izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 28. мај 2020.

NOVI, SASVIM OK HOROR FILMOVI (2020)

  

            U okviru akcije „Šta novo hororično gledati u vreme post-karantina“ predstavljam kratke osvrte na horore koji su za gledanje postali dostupni u poslednjih pola godine.
            Iz razloga preterane zauzetosti Orfelin-knjigama, ali i drugim rabotama, o kojima ćete uskoro saznati više (iduće nedelje kreće pretplata na novu Orfelinku koju sam ja preveo i, naravno, obilato pogovorio) nisam stizao da se redovno osvrćem na nove filmove, a naročito one iz srednje klase. Ipak, među njima ima stvari vrednih gledanja.
Pa, bez daljeg tupljenja, evo, ukratko (nadam se!), šta tu svakako vredi pogledati.
            Pre svega, za neredovne posetioce, na gomili svi horori koje sam od početka godine detaljnije, zasebno prikazivao na blogu: linkovi ka njihovim rivjuima su ofarbani u plavo. Klikni pa čitaj...

Rekoh već svoje impresije o ovima:

**(*)
3-

**(*)
2+

***
3-

***
3

***
3


**(*)
3-

**(*)
3-/2+

**(*)
2+/3-

**(*)
3-

  

READY OR NOT
***
3
Zabavna zajebancija, prijatna oku, fino napisana, režirana i glumljena. Neko očajan za učitavanjem značenja u sve i svašta mogao bi se siliti da ovo pretvaranje Prve Bračne Noći u sveopšti Lov Na Ženu od strane cele muževljeve familije čita kao nekakvu parabolu o borbi ženskog čeljadeta protiv stega i nameta patrijarhalnog poretka koji joj se svaljuju na grbaču činom prstenovanja ili barem kao kvazifeminističku wish-fulfillment fantaziju o osveti žene svima njima za sve to, nametnuto. Nametnuto? Čekaj, jel ima neka žena koja ne mašta pre svega i iznad svega da se (dobro) uda? Anyway, ovo je dovoljno vrcavo za sasvim fino ubijanje vremena posmatranjem simpatične i oh-tako-na-sve-spremne-žene kako nadmudruje i kasapi, jednog po jednog, sve te lovce na sebe u jednoj bogatunskoj kući i njenoj bližoj proširenoj avliji.


CRAWL
**(*)
3-
Ovo je dobro napravljen film o nekoliko krupnih aligatora koji terorišu jednu ženu. Uvek je žena u centru terorisanja, to je prosto datost ovakvih filmova – kao što je datost da imamo i obilje sporednih muškaraca koji služe kao topovsko, odnosno aligatorsko meso, jer pošto cura treba da nam poživi do odjavne špice, mora da se ima nešto za pod zub pre toga. Aža sve to tehnički fino orkestrira, i ako vam ne smeta što je priča tako elementarno prazna i trivijalna i daleko od bilo kakve stvarnosti u kojoj biste se ikada mogli naći (Bez obzira što su delovi filma snimani u Srbiji! Zato što smo jeftini a ne zato što smo lepi! Srbija ovde glumi Floridu) – imaćete sat i po solidne praznoglave zaboravljive zabave tokom koje ćete uspešno zaboraviti na Koronu, karantin, policijski čas, svetsku ekonomsku krizu i posao koji ćete verovatno izgubiti ako ga uopšte trenutno imate.


THE FURIES
***
3
Maskirani ljudi progone neke žene u šumi, i masakriraju ih kad ih stignu. One beže. Neka pobegne, a neke ne. Povremeno i neki od lovaca vrlo krvavo najebe od strane naše glavne omoćene ženske (u majici na bretele). Sveta jednostavnost na delu: ovo je film ni o čemu! 
Mada, ako ste baš dokoni, ili vam treba alibi za gledanje splatera, možete si reći da je ovo još jedan prikaz objektivizacije ženskog tela i svođenja njegovog na meso, te prikaz muškog gejza i uopšte toxične muškosti, destruktivnog falusa koji ovde, u vidu noževa, sekira i strela, probada i penetrira mekano žensko meso itd. 
Ali to je koješta. Glavni razloga da ovo pogledate jeste u tome što je to sve vrlo lepo vizuelno koncipirano: retko lepo slikan film, i odlično dizajnirane maske, i solidne scene horor akcije, lomatanja, bežanja, vatanja, skrivanja, klanja, nadmudrivanja, abre-ubre, nema predaha, i mada je na kraju: gde smo bili – nigde, šta smo radili – ništa, ipak je sve ovo vrlo dražesno i zabavno dok traje.


BELZEBUTH
**(*)
3-
Ako ste se uželeli filmova u kojima ubijaju malu decu, evo jednog za vas (you sick bastards)! Počinje scenom u kojoj glavnom liku, pajkanu, retko antipatičnoj copini, novorođenog sina u porodilištu ubije sumanuta žena, zajedno sa još tucetom novorođenčadi. Nije prikazano baš explicitno, ali nije ni mnogo suptilno: uostalom, ideja je dovoljna. Ako vas to kupi, kasnije imate i scenu u kojoj drugi ludak-kamikaza obmotan nekakvim stujnim kablovima skoči u bazen pun dece, i sprži ih u vodi. Ova ideja je dobra u svojoj gnusnosti, ali je previše eliptično rešena, prekratka, pa joj fali impakt koji bi trebalo da ima (i koji ne fali onoj na početku). Pajkan istražuje vezu između niza masovnih zločina u kojima neko odlepi i pobije gomilu đece, i otkriva okultno-satanističku zaleđinu (i upliv američkog uticaja). Sve ovo je moglo i moralo bolje, ali čak na svoj poludupast način usuđuje se, a povremeno i ume, da bude nekonvencionalno, mračno i gadno, i blasfemično, pa eto, ako vam tema ne smeta, izvol'te.


THE TOKOLOSHE
***
3-
Čistačica, naravno crnkinja, u jednoj ofucanoj bolnici za sirotinju (crnu) u Johanesburgu (to vam je u Južnoj Africi, sećate se?) shvata da jednu devojčicu-pacijentkinju progoni nekakvo babadukasto demonsko čudo koje ova zove Tokološe – ali verujte, ovo uopšte nije Tolkološe. Dapače: relativno slowburn, sa malo likova, ali sa jednom jezivom lokacijom, dobrim glumcima, ubedljivim likovima, finom creepy režijom, ovo je daleko bolje od ogromne većine američkih prežvakavanja J-horora kroz KONJURING-SINISTER-INSIDIOUS nagvaždanja. Plus, ima egzotiku jedne druge, daleke kulture. A ima i ponešto, nenametljivo, na pameti. Kraj je mogao biti žešći, ali šta sad.


8: A SOUTH AFRICAN HORROR STORY
***
3
Evo još jednog dobrog južnoafričkog horora! Pošto se dešava van grada, tj. u divljini gde se u staru kuću nastane tatko, ćera i tetka (majka je pokojna), ovde imamo još više folklornih elemenata. Ovima se prilično nametljivo nametne jezivi crnac (glavni junaci su inače belci) slep na jedno oko, koji sa sobom stalno vucara nekakvu vreću. On bi da im, kao, pomaže oko kuće... A naročiti pik ima na curicu... 
A šta to ima u vreći? Neću da spojlujem. Ali gadno je i jezivo. Fino je to sve skockano, šteta što nije ambicioznije, pompeznije, ali ovo je jedan sasvim pošten mali-veliki filmić koji ne gubi mnogo vremena tupljavinama, nego kreće smesta i sve vreme gradi svoju jezivu i sasvim dovoljno intrigantnu priču.


IT COMES
**(*)
3-
Od reditelja odličnog CONFESSIONS i niza drugih dobrih, mada nehororičnih filmova, dolazi njegov dugočekani horor... Koji počinje odlično, neobično, uzbudljivo... a onda se uplete, zaplete, skrene u koješta, i do kraja se toliko izgubi i kompromituje i ono što je dotad valjalo da je prosto neverovatno: šta li su ovi mislili? Ovo je dovoljno nekonvencionalno i otkačeno i dinamično da nije negledljivo, ali meni je dominantni osećaj, naročito tokom druge polovine, bio – frustracija zbog toga koliko je to sve misguided. Ne mogu biti konkretniji oko zamerki jer sam već upola zaboravio ovo. Samo pamtim da se prećeralo sa tim istočnjačkim sujevericama oko zloduha, amajlija i rituala za isterivanje: jedino su ovdašnji zapadnjački popovi zamenjeni istočnjačkim šamanima, ali isto je to praznoverno trućanje, preozbiljno shvaćeno (pa time nenamerno smešno).


THE SONATA
**(*)
3-
Atmosferični lagani horor sniman u autentičnom, prelepo-jezivom zamku u Litvaniji: priča i likovi su tek okej, ali ambijent te kućerine i parka oko nje, odlično uslikan, je prva liga. Ima taj old-skul kripi horor ugođaj koji bi trebalo da imponuje čitaocima edicije „Poetika strave“.


SNATCHERS
**(*)
3-
Luckasta horor komedija o parazitskim malim alienima (nešto između HIDDEN i PUPPET MASTERS) koji se prikače zemljanima i navode ih na sranja. Živahno i krvavo, mada su dve glavne junakinje skoro nepodnošljivo iritantne.


COME TO DADDY
**(*)
3-
Ovo nije zaista horor nego crnohumorno-otkačena ludorija sa nešto WTF tvistova i krvi, ali Ilajdža Vud je savršen za ovu vrstu filma i bilo bi ga lepo češće videti u nečem ovako groteskno-apsurdističkom.


VILLAINS
***
3-
Ni ovo nije baš horor nego prilično krvava i mračnosmešna odocnela Tarantinijada o simpatičnom mladom zaljubljenom paru pljačkaša-begunaca koji se, nakon što im crkne auto, sklone u kuću bračnog para koji u podrumu ima vezanu curicu... Vrlo  živahno, simpatično. Mali Skarsgard (Penivajz) je posvećen i zabavan, kao i cura uz njega.


WEREWOLF (WILKOLAK)
**(*)
3-
Ratna siročad i/ili deca iz logora ostala su sama u jednoj pustoj zgradi-sirotištu, neposredno po završetku rata, ali ne mogu odatle jer šumom oko njih krstare podivljale džukele puštene iz naci-logora koje su se tamo ostrvile ljudskom krvlju, i traže još... Povrh toga, rat je ostavio svoje ožiljke i na tu decu, nimalo više nevinu i čistu, pa i među njima dolazi do trvenja. Vrlo solidna post-ratna drama sa primesama triler-horora.

---NASTAVIĆE SE!


субота, 23. мај 2020.

OTADŽBINA (Oleg Novković, 2015)



(*)
0+

Ovo nije rivju koji ste tražili, ali je rivju koji ste zaslužili.
Da, znam da biste radije da vam pišem o nekom hororu. Ali malo je onih vrednih truda. Još jedan „tri-minus“? Koga je briga? Nemam volje da pišem o još jednom „meh“ kvazihororu. Umesto toga, evo rivju pravog pravcatog horora – odnosno tvorevine kojoj sada i ovde svečano dodeljujem titulu NAJGORI 'FILM' KOJI SAM IKADA GLEDAO!
Nešto tako unikatno, tako extremno, tako ogavno, svakako zaslužuje moj osvrt.
            Zašto postoji zlo? Zašto postoje patnja, bol, muka, bolest, raspadanje, mučnina, gnusoba, gadost? Zašto postoji đubre, pakost, beda, rugoba, zašto banalnost, prizemnost, jadnost? Ukratko, zašto postoji „film“ kao što je OTADŽBINA?
            Bar na ovo je odgovor jednostavan. Ovaj film postoji zato što su ga podržali Filmski Centar Srbije i Ministarstvo Kulture Republike Srbije. Podrazumeva se, našim parama. Uz malu pomoć naših tradicionalnih, vekovnih prijatelja, Nemaca. Gde god treba da se bombarduju Srbi, ili da se strelja sto za jednoga, ili da se daju pare za neko antisrpsko GOVNO – možete se kladiti da će nemačka para da bude tu negde, ko muva govnjara oko govneta. (Na ovom blogu imate više primera udruženog zločinačkog poduhvata između FCS-a i Švaba, a najblatantniji je ono đubre, MOST NA IBRU; klikni pa se podseti tog treša.)
            Takođe, ovaj film (mrzi me da stalno mećem navodnike na ovu reč pa vas molim ubuduće u ovom rivjuu da ih zamišljate; ili, ako vam je tako lakše, svaki put kad kažem „film“ ili „ovaj film“, a vi zamislite da sam kazao „govno“) postoji zato što iza njega, u „kreativnom“ smislu, stoje dva giganta savremene srpske umetnosti. Prvo, tu je naša višestruko nagrađivana pesnikinja, dramaturškinja i dramopiškinja Milena Marković; ako je verovati njenoj stranici na Vikipediji, „Jedna je od naših najznačajnijih umetnica mlađe generacije.“ Evo prizora iz jedne njene drame
(Brod_za_lutke,_Drama_SNP,_Radoje_Čupić,_Jasna_Đuričić,_Radovan_Vujović,_foto_M._Polzović):


            Drugo, tu je njen muž i reditelj, Oleg Novković, čovek skromnog talenta, osim da ima karijeru, uprkos tome. Taj lik uspeva, nekako, već skoro 30 godina, da pravi filmove koje niko ne voli i ne gleda, koji nikakve veće nagrade ne dobijaju ni u zemlji a kamoli u svetu, ali svejedno ima nešto nalik ugledu, barem utoliko što ga i publika i kritika uglavnom ostavljaju na miru da snima narodnim parama svoje koještarije, umesto da ga preliju katranom i perjem (metaforički govoreći – dakle, u svojim kritičkim napisima) i da ga ismeju iz biznisa.
            Ali, ogavno mi je da nadugačko promišljam ovu odvratnu tvorevinu: mučio sam se skoro svake sekunde trajanja, tj. tokom barem 95% filma, a jedini nešto podnošljiviji trenuci bili su mi onih 5% nenamerne komendije. Probaću da budem koncizan i konkretan.
            U suštini, sve je jasno od prologa: tragaocu za dobrim filmom dosta je da vidi prvih 20 sekundi pa da bude siguran kako ovo nije taj film – i ako se, sasvim legitimno, pitate: Zašto si, zaboga, uopšte pustio OVO, a još više, zašto si nastavio da ga gledaš duže od 20 sekundi? – odgovor glasi: Zato što me je Aca Radivojević naterao, tvrdeći da je ovo toliko dno dna da neću verovati šta gledam, da je to nešto nezamislivo i neopisivo. I da, bio je u pravu; stisnuo sam zube i istrpeo ovu paradu gnusobe isključivo za viši cilj, odnosno za ovu dijagnozu koju čitate.
            Prva scena počinje natpisom: KOSOVO. Neki ljudi sede za velikim stolom u avliji kuće i jedu. Ofarbana jaja primetimo uprkos tome što je prolog crno-beo. Valjda ljudi na Kosovu žive u dalekoj prošlosti, pre izuma kolor filma; ili im je život sasvim bezbojan? Lišen živosti? Ali, vidimo, ne fali im ni prasetine ni jagnjetine... Iako je, dakle, u pitanju Uskrs, „najradosniji hrišćanski praznik“ – ovde radosti nema. Nema ni razgovora, ni smeha, niti ikakvih tragova života. Čujemo samo mehaničko zveckanje escajga. Jedu mrtvosani ko da ih neko silom naterao. Većina srpskih sovri, posle sahrane ili četres dana ili pola godine, živahnija je od ovoga – ali šta pa ja znam, ipak je to Kosovo, tu radosti nema, ljudi čak i pečenu prasetinu jedu ko od bede, grtko im.
            Za stolom ubrzo zapazimo i čoveka sa kečetom na glavi. Opa, komša Albanac došo Srbima na praznik; baš lepo. Samo za njega i ženče mu mora da je domaćin zaklao jagnje.
            Elipsa.
            Jugodrvo Vuk Kostić, u uniformi VJ, dolazi u dvorište kuću s početka, gde nalazi pobijene članove familije. Ko kako zašto? Zna se! Komšije! On, onako u uniformi VJ, ode do komšijske kuće kao da je usred Srbije a ne u mešovitoj i zapaljivoj sredini gde ta uniforma može biti problem – srećom, izgleda da nikakvi drugi Šiptari ne žive u okolini, samo ova jedna šiptarska kuća dokle god puca horizont! – gde ladno ubije trudnu Šiptarku, dva deteta i čiču, sa pet metaka. Peti je valjda za bebu u stomaku, da je overi. Kažem „valjda“ jer je ovaj događaj, kao i većina drugih u ovom filmu, offscreen. Onda kad nije u elipsi.
            Jer, ovde na delu imamo zloglasnu „poetiku nedešavanja“, „neprikazivanja“, poetiku antiatrakcije, antiestetike. Taman posla da ta scena bude režirana u triler modusu, da ovi beže, skrivaju se, on ih juri, da se pobudi emocija gledaoca prema njima, da eventualno navijamo za njih, da ih doživimo kao ljudska bića dok ih ovaj nalazi jedno po jedno, da se saživimo sa njima, s tragedijom. Jok, ovde je sve na fletlajnu, sve se podrazumeva unapred, pa i emocija, dovoljno je da vidimo prizor kuće spolja, nepomičan kadar, i pet pucnjeva. Bam, bam, bam, bam, bam! Use your imagination, fuckers!
            Uostalom, ovo je sve stilizovano (ne znam jeste li primetili crno-belu fotografiju?). Dajdžest novije istorije Kosova. Dojučerašnje komšije se poklale, iz čista mira, preko noći: danas se jajima tucaju, sutra jedni u druge pucaju. Kako to zašto to? Use your imagination, fuckers! Mada, možda ona uniforma VJ ima neke veze s tim... U svakom slučaju, nikakvu drugu (npr. uniformu UČK) ne vidimo. Ona je u elipsi.
(Ali to je već standard u svim filmovima, bilo domaćim, bilo stranim, bilo domaće-nemačkim: UČK uniforma je UVEK u elipsi, isto kao što je, Ubosni, uniforma Zelenih beretki, UVEK u elipsi! To su micka bića, kao Nesi, ili inteligentan život Ubosni, to ne postoji, nema, nikad nigde nije ni postojalo, kaki UČK, kake Zelene beretke, kaki Mudžahedini, to su sve „Četnici“ izmislili – tamo bre sve bilo žene (uglavnom trudne), deca, starci, babe... Ali ne vucite me za TAJ jezik, sad i ovde.)
            Ali tu nije kraj (kamo sreće!): Vuk ode kući – nejasno je čijoj, kao što je sve vreme nejasno (tj. nevredno pažnje u ovoliko fletlajn neinvolvirajućem filmu) ko je u kom srodstvu s kime ovde. Valjda sestrinoj. Ona ode da presvuče detence koje se usralo. Čim je otišla u drugu sobu, to je OMEN da će nešto da se desi, jer ovde se stvari pretežno dešavaju negde drugde od onoga gde je kamera. I stvarno: ubrzo čujemo TUP! KMEK! IJAOOO-JAOOO-AAAAAAAAA! Krupni plan na Vukove kompleksne emocije. Izgleda i on da se usro.
            Elipsa. Tek pola ovog govneta kasnije saznamo šta se desilo u onoj Use your imagination, fuckers sceni: da je dete palo i poginulo, ne znam samo s koje visine, jer bebe su prilično gumene i mekane i ne razbijaju se baš tako lako. Mora da ga majka odložila na vr' kredenca... Ali nema veze. To vam je sve samo prvih desetak minuta a već imate i (među)nacionalne i porodične tragedije, i crnobelu sliku, i sažetak novije srpske istorije. Čemu onda služi preostalih sat i četres minuta PAKLA? I da li uopšte dolazak kolora znači neki napredak, boljitak?
            Ne, dapače! Jer, nakon reza koji odseče neznamokoliko godina nebitnosti (otprilike, desetak – dakle, ako je prolog bio 1998., tj. poslednji put kad su Srbi na Kosovu, makar teoretski, ovako otvoreno u avliji, pa još sa keče-komšijama, slavili Uskrs, onda se ostatak govneta dešava max. oko 2010.) dolazi nam takva parada pijanstva i kiča, retardiranosti i banalnosti, sitnih duša i sitnih muka da je to kao da ste zagnjurili nos u video-snimke svih porodičnih kafanskih slavlja vaše familije (rođendani, krštenja, veridbe, svadbe...), samo što ovo izgleda još jadnije, bednije i ružnije.
            Ukratko, nastaje takav galimatijas tih nezaklanih, s-Kosova-pobeglih Srba na periferiji Beograda, gde su se neki, kao bata Bole (Glogovac) snašli u kasapsko-mesarsko-kafanskom biznisu, a većina su neki nesnađeni polusvet pevaljki, taksista, dripaca, nezaposlenih zgubidana i retarda, i njihovih međuodnosa koji nisu nikako dramatizovani u nešto nalik zapletu, nego su samo nabacani u ravnim, proizvoljnim, nekonsekventnim a samo vrlo retko WTF nenamerno-smešnim trvenjima, gloženjima, jebanjima (eliptično-ofskriničnim), kukanjima, dertovima i samoupišavanjima. I tako, u nečemu što bi trebalo da je fletlajn tragedija o „žrtvama tranzicije“, na kraju (ako do njega izdrži) jedina žrtva postaje gledalac ovoga.
            Ja stvarno nemam ni živaca ni vremena da u sitna crevca obrazlažem đubrovitost ovog filma, ako ona nije već jasna iz opisa prologa, i iz slika-kadrova uz tekst. Reći su, ipak, ovo: OTADŽBINA je kondenzat svega onoga najgoreg i najmrskijeg u novijem srpskom filmu.
Tema: Polusvet.

Ideja: Isprazno i fejk umetničarenje (ovde, kroz nesuvisle religiozne paralele i niđe-veze simboliku: brojanje dana do Uskrsa, kič-religiozne poruke za svaki od dana u nedelji što prethodi Uskrsu, Jagnje na posteru filma i u zadnjoj mu sceni, itd).
Zaplet: Nekoherentna, dramaturški klimava gomila nabacanih epizoda i vinjeta.
Dijalozi: Neubedljivi, izveštačeni, tužnokomični spoj vulgarnosti i pokušaja dubokoumlja.
Pristup: Prozaična banalnost kvazi-doku-realističkog frikšoua.
Stil: Nema.
Estetika: Ni od korova.
Režija: Polivanje. Anderstejtment. Školski. Osim onda kad je očigledno nepismena.
Originalnost: Ni u tragovima.
Ugođaj: Transfer blama.
Užici: Mazohističko smejanje samom sebi dok gubiš vreme na nenamerno smešnu tragikomediju.
            Da se razumemo: nije sporno da postoji polusvet, da postoje ti svi „obični“ ljudi u kalu svojih prizemnih, razumom i samosvešću neosvetljenih egzistencija, sve te fizionomije intelektom nenagrđene, svi ti sa, što reče Barouz, „očiglednim ožiljcima spiritualnog gladovanja“ i da su oni legitimni junaci filmskih priča. Ali oni su SIROVA GRAĐA: s tom građom treba nešto uraditi, nešto umetnički stvoriti, obraditi, estetizovati (NE u smislu „ulepšati“, to nisam rekao; ma šta vama učiteljice govorile, estetika NIJE „nauka o lepom“!). Mada, u narodu u čijoj kuhinji je i dalje pojam najvećeg specijaliteta: zakolji, operi, očisti, nabij na motku, posoli i baci na vatru, možda stvarno ne treba očekivati neku naročitu prefinjenost, suptilnost, slojevitost, složenost u bilo čemu.  
Postoje umetnici koji su umeli da uzmu polusvet, i tako ga umetnički umese da čak i do tog govneta naprave dobru, jestivu, čak hranjivu pitu: padaju mi na um Ulrih Zajdl i Bela Tar, za početak. Pa recimo i ponešto iz našeg Crnog talasa u tom smislu nije za baciti.
Ali naši noviji reditelji, a Oleg kao tipičan predstavnik današnjih, tretiraju srpsku stvarnost onako kako onaj u pečenjari tretira mrtvu svinju: šta tu sad obrada, transcendencija, kurac palac, nego daj takvo kakvo je, bez filtera, bez šminke, bez filozofiranja, upali kameru, samo pritisni „ON“, ne diraj joj fabričko podešavanje, ne jebavaj se sa filterima i objektivima, i slikaj to što si zateko oko sebe, nabacaj to, izmontiraj da traje između sat i po i dva, baci na vatru, i eto pečenja, odnosno filma. Što je najgore, svinjsko pečenje je divna stvar, dok je vruće; avaj, filmovi koje potpisuju srpski kasapi-reditelji u poslednjih nekoliko decenija em su nedovoljno pečeni, em su neslani, em su masni od masnoće njihovih netalenata. A ni iznutrice nisu najbolje očišćene, pa uglavnom doslovno smrde po govnima.
U svojoj drami SAMOUDICA, Aca Radivojević je brutalno ismejao upravo ovu vrstu prozaične srpske aestetike (TM), kako sam je ja nazvao – jer ovi noviji „domaći“ filmovi nisu antiestetski, nisu ni neestetski, oni su aestetski (kome treba crtati, ista paralela kao nemoralno / amoralno). Klikni na moj rivju da se ne ponavljam ovde. EVO GAU toj drami, pored ostalog, imate jedan dijalog u kojem se Aca ZAJEBAVA na račun otužne banalnosti ovdašnje filmske misli. Pet godina kasnije, u OTADŽBINI, naći ćete skoro doslovnu varijaciju na to (naravno, nesvesnu), u sceni kad jedna od likinja odlepi u mesari zato što joj mesarka nudi „krajku“ od salame.
Bizarno, Acin SRPSKI FILM je, kao što sam to još pre 10 godina OBJASNIO OVDE, zapravo „torture/revenge porn“ čija su meta „reditelji“ poput Olega, i njihove bedaste odvratne aestetske prozaične tvorevine koje oni neprobirljivoj masi prodaju kao „filmove“. Rulja mu je na to uzvratila salvama mržnje i odijuma: „Ју ју ју, како су смели тако да назову филм, све ок, и клање, и крв, и курци, и силовање бебе, нека, али зашто, ооо заааштооо СРПСКИ филм, шта ће свет рећи, зар смо сви ми Срби овакви, јаооо кукуууу!?!!“ Od te rulje bar polovina nije ni pogledala film nego seru po internetima na osnovu onoga što su o tome pročitali po forumima i tabloidima.
Ali, kad je već tomu tako, gde je sad ta ista патријотска србска руља, da se digne kuka i motika na Olega: jer kako je smeo da film u kojem su SVI odreda likovi i likinje pokvareni, sebični, lažljivi, pokvareni (ako ne računamo doslovno retardiranu devojčicu i njene drugare iz škole za „posebnu“ decu) nazove OTADŽBINA?!! Pa zar je ovo otadžbina naša, iz hit pesme „Volimo te, otadžbino naša“ iz svete 1999.? Ova parada nakaza? Ovaj atrocity exhibition? Ovaj BB ŠOU? I gde su bili napadi tipa: „Шта је требало Глоговцу да игра у овом антисрбству, срамота, никад више нећу да гледам ниједан његов филм!“?
Zašto dvostruki standardi, braćo? Ah, da: prema zvaničnim podacima, ovaj film je imao ukupno oko 2.500 gledalaca u Srbiji, i to računajući premijeru u Sava Centru, na FEST-u. U prevodu, osim kolega, drugara i rodbine, ovo je u bioskopima videla još samo šačica naivnih žrtava. Izgleda da čak ni hronično neprobirljiva domaća publika, barem kad je u pitanju proizvod zvani „Srpska kobasica“ aka „Domaći film“ (odnosno, mnogo brašna, mnogo masti i hrskavice, mnogo soje i tucane paprike, u plastičnom crevu) nije progutala ovu konkretnu „krajku“!
Halo, OTADŽBINA zove!
Narod: ... (šum vetra, plastične kese šušte, zrikavci)
            Mislim, u redu je da film bude retardiran, to se u poslednjih četvrt veka ovde podrazumeva, ali fuck, ta retardiranost – uz sva svoja nespretna umetničarenja i sav svoj neizbežni treš – mora da ima barem minimalni entertejment velju! Eno, prvi mi na pamet pada ĐAVOLJA VAROŠ, ali praktično i većina tupačkih domaćih filmova može se pohvaliti da u sebi ima bar 5% nečeg trešozabavnog, a ovo kilavo mrsomuđenje, ovaj asinematički aestetski pobačaj, ovaj skullfuck od „filma“, ovaj izmet razmazan po objektivu kamere pa slikan skoro dva sata ne dobacuje čak ni dotle.
            Ali nije sve samo do antitalent-Olega, nemojmo zaboraviti tekst koji mu je napisala žena, MM, koji je krcat budalaštinama.
            Kako i zašto su se komšije na Kosovu pobile? Eto, tako, preko noći, u elipsi. Dok si trenô...
            Zašto si natrpala antiradnju ovolikom gomilom degen-likova čija srodstva i odnose čovek teško može pohvatati (ko je tu kome ujka, ujna, teča, zaova, zet, pastorak, deveričić...), a i da može, nisi mu dala nikakvu motivaciju da se tim zaludnim raščivijanjem bavi?
            Koja je, tačno, poenta korišćenja mentalno defektne devojčice? Da li ona nekako simbolizuje „ožiljak“ one traume s kosovskog početka? Ali ne, ona je takva bila i pre eliptičnih zločina, videli smo je u prvoj sceni. A ako je bila takva i ranije, kakve onda njeno stanje ima veze sa ovim postkosovskim ciklusom tih „Kosovara“ u Beogradu?

            Koje je značenje karakternog luka Jugodrvo Vuka, od osvetnika-mas-ubice, preko pokajnika što tihuje u nekom manastiru, do pedo-ujaka koji otima ovu „usporenu“ curu i vodi je na Kosovo (sasve jagnjetom u naručju joj)? Da li u tome treba da vidimo nekakvo simbolično iskupljenje i povratak korenima i otadžbini i Jagnjetu Hristovom, ili bolesno-kriminalni čin bez ikakvog smisla i značenja? Ili mizantropski prikaz toga koliko su se Srbi odrodili i od Boga i od roda i od Kosova i od Otadžbine?
(I kako, tačno, 2010. godine, ovaj bivši vojnik VJ, uspeva da bez problema uđe na Kosovo, kao da u međuvremenu nije metnut nekakav „administrativni prelaz“, sa šiptarskim graničarima? Sve i ako njegova VJ prošlost nekako nije u njiovom kompjutoru, kako su ga pustili da preko granice prenese živo jagnje? Pitanja se množe poput muva govnjara oko – govneta...)

            Šta se htelo reći scenom u kojoj mentalno defektna deca (real deal a ne glumci!) reinterpretiraju Hristovu Poslednju večeru? Zicer na zicer, prvolopta na prvoloptu, pa na kub: kliše (retardi) u najotrcanijem, instant-prepoznatljivom prizoru... ali šta s tim?

            ŽIVELA MATURA!
            Zašto film pred kraj naprasno opet pređe u crnobelo, na prilično proizvoljnom mestu (nakon što Vuk otme curu, ali pre nego što stignu na Kosovo ravno: dakle, crnobeo je i u scenama s drugim likovima, svuda po Beogradu)?
            Na kraju, ali ne najmanje važno: sve i da progledamo kroz prste faličnoj „dramaturgiji“, sve i da oprostimo neoprostive non sequitur replike i brda trivijalnosti, i da se ne žestimo što film izgleda tako bedno i gnusno, i ne ljutimo se na uglavnom ok glumce kojima je dato da interpretiraju imbecilan tekst (mada Nada Šargin povremeno toliko šmira da je trebalo da je preimenuju u Nada Šmirgin) 
– ono što se apsolutno nikako ne može opravdati jeste kriminalni čin zlostavljanja životinja, tačnije: malih maca!
            U jednoj sceni likinja vidi odbačenu torbu sa nekoliko malih mačića i reši da ih ponese kući. Unese ih u kola. Zapazi: „Smrde.“ Reši da ih baci. Što i učini: izbaci ruku kroz prozor kola, i njih male nejake slabašne u torbi zafrljači metar-dva iz kola na beton.
            Sve to u jednom neprekinutom kadru: vidi se kako baca torbu, kako ova pada na tvrdo, i zatim, bez reza, kako u njoj nešto mrda, i jedno mače proviri napolje.
            Oleže i Mileno, sve i ako vam nikad ne bude suđeno za aestetski zločin zvani OTADŽBINA, za ovaj ničim izazvani tretman malih mačića zaslužujete da gorite u paklu, stoko bezdušna! Tim pre što se ovo moglo raskadrirati tako da u jednom kadru vidimo bacanje torbe (u kojoj su neki mrtvi predmeti koje ne vidimo), a u drugom, kad je torba već na zemlji, mačiće kako izlaze. Ali ne, stoku je mrzelo da snima u dva kadra ono što je mogla u jednom, mačići ili nemačići! I tim bezdušnim, okrutnim činom „umetnik“ smesta podriva bilo kakvu „poruku“ ili „poentu“ koje je mislio da ima ovom „studijom iz okrutnosti“, jer na delu pokazuje da je isti toliki neosetljivi ološ kao i polusvet koji opisuje.
            Eto, ako vas je ovaj moj rivju napalio da se smesta počastite Ghoul-osveštanim NAJGORIM FILMOM KOJI POSTOJI, samo izvolte, imate ga celog na Jutjubu pod (I kid you not!) naslovom: „Novi domaći film Otadzbina obavezno pogledati!!!“ Aha, OBAVEZNO!!! Evo OVDE.
            Za vas Seka-Perse svilenih stomaka, za vas koji ne možete muški da istrpite patnju, bol, muku, gnusobu i banalnost nepuna dva sata (sat i pedes!), skrećem vam pažnju na DVE totalno prajsles scene koje MORATE pogledati, makar i van konteksta.

            1) Neverovatni frikaut Nade Šargin u mesari: pustite film počev od 38. minuta, pa gledajte iduća 2-3.

            2) Antologijski frikaut-meltdaun Glogovca, kome ni zlatni sat na ruci, ni Tozovac na televizoru dva-sa-dva ne donosi sreću, pa usred ručka naprasno zavapi: „Pa šta je ovo bre, što ovo ovako?... Što sve bre OVAKO?!“ A Vukodrvo ga teši: „Neka, zete, neka...“ Gledajte počev od 71. minuta.
            Na kraju, u duhu višeglasja, multikulturalnosti, multietničnosti i ostalih multi-kulti sranja, skrenuću vam pažnju da postoje i drugačija mišljenja od moga. Na primer, u izvesnim krugovima cenjeni Muharem Bazdulj – koji je meni, iskreno, oduvek nekako smrduckao – napisao je panegirik ovom zlodelu, u kojem Olegov abortus poredi sa Bodlerom, Bergmanom, Dostojevskim i – Kafkom!
            Kaže: OTADŽBINA JE JEDAN OD ONIH FILMOVA KOJIMA ODGOVARA ONA KAFKINA FRAZA O UMETNIČKOM DELU KOJE JE POPUT SEKIRE ZA ZAMRZNUTO MORE U NAMA!
            Kaže on i svašta nešto dijametralno suprotno od svega što ja rekoh gore, što je meni treš njemu je zlato, što je meni govno njemu je ćevap, pa eto, obogatite svoj um tim mudrolijama i uvidima, tom minucioznom analizom kakvu može da potpiše samo neko ko je ili 1) plaćen, ili 2) ortak, ili 3) fundamentalno estetski slep, ili je možda sve troje. To njegovo razduševljavanje stoji OVDE.
            Ja primih ovaj metak umesto vas, i spasih dušu svoju, a vi kako oćete.
            Samo ću, za kraj, po ko zna koji put, ponoviti maksimu: onaj ko ima nešto da kaže protiv Eda Vuda, Ala Adamsona i Dejvida Dekotoa nikad nije gledao dvajesprvovekovne bisere žanra „domaći film“.
            A kome ni posle ovog nedela nije jasno zašto se Acin i Spasketov film zove SRPSKI FILM, preporučujem da se inhalira nad sabranim delima Muarema Bazdulja.

            PS: Po pitanju mog rejtinga. Najmanja fizički moguća ocena za neki film kod mene nije jedan (1), nego je nula plus (0+). Nula bi bila, npr. friz frejm slika govneta u neprekinutom trajanju od 110 minuta. Ovaj film je jednu nijansu iznad toga.

         PPS: I pre nego što mi neki pametnjaković rekne: "Zašto gubiš vreme ovakvim đubretom, ovo nije vredno ni gledanja ni pisanja!", evo odma da odgovorim: Oleg i njegovo zlodelo su paradigma; kao pojedinac i  njegovo nedelo ne bi me zanimali, da su izuzetak, ili nebitni isprdak, fusnota, redak zver. Alli morali su se ovde naći zato što 1) oličavaju širu sliku od sebe samih, 2) predstavljaju vrstu filmova koje FCS i država, preko Ministarstva, REDOVNO podržavaju, našim parama, i što je najgore 3) moje nominalne kolege, filmski "kritičari", ćute i trpe, a nekima se ovo čak i sviđa! Da je bar neko od njih ocrnio ZLO ovog filma, ne bih se ja njime baktao, samo bih vam dao link. Ali linka nema. Ovo zlo mora da se ogoli, i taj goli ručak, to vam je ovaj gore tekst. To vam je na vrhu viljuške: smućkao Oleg i MM, platio FCS, iz vašeg džepa. Ghoul objasnio. Jer neko mora, i izgleda to je moj križ...

        SSS: Inače, MM je profesorka filmskog scenarija na FDU, a u istoj toj prestižnoj instituciji Oleg predaje režiju... Just sayin'...