izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 27. јануар 2022.

SCREAM (2022)

*** 

3

 

            Peti po redu VRISAK (mada, bez rednog broja u naslovu, i dugih 11 godina posle prethodnog, četvrtog) prilično vešto izbegava mnoge zamke neizbežne jednom tako odocnelom nastavku franšize, i nudi više zadovoljstava i kvaliteta nego što bi se iz te davno isceđene drenovine očekivalo.

            Mnogo je potencijalnih problema inherentnih samom konceptu: pre svega, za VRISAK bi se moglo reći ono što je Karpenter oduvek govorio povodom NOĆI VEŠTICA – tu, posle prvog dela, nema više priče! Sve što je s tim konceptom imalo da se uradi, urađeno je, i to superiorno, u prvom delu. Kraj. Haug! Sve posle njega je čisto komercijalno-uslovljeno prežvakavanje i repriziranje. 

Karpo je očuvao deo svog ugleda i rediteljskog digniteta time što je odbio da bude režiser nastavaka, ali je ipak i priznao da voli parice dovoljno da ga ubede da sroči scenario za NV2, da komponuje muziku i još ponešto sitno tu i nadalje, dok je Krejven pristao da režira i nastavke VRISKA, iako mu je bilo jasno ono što i Karpu – ti „nastavci“ zapravo su, isto kao i „nastavci“ FINAL DESTINATIONA, strogo gledano, rimejci.

            Serijal VRISAK je, dakle, od te činjenice pokušavao da pobegne uvodeći sve više i više META momenata, sa kulminacijom u 4. delu – bacite oko na moj rivju tog filma OVDE, da se ne ponavljam sad. Peti deo shvata jednu veliku istinu: prvi VRISAK (1997) je bio uspešan zato što je pružio savršen balans 1) simpatičnih, prijemčivih likova (i odličnog kastinga), 2) živahno i nadahnuto insceniranih slešer set-pisova i 3) meta-žanrovskih, postmodernističkih, autoironijskih, citatnih momenata. 

U daljim nastavcima taj balans više nije bio moguć: delom jer su neke zabavne likove pobili u prvom delu (i nasred drugog), a delom jer ih nisu zamenili jednako zabavnim novim, u nastavcima; delom jer je i na nivou scenarija i na nivou režije bilo sve teže biti nadahnut sa tako svedenom premisom (zašto bi neki novi ludak, ili par ludaka, koristio isti kostim i masku i isti modifikator glasa, i zašto bi i dalje jurio baš Sidni?), a delom zbog vanfilmskih okolnosti (streljana u školi Kolumbajn 1999. i posledična medijska hajka na nasilje na filmu koja je izbila zube iz ugriza američkih horora tog doba); 

delom, napokon, i zato što treba biti užasno pažljiv i odmeren sa meta momentima da ne podriju žanrovski efekat i ne svedu sve na autoparodijsko samocitiranje i namigivanje publici, a nauštrb vezivanja za likove i dešavanja i udubljivanje u saspens. Jer kad ti skoro svaki lik bude zapravo hodajući kliše koji ide okolo znajući da je kliše i PRIČA sam sa sobom i sa publikom o tome šta se očekuje od takvog tipskog lika, onda ode strava i napetost kroz prozor! Zbogom hororu, zdravo eseju/tirado!

Kako je novi VRISAK popravio stvari? Kažem stvari, ne stari! Redom: 1) uveo je par ljupkih, simpatičnih novih likova; 2) vratio je dušu i prijemčivost onim starim, koje smo gledali kako rutinski, na autopilotu, idu kroz kretnje u ranijim nastavcima; 3) smanjio je napadna meta naklapanja, mada i ovde imamo obaveznu scenu u kojoj neko zaustavi radnju i kaže „E, stanite sad malo, da vam objasnim pravila“ – ovog puta se objašnjenje tiče upravo ovoga što novi VRISAK jeste, odnosno „requel“: nešto između „remake“ i „sequel“. Nit je ovo baš peti deo (nastavak), niti je zaista reboot/remake, nego i jare i pare, i staro i novo, ali ne previše starog tako da bude otrcano, i ne previše novog pa da se pobune fanovi…

U uspehe ovog filma spadaju sledeći kvaliteti: najbolja uvodna scena posle 1. dela (i najsimpatičnija akterka), solidni likovi za koje nas može biti dovoljno briga da ih ne posmatramo samo kao topovsko meso nego čak, možda, da se u ponekim scenama molimo „nee, ne njega/nju!“, solidna motivacija za povratak starih likova, nepredvidivost, neprestana intrigantnost i zabavnost, i sasvim prijatan dašak svežine u nečemu što je, ipak, budimo realni i iskreni, PODGREJANI (PRVI) VRISAK. Ali prilično dobro podgrejani!

Šta mi užitak kvari? Pa, uglavnom stvari koje su neizbežne. Npr. škripi (ne)plauzibilnost u tome da par ludaka (uvek je par!) po jebeni PETI put spopada Sidni i njeno okruženje, a škripi i motivacija za to. Veoma je to nategnuto, da to najblaže kažem. Pošto je ovo „requel“ a ne „retcon“, to znači da se ne brišu zbivanja iz ranijih delova, nego se sve to izdešavalo (čak imamo i prenet sporedni lik pajkanke iz 4. dela), a eto, dešava se i po peti put. Čujem, pošto je ovo zaradilo grne pare, da će se desiti i ŠESTI put, dogodine. Good luck with THAT!

Scene ubistava mogle su biti maštovitije: odavno je bio Kolumbajn, današnji horor je opet slobodan da proliva krv, nema potrebe za ovolikom suzdržanošću, ne samo u smislu količine krvi (ona još i prska i šiklja solidno) nego pre svega načina na koji se ona proliva. Moglo je to brže, jače, bolje, naprednije!

Oslanjanje na prvi deo se, pred kraj ovog filma, od omaža i ljupke posvete pretvara u skoro bezočno parazitiranje i prepisivanje: opet na kraju žurka, opet u istoj onoj kući iz prvog dela (!), opet dvoje ubica, opet silazak u podrum po piće, opet gledanje filma na TV uz „Gledaj iza sebe!“ meta-meta-meta, opet u kuhinji „sad ćemo da se uzajamno blago iznabadamo kako bismo, mi, ubice, delovali kao žrtve“, opet naglo vaskrsenje ubijenog ubice i još nagliji metak u čelo od strane junakinje, opet… itd.

OK, delom vam ovo otpisujem i opraštam na šarm i zabavnost, ali samo još ovaj put! Nemojte da bi vam se ponovilo! A bojim se da hoće. Evo, demantujte me dogodine, kad izađe rikvelov sikvel sa svojim „novim“ pravilima za kuvanje čaja iz kesice koju ste već pet puta stavljali u ključalu vodu…

 Za kraj, imam problem i sa nečim što se zbiva usred filma, ali to je SPOJLER, pa skrivam crnim slovima: ne gledaj ovo dok ne pogledaš film!

 

SPOJLER: Usred ovog VRISKA ima scena koja je toliko uvredljiva uvreda (sic) za pamet gledalaca, odnosno toliko LENJA, toliko neubedljiva, da mi je neverovatno da je iko ovo dopustio da prođe fazu prve ruke scenarija, a kamoli da je ovo snimio i pustio u bioskop.

Naime, neubedljivo sranje počinje još pre te scene. Prvo zagine pajkanka iz 4. dela tako što je halovinski maskirani ubica zakolje usred bela dana, napolju, ispred njene kuće, naočigled mogućih prolaznika, dok okolo već trešte sirene grdnih policijskih kola koja hitaju u pojačanje i nalaze se jedan blok dalje. Pa jbt, jedno je da si LUD, a sasvim drugo da si GLUP, da ovoliko čačkaš mečku.

Na to slabo uverljivo sranje (kolješ policajku usred dana! skoro na ulici!) dodaje se novo: otkrivamo da je, protivno svim pravilima službe i propisa, bez trunke profesionalnosti, pajkan zadužen da dežura ispred bolničke sobe sa već napadnutom likinjom, kako bi je štitio od novog napada, samoinicijativno (!) napustio svoju poziciju i došao da vidi pred kućom ubijenu koleginicu! Pa jebo te bog, to ni u Srbiji ne znam da li bi neki pajkan uradio, a kamoli u ipak uređenoj Americi!

Ali ove dve zamerke su na nivou sitničavog cepidlačenja u poređenju sa sranjem koje nas čeka u bolnici: jer, kad naši glavni likovi odu tamo, svesni da je curica od strane policije ostavljena sama samcita na nož ubicama, oni zateknu POTPUNO PRAZNU BOLNICU! Jedan čuvar leži zaklan na podu, i to je to. NIGDE dežurne sestre, nigde lekara, a kamoli pacijenata! Apokalipsa! OMEGA MAN! Ama baš nigde nikoga! NIĐE VEZE!

Ovo nije čak nije neka „how convenient“ situacija gde možeš da kažeš „OK, ovo nije baš mnogo verovatno, ali postoji 1% da se nekako ipak desi, spletom vrlo vanrednih okolnosti“. NE, bato, ne postoji taj splet okolnosti, i nema ni 1% šanse da bolnica, makar ona bila i tek skromna bolničica u nekom malom amerikanskom mestašcu, usred dana, bez ikakvih vanrednih okolnosti, bude POTPUNO JEBENO PRAZNA da tu može neki maskirani lik da upadne i jurca po hodnicima i kolje naše likove, a da nema ni sestre ni doktora ni pacijenta da odnekud iz neke sobe ili hodnika navire i podviknu: ALO, BRE, TIŠINA TAMO, IMA OVDE I DRUGI BOLESNI LJUDI!

A kao kruna tog sranja, postoji i sranje UNUTAR ovog sranja – i spojler unutar ovog spojlera!

Jer, baš u toj sceni, u bolnici, ima da zagine naš dragi stari Djui! Ne ono kao, ubodu ga u stomak, ali preživi („It’s just a flesh wound!“) – nego bude ubijen načisto, skroz, namrtvo! (Uzgred, velika je količina likova koji u ovom filmu budu izbodeni u stomak, a to ipak prežive, a neki čak i par dana potom hodaju, trčkaju okolo kao da im je neko samo kožu malko zagrebao, a ne rasekao pola utrobe!)

I usred te neubedljivo prazne bolnice, Djui pogine na jezivo neobjašnjen način: elem, on uspe da saspe jedno 5-6 metaka u maskiranog ubicu i ovaj se skljoka u neko razbijeno staklo. Djui isprati ekipu iz bolnice, ali se vrati da ovoga dokusuri. Što je sigurno – sigurno! Kad tamo, a ono međutim! Na staklu nikoga, on zvera s pravom u čudu, a ubica mu iza leđa, raspori ga od učkura do bijela grla… Dobro, ajd to i nekako, samo da nam je film, najbolje tad, ili barem kasnije, objasnio: kako je ubica preživeo te metke u svom trupu? Da nije možda nosio pancir sa sobom u sve akcije? A sve i da jeste, iz te blizine ni pancir ne pomaže!

Dakle, ubiše jednog od glavnih likova serijala („legacy character“, kako se to danas zove) u sceni ovoliko LENJO i NEUBEDLJIVO koncipiranoj! Pa, jebi ga, ako su već hteli ovoliko da jedu govna, ovoliko kvarno da varaju narod nemotivisanim, apsurdno (ne)osmišljenim scenama, trebalo je da ladno uvedu natprirodnog ubicu ili ubice: mogli su Lilard i Urlih iz grobova svojih zamrlih karijera da ustanu, kao zombi-Džejsoni, otporni na metke, na sekire, na staklo, na sve… Više bi smisla imalo nego OVO…