среда, 25. август 2010.

THE HAUNTING aka NO-DO (2009)

**(*)

2+

samostani. ludnice. tajne prošlosti. popovi. đavolje rabote. katolička zamešateljstva. kurve-svetice. prastari filmovi iz II sv. rata se pregledavaju. stare trake sa jezivim snimcima se preslušavaju. primordijalni entiteti koji jesu i nisu klasični duhovi. elementali. jezivi zvuci u noći. prikaze. jeziva deca. lutke. egzorcizmi.

FUCK! kako TO da ukenjaš? kako od TOGA da ne napraviš barem okej film?

znam, zvuči neverovatno. ne zameram ako mi ne verujete – ni ja ne bih, dok svojim očima ne vidim. jer, zaista je potreban veliki (anti)talenat pa da se od ovih sastojaka ne napravi nešto barem gledljivo. THE HAUNTING je čista budalaština, savršeno nekonsekventna. samo jedan primer: gl. junakinja (upravo se doselila sa mužem i bebom u 'jezivu' kućerinu) ide usred noći da istražuje čudnu buku (da, da...). you know the drill: lampa u ruci, beskrajni kadrovi penjanja uz stepenice (spoooriiiiiim koooooraaaaaciiiiimaaaaaaa........), otvaranje vrata, zveranje tamo vamo, sveeeee tooooo neeeesnoooosnooooo spoooorooooo...... (to se zove poigravanje sa strpljenjem gledalaca, a ne saspens) – i na kraju, ona dospe u sobu punu raskomadanih dečjih lutki ('cos dolls are creepy!). ti parčići lutki se međusobno spoje u džinovskog pauka (da, da, napravljenog i animiranog od komadića plastičnih lutki – brrrr...). i ta plastična skalamerija krene da je juri, ona beži i – usred toga ide rez. =sutradan, idemo dalje, business as usual, kao da ništa nije bilo.

ne, ovo nije bio san, vizija – ovo je bilo na nivou budne stvarnosti te junakinje. i nikom ništa. da joj barem kosa malo osedela. mislim, nije svejedno, juri te giga-pauk od dečjih lutaka, ne viđa se baš svaki dan. normalan čovek bi se bar malo potresao. možda se smesta odselio, il tako nešto. jok, bre: ova i dalje u toj kući, istražuje čudne buke i sve po propisu trećerazrednih scenarija. i džaba ani torent(e) što je pre 15 godina igrala u superiornom TESISu; u međuvremenu je omatorela, poružnela, i čak izgleda vrlo iritantno za glavnu junakinju a debilni scenario joj nimalo ne pomaže u zarađivanju gledalačke simpatije.

čitav film je na sličan način podređen jeftinim efektima, koji bi funkcionisali u VIDEO-SPOTU, ali su narativno ne samo protraćeni (neuklopljeni) nego i obesmišljeni. da i ne govorim o duhovima nekakvih devojčica koji naglašeno trepere, distorziraju se i razvlače kao da su upali iz nekog spota merilina mensona il tako nekog horor-fensera. kad li će već jednom ovi kvazi-reditelji da shvate da CGI duhovi NISU strašni – naročito kad prosto paradiraju svojom kompjuterskom prirodom i kičasto-svetlucavim 'efektima'? zar 10 godina nakon jan de bontovog cgi abortusa nova ekipa mora da ponavlja ne samo prozaičan mu naslov nego i prozaične i nestrašne HAUNTING-wannabe efekte?! (istine radi, originalni španski naslov je još beskrajno gluplji: NO-DO, što je skraćenica za dokumentarce koje su frankovi fašistički popovi snimali kako bi beležili čuda, 'čuda' i ostala čudesa božanske, ili pak demonske prirode. džaba mu sve, kad glupo zvuči).

sve je ovo napisano i montirano po principu pačvorka, gde su parčići međusobno vrlo loše upareni i celina je sve samo ne smislena, koherentna a kamo li pa intrigantna. nabacani klišei bez glave i repa, indiferentno, nestručno režirani od strane elija kiroge, koji je svoj antitalenat već pokazao u sf-hororčetu THE COLD HOUR (piso sam o tome u izveštaju sa grosmana 2008); NO-DO se odlikuje podjednakom nekompetencijom da jeftin film učini da izgleda iole skupo; naprotiv, vrlo loša kamera čini da ovo izgleda kao vrlo šugav direct to dvd produkt, vrlo daleko od produkcijskih, vizuelnih i atmosferičnih blagodeti na koje smo inače navikli u novijim španskim hororima. CGI efekti pred kraj, kad se pojavi taj nacrtani 'elemental', a naročito kad krene neka užasno FEJK vatra da zahvata čitavu kuću – pa to je bruka koliko je neubedljivo.

da zlo bude još veće – na svu ovu muku, trenutno je dostupna španska verzija, ali BEZ eng. titla, i druga, prominentnija, sa užasno odrađenim dabom na engleski, koji potpuno ubija i to malo drame, dijaloga ili ljudskog elementa i unosi još jednu dimenziju distance u ionako uninvolving bućkuriš.

stvarno šteta. bilo je ovde mesa za dobru čorbu, ali krajni produkt mogu da preporučim samo najvećim i najneprobirljivijim zaluđenicima za ovu vrstu zapleta. inače, klonite se.