U okviru akcije 'Spremamo se za Sajam Knjiga' evo mog prikaza dva odlična strip albuma Veselog četvrtka. Tekst je svojevremeno objavljen u magazinu BZZZ (sic!), a sad ga evo na uvid i cyber čitateljstvu.
KO KAŽNJAVA KAŽNJAVAČE?
Dejan Ognjanović
Dva nova albuma Veselog četvrtka u okviru biblioteke KLASICI za zajedničku temu imaju – smrtnu kaznu. Ne znam da li je to plod svesnog izbora ili se tako desilo, ali nesporno je da su u pitanju dva strip-albuma koja se savršeno uzajamno nadopunjuju, iako autori dela na kojima su bazirani ne mogu biti različitiji jedan od drugoga.
Viktor Igo autor je romana Poslednji dan na smrt osuđenog (1829) u kome se, kao što naslov sugeriše, opisuje baš to – misli, osećanja, prisećanja i banalne, a opet tako značajne senzacije koje čovek osuđen na giljotinu doživljava po poslednji put u svom životu, i svestan je toga. Strip adaptacija Stanislasa Groa (odgovornog i za tekst i za crtež – kolor je uradila Mari Galopen) na vanredno uspešan način uspeva da pronikne u atmosferu, ugođaj i osećanja koja prožimaju glavnog junaka. Retko se viđa strip koji ovako suptilno i efektno, koristeći sve mogućnosti medija, uspeva da pronikne u slojevit psihički svet jednog junaka, a da istovremeno ubedljivo oslika i njegovo okruženje, i da sveukupno kreira čitav jedan osobeni mikro-svet između svojih tvrdih korica.
Naročit kvalitet čini blago ekspresionistički ugođaj stripa: on i ne pokušava da se bavi "realističkim" portretom jednog "zločinca" – mi čak i ne saznamo za koji je zločin okrivljen – već je, umesto toga, sav posvećen subjektivnom, individualnom, osobenom. Svi ambijenti i svi događaji i svi susreti obojeni su psihologijom čoveka koji je, na neki način, već mrtav, i to vrlo dobro zna. Jednostavan ali efektan način nagoveštaja toga jeste figura smrti koja čuči u uglu svakog kadra, uvija se oko junaka, posmatra ga, ne dopušta mu da zaboravi na njeno prisustvo. Lobanja, i senka giljotine, neprestano se nadvijaju nad njim.
Tematika zaista jeste sumorna, ali to ne znači da je ovaj strip naporan ili težak za čitanje: naprotiv. Povremeno on gotovo da pređe u oblast horora, kao npr. kada našeg junaka spopadaju sablasti prethodnih stanovnika njegove ćelije. To su duhovi koji svoje odsečene glave drže, za sopstvene vilice, obrnute naopačke. Zaista, prizori dostojni boljih epizoda Dilana Doga, iako ovde služe svrsi podsećanja na divljaštvo smrtne kazne, a naročito njenog odvratnog mehanizma za dekapitaciju – giljotine.
"Stari društveni sistem bio je utemeljen na svešteniku, kralju i giljotini," piše Viktor Igo, u tekstu Predgovora za roman, koji prati ovaj album. "Dosta davno je neko rekao: Bogovi odlaze! Ne tako davno je neki drugi glas ustao i poviknuo: Kraljevi odlaze! Sada je vreme da se neki treći glas podigne i kaže: Giljotina odlazi!"
Na žalost, u informativnom tekstu uz album možemo da saznamo da je ova varvarska sprava bila u Francuskoj u upotrebi čitav vek i po nakon Igoovog potresnog romana, odnosno da je poslednji put upotrebljena 1977. Uostalom, ne treba zaboraviti da je giljotina produkt doba prosvećenosti i racionalizma – a "racionalizacija" i pragmatičnost će, vek kasnije, stajati i iza mehanički preciznih i funkcionalnih "fabrika smrti" i njihovih gasnih komora. Pitanje pogubljenja se, tako, pokazuje ne samo kao problem ljudskih prava, nego i kao polje na kome se susreću, i hodaju ruku pod ruku, ono najplemenitije (razum) i ono najdivljačkije (krvožednost) u ljudskoj prirodi.
Duboka humanost Igoovog dela u zločinu vidi jednu vrstu bolesti i za njega, stoga, preporučuje lečenje a ne ubijanje, što je savršeno preneseno u Groovom stripu. On na najbolji mogući način ilustruje tezu da je smrt stotine ljudi – statistika, a da je smrt jednog čoveka – tragedija. Na četrdesetak stranica ovog strip albuma družićete se sa jednim čovekom, ući ćete u njegove cipele, u njegovu lobanju i videćete svet njegovim očima. Posle tog iskustva, teško da ćete ostati isti.
Drugi novi album iz biblioteke KLASICI zasnovan je na kratkoj priči Franca Kafke "U kažnjeničkoj koloniji".
U njoj se pitanje varvarstva kažnjavanja, a naročito smrtne kazne, predočava iz još "pomerenije" perspektive. Ona napušta prepoznatljivu stvarnost bilo koje konkretne zemlje ili istorijskog perioda koje, u slučaju Igoa, ipak vidimo kao Francusku iz prve polovine XIX veka. Umesto toga, ova kolonija je smeštena u fiktivan i apstraktni svet koji se još tačnije može nazvati ekspresionističkim. Gotovo čitava priča, pa stoga i njena strip-verzija, dešava se u pustinji, pod užarenim suncem, gde na jednom izolovanom mestu polu-ludi Oficir jednom Putniku objašnjava, a zatim i demonstrira inovativni metod kažnjavanja. Radi se o posebnoj napravi, još složenijeg mehanizma nego što je to giljotina: ona se sastoji iz brojnih kaiševa i točkića, a njen udarni deo čine tanke i oštre igle kojima se na golom telu osuđenika, direktno u njegovu kožu, urezuje "kazna".
Morbidna i sadistička mašina Putniku (a time i čitaocu) predstavlja se kao savršena poslednja reč u kažnjavanju i egzekuciji, ali se time samo naglašava iracionalnost i abnormalnost tako odvratnog produkta. To je, rečima scenariste ovog stipa, Silvana Rikara, "mašina, sredstvo za pogubljenje, čija su lepota i savršenstvo podjednako veliki kao i apsolutno divljaštvo samog njenog zadatka." Ali ne bojte se: naglasak u stripu nije na sadističkim detaljima delovanja ove specifične mašinerije na ljudskoj koži i mesu; umesto eksplicitnog prikazivanja krvavih detalja, ona nas kroz sumanuti monolog Oficira tera da je zamišljamo na delu. Prividna racionalnost i proračunatost svakog detalja vrlo brzo postaju sastavni delovi njene zlokobnosti i nenormalnosti uma posvećenog njenom osmišljavanju.
Rikar nas u uvodu stripa podseća na aktuelnost Kafkine priče, i uopšte njene tematike: "Pogled na sadašnjost i naše televizijske ekrane moći će da nam otkrije da je čovek često stavljao svoju inteligenciju i inventivnost u službu uništenja drugog, a da je očaranost bolom sve više banalizovana. Kao dokaz imamo nasilje, koje ljudi sprovode jedni nad drugima, a koje pobija sve rekorde gledanosti (neformalna pogubljenja, ratovi, atentati...). Ne postoji ni mrvica sumnje da bi jedno javno pogubljenje na trgu Konkord imalo više uspeha i više (televizijskih) gledalaca nego bilo koje drugo slavlje."
Teško je osporiti ove reči, kao i uznemirujuće dejstvo Kafkine kratke, ali žestoke priče. Strip adaptacija, potpuno verna izvorniku, morala je da se izbori sa jednim ograničavajućim faktorom: za razliku od Poslednjeg dana na smrt osuđenog, koji se dešava na obilju lokacija (tamnica, zatvorsko dvorište, kočije, ulice, itd.) i ima mnogo likova, "U kažnjeničkoj koloniji" je sva vezana za jedno, vizuelno jednolično mesto, i za junake ima samo četiri lika, od kojih dvojica (Zatvorenik i Stražar) skoro uopšte ne progovaraju. Crtač, Mael, imao je težak posao da ilustruje beskrajni monolog Oficira, i uglavnom se junački izborio sa potrebom da u skoro svakom kadru ima tu odvratnu, blago karikiranu njušku.
Kolorit stripa, sav u naranžastim i smeđim tonovima, dobro je upotrebljen za dočaravanje atmosfere nemilosrdnog sunca i užegle hladovine – čitalac ovog albuma moći će da oseti znoj tih nesrećnika, nemi strah Zatvorenika, tinjajuće ludilo Oficira i sve očiglednije zgražavanje Putnika. Grafizam stripa na prilično uspeo način postiže kafkijansku realističnost apsurda, ne preterujući sa groteskom već pružajući tačno potrebnu dozu stilizacije. Likovi i ambijent su istovremeno ubedljivo realni i nesvakidašnje "uvrnuti".
Za oba ova albuma može se reći da je njihov najveći kvalitet taj da se ne radi o pukim nenadahnutim, tezgaroški otaljanim ilustrovanim klasicima, što je pristup koji često nalazimo u američkom stripu onda kada se poduhvati književnih velikana. Francuski autori koji stoje iza ova dva albuma uložili su dovoljno poštovanja prema književnim predlošcima, ali su u njihovo oživljavanje uneli zadivljujuću dozu osobenog, autorskog, svog. Tako su i sopstvenim talentom za vizuelno pripovedanje i ovaploćenje suptilnih tananosti književnih klasika na najbolji način ilustrovali ne samo njihove zaplete, već i stripskim jezikom preneli njihovu suštinu i tako potvrdili njihovu trajnu vrednost i inspirativnost.
PS: U međuvremenu je Veseli četvrtak u istoj ediciji objavio i album UBISTVA U ULICI MORG, naravno prema poznatoj krimi-horor priči E. A. Poa: to još nisam video, ali znajući da su Francuzi oduvek Poa mnogo bolje kapirali od Amera, ne sumnjam da je vredno pažnje. Proveriću prvom prilikom!
