izabrana dela

izabrana dela

уторак, 25. децембар 2018.

MAJKA



            Majka je aksiom, nešto što se u tvom postojanju podrazumeva i što ne treba dokazivati, opravdavati, objašnjavati, obrazlagati. Iz nje si potekao, od njenog mesa i krvi si se izdvojio, ona te svojim telom zadojila, zagrejala, zaštitila, othranila, ispod njenog krila si se ispilio.
            Prvi lik koji si upamtio i zavoleo, prvi i najjači, neuporedivi zrak ljubavi kojim si bio obasjan.
            Svaka čast svim drugim vrstama ljubavi, ali i najbliskiji, višedecenijski prijatelji mogu preko noći postati neprijatelji; i najvoljenija žena, ona s kojom si (ako si imao sreće da bar i takvu nađeš) godinama sve delio i mislio „Ona je ta! Zauvek!“ može se odjednom pretvoriti u stranca, u rugobu, u nakazu, u tuđinsku stvar koju više ne možeš da prepoznaš i koja ti se toliko posere u život da se upitaš šta si zaista ikada video u njoj i da li je to uopšte ista ona osoba koju si do juče grlio i ljubio.
            Majčinska ljubav je drugačija, dublja, trajnija od toga; osim u krajnje patološkim, mutantskim situacijama koje se dešavaju u minornim procentima, majka ti nikada neće postati neprijatelj. Čak i ako je naporna na neki svoj način, čak i ako te možda nečim usporava ili ti nešto brani, ako se nečemu što voliš protivi, ako te na neki način ograničava, itsl, ona to nikada neće raditi iz pakosti, zlobe, osvete, ljubomore, iz koristi, iz ego-tripa, iz ne znam ni ja koje niske pobude; ako, i kažem AKO, ti majka ima i neki polunegativan uticaj u životu, to može biti samo zbog pogrešno usmerene ili odmerene ljubavi, a ne zbog mržnje kojom te i najbolji prijatelj i najvernija žena ili momak mogu naprasno obasuti. Ako si baš toliki baksuz, ako si u onoj minornoj manjini, da te majka nehotice povredi, ona barem nikad neće obrtati nož u rani kao što to hoće praktično svi ostali.
Tričković Momirka (15)

            Čemu sad ove fraze, pitate se? Kakva je ovo patetika? Gde su rivjui novih horora?

            Pa, evo vam horora: ostao sam bez majke u subotu 22. decembra oko 11h, iznenada, sasvim neočekivano i bez njenih većih simptoma ili tegoba koji bi ukazivali na nešto što bi vodilo dramatičnom pogoršanju i tragičnom kraju.
Tričković Momirka (23)
            Da, moja majka Momirka kuburila je već godinama unazad sa pritiskom i šećerom, ali kontrolisala ih je lekovima i rezultati krvi i pritiska su joj bili dobri; poslednjih godina sve više je mučila nagomilana voda u organizmu; povećana kilaža, nekretanje, depresija posle očeve smrti, sve to i ko zna šta još što se spolja ne vidi, dovelo je do toga, da u petak naglo zanemoća. To smo pripisali umoru nakon spremanja slave (Sv. Nikola), koju je i ove godine kao i svake dosadašnje, pripremila iskusno i kvalitetno, iznela je na nogama to dvodnevno slavlje, i pred gostima a i nakon njihovog odlaska delovala je uobičajeno, ili bar ne primetno izmenjeno.
Ognjanović Momirka (26)
A onda, pošto je u petak jedva stajala na nogama, u subotu ujutro, kad sam ustao, zatekao sam je kako leži u onome što mi je prvo delovalo kao dubok san, ali što se brzo ispostavilo kao neka vrsta kome, iz koje se nije ni probudila. Med. sestra iz Hitne pomoći nije mogla ni venu da joj pronađe, ruke su joj već bile hladne, i izdahnula je – tačnije tiho i neprimetno, bez grčeva, bez agonije, čak i bez uzdaha, ugasila se – na njihovim rukama (sestre i lekara), dok su pokušavali da je reanimiraju a ja i moja sestra stajali nemoćno po strani, gledajući to i ne verujući, čak ni tada, da je stvar krajnje dramatična.
Selo Špaj, rodna kuća moje majke (tačnije, njen sporedni deo); inspiracija za kuću u kojoj se dešava ZAVODNIK
Do poslednje sekunde bio sam ubeđen da se, očito, radi o jednoj ozbiljnoj zdravstvenoj krizi, o snažnom povodu da je odvezu u bolnicu gde će je zatim infuzijama, injekcijama, aparatima, ko zna čime, povratiti, ali nikako (iako sam inače ptica zloslutnica i najcrnje misli mi prirodno, same od sebe, dolaze) nisam ni naslutio da posmatram baš borbu na život i smrt, odnosno – poslednje trenutke života svoje majke. Ni defibrilator ni naše dozivanje ni injekcije koje su joj jedva nekako dali nisu ništa mogli da učine. „Moždani udar“, reče doktor. Mada, zvučalo je više kao „Možda udar.“ A možda i nešto drugo. Nagađanje. „Naglo joj pao šećer.“ Bez aparata – a potom, bez obdukcije – to ne možemo znati, niti ćemo ikad saznati, ako od tog saznanja ima ikakve vajde.
            Otac mi je pre pet godina iskliznuo iz ruku. Klizio je polako, četiri meseca je trajala njegova borba nakon što je, posle operacije moždanog tumora, ostao nepokretan i lagano se gasio u krevetu, dok je kancer vršljao i drugde po telu (kako tek kasnije saznadosmo: pošto je umro u bolnici samo 12 sati nakon što je primljen u nju, rađena je obdukcija). Četiri meseca sam imao da se pripremim za neumitnost; istina je da nada umire poslednja, i tako je bilo i u njegovom slučaju, čak i kad je nakon jedne ozbiljne krize lekar rekao da njemu nema više od nedelje dana života, a on se privremeno oporavio i poživeo još dva meseca posle te prognoze.  
gul, tata, mama, sestra
Ta situacija, s tom prognozom, sada me, u svetlu gorepomenutih doktorskih nagađanja oko majke, podsetila na definiciju MEDICINE, iz Birsovog ĐAVOLJEG REČNIKA, koja otprilike glasi da je medicina ono kad čovek koji stoji na periferiji pokušava da kamenom pogodi psa koji stoji u centru grada.
            Mada je očevo lagano gašenje, tokom tih meseci, bilo mučno iskustvo, i fizički i psihički, moram reći da sam se kroz njega dodatno zbližio s njim, ali i s majkom s kojom smo ga zajedno negovali (Nju je to sve, naravno, mnogo više iscrplo nego mene, i posle toga postala je druga žena.) Koliko god da me je ta situacija iznurila, nisam žalio ni trenutak potrošenog vremena, uz njega, u kolima hitne pomoći, u raznim bolničkim hodnicima, u raznim lekarskim ordinacijama i kancelarijama i apotekama i kod kuće; koliko god me je to ispijalo, negde me je pomalo i jačalo, kroz iluziju smislenog truda, kroz privid da dajem sve od sebe da učinim nemoguće, sprečim ili barem usporim nezaustavljivo, da olakšam nepodnošljivo. Unutar tog besmisla imao sam makar svetalce nečeg nalik smislu: ljudski je istrajati čak i u neravnopravnoj, uzaludnoj, unapred izgubljenoj borbi – jer, život je upravo to. Ako si već rođen da gubiš, barem nemoj igrati kao gubitnik.
nerado majka šalje sina u vojnike
            Otac mi je, kažem, iskliznuo između prstiju; majka mi je ugrabljena dok nisam ni gledao, takoreći! Oteta mi je, oduzeta iz ruku, naglo, prenaglo, i sad mogu samo da zveram u tu prazninu i pitam se šta me je uopšte, kako i zašto, snašlo. Gledam, i ne verujem. Ne, ovo se ne dešava.
            I pustimo sad fraze tipa „Svi ćemo mi jednog dana tamo završiti“ i „Neće umreti samo onaj ko se nije ni rodio“; pustimo i one tipa „Pa dobro, 72 godine, nije to ni tako malo; eto, recimo, moj otac-majka umro/umrla u (upisati neki broj manji od 72)“; ne bih se dugo zadržavao ni nad onom „Šta da se radi, bar se nije mučila, umrla je brzo i relativno lako“, mada je ona od ovih najmanje besmislena, i neka trunka utehe tu ipak postoji (a naročito na pozadini onoga kroz šta mi je otac prošao, i mi svi zajedno s njim). Manje ili više rezona ima u svakoj od tih izjava; ali problem je samo u tome što rezon ima vrlo malo veze s ovom situacijom i osećanjima.  
'Ajd sad vi svom srcu objasnite te varijacije na „Ko zna zašto je to dobro“!

            Nije dobro, niti može biti dobro. Moje majke više nema, i to je zid u koji ću ko zna još koliko dugo lupati glavom i „rezonima“, to je ta glavolomka, ta neiskazivost, ta stvar koju doslovno čovek ne može zamisliti (da, čak ni mračna Žalosna Sova poput mene; čak ni neko ko stalno po glavi prevrće razne crne scenarije i ko je stotine puta razrađivao moguće scenarije smrti svoje majke i svog života nakon toga).  
Svet u kome tvoja majka više ne postoji, to je sasvim novi i drugačiji svet, drugačiji oblik postojanja na koji teško da te ikakva imaginacija ili ikakav rezon mogu adekvatno pripremiti. To je ono lavkraftovsko NEISKAZIVO.
Sve je tu: fikus, zavese, stolnjak, sobne ljubičice, heklano milje.
            Pokušaću sa jednom analogijom. To je kao da si dospeo u svet u kojem je neko ubio jednu od primarnih boja, recimo – crvenu. Ne sve boje, nisi pao u crno-belo ili u sepiju; to bi bilo preterano, barem u mom slučaju i mom doživljaju stvari, za sada. Ali recimo da si odjednom u svetu u kojem te svaki prizor podseća da tu nešto fali: i ne možeš više pogledati ni ružu, ni krv, ni vino, ni zalazak sunca, a da uz njega ne bude snažan osećaj nekog nedostatka, koji često nije ni sasvim odrediv. Ponekad ti treba nešto vremena da shvatiš šta ti tu fali, zašto ti taj svet nije sasvim kao onaj u koji si bio rođen. A onda se trgneš i shvatiš: Ovo što sad gledam, ovo crno ili sivo, to je nekada bilo jarko crveno. 
            Ali i ovo je samo analogija i nisam siguran ni ona koliko je ona dobra; uostalom, prethodnih dana bio sam okružen mnogobrojnom porodicom, prijateljima i komšijama: moja majka je bila divna, dobra, čestita, poštena, otvorena, svuda voljena i poštovana žena koja nikome nije zlo ni pomislila a kamoli rekla ili, nedobog, uradila; i svi koji su je poznavali, došli su da se oproste od nje izbliza i izdaleka, mlađi i stariji, pa i sa štapom se ispomažući i gegajući u nekim slučajevima – i zbog toga, kažem, još ni sam ne znam šta da mislim niti kako da opišem šta osećam, jer tek mi predstoji suočenje, nasamo, sa nezamislivošću njenog nepostojanja – nepojmljivošću činjenice da nikada više neću čuti njen glas, ni osetiti njen dodir, videti njen osmeh. To je nešto što razum „zna“, ali što srce još nije do kraja osetilo, niti prihvatilo, ako uopšte ikada može.
Nije bila "fotogenična": prosto, bila je prirodna, neizveštačena, otvorena, dobra, čista
            Mnogo bih toga mogao pisati o mojoj majci, o našem uglavnom skladnom odnosu; kažem „uglavnom“ zato što je bila previše dobra da bi razumela moj cinični i često crni humor koji sam praktikovao odmalena. Pamtim i danas, sa dozom stida, kako sam je naterao u suze jednom kad nisam imao više od desetak godina: pokazala mi je upravo izrađene svoje slike za novu ličnu kartu i pitala kako mi se sviđaju, a ja sam, mali ali već ghoul, rekao: „Super su, kao za na banderu!“ (misleći, naravno, na posmrtne plakate koji se u ovim krajevima lepe na bandere kad neko umre). Nije umela da prihvata takve šale, ni tada ni kasnije, ali nije bila zlopamtilo, i želim da verujem da mi na mojim gulizmima nije duboko zamerala.
            Možda valja reći da, ako uopšte imam nekih dobrih osobina, nasledio sam ih uglavnom od majke. Sve što je u meni svetlo i toplo i humano (i preosetljivo), posisao sam iz njenog mleka. To što u meni ima i otrova i kiseline i mraka i hladnoće (ali i sklonosti humoru i šeretluku), to je došlo delom preko oca, od njegove majke a moje babe (koju ja praktično i ne pamtim najbolje jer je umrla kad sam imao 7 godina, ali bije je glas kao ne baš najprijatnije osobe), a delom od života i okoline, takvih kakvi su i njihovog delovanja na mene, takvog kakav sam...
Trenutak predaha od kuvanja, pečenja, dinstanja...

            Za kraj mogu da kažem još samo ovo: svi vi koji imate sreće da su vam majke još u životu – volite ih, i pokazujte im to, i govorite im to, i dokazujte im to delima, bez ustručavanja. Budite svesni privilegije koju imate – prisustva tog aksioma, koji se toliko podrazumeva, kao kiseonik koji dišete, da ga možda i ne registrujete sasvim, jer uvek je bio tu i nezamislivo vam je postojanje bez njega; budite svesni da će doći dan, neminovno, kada će to prisustvo zameniti odsustvo, i kada ćete se zateći u praznini koju ništa ne može zaista da ispuni. Doći će, možda, dan kao što je meni došao, kad ćete se upitati. „Da li sam svojoj majci dovoljno pokazao svoju ljubav, da li sam mogao još, da li je trebalo još, da li je znala, sasvim, da li sam možda i ja svoju ljubav prema njoj podrazumevao kao i njenu prema meni, pa nisam osećao potrebu da je gušim njome, nego je držao u nekom anderstejtmentu?“

            Mrzak je to dan kad/ako vas ta pitanja ophrvaju, i verujte mi da ne želite da budete u njemu. I zato, gušite slobodno svoje majke ljubavlju, bez brige – one će to umeti da prihvate i prime, i da ostane mesta za još.

Kad sam doktorirao, majka mi je dala nešto para, koliko je mogla, kako red nalaže, i ovu poruku uz nju.
Majka je sad sahranjena, a poruka je ostala.
Moram napred jer nazad ne mogu - mada bih najradije od svega vreme vratio unazad, bar nekoliko dana.