R.I.P. Rutger Hauer

            Pre nekoliko dana izgubili smo jednog od najvećih glumaca koji je svojim talentom ikada obeležio fantastične žanrove, pa tako i horor. Da, eto, istekao je (prekratki!) rok i došlo vreme za umiranje čak i besmrtnom Rutgeru Haueru.  

Većina glumaca je srećna ako uspe u karijeri da kreira jednu ikoničnu rolu: Rutger Hauer je uspeo da zapljune najmanje dve apsolutno antologijske, i to u dva najdraža mi žanra!

            Njegova uloga „Džona Rajdera“ u nedovoljno hvaljenom remek-delu (a ja taj izraz ne koristim olako!) STOPER (THE HITCHER) jedna je od najsuperiornijih glumačkih kreacija u svekolikoj bogatoj istoriji horor filma.

            U nekom svemiru u kojem vladaju Pravda i Istina i Dobar Ukus za ovakve performanse bi se davali Oskari, a ne (samo) za kljakave invalide, bolesnike raznih retkih bolesti, mucavce, autiste, borkinje, sluge, manjine, itd. Umesto toga, mi živimo u svemiru u kojem postoje Vučić, Slina i Vulin...

            Taj spoj ironije, inteligencije, pritajene pretnje, šarma, zavodljivosti koja očito ne vodi ničemu dobrom a opet je neodoljiva, to satansko poigravanje, ta neozbiljna ozbiljnost, taj pakleni sarkazam, taj lukavi sadizam... 

fuck, do jutra bih mogao samo o ovoj pregenijalnoj, pitch-perfect ulozi i o filmu kojem služi...

            Pored toga, masama poznatija i draža (ovog puta čak je i rulja prepoznala nesporni kvalitet! istina, sa zakašnjenjem, jer film je izvorno bio ćorak na blagajnama!) je uloga Roja Betija, imbecilno nazvanog (hvala Filipe Diče, masa ti kliče!) androida i nad-droida...

            Kao što rekoh nekoć u mom rivjuu BLEJD RANERA: „Lik Roja Betija (nažalost, zadržali su njegovo idiotsko ime iz romana! I, na sreću, ništa više). U romanu je Beti tupavi šonja o kome nam se u par navrata kaže da je strašno zajeban baja ali to nijednog trena ne vidimo na delu – jedino što vidimo je da dopusti svom jednako šonjavom lovcu da ga sjebe ko malo dete u rutinskoj, dosadnoj akciji. U filmu je on stvarno unikatan, memorabilan, genijalan lik još genijalnije realizovan by R. Hauer u svojoj verovatno životnoj ulozi! Pravi pobunjeni anđeo, veličanstven i u svom padu, zloslutno ironičan, surov kad zatreba ali i više nego ljudski i human, gde proceni da treba.“

Hauer u tom filmu igra nečoveka i natčoveka koji je krenuo da se pita o smislu postojanja i smrtnosti, s dovoljnim mudima da ode lično Tvorcu i priupita ga par stvari, pre nego što mu smrska lobanju!  

„Šta bi ti hteo?“

„Više života!“

Ti, i svi mi zajedno s tobom. (Pa makar bili i nihilisti. Pametan čovek želi slobodu da ode onda kad njemu ćune, a ne kad ga strefi nekakav biološki ili drugi spoljašnji hir ili čir.)

Ni manje ni više nego Pobunjeni Anđeo (Osvete)!

Kao što rekoh u jednoj fusnoti u knjizi FAUSTOVSKI EKRAN; Đavo na filmu: 

„Mogla bi se braniti tvrdnja da je Skot značajniji doprinos demonskom ekranu dao u filmu Istrebljivač (Blade Runner, 1982), iako je tamo demonologija suviše indirektna i metaforička da bi bila razmatrana izvan ove fusnote. 

Naime, neosporno je da je lik Roja Betija (Rutger Hauer), androida koji se buni protiv svog Tvorca i predvodi grupicu odmetnika u 'revoluciji' protiv 'oca', vrlo svesno inspirisan Luciferom. 

Miltonovske i blejkovske reference dovoljno su jasne kako u dijalozima tako i u vizuelizaciji Betija, koji sa belom kosom i prozračno plavim očima oličava jednu od najfascinantnijih luciferijanskih figura na filmu. 

Velika je šteta što Hauer u ovom periodu, kada je bio u naponu snage, nije bio u prilici da odigra samog Lucifera, jer i njegova pojava, i glumački talenat i osobena harizma bili bi idealni za ovu ulogu.“

            Niko nikad ne bi smeo da priđe Rutgerovom Luciferu, samo da je neki reditelj tada imao dovoljno pameti da a) napiše scenario koji bi ga involvirao i b) angažuje baš našeg omiljenog holandskog glumca da ga odigra.

            Jer, ko bi drugi bolje oživeo ove pregenijalne stihove deda Miltona?

Dark'n'd so, yet shone
Above them all th' Arch Angel: but his face
Deep scars of Thunder had intrencht, and care
Sat on his faded cheek, but under Browes
Of dauntless courage, and considerate Pride
Waiting revenge: cruel his eye, but cast
Signs of remorse and passion to behold...

Ne znam drugog glumca, ili uopšte čoveka, koji je toliko muževan i moćan čak i sa suzama u očima – a to je, za moj groš, jedna od ključnih stvari za portret ukletog-ponosnog Lucifera.

Lako se tu sklizne u patetiku, persiflažu, u treš, u palp, ali jedino je Rutger u naponu snage umeo da balansira na toj ivici žileta (hell, koji drugi glumac ne bi izgledao smešno puštajući goluba dok plače na kiši?!) – ivici na kojoj se, recimo, de Niro jedva održao (u Anđelovom srcu), a sa koje je Paćino skliznuo u šmiranje dostojno poznog (ne pokojnog) Laze Ristovskog (u Đavolovom advokatu).

Jedino bi on umeo da bude i snažan, i slab, i moćan, i plačljiv, i sarkastičan, i zao, i dobar, i privlačan i gadan, i anđeo i đavo... I baš zato sam se nosio mišlju da baš njega, iako doslovno Đavola nikad nije igrao, stavim na koricu moje apgrejdovane, proširene verzije FAUSTOVSKOG EKRANA pod naslovom ĐAVO NA FILMU, jednog dana kad je objavim...

            Kad smo već kod „Al' bi bilo da je bilo...“ Hauer bi u 1980-im takođe bio savršeni filmski Ranxerox – samo da je neko tada to uradio, pa još s njim.

Kronenberg je navodno bio u igri jedno kratko vreme, ali ne znam da li je i koga imao na umu za naslovnu ulogu; bilo je to otprilike u vreme kad je hteo da radi TOTAL RECALL ili ubrzo zatim.

            RH je bio odličan u svakoj ulozi u svojoj ranoj i srednjoj fazi – dakle pre 1990-ih, kad je nažalost pao na nivo zvezde pretežno nevrednih i sumnjivih B i C filmova (zajedno sa Lansom Henriksenom, Robertom Englandom i sličnim drugarima).

            Iz zlatnog doba, izdvajam dva vintage Verhovena:

TURKISH DELIGHT, divna, sočna, bezobrazna, vulgarna holandska verzija LJUBAVNE PRIČE, sa nezaboravnom horor scenom kad se Rutgeru penisova kožica zaglavi u rajsferšlusu!

i FLESH+BLOOD, neodoljiva antiherojska i ikonoklastično gnusna oda+odijum srednjevekovlju...

Zatim sjajna, manje znana, ljubavno-filozofska možda blago mizogina drama o nesrećno zaljubljenom čoveku po Knutu Hamsunu MYSTERIES (gde igra i Silvija Kristel u najboljim danima!),

pa onda božanstveno romantična ukleta romansa-fantazija LADYHAWKE, jedna od najlepših filmskih bajki (za odrasle, mada ne nužno samo za njih)...

            Od stvari iz kasnije, B-horor faze vredi pomenuti dva filma. SPLIT SECOND je zapravo neverovatno đubre od scenarija, tako jeziva parada prenaduvanih klišea i hiperbola da to postaje zabavno na svoj način (sve je tu na steroidima, i ljutiti šef policije i Rutgerov ranxeroxovski imidž, i njegove bazukolike pucaljke, i prolivena krv kojom se kreče zidovi...)

– ALI ova elementarno besmislena smuti-pa-prospi nekonsekventna, ofrlje snimljena šit-parada je dignuta na nivo Vredi Gledanja samo zbog Hauera, koji je tu vanredno zabavan i skoro ikonički filmičan, uprkos šugavom ambijentu u koji je bačen. Tu se vidi: ON JE FILM! Stavi ga u šupu, stavi ga pred green screen, pred belo platno, u kartonske kulise, nebitno, gde 'oćeš – i opet imaš FILM!

To je blago! To je „specijalni efekat“ koji se parama ne može platiti. Ili jesi ili nisi...

            Drugi je film koji izgleda u celom univerzumu samo ja volim, i niko drugi, ali šta sad, pucajte, ja i sad držim čas: BLEEDERS. Kao što lepo piše u KULTU GULA:

HEMOGLOBIN aka BLEEDERS

P. Svatek

*** (3)

            Nepravedno oklevetana, slobodna adaptacija Lavkraftove rane, vrlo pulp priče „The Lurking Fear“ (APDEJT: Preveo sam je za knjigu Šaptač u tami!), sadrži obilate doze morbidne nekrofilne atmosfere i odlično dizajniranih i realizovanih ghoul-kreatura, i uz sva svoja low budget ograničenja prenosi izvorni HPL nekro-duh uspelije nego većina drugih. Uostalom, scenario je pisao veliki mag, Den O'Benon: zar je potrebna veća preporuka?!

            Nisam fan poznijih mu radova, pa čak ni opšteobožavanog HOBO WITH A SHOTGUN a kamoli one „dajte mi moj ček pa da begam“ bruke od Arđentovog „Drakule“ – ali za ono što je radio u 1970-im i 1980-im, Rutger Hauer je zaslužio veliko i važno mesto u srcu i pamćenju svakog pravog filmoljuba.

            Zaista šteta što je tako prerano preminuo. A bio je u planu da bude gost Grossmann festivala iduće, 2020. godine... Zamalo si mi umakao, Rutgere, ali srešćemo se mi još, s one strane!

PS: Pošto nikad nisam bio ljubitelj akcijaša, propustio sam WANTED: DEAD OR ALIVE, ali sad sam ga skino da ga pogledam, jer ipak je to radio Geri Šerman; ne mož' to biti tako loše, pa još s RH-om u naponu svoje harizme iz 1980-ih!