Nagrada „Miodrag Bulatović“ za roman ZADUŠNICE Dejana Ognjanovića!

 

Velika mi je čast i zadovoljstvo što mogu obznaniti da je moj roman ZADUŠNICE dobio prestižnu regionalnu nagradu „Miodrag Bulatović“ za najbolji roman u oblasti karnevalizovane, groteskne i fantastične književnosti.

A evo i današnje zvanične obznane: 

JU Narodna biblioteka „Njegoš” Nikšić, u skladu sa Odlukom međunarodnog žirija 

u sastavu:
prof. dr Gojko Tešić, predsjednik žirija,
prof. dr hab. Boguslav Zjelinski, član žirija,
prof. dr Andrea Lešić-Tomas, članica žirija,
prof. dr Miranda Levanat-Peričić, članica žirija i
doc. dr Tamara Labudović, članica žirija,

dodjeljuje nagradu „Miodrag Bulatović”

za najbolji roman u kategoriji karnevalske, groteskne i fantastične književnosti
dr Dejanu Ognjanoviću za roman „Zadušnice”.

A evo nekih kratkih, ali prodornih opservacija o ovoj knjizi od strane članova žirija: 

„Roman Zadušnice Dejana Ognjanovića predstavlja inovativnu i originalnu književnu verziju ispisanu na filmskoj matrici popularnih žanrova tzv. zombi apokalipse i survival horora. Premda tema epidemije nemrtvih kao podtekst priziva Romerove filmske priče Noć živih mrtvaca (1968) i Zora živih mrtvaca (1979), ovaj roman nadilazi tu početnu inspiraciju da bi se realizirao kao temeljit obračun s metaforama smrti, čvrsto usidren u političkom životu Srbije u postpandemijskom vremenu, nakon što su okolnosti „novog normalnog“ stvorile sve preduvjete za osebujni mundus inversus“, zapisala je o nagrađenom djelu prof. dr Levanat-Peričić.

 

„Pod krinkom komičkog horora, sa raskošnim poznavanjem historije horor podžanrova o zombijima i o vampirima, Dejan Ognjanović je napisao rijetko britku političku satiru“, smatra prof. dr Andrea Lešić-Tomas.

 

,,Poput ritualnog smijeha, karnevalski smijeh u ovom Ognjanovićevom tekstu ostvaruje snažnu i jasnu funkciju – a to je neminovnost obnove. Deformisana i destruktivna zemlja dovedena je do ruba ljudskog ili do vrhunca otuđenosti od ljudskog i kao takva opstati može samo ako se ponovo rodi. Smrt je ono što prethodi rođenju u duhu karnevalske maksime Mihaila Bahtina: „Svako rođenje je bremenito smrću, a smrt novim rođenjem“, zapažanje je doc. dr Tamare Labudović.

 

„Roman 'Zadušnice' dio je šireg trenda promišljanja o krizi zapadne civilizacije i svim tradicionalnim vrijednostima koje su se u umjetnosti izrazile kasnijim umjetničkim pobunama, uglavnom dadaizmom, kao i tradicijom nadrealizma koju su dijelili Bulatović i Ognjanović. Slogani apologije smrti, ali i negacije smrti, jer „smrt ne staje“, „smrt je isto što i smrt“, ciklički ritam prirode, gdje ništa ne umire - čine stup romanesknog svijeta Dejana Ognjanovića“, kaže prof. dr hab. Boguslav Zjelinjski.

 

„Nesporno, 'Zadušnice' su blistav i politički roman savremenosti kao svedočanstvo koje govori o grotesknosti, crnoj fantastici i hororu koji živimo... Važan trenutak novog srpskog romana, i nekog novog 'crnog' talasa“, mišljenje je Gojka Tešića.

 

Da podsetim, pogovor za roman, pod nazivom „Veseli domaći horor“, napisao je Ilija Bakić, pisac i kritičar, koji je naglasio da su „Ognjanovićeve stilske vježbe na temu oživjelih mrtvaca uspjele da žanrovske obrasce izdignu iz rutinske ovještalosti zahvaljujući visprenom insistiranju na veselom lokalnom koloritu koji ovim pričama donosi dobrodošlu notu razgaljujuće grotesknosti“.

 

Narodna biblioteka „Njegoš“ iz Nikšića ustanovila je ovu nagradu u okviru manifestacije „Karneval romana”. Književnik Jovica Aćin bio je 2023. godine prvi dobitnik nagrade „Miodrag Bulatović“ za roman Hodočašće u Sodomu objavljen kod beogradskog „Službenog glasnika”, u kolekciji „Terazije”, kojoj je osnivač i urednik Gojko Tešić.

Književna nagrada „Miodrag Bulatović” je bijenalnog tipa i dodeljuje se svake druge godine. Žiri donosi i obrazlaže odluku o umetnički najuspelijem delu u kategoriji karnevalizovane, groteskne i fantastične književnosti, čiji će autor dobiti nagradu koja se sastoji od: plakete sa imenom autora i naslovom dela koje je nagrađeno, statuete vajara Zlatka Glamočka i novčanog dela.

„Manifestacija ‘Karneval romana’ jedina je manifestacija u regionu koja je posvećena pojmu karnevalizacije u umjetnosti, kao i pojmu invertovane slike svijeta koja se nalazi u osnovi karnevalizovane i fantastične književnosti i koja će kroz neobičan koncept promocija, prikaza i predavanja osvijetliti književnost iz aspekta koji povezuje elemente scenografije sa onim o čemu pisac govori o svojem i u svojem djelu”, kazala je tadašnja direktorica Biblioteke, Bojana Obradović, pre nekoliko godina, prilikom ustanovljenja ove nagrade.

Moram reći da sam veoma počastvovan ovom nagradom, utoliko pre zato što nosi ime pisca Miodraga Bulatovića, koji zaista jeste u svojim delima koristio fantastiku i grotesku, do ivice horora,  a i zato što je prethodni dobitnik bio Jovica Aćin, književnik i urednik kojeg veoma poštujem, naročito zbog njegovih prevoda i priređivanja Kafke, kao i zbog napisa o Markizu de Sadu. Uzgred, Aćin je veoma voleo rukopis mog prvog romana, NAŽIVO, i hteo je da ga potpiše kao urednik u Radu, ali ta izdavačka kuća je tada već bila pred propašću, i to se nije desilo. Aćin je, dakle, nesuđeni urednik romana Naživo, tik pred raspad Rada i nesuđeni urednik studije Poetika horora, tik pred raspad zlatnih dana Službenog glasnika…

            Inače, ovo je prva nagrada koju sam dobio za svoj književni rad. Nekome će to možda zvučati neverovatno, ali zaista je tako. ZADUŠNICE jesu ušle u uži krug za NIN-ovu nagradu (top-12 naslova), i to jeste najdalje što je jedan horor roman ikada prišao NIN-u (zajedno sa TAJNIM SVATOM Marka Piševa), ali „uži krug“ nije nagrada – ni blizu. „Miodrag Bulatović” je nagrada.

            Dobro, dobio sam 3. nagradu za kratku priču na konkursu časopisa Ulaznica, nekada davno, a zanimljivo je da je to bilo baš za priču „Vanredno stanje“, koja je inkorporirana, dorađena, razrađena, kao jedna od epizoda u romanu Zadušnice…

            Zahvalan sam žiriju koji je prepoznao vrednost mog romana i odlučio da ga nagradi. I naravno, hvala čitaocima, pretplatnicima i svima koji su svojim osvrtima na Instagramu, Gudridsu i drugde širili lepu reč o ovoj knjizi.

            Šta su te Zadušnice i o čemu su, pitate se?

            Ukratko, jednog jutra, na jesenje zadušnice, u celoj Srbiji mrtvi ustaju iz grobova i sa drugih mesta gde su se njihovi leševi zatekli i oživeli. Nastaje haos. Fantastika. Strava. Užas. Groteska. Ali u Srbiji je sve to – sasvim prirodno stanje…

            Kako nabaviti Zadušnice?!

            U knjižarama ih nema, ali zato ima kod autora: 1000 din + ptt (230 din za prepor. tiskovinu) za 300 strana vrhunske strave i crnog humora u tvrdom povezu. Pišite na dogstar666@yahoo.com. 

            Važno, naročito za moje čitaoce u Crnoj Gori: posle mnogo godina dolazim vam ponovo, naživo! Biću u Nikšiću od četvrtka uveče, 29. maja, pa do utorka 3. juna oko podne.

Evo programa manifestacije KARNEVAL ROMANA, pa svratite! A ako želite neke moje knjige, javite se što pre, na mejl, jer neću moći mnogo da ih ponesem.

subota, 31. maj

nedelja i ponedeljak

utorak

 

Jedan subjektivan oproštaj od Filipa Davida

 

Veoma me je ožalostila vest da je preminuo Filip David. Ožalostila, ali ne i iznenadila. Znao sam da boluje od teške bolesti i zapravo, noć uoči te loše vesti baš sam snažno pomislio na njega i zapitao se kako li je. Pomislio sam da mu pošaljem mejl, a onda, u bojazni da je možda veoma loše, počeo da razmišljam kome bih, njemu bliskom, mogao da pišem i raspitam se. A onda, kad sam ustao s namerom da sročim mejl Kukiću – dobio sam s druge strane poruku s tom vešću, a nešto kasnije video to i zvanično obznanjeno u vestima…

            Filip David je bio pionir savremenog književnog horora kod nas. Toga sam svestan još od 2006. kada sam pročitao njegovu zbirku Bunar u tamnoj šumi, u okviru priprema za pisanje knjige U brdima horori. Direktan povod bila je njegova priča „Mihael i njegov rođak“ koju je Kadijević adaptirao u filmu Štićenik (1973). Tada sam uvideo da čitava zbirka odiše jednim kafkijanskim, egzistencijalnim mrakom koji se, u pojedinim pričama, prilično jasno otiskuje u vrlo mračnu fantastiku, odnosno horor.

Centralna tema, provučena kroz sve priče ove zbirke, tiče se nesposobnosti transcendiranja ovozemaljskih ograničenja i prodiranja u onostrano, možda najeksplicitnije prisutna u priči "Slepa ptica", o čoveku opsednutom time da postane ptica i odleti iz svog ispraznog života. Istovremeno, ove priče govore i o fascinaciji 'tamnom stranom' i nemogućnosti odupiranja metafizičkom mraku što prosijava sa granica pojmljivog, naročito vidljivo u naslovnoj pripoveci, u kojoj otac ne uspeva da izbavi svog sina od magnetske privlačnosti tmine bunara usred šume koji niko drugi ne vidi. 'Mihael i njegov rođak' takođe spada u ovaj tematski krug, budući da govori o nesposobnosti bežanja od svog fatuma.

           Prošle jeseni, na Sajmu knjiga, kupio sam njegovu tada sveže izašlu testamentarnu zbirku kod Lagune, pod naslovom Priče o stvarnom i nestvarnom, koja je zapravo omnibus, i sadrži sve njegove zbirke u sebi: Bunar u tamnoj šumi (1964), Priče o stvarnom i nestvarnom (1969), Princ vatre (1987) i Nove priče. Kao i obično, iza svega i svakoga ko vredi, knjige ostaju. A ovo izdanje mora imati svako koga zanimaju fantastika i strava, i iznad svega vredna književnost.

            Zašto se nisam ranije upoznao sa ovim čovekom?

            To je doslovno bila moja misao nakon što nije prošlo ni 15-ak minuta da sam bio u njegovom društvu. Tako očigledno dobar, topao, ljubazan i inteligentan čovek, mislio sam tada – zašto mu ranije nekako nisam prišao?

            Odgovor je, prosto nam se putevi nisu direktno ukrstili na nekom događaju, a bilo mi je neprijatno da jednu takvu veličinu spopadam tek tako i namećem mu se, kao neki „fan“, ili šta već. Tražio sam neki konkretan povod za susret. I našao ga.

            Početkom prošle godine mi se već jasno oformila ideja da napišem knjigu DOLAZAK HORORA, o istoriji (recepcije) horora na ovim prostorima, i kad sam koncipirao njen sadržaj, bilo mi je jasno da najzad imam svoj „povod“ – Filipa Davida, kao nezaobilaznog prvenca horora kod nas, moram imati u knjizi. Moram ga ispitati o njegovom odnosu prema hororu…

            Na moj prvi mejl, marta meseca prošle godine, u kojem sam se predstavio ko sam, čime se bavim i zašto mu se obraćam, odgovorio je:

 

Poštovani Dejane,

Naravno, znam ko ste i šta radite. Generacijski se razlikujemo, ali nas povezuje naklonost prema hororu i fantastici.

Nisam u najboljem zdravstvenom stanju i već nekoliko meseci sam prekinuo javne komunikacije, ali svakako želim da vam pomognem u pripremanju vaše knjige.

Najviše bih voleo da se vidimo i uživo porazgovaramo. Nadam se da ću poživeti do aprila i vašeg dolaska u Beograd.

Pozdravlja vas Filip

           

            Navodim ovaj kratki mejl, zato što se u njemu sadrži toliko toga bitnog o tom čoveku, sve se vidi u tih nekoliko redova: načitan, upućen, hororu i fantastici naklonjen, srdačan, direktan, spreman da pomogne (čak i kad njemu samom nije dobro), topao, realističan.  

I u narednim mejlovima je bio isti takav: izvinjavao bi mi se ako, zbog terapija, nije odmah odgovorio; i naglašavao je: „Ako budem u stanju, voleo bih da se vidimo.“

            Da su njegovi mejlovi bili drugačije intonirani, ja bih se povukao, izvinio, i zaključio da je bolje da nadalje ne uznemiravam ozbiljno bolesnog čoveka. Ali on je više puta ponovio da bi, ako je moguće, bilo dobro da uživo popričamo.   

            Za svaki slučaj poslao sam mu mejlom okvirna pitanja o kojima sam hteo da porazgovaramo, i na neka mi je poslao kratke odgovore u pisanoj formi, ali predložio je da bi bolje bilo da se lično vidimo i popričamo, jer mu je teško nadugačko da piše. Rečeno – učinjeno. Prvom narednom prilikom kada sam došao u Beograd, otišao sam, na njegov poziv, u njegov stan u centru Beograda. Bilo je to 16. aprila 2024.

            U tom trenutku, tog popodneva, bio je sam u stanu. Vladala je tišina, nekako svečana, oko čoveka koji se za smrt priprema. Bio je direktan po tom pitanju, nije okolišio. Jedna od prvih stvari koje mi je kazao, čim sam kročio unutra, bilo je tihim glasom, neuzbuđeno, mirno: da ne zna još koliko će potrajati, ali to neće biti dugo. „Ali to sad nije bitno,“ odmahnuo je rukom, „nećemo o tome. Dajte da popričamo o tome što je vama potrebno.“

            Čudan je to bio ugođaj. Pored nas dvojice, sve vreme je u sobi bila prisutna i Treća osoba, ili Senka. On njeno prisustvo nije potencirao, ali nije se ni pretvarao kao da nije tu. A i kako bi, autor Bunar u tamnoj šumi? Ako niste čitali ovu zbirku, toplo je preporučujem – onda će vam biti jasne ove moje, a i njegove reči. Još pre šezdesetak godina on je napisao tu priču o čoveku koji pokušava da umakne Smrti, i shvata, naravno, da je to nemoguće.

            Nije mi bilo teško da se toj atmosferi prilagodim – a i kako bi, kao da nisam desetine i desetine sati proveo s Kadijevićem, razglabajući o Smrti, što direktno, što indirektno, iz svih uglova, od najličnijih do najopštijih? Ali moram da naglasim – atmosfera tog stana, i tog razgovora, nije bila sumorna, čemerna, opresivna. Nije bila neprijatna.  

Moju početnu nelagodnost, ili zametak nje, g. David je sam raspršio, delom svojim respektabilno stoičkim prihvatanjem neumitnog, delom svojom srdačnošću i ljudskošću. Bio je itekako živ, prisutan, svestan, aktivan i agilan, čak je na pomen neke knjige u jednom trenu poskočio, hteo da je traži po svojim policama kako bi mi nešto pokazao, ali sam ga zamolio da se ne opterećuje, da nije neophodno…  

            Razgovor je potrajao nešto više od sata, možda i sat i po. On je sve vreme bio jednako lucidan, posvećen tome da mi da najbolji mogući odgovor, voljan da priča; da je bio iznemogao, umoran, ili da je bilo čime davao nagoveštaj da teško govori, da ga zamaram, svakako bih to ubrzao. Ali on nije, pa nisam.

Svašta sam novo u tom razgovoru saznao. Jedno od brojnih otkrića: on je znao za Lavkrafta, čitao ga je i voleo, u vreme kad niko od njegovih vršnjaka, pa i mnogo mlađih, nije imao pojma ko je to. Mnogo pre nego što je preveden na srpski.

            Taj naš razgovor sam snimio, transkribovao, i poslao mu ga kasnije mejlom. On ga je zatim blago redigovao, osećajući potrebu da neke svoje misli još malo razvije, ili pojasni. I taj detalj pokazuje njegovu veličinu, neumanjenu do samog kraja.

            Napustio sam taj stan sa pomešanim osećanjima: pre svega sa tugom – jer bilo je prilično verovatno da se više nećemo sresti, da je to „doviđenja“ na vratima zapravo „zbogom“. Izašao sam i sa drugom vrstom tuge i žalosti – što ga nisam ranije upoznao. Činilo mi se da bismo imali o čemu da pričamo. Bilo je tu i osećanje počastvovanosti, kao da sam bio u prisustvu unikatnog, velikog čoveka, kakav se retko sreće – što i jeste bio slučaj. 

I neopisivi ugođaj te dnevne sobe u kojoj smo sedeli, koji me opseda: tog besprekorno čistog, sređenog stana, bez ijedne nasumice odložene stvari – naočara, novina, ispuštene knjige, nehajno odložene čaše ili šolje, gomile računa, hartija, bilo čega – kao da u njemu niko ne živi, kao da je i on sam samo svratio tu načas, na proputovanju, kao da je spreman na daleki put i više se ne bavi ničim svakodnevnim na tom mestu, a ja sam ga zatekao u njegovom slobodnom času, tik pre nego što otputuje. Što i jeste bio slučaj.

  Moj intervju, pod naslovom „Sa Filipom Davidom o hororu i fantastici“, možete čitati u specijalnom broju časopisa GRADAC posvećenom Filipu Davidu, koji je izašao prošle jeseni. To je vanredno vredno izdanje, i nemojte okolišiti da ga što pre nabavite, ako niste onda kada sam vam ga preporučivao, još uoči Sajma, i posle njega.

Ovde ću, kao omaž g. Davidu, okačiti samo njegovih prvih par strana:

 

- Za početak, da li vi uopšte imate nešto protiv odrednice „horor“ u vezi s nekim vašim delima, ili aspektima vaših dela, naročito ranijih?

 

-- Ne.

 

- Da li biste se vi protivili ako bi neko rekao da određene priče u Bunaru u tamnoj šumi mogu da se svrstaju u horor?

 

-- Ne, ne, naprotiv. Ja to primam kao kompliment, jer neke od mojih priča ja sam i pisao sa namerom da to bude horor. Tako da nema razloga da se ja… To je jedan način stvaranja empatije sa čitaocem, ako je priča dobra, jer ja sam uživao u dobrim horor pričama. Moji učitelji u tom prvom periodu su bili Edgar Alan Po, Lavkraft, Embrouz Birs, to je sve čist horor, a kad je horor vrhunski – onda nema bolje literature. Znate, ne znam ko je to rekao od ovih poznatih pisaca naučne fantastike, da u naučnoj fantastici ima…

 

- Da, 90% đubreta. To je Teodor Sterdžen izjavio.

 

- A da je možda 10% dobro. A i to je previše. Ali to se može primeniti na svaku literaturu. Vi kad pogledate ogromne količine onoga što se piše, a šta od toga ostane, i šta utiče na dalji razvoj žanra, i tako dalje, morate se složiti, vrlo je mali broj onih koji imaju uticaj, i koji su vrhunci. A ti vrhunci treba da nam budu inspiracija.

            Kad govorim o svom nekom prvom periodu, mislim da je Žid rekao: „Pisac kad je mlad, treba da ima uzore. Ali mora na vreme njih da se oslobodi.“ I postoje epohe u kojima neki pisci imaju ogroman uticaj, a oni koji slede te pisce malo to smanje. Recimo, Borhes; ja obožavam Borhesa, ali danas čitati Borhesa posle toliko pisaca koji su uzeli tu matricu… Pa i Edgara Alana Poa, i sve to… Vi morate na neki način uzeti ono što je dobro, i nadograditi. Apsolutno.

           Pazite, kad govorimo o hororu, moje prvo veliko otkriće, kad sam bio gimnazijalac… Zapravo, prvo moram jedan kraći uvod da vam dam. U vreme dok sam ja bio gimnazijalac, nije bilo televizije. Da ne govorimo o društvenim mrežama, mobilnim telefonima, kompjuterima… Nije bilo televizije uopšte – mi smo bili oslonjeni na literaturu. Ja sam negde početkom šezdesetih godina otkrio Franca Kafku. Proces. Pojavio se u nekom izdanju. Tad se ovde nije znalo ko je Kafka. Do pedesetih, šezdesetih godina veliki je uticaj bio ruske literature. Tek negde od šezdesetih godina prodire ta vrsta literature koja je bila potpuno neobjašnjiva; ljudi su bili zbunjeni. Čitali su Kafku i pitali se: „Šta je to?“ Meni se to dopalo, video sam da je to nešto drugačije. I da ima nekog horora u svemu tome. „Preobražaj“, Proces, Zamak, i tako dalje…    

To je bio veliki preokret u mom shvatanju literature, i ja sam se onda okrenuo toj vrsti. I moja prva zbirka koju sam objavio, baš Bunar u tamnoj šumi, za nju je hrvatski književni kritičar Branimir Donat napisao, pošto je prvo pohvalio, „ali očito je da je mladi pisac pod velikim uticajem oniričke literature i Kabale.“ Ja nisam imao pojma šta je to Kabala a šta je onirička literatura. Vidite, nekad kritičari mogu da imaju veliki i koristan uticaj na pisca. I kada sam ja, kao urednik dramskog programa na Televiziji Beograd otišao u Englesku da biram drame, ja prvo u knjižaru: sve što je Kabala, sve što je onirička literatura. I to je mene usmerilo. To me je usmerilo jer sam to čitao, i onda sam shvatio da je Donat bio u pravu, i da su tu negde moja zanimanja i interesovanja.

            Hoću da kažem da su to faze u razvoju pisca, a ja sam horor oduvek voleo, i nisam pravio veliku razliku u odnosu na fantastiku.

 

- U vreme o kojem vi govorite, pedesetih i šezdesetih, ovde ni sam pojam „horora“ nije postojao…

 

-- Ma, kakvi. I ne samo pojam… A kad se pojavio, tu i tamo poneke kopije, filmske, sećam se The Evil Dead (Zli mrtvaci, 1981), to je bio šok, znate, ljudi su se zastrašili bili. To je delovalo tada. Danas je to praktično postalo komercijala, u velikom delu. Ali horor je nešto što je sastavni deo moje literature, mog života, onoga što sam voleo da čitam, da pratim, i tako dalje.

 

- Kakvo je vaše mišljenje o hororu, u najširem smislu, i o njegovim potencijalima za umetnički izraz, kako u književnosti tako i na filmu? Šta ga čini podobnim za umetnički izraz?

 

-- Dobre horor priče jako deluju na emocije, istražuju i ispituju strahove koji su povezani sa postankom ali i sa krajem ljudske vrste, sa našom ukupnom egzistencijom. Najbolja dela horora, fantastike i naučne fantastike, po mome osećanju i uverenju, zalaze u oblasti metafizike i filozofije, baveći se pitanjima nastanka ljudske vrste, smisla našeg života na planeti i istraživanjima postojanja drugih, paralelnih svetova. Moja naklonost prema njemu se može donekle, ali ne sasvim, objasniti mojom naklonošću i afinitetima prema piscima i knjigama koje sam voleo od rane mladosti, ali i biografijom u najranijem detinjstvu, bežanijama, progonima, usađenim strahom u toku Drugog svetskog rata. Ali očevidno bilo je i nešeg suštastvenijeg.

 

(…)

 

Lepe, jezgrovito tačne, suštinske reči o Davidu napisao je Branko Kukić, OVDE: https://www.nin.rs/kultura/vesti/74313/in-memoriam-filip-david-covek-iz-vatre

 

A od njega se, takođe biranim rečima, oprostio i Kadija, pa i to preporučujem da pogledate ovde: https://nova.rs/kultura/djordje-kadijevic-o-smrti-filipa-davida/

 

Neka Filip David, čovek, počiva u miru.

Filip David, pisac, tek će živeti.

 

III FESTIVAL HOROR FILMA „ODRAZ STRAVE”

 

Ako ikako možete, svratite na ova dešavanja! Biću i ja tamo...

Na Odrazu strave sam posetilac, ali u subotu držim predavanje u Muzeju paranormalnog... Vidite dole...

III FESTIVAL HOROR FILMA „ODRAZ STRAVE”

 

KO SE ZADNJI SMEJE

 

DVORANA KULTURNOG CENTRA BEOGRADA

19-20. DECEMBAR 2024

 

 

PROGRAM

 

ČETVRTAK 19.12.

 

18.00h

Zagrevanje:

TAKMIČARSKI PROGRAM 1 (47’)

 

DEČAK OTVARA VRATA, Dragan Jovićević  (SRB, 1’)

ODRAZ, Jovana Tadić (SRB, 7’)

MOLJAC, Marko Marjanović (CRO, 1’)

THE TRASH MAN, Stefan Bogdanović (SRB, 7’)

THE SHADOW, Nikola Gavrilović (SRB, 1’)

FILMCAMP, Aleksa Damjanović (SRB, 8’)

REÆLME, Bojan Vuković (SRB, 1’)

GIPSARA, Simon Sretenović (SRB, 8’)

CINEMALIEN, Miroslav Lakobrija (SRB, 1’)

BVX-29, Goran Jovanović (SRB, 12’)

 

19.00h

Svečano otvaranje III Festivala horor filma „Odraz strave”

Otvaranje izložbe ilustracija Bendžamina Tolea „Čega se plašiš”

Degustacija vina Zmajeviti vinarije Despotika

 

Ekskluzivna premijera muzičkog spota

VRATI SE

Tessa Sheila Rupasinghe (SRB, 7’)

 

Svetska premijera kratkometražnog horor filma

DEAF HOUR

Adnan Kičin (BIH, 30')

 

20.00h

TAKMIČARSKI PROGRAM 2 (45’)

 

NAV, Anja Bjelogrlić Inić (SRB, 1’)

BENEATH, Tatjana Nikolić (SRB, 2’)

KLUB SAMOUBOJICA, Marko Marjanović (CRO, 1’)

NIGHT DELIVERY, Mila Lukić, Milica Stevanović (SRB, 8’)

KUĆA U KOJU SAMO JA MOGU DA UĐEM, Sanja Vasić (SRB, 1’)

TRI DANA U ŽIVOTU JEDNE SMRTI, Uroš Krulj (SRB, 30’)

 

21.00h

TAKMIČARSKI PROGRAM 3 (72’)

 

SUSPENSE, Dragan Miljković (SRB, 1’)

SAN, Maja Mladenović (SRN, 2’)

HADEPHOBIA, Marko Marjanović (CRO, 1’)

TIAMAT, Darko Dacović (SRB, 9’)

THE LAST SOUL, Sabina Rizvić (MNE, 1’)

PORODIČNE TAJNE, Petar Pešut (SRB, 11’)

POSLJEDNJA UTRKA, Tanja Jurković (CRO, 1’)

DISTIMIJA, Uroš Timić (SRB, 12’)

CALLER UNKNOWN, Slaven Sošić (MNE, 1’)

KAKO SU GRADOVI POSTALI OAZA ZA PČELE, Jakša Minić (MNE, 14’)

JEDNOMINUTNA NEPAŽNJA, Kristina Božinović (SRB, 1’)

KRALJ NIČEGA, Nikola Racković, Aleksa Gajić (SRB, 18’)

 

 

22.15h

Zatvaranje prvog dana festivala

 

---

 

PETAK 20.12.

 

18.00h

FPU PREDSTAVLJA:

IZBOR ANIMIRANOG HOROR FILMA (35’)

 

ALE I BAUCI, Rastko Ćirić (YU 1989, 8')

SUSRET, Ksenija Stojanović (SRB 2020, 3')

ČOVEK BEZ SENKE, Jelena Milunović (SRB 2013, 3')

NOĆNA MORA, Jana Popović (SRB 2020, 3')

ZLA KUTIJA, Mihajlo Janković (SRB 2016, 4')

MREŽA Nataša Glišović (SRB 2020, 4')

VIS DUBIUM, Mihajlo Dragaš (SRB 2015, 7')

SPOMENICI, Iva Ćirić (SRB 2010, 4')

 

19.00h

SPECIJALNA PROJEKCIJA: 40 GODINA OD PREMIJERE

DAVITELJ PROTIV DAVITELJA, Slobodan Šijan (YU 1984, 96')

 20.45h

MASTERKLAS: SLOBODAN ŠIJAN

Moderator: Nikola Čupić

 

22.00h

Svečano zatvaranje & dodela nagrada III Festivala horor filma „Odraz strave”

U subotu 21.12. u Muzeju paranormalnog u 20h biće predavanje pisca Dejana Ognjanovića, priređivača i prevodioca Lavkrafta, autora  više poznatih proznih i teoretskih knjiga o hororu. Dejan će za posetioce muzeja pričati na temu Demoni u filmu.

 Rezervacija podrazumeva kupovinu karte za muzej (600 din). Ovde pišite i pitajte i rezervišite: museumoftheparanormal@gmail.com

Vidimo se u Lominoj 14.

Ograničen broj mesta, rezervacije su obavezne.

Ghoul u Paukovoj mreži!

 

Veoma sam počastvovan što je radio-drama po mojoj horor priči „MLADEŽ“ emitovana u okviru ciklusa „Paukova mreža“ na Radio Beogradu 2 u utorak 10. decembra.

Ciklus „Paukova mreža“, koji se emituje utorkom od 18.32 na Radio Beogradu 2, kultni je serijal koji obuhvata radio-dramska dela domaćih autora ili dramatizacije klasičnih dela domaće i svetske književnosti u žanrovima fantastike, horora, naučne fantastike, krimi-priče.

„Ova žanrovska serija u potpunosti koristi imaginativni potencijal radija kao medija“, kaže Vesna Perić, odgovorna urednica dramskog programa Radio Beograda. „Zvuk – glas, muzika, šum, efekti – daleko potentniji od slike, dovode slušaoca u stanje jeze, straha, saspensa, bliske i neposredne opasnosti. I takve priče ostaće prijemčive za slušaoca bez obzira na to koliko spoljašnje ubrzanje (digitalnog) sveta naizgled ne ostavlja prostor za otkrivanje ovog unutrašnjeg oka u slušaočevim ušima.“

U ovom ciklusu, tokom prethodnih decenija, emitovane su radio-adaptacije čitavog niza klasika horora: Frankenštajn, „Pad kuće Ašera“, „Karmila“, „Doktor Džekil i gospodin Hajd“, Drakula, „Okretaj zavrtnja“, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda… a od domaćih „Posle devedeset godina“ Milovana Glišića i „Darovi moje rođake (Marije)“ Momčila Nastasijevića.

Njima se sada pridružila moja „Mladež“, prvi put objavljena u zbirci Divlja kapela, 2022. godine, a skoro istovremeno i u književnom časopisu Gradina.

Priča prati razgovor jedva punoletnog autostopera i čoveka srednjih godina koji ga je primio u autombil, dok se voze ruralnim predelima Srbije u gluvo doba noći. Tok razgovora vremenom poprima sve zlokobnije, predatorske konotacije…

Uloge tumače: Vukašin Jovanović i Branislav Platiša.

Dramatizacija: Vladimir Kolarić.

Lektorka: Olga Babić.

Ton-majstor: Milan Filipović.

Muzički urednik: Dragan Mitrić.

Producentkinja programa: Aleksandra Rajić Žikić.

Reditelj: Zoran Rangelov.

Urednica emisije: Olivera Kolarić.

Proizvodnja: Dramski program Radio Beograda, oktobar 2024.

Ovo je, verovali ili ne, prva adaptacija nekog mog proznog dela u drugi medijum. Ništa moje još nije pretvoreno u strip (bilo je neko mlako interesovanje za Zavodnika – pa ništa), niti u film (Mladen Đorđević je hteo da radi Naživo, ali se to nije desilo zbog „kreativnih neslaganja“), niti u TV seriju (za koju bi recimo Prokletije ali i Zadušnice bile idealne). U dva navrata sam se javljao sa sinopsisom za scenario po Zavodniku na Konkurs za razvoj scenarija FCS-a, ali sam tamo oba puta bio odbijen. Imate ovde negde na blogu navedena obrazloženja žirija… 

I tako, prvo pa – radio! I to, rekao bih, zahvaljujući Vladimiru Kolariću, koji je i uradio vrlo dobru adaptaciju moje priče u format radio-drame.

Sad, radio ima svoje prednosti i svoje mane, kao i svaki medijum: neke od prednosti navela je Vesna na početku ovog teksta – sugestivnost, apelovanje na maštu, na „fill in the blanks“. Neke od mana su odsustvo slike, zbog čega je radijski prikaz akcije vrlo sveden. Ako treba da se nešto odigra na vizuelnom planu, da se neko pobije, da neko nekoga ubije, zvučni efekti mogu preneti samo najelementarniju informaciju (bum! tras! cangr! aaaarghhh!) ali ko je kome šta tačno uradio i kako… to će se preneti malo teže u ovom mediju.

Ova konkretna priča zahvalna je za ovaj medij jer se većim delom sastoji od dijaloga – ali, pred kraj, ipak ima i akcije, i stvari koje bi lepšte bilo videti, nego samo čuti (prepričane). Ipak, s time na umu, mislim da je urađen odličan posao u zadatim okvirima, i ja stvarno nemam većih zamerki. Ponegde je, na par mesta, dijalog malko konkretniji, na ivici objašnjavanja, tamo gde to kod mene nije, ali to je moralo tako, zbog kondenzovanja teksta i zbog davanja nekih konkretnijih znakova onoga što je u mom tekstu skoro pretežno između redova. Ipak, i to malo više direktnosti prisutno je s merom i ne smeta mi.

Branislav Platiša, vozač

Sviđa mi se i što se kroz glumačku podelu vidi taj jaz generacija, koji je u središtu priče, gde ovaj stariji glumac zvuči kao ovejani radio-beogradski spiker od pre 50 godina, a ovaj mlađi – zvuči prilično mlađe. (Uzgred, „mladež“ u ovoj radio-drami igra Vukašin Jovanović, koji je u novom HELLRAISERU bio „Maska“, odnosno onaj najupečatljiviji kenobit, dakle horor mu nije stran…)

Vukašin Jovanović, stoper

Da su obojica veterani iz naftalina, t.j. da glume i zvuče isto, to ne bi valjalo, ubilo bi poentu. Važno je da ima taj jaz između njih, da se čuje.

Pred kraj zbirke DIVLJA KAPELA postoji i moj opširan osvrt na svaku od priča u njoj, a povodom „Mladeži“ napisao sam sledeće:

 

„Mladež“ je najnovija moja priča. Premijerno se pojavljuje u ovoj knjizi.

Ovo je priča kakvu je mogao da zamisli i napiše samo neko ko je zašao u tzv. „srednje godine“. I mada je donekle inspirisana dugim razgovorima i prepiskom sa nekolikim osobama bar duplo mlađim od mene (jedan sestrić, nekoliko fanova, itd), u suštini ovo je razgovor između mene sadašnjeg i mene nekadašnjeg, ili barem jedne alternativne verzije mladog mene. „Pitaćeš mladost gde ti/joj je starost“, ili tako nešto.

Normalan pisac iz ovih krajeva dohvatio bi se ove tematike pod kišobranom „žala za mlados’“ Bore Stankovića; ja je, međutim, obrađujem u senci filmova čiji je vrhunski predstavnik Autostoper (The Hitcher, 1986), jedan od najdražih mi horora iz mladosti. Oduvek sam bio fasciniran vožnjom kolima, iako nisam vozač, nemam položeno za vožnju, niti sam ikada to želeo. Neke od najprijatnijih trenutaka u životu proveo sam vozeći se kolima sa prijateljima. Nešto od toga bilo je u Srbiji ili bliskom okruženju (Hrvatska i Slovenija). Mnogo, mnogo toga bilo je u Americi. Amerika je, inače, savršena zemlja za „road trips“. Samo ona je mogla da izrodi podžanr „road movie“.

Šteta je što je Srbija suviše mala, gledano geografski, da bi se njom bogzna koliko dugo putovalo kolima. Ipak se ova zemlja s kraja na kraj može preći za najviše sedam-osam sati dobrim autom, što donekle komplikuje zaplete koji bi podrazumevali neku dugotrajniju vožnju. Zbog toga sam, recimo, moju prvu dobru, objavljivu priču „Rastakanje“, iako nerado, morao da smestim u američku pustinju, na američke drumove, u američke motele, jer samo tamo postoji i ikonografija i geografija koja mi je bila neophodna za nešto što treba da potraje barem tri dana i tri noći. U slučaju „Mladeži“, mnogo čvršće ukorenjene u ovdašnje tlo, amerikanizaciju nisam ni mogao ni hteo. A i njenom zapletu ne treba toliko vremena i prostora: ta priča prirodno traje par sati, na potezu od manje od dvesta kilometara. S druge strane, u kontekstu Srbije, nisam hteo da „Mladež“ precizno geografski odredim: zamišljajte je gde god hoćete, na jugu, istoku ili zapadu zemlje.

Pored teme starenja i žala za mlados’, ključna stvar koja me je opredelila baš za ovu i ovakvu priču bila je formalna: naime, hteo sam da se oprobam u horor priči koja bi se čitava sastojala iz dijaloga. Maltene kao radio-drama. U suštini, iskren da budem, mene radio kao medij ne zanima, čak uopšte ne slušam radio-drame, pa tako ni ovo nisam pisao s tim medijem kao odredištem na umu. Niti sam nužno ovo pisao ciljano za (kratki?) film, iako sam bio svestan da će zbog mnogo dijaloga ličiti na scenario. Ne. Ono što sam hteo da isprobam bilo je da do krajnosti dovedem nešto što sam već, čini mi se sa popriličnim uspehom (sudeći po mom utisku, a i po reakcijama čitalaca), uradio u romanu Prokletije, u sceni u ludnici, dakle: prolongiranu, dugačku scenu strave u kojoj se jeza i napetost grade pretežno kroz dijalog. U romanu je dijalog bio kontekstualizovan, pripremljen, uokviren dešavanjima, pa čak i akcijom (borba, pucnjava, klanje). U ovoj priči forma kratke priče omogućava mi da sakrijem kontekst, da ukinem pripremu, i čitaoca ubacim in medias res u taj auto, da sam pokuša da odgonetne ko je taj vozač, ko je njegov putnik, i šta se tačno zapliće među njima. Svesno i namerno sam se ograničio na to da akcije bude minimalno, želeći da najveći deo sačinjava taj razgovor, da on bude srž svega, svih značenja i efekata, da se strava gradi kroz pažljiv izbor reči…

Sad, neko će možda biti ugnjavljen tim pristupom. Neko će možda biti nestrpljiv: „Dokle će ovi više da kenjaju? Kad će najzad nešto da se desi?!“ Takvoj osobi, ako je bude, promaći će velika istina da je, kao i u životu, svaka komunikacija, razgovor, dopisivanje, takođe – dešavanje. I da se, ako se pažljivo čita, bez žurbe i preletanja, nego polako, red po red, svašta nešto ovde, u ovoj priči, dešava – kroz taj razgovor.

Još jedna ambicija koju sam imao pišući „Mladež“ bilo je nešto naizgled paradoksalno: iako zbog prevlasti dijaloga ona nekome može delovati prozaično, maltene kao scenario za film, zapravo sam je pisao s ambicijom da postignem zgusnutost poezije, odnosno pesme u prozi, u smislu da napišem priču u kojoj će svaki detalj, slika, motiv, svaka rečenica i svaka reč u njoj da budu pažljivo odabrani i znakoviti, baš kao što se iz dobre pesme ne može izbaciti nijedan stih bez gubitka. (Uzgred, aluzije na klasičnu poeziju i na savremenu pop-rok muziku prirodno su se rodile tokom vožnje.) Koliko sam u tome uspeo – vi prosudite. Meni je svakako bilo veoma zabavno u ovoj vožnji, i mislim da ću se i ubuduće vraćati ovoj vrsti horor scena…

 

Inače, DIVLJA KAPELA je moja najslabije prodavana knjiga: romani idu odlično, ali ova zbirka priča, jedina moja, pokazala se kao upadljivo manje privlačna mojim čitaocima. I to nakon 36 knjiga „Poetike strave“, gde sam priredio bar 30 zbirki priča, i kroz njih pokušao da pokažem da je KRATKA PRIČA kao stvorena za horor žanr, da je kraća forma mnogo više prikladna hororu nego roman… Ali, šta da se radi, narod više voli romane…

U svakom slučaju, ovu dramu možete sad poslušati na RTS Planeti – ALI, potrebno je da prvo tamo otvorite nalog. To je besplatno i krajnje lako, date e-mail, ime i prezime, registrujete se, i gledate/slušate šta hoćete.

Moja MLADEŽ je ovde:

https://rtsplaneta.rs/live/radio/16086/radio-beograd-2?programme=6040093

i ovde, bez prijave:

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5597524/dejan-ognjanovic-mladez-premijera.html

 

Ako ste priču čitali, poslušajte njenu radio-verziju, pa dojavite kako vam se čini.

Ako je niste čitali – ZAŠTO niste? Svakako bi bilo bolje da prvo pročitate, pa onda poslušate…  

DIVLJA KAPELA je kod mene još uvek samo 900 din + ptt, i možete je naručiti na dogstar666 at yahoo dot com.

P.S. A ako vam se usladilo da slušate Ghoul-related horor-drame, ove godine je u „Paukovoj mreži“ bila emitovana i adaptacija priče Vernon Li „Fantomski ljubavnik“ iz istoimene genijalne zbirke koju je objavio Orfelin. Nju možete poslušati OVDE:

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5409237/vernon-li-fantomski-ljubavnik-premijera.html