti snažnu osnovu za gradaciju i kulminaciju koji dolaze kasnije i nose sa sobom daleko snažnije potrese od onoga što bi u USA filmu bio samo gimik.

Rekoh li kulminacija? Spojler: Ne očekujte skeniranje, glave koje eksplodiraju; nema pirotehnike, ništa se ne zapali i ne eksplodira. A opet, na svoj mudro suzdržani, tihi, a opet potresan/jeziv način, baš taj i takav kraj je savršeno prikladan ovoj priči i ovim likovima.

Ne, nema nevinih među njima: čak i slatka mala plava curica u prvom minutu filma snažno štipa svoju stariju, autističnu sestru, testirajući njenu reakciju – koje nema. Jer, kako kasnije saznajemo od jedne druge curice, koja može drugima da ulazi u glave, reakcije nema jer ona vrišti unutra, a ne spolja. U tihim, naoko uzgrednim opaskama poput ove leži ceo ovaj tihi, blagi, uglavnom suzdržani, pritajeno-jezivi film.

I ako to baš moram da nacrtam: ovo je jedan od najboljih (horor) filmova prošle godine.

недеља, 13. фебруар 2022.

ZLATNI GHOUL ZA HOROR 2021



         Kucnuo je čas da STRAH (Srpska Totalno Razvaljujuća Akademija za Horor) dodeli tradicionalne nagrade Zlatni Ghoul™ za najveća postignuća u oblasti horora viđena tokom 2021. godine.

            Akademija je zasedala u stalnom sastavu: Dr Dejan Ognjanović, Dr Ghoul i Dr D. Ognjenović. Većina odluka doneta je preglasavanjem.

            Predsednik žirija, Dr Dejan Ognjanović, iskazuje zadovoljstvo činjenicom da je prošle godine, nakon nekoliko sušnih, „imalo za šta da se glasa.“ „Dapače“, kaže nam on u ekskluzivnoj izjavi za ovaj blog, „u nekim slučajevima bilo je veoma teško doneti odluku, pa smo glasali žrebom ili gledanjem u iznutrice.“

            Dr Ghoul klima glavom i dodaje: „Akademija oštro osuđuje muškomrzačke tendencije u savremenom hororu i totalno odsustvo iole pomena vrednih muških uloga u ovom žanru. U znak protesta, ove godine smo bili na ivici radikalne mere: da uopšte ne dodelimo Zlatnog Ghoula u kategoriji ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU, pa da vidimo da li će se ove godine uzeti u pamet, ili će belosvetski scenaristi i dalje sve sočne, masne, memorabilne i zahtevne uloge pisati za decu i žene! Na kraju smo je ipak dodelili, ali preko volje, reda radi, da ne pravimo incidente. Ali ako se ovako nastavi, iduće godine nećemo imeti milosti!“

            Dr Ognjenović je samo dodao: „Žao mi je što stroge propozicije o navodnom ’sukobu interesa’ ne dopuštaju da se glasa za realno najbolju srpsku horor knjigu prošle godine, ali vi svi ionako vrlo dobro znate koja je, s nagradama ili bez nagrada za nju!“

            A sada, u uslovima striktne socijalne izolacije, evo i ceremonije dodele Zlatnih Gulova!

 


ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI HOROR


THE SADNESS



ZLATNI GHOUL

ZA NAJJEZIVIJI HOROR


THE INNOCENTS
(De uskyldige)



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBRUTALNIJI HOROR

THE SADNESS



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI ARTY HOROR


THE INNOCENTS
(De uskyldige)


 

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU HOROR EKSPLOATACIJU


MALIGNANT



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI CREATURE FEATURE


ANTLERS



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI FOUND FOOTAGE


V H S 94



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU HOROR KOMEDIJU 

MALIGNANT


ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI HOROR DOKUMENTARAC

///


ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI DOKUMENTARAC O HORORU


WOODLANDS DARK AND DAYS BEWITCHED

 

ZLATNI GHOUL

ZA LAVKRAFTOVSKE ZASLUGE


THE DEEP HOUSE

 

 

ZLATNI GHOUL

ZA NAJHORORIČNIJI NEHOROR


MAD GOD

 

 

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI NEHOROR

 

LIMBO

 

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKI DOPRINOS HORORU


CRNA SVADBA



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU REŽIJU

ESKIL VOGT

                                                      THE INNOCENTS

(De uskyldige)

 

 

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI SCENARIO

BEN COLLINSLUKE PIOTROWSKI

THE NIGHT HOUSE



ZLATNI GHOUL

ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU

BERANT ZHU

THE SADNESS

 

ZLATNI GHOUL

ZA GLAVNU ŽENSKU ULOGU

REBECCA HALL

THE NIGHT HOUSE

 

ZLATNI GHOUL

ZA DETE GLUMCA

JEREMY T. THOMAS

ANTLERS



ZLATNI GHOUL

ZA MUZIKU

JAVIER NAVARRETE


ANTLERS



ZLATNI GHOUL

ZA KAMERU

FLORIAN HOFFMEISTER

ANTLERS

 

ZLATNI GHOUL

ZA EFEKTE MASKE

VICTOR CHANG


THE SADNESS



ZLATNI GHOUL

ZA SCENOGRAFIJU

HUBERT POUILLE

STEPHAN RUBENS

THE DEEP HOUSE

 

ZLATNI GHOUL

ZA MUŠKU SPOREDNU ULOGU

TZU-CHIANG WANG

THE SADNESS



ZLATNI GHOUL

ZA ŽENSKU SPOREDNU ULOGU

ALVA BRYNSMO RAMSTAD

THE INNOCENTS

(De uskyldige)



ZLATNI GHOUL

ZA DEBI-REDITELJA KOJI OBEĆAVA

ROB JABBAZ


THE SADNESS

 

 

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(PROZA)

???


ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(TEORIJA)

///


ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(NESVRSTANO)

 

ANAHORETA – Boris Stanić



ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(PROZA)

IN THAT ENDLESSNESS, OUR END

Gemma Files



ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(TEORIJA)

WEIRD MYSTICISM: PHILOSOPHICAL HORROR AND THE MYSTICAL TEXT

Brad Baumgartner

 

 

ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(NESVRSTANO)

 

THE HELLEBORE GUIDE TO OCCULT BRITAIN

- editor: Maria J. Pérez Cuervo

* * *



Zlatni Gul (TM) je figura koju je, po idejnom rešenju i nacrtu Dr Ognjanovića, izradila Tijana Jevtić.



*

Napomena: THE SADNESS *nije* procurio na net. Gledao sam ga preko veze (RUE MORGUE). Sačekajte proleće… Valjda izlazi negde u maju ili tako nešto.