izabrana dela

izabrana dela

петак, 07. мај 2021.

GUL GOVORI SA VRHA PROKLETIJA

 

Sajt posvećen fantastici, Autostoperski Vodič Kroz Fantastiku, imao je juče ekskluzivu: prvi moj intervju na temu novog romana PROKLETIJE!

            Podsećam da se još uvek možete pretplatiti na ovu moju knjigu – svi detalji o tome šta je uopšte ovaj roman i o čemu je, te kako ga kupiti, nalaze se OVDE.

            Sažetija i preglednija verzija toga izašla je na sajtu Art-Anima, koji takođe najtoplije preporučujem svakome ko želi da bude ispravno i pravovremeno obavešten o svemu relevantnom na polju fantastike (pa time i horora) kod nas. Tu verziju imate OVDE. Otidite tamo zbog ovoga, a ostanite zbog drugih vesti i članaka…

Bekšinjski

            Intervju sa mnom je izvorno bio objavljen OVDE: bacite oko na sajt, možda nađete još poneki članak ili rivju koji će vas zanimati!

            A sada, pronicljiva i stručna pitanja by Dejan Sklizović i odgovori by Dejan Ognjanović, mogu se pročitati i ovde, ispod.

            Uzgred, odmah da kažem da smo za blog The Cult of Ghoul obezbedili i jedan ekskluzivni intervju s Dejan Ognjanovićem, gde će samo nama otkriti sve ono što u donjem intervjuu nije. Coming soon…

I veliko hvala fanovima, obožavaocima, poštovaocima, kultistima - koje je najava mog romana inspirisala za neke izuzetno kvalitetne i sasvim upotrebljive varijante korica!

FAN ART by Uroš Ristivojević

 

 

GUL GOVORI SA VRHA PROKLETIJA

 

 

Sklizović: Tvoj treći roman samo što nije ugledao svetlo dana i meni je jako drago da, u trenutku našeg razgovora kreće i pretplata, a uskoro će ljudi moći i da uživaju u čitanju. Pre svega, čestitam na nastavku spisateljske karijere, naročito jer to radiš u najboljem žanru na planeti.

 

Ognjanović - Pre svega, hvala na pominjanju nekakve moje „karijere“, mada je to preozbiljna reč, i nisam siguran koliko je primenjiva za nekoga ko ne živi od svog proznog pisanja, i čiji su romani češće izlazili kao samizdati nego kao izdanja tzv. oficijelnih izdavača. Konkretno, takve izdavače imali su samo 1. izdanje Naživog (niška Prosveta, 2003), dok sam druga dva izdanja tog romana objavio sam (2010. i 2019) i 2. izdanje Zavodnika (novosadski Orfelin, 2015), dok sam njegovo 1. izdanje objavio sam. Sada, u svojoj 48-oj godini, odnosno u 18. godini moje tzv. karijere proznog pisca, ja treći roman takođe objavljujem sam, kao samizdat. Ne žalim se zbog toga: da mi to ne odgovara ne bih to tako radio, samo kažem – „karijera“ mi zvuči kao nešto iz paralelnog, normalnog i pristojnog univerzuma, a ne iz ovoga u čemu sada jesmo.

 

FAN ART by Toni Tošić

 

Sklizović: Da li su turbulentna i nesvakidašnja dešavanja za vreme kojih si pisao bila katalizator kreativnog procesa? Jasno mi je da su Prokletije jako star koncept i verovatno si imao rešene sve bitne stavke pre pomenutih dešavanja. Koliko su težina i apsurdnost situacije u kojoj smo se svi našli promenila (ili, nije?) tvoj pristup pisanju?

 

Ognjanović - Ukratko, nije. Bar ja ne osećam da je Kovid-19, od milja (mada neprecizno i netačno) Korona ikako uticala na moj kreativni proces. Naravno, ostavljam eventualnim proučavaocima, ako ih bude, da se time bave i da, možda, nalaze tragove toga u mom tekstu. Ja sam veći deo romana odavno zamislio, i posle predugog odlaganja i čekanja da u meni sazri, i da okončam sva istraživanja, bio sam isplanirao da ga pišem u drugoj polovini prošle godine još pre nego što je iko i naslutio kakvo će nas vanredno, globalno stanje zahvatiti. Recimo, svestan sam da je Kovid kriza u svetu dovela do neverovatne poplave rukopisa: zatvoreni ljudi sedeli su u kućama i pisali, i neki veliki izdavači su još pre polovine ove godine zamandalili svoje kapije za primanje novih rukopisa, jer su za nekoliko meseci dobili onoliko koliko inače dobiju za godinu dana. To je ta Kovid skribomanija. Moje Prokletije nisu deo toga. Čak ni činjenica što mi roman ima skoro 400 strana (a to je vrlo netipično za mene, prethodna dva su imala 215 i 250) nije rezultat toga što sam, kao, imao višak vremena s kojim nisam znao šta ću, pa sam pisao preko svake mere, da to vreme ubijem – nego zato što je to oduvek bilo zamišljeno kao priča epskog zamaha, sa više likova, lokacija i događaja nego u mojim ranijim romanima.

FAN ART by Uroš Ristivojević

 

 

Sklizović: Voleo bih da nam kažeš nešto više o setingu Prokletija. U Naživo si se jako dobro poigrao sa simbolikom Kosova i uspeo da iz ustajalog diskursa generišeš autentičnu balkansku stravu. S druge strane, mislim da si jako nadahnuto opisao učmalost i indiferentnost urbane niške sredine. Da li si u Prokletijama nastavio da u tom maniru tretiraš seting, kao posledicu delovanja sila urbane i regionalne entropije, ili si se (ako je suditi po naslovu) ovog puta pozabavio nepatvorenim zlom koje vreba u prirodi i voli pejzaže koji većini nisu bliski i ne zavise od društvenih tokova?

 

Ognjanović - Seting je ključni element horora. Dobro odabrani ambijent, živopisno i ubedljivo opisan, važniji je i od likova, ili u najmanjem je – podjednako važan. To je spoznaja do koje sam prvo došao intuitivno, ne promišljajući je mnogo: prosto, kad sam pisao Naživo, osećao sam da moram da uhvatim srž tog ratnog a neratnog Niša sredine 1990-ih, tu mijazmu nečisti i gadosti koja zrači i iz novina i iz televizora i iz olupina od ljudi, ali i Prištine, i uopšte Kosova, kao još crnje varijante toga, svojevrsne Interzone… Zavodnik se bukvalno rodio iz ambijenta sela Špaj, odakle mi je majka: dugo vremena sam tražio priču koja bi zasluživala da se baš tu odvija, ali zamisao da se horor potencijal tog poluopustelog sela iskoristi za roman jeze i strave došla mi je prva, pre nego što sam uopšte znao šta će se tamo dešavati. 

            Što se Prokletija tiče, tu je stvar složenija. Neke od važnijih ideja i koncepata imao sam ranije, ali su sve kliknule kako treba, i spojile se gde treba, tek onda kad mi je, posle malo lutanja i traženja lokacije gde treba da bude TO nešto što sam bio zamislio, sinulo da to jedino mogu i moraju biti Prokletije. Zapravo, taj se roman sastoji iz dve skoro jednake (po obimu) celine, u kojima dominiraju dve veoma upečatljive i zastrašujuće lokacije. U prvom delu centralna je Psihijatrijska bolnica u Toponici, ali sa nekim bitnim paralelama između nje i urbanog Niša, doslovno centra grada, Ulice Pobede. Tek u drugom delu romana stiže se na Prokletije, na drugu dominantnu lokaciju. O međuodnosu i simbolici i vezama između ta dva mesta, jednog urbanog, ili barem vezanog za civilizaciju i društvo (i njegovo naličje) i drugog prirodnog, ali ne baš sasvim netaknutog – nije red da ja govorim. Nadam se da će biti kritičara i analitičara koji će se time baviti, jer te paralele i konotacije veoma su bogati i inspirativni.

 

 

Sklizović: Interesuje me tvoj odnos prema karakterima u Prokletijama, u odnosu na prethodni roman. U Naživo imamo Dejana koji je skoro pa nemi svedok društvenog apsurda, potpuno posvećen traženju smisla u stvarima koje mogu da učine da se čovek oseti živim usred devalvacije svih vrednosti. Bez spojlera, zanima me kako si ti video Dejana, toliko godina kasnije? Da li je unutrašnja dinamika njegovog lika značajnije promenjena nakon volšebne inicijacije i susreta sa drevnim božanstvom?

 

Ognjanović - Ovde se od mene traži delom da analiziram sopstveni roman, što nije baš na mestu, a delom da spojlujem ovaj najnoviji. Ipak, ne želim da izbegnem odgovor. Recimo da je Naživo jedan mladalački, „angry young man“ roman, ljut, besan, pankerski u izvesnom smislu, bezobrazan, drčan, provokativan, bez zadrške. Takav mu je i glavni lik, koji je ujedno i narator: mladić od 22 godine koji hoće da jednu ekstremnu situaciju otera do njenih krajnjih instanci. On je tu svesno koncipiran kao samotan: nema ni devojku ni bliske prijatelje, sam se otiskuje u svoju potragu… Prokletije su roman jednog, nadam se, zrelijeg autora, koji nije izdao „stvar“ u smislu žestine i beskompromisnosti, ali ipak govori iz vizure starijeg, iskusnijeg čoveka, kroz lik jednog drugog protagoniste, koji u romanu ima 42 godine. Iako njega zatičemo u samoći, on zapravo jeste bio, i opet će biti deo jedne zajednice, i neće se sam samcit boriti za spoznaju koja je samo lična, individualna, nego je lik koji svoje ostvarenje pokušava da ostvari u zajednici, sa grupom ljudi… Što se tiče Dejana iz Naživo, njega ćemo videti i u Prokletijama, ali šta je od njega ostalo, u šta se pretvorio i odakle govori – to neka zainteresovani sami otkriju, jer inače – gde je zabava, a gde uživanje ako vam ja sad sve otkrijem?

Bekšinjski

 

 

Sklizović: Upadljivo je odsustvo ženskih likova u Naživo. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da je Zbirka ustvari glavni ženski lik i da je Dejan posvećen ženskom principu koji nije otelotvoren, ali je prisutan u smislu sadržaja Zbirke. Deluje kako se u Naživo itekako radi o dejstvu ženskog principa, s obzirom na simboliku pasivnosti, trpljenja, pre svega – razumevanja kroz patnju. Sve sami okultni momenti pripisani delovanju htonskih sila koje su ekskluzivni atributi Boginje. Da li je tretman ženskih likova u Prokletijama promenjen i da li možemo da očekujemo da se pojavi i otelotvorenje Zbirke?

 

Ognjanović - Žene i ženskost i simbolika Žene su apsolutno ključni i sveprisutni u Prokletijama: postoje i važni ženski likovi, protkana su i pitanja vezana za život žene na Balkanu, ali i na simboličkom planu je ono što je vezano za Veliku Majku centralno za značenje dela. Pitanja htonskog i apolonskog u srži su Prokletija, i bez obzira što za glavne junake imam grupicu mužjačina, vojničina, boraca, oni sa svojim puškama i bombama odlaze, zapravo, sve dublje i dublje, u okrilje Majke… i Materice… Ne bih ovo dalje elaborirao, za sada, kako ne bih pokvario uživanje u čitanju… A Zbirka će imati svoju novu inkarnaciju, i uopšte, na mnogo načina Prokletije su nešto kao reimaginacija Naživog, sa drastičnim izmenama, ponegde u dijametralno suprotnom pravcu…

 

FAN ART by Milan Simić

 

Sklizović: Budući da žanrovsko pisanje iziskuje često istančan ukus i jasno razgraničenje između poželjnih i nepoželjnih stvari, da li ti je u tom smislu bitno da održavaš i uvećavaš izgrađenu bazu fanova dostavljajući relativno očekivane stvari, ili smatraš da kreativni proces treba više da bude usmeren na samousavršavanja autora, a tek sekundarno na publiku?

 

Ognjanović - Ovo je, pretpostavljam, retoričko pitanje. Bez uvrede za moje poštovaoce, ali o „fanovima“ uopšte ne razmišljam dok koncipiram ili pišem svoja dela. Razlog tome nije (samo) to što sam ja bezosećajna stoka koju baš briga šta drugi misle (nije baš tako), nego možda i više ono sa čime smo počeli razgovor – to da ja nemam karijeru. Da, recimo, objavljujem za Lagunu, onda mi ne bi bilo svejedno da li će me voleti 3.000 ili 30.000 čitalaca, i naravno da bih, vođen komercijalnim motivima, tj. željom za što većom zaradom, a pod presijom urednika, izdavača, marketinških stručnjaka i ostalih šrafova u toj industriji, težio da napišem roman koji će zadovoljiti prohteve desetine hiljada čitalaca, koji će svima dati ponešto a nikoga neće uvrediti, naljutiti.

Međutim, pošto ja stvaram u okviru kulta od oko 1.500 čitalaca (u toliko primeraka se rasprodao Zavodnik, i sad moramo da spremamo i 3. izdanje), imam slobodu da me baš briga da li ću izgubiti sto ili dvesta njih, ako pomisle da nisu dobili tačno ono što očekuju da im dugujem. To ne znači da nisam svestan očekivanja publike, naravno da jesam, ali ne dopuštam da ona oblikuju šta ću i kako pisati. Recimo, na scenu sam izašao sa tim brutalnim, ogavnim, krvavim pank-porno-okultnim hororom Naživo. Moj naredni roman, Zavodnik, je sve suprotno do toga: krvi i seksa skoro i da nema, bar ne u prvom planu, a sve je u atmosferi, nagoveštajima, izvedeno toliko „ukusno“ da ga mogu bez problema čitati i voleti i oni koji nisu naročiti ljubitelji horora. Sad, Prokletije se više nadovezuju na Naživo nego na Zavodnika: zato, oni koji me poznaju samo po Zavodniku (a ima takvih) možda će biti šokirani nekim ekstremnostima u Prokletijama, ali, s druge strane, i oni koji su čitali Naživo biće, mislim, šokirani time koliko je novi roman različit od onoga što možda misle da su pristup i poetika koje od mene treba očekivati. Ukratko, ne volim da budem predvidiv, sviđa mi se da iznenađujem ljude, da ih provociram, ali da to ne bude samo sebi svrha, nego sa određenom poentom…

 

 

Sklizović: Za kraj, kako si ti zadovoljan krajnjim ishodom Prokletija? Da li postoji neka zanimljiva anegdota u vezi sa nastankom dela koja je upečatljiva za podeliti sa tvojim čitaocima?

 

ovo je radna, zamalo pa finalna verzija korice

Ognjanović - Krenuo sam da pišem Prokletije s namerom da to bude moj Magnum Opus. I kad me baš pitaš za moj subjektivan sud o ishodu – reći ću ti neuvijeno da mislim da sam uspeo. Jeste, neskromno je to tako reći, drugi to nek kažu i bla bla, naravno da to stoji, ali ti si me povukao za jezik. I kad već jesi, podvlačim: ovo je sasvim sigurno moj najbolji roman do sada, a vrlo moguće i od sada pa nadalje, ako ih još budem napisao. Biće teško dvaput se popeti ovako visoko.

            Što se tiče anegdota, ne pada mi na um ništa što bi imalo snagu pančlajna ovog razgovora. Uopšte, nastajanje romana nije bogzna kako spektakularan proces – u ovom slučaju on je donekle takav samo zato što ga nosim u sebi već četvrt veka, i što maltene otkad znam za sebe radim „research“ za razne njegove aspekte. Šta god da sam čitao, ja sam to povezivao sa Prokletijama. Kad god bih se našao u blizini ljudi koji bi mi mogli biti korisni za roman, ja sam ih ispitivao, bilo da su psihijatri, ili samo zaposleni u administraciji ludnice; bilo da su vojna lica ili pripadnici rezervnog sastava koji su učestvovali u ratu na Kosovu; ili da su planinari i avanturisti koji su se naživo lomatali po Prokletijama. Svima njima sam postavljao najluđa pitanja, bez trunke zazora i stida šta će ti ljudi pomisliti o meni, zašto ih zapitkujem tako morbidne i sumanute stvari – a sad će i oni i svi ostali najzad moći da vide zbog čega sam to činio. 

Bekšinjski

 

 

Sklizović: P.S. da obavestimo čitaoce kako mogu do knjige u pretplati i nakon izlaska iz štampe.

 

Ognjanović - Pretplata za Prokletije traje do 18. maja. Tačnije, oni koji mi se jave najkasnije do 18. maja, obezbediće sebi komadić večnosti u spisku pretplatnika na kraju knjige. Naravno da ovu knjigu u tvrdom povezu, na skoro 400 strana, možete pod istim uslovima (900 din + ptt), naručivati i posle tog datuma: jedina razlika je što nakon toga nećete biti među pretplatnicima navedenim u zahvalnicama u samoj knjizi, jer će ona tad već biti u štampi. Knjiga izlazi početkom juna, kada se pretplatnicima šalje, onim redom kojim su naručivali. Dakle, više detalja o Prokletijama imate na mom blogu, ovde: https://cultofghoul.blogspot.com/2021/04/prokletije-pretplata.html Koga je ovo zainteresovalo, i ko poželi da podrži jedan kult samizdat autorskog pristupa, neka mi piše na mejl dogstar666 at yahoo dot com.


понедељак, 03. мај 2021.

EGIPATSKE PIRAMIDE

 


Izdavač: Blum

Prevod: Boris Todorović

Godina izdanja: 2020.

Broj strana: 327

Povez: Broširano

Format: 20 x 13 cm

 

            Jedna od knjiga koje sam čitao u retkim slobodnim trenucima tokom prethodnih meseci, dok sam privodio kraju rad na PROKLETIJAMA, bila je i ova vredna knjiga koju želim da vam preporučim.

            Zvanična najava kaže:

 

Ključno delo nauke o piramidama koje već decenijama privlači pažnju, kako akademaca tako i šire čitalačke publike

Ovo delo svakako predstavlja jedno od najznačajnijih dostignuća na polju proučavanja egipatskih piramida. Već decenijama je nezaobilazna literatura studentima egiptologije širom sveta, ali zbog svog pitkog jezika i logičkog pristupa i dalje je omiljena knjiga i nas običnih čitalaca, zaljubljenika u kulturu i istoriju drevnog Egipta. Ovde su obrađena sva najznačajnija pitanja: koliko faraona je podiglo svoje monumentalne grobnice; kako su uopšte građene piramide; kakvi su bili pogrebni običaji? Uz mnoštvo fotografija i crteža ovo će izdanje svakako zadovoljiti i zahtevnije čitaoce, one koji prvi put žele da se upoznaju sa drevnim piramidama, ali i stručnjake koji su tragali za sistematičnim pregledom jedne tako kompleksne i misteriozne teme koja zaokuplja ljudsku maštu već duže od 45 vekova.“

 

A ja kažem: bilo mi je veoma korisno da najzad pročitam nešto na ovu intrigantnu temu, a da nema ni traga senzacionalizma i neobuzdanih nagađanja. Sve što sam do sada čitao o egipatskim piramidama bilo je, manje ili više, vezano za misterije, vanzemaljce, Denikene, Atlantide, čuda i fantazije, dok su istorija i kulturni kontekst koji je to izrodio bili prisutni skromno, na kašičicu.

Utoliko je okrepljujuće naći jednu ovakvu knjigu, pisanu trezveno, iz strogo naučnog ugla, i to iz pera jednog od vodećih egiptologa svog vremena, poduprtu isključivo činjenicama, faktima, dokazima, a bez maštarija i glupiranja. Istina, ako bi ova stručna, a opet pitka i čitka studija imala neki manji nedostatak, to bi bio ovaj: čitalac gladan misterija – ostaće gladan nakon čitanja, jer za autora ove knjige stari Egipat je široko otvorena knjiga u kojoj on ne vidi veće senke i nejasnoće. A u kontekstu toga nadovezuje se i njegov izluđujuće racionalan, materijalistički odgovor na pitanje „kako su uopšte građene piramide“ (spojler: rampe!). Za moj groš nije pružio dovoljno ubedljivo objašnjenje toga kako su pomerani i uklapani najveći blokovi stena u piramide, od kojih su neki težili po pedesetak tona…

Jedna od glavnih boljki većine knjiga koje su mi padale šaka, a doticale su se i egipatskih misterija, sastoji se u tome da se one 96% koncentrišu na Keopsovu piramidu, a ovim ostalim, ne samo u Gizi nego širom Egipta, nimalo se ne bave. Učinak toga je da čitalac stekne utisak da je nešto tako neverovatno kao što je Keopsova piramida skoro doslovno palo s neba, sletelo iz svemira.

Jedna od glavnih vrlina ove knjige jeste što daje izvanrednu, temeljito potkrepljenu kontekstualizaciju: govori, detaljno, i o ostale dve piramide koje stoje kraj Keopsove (Mikerenovoj i Kefrenovoj), te o hramovima pored njih, a prikazuje i EVOLUCIJU gradnje piramida, od mastaba pa do stepenastih piramiduljaka i piramidica srednje-sitnih dimenzija, sve do Keopsove kao najmonumentalnije, koja naravno dobija veliki prostor.

Učinak ove kontekstualizacije je da se bolje shvate logistički, ali i idejni, religijski i  svetonazorski motivi iza tih poduhvata, a kad se ovi shvate onda postaje jasno da Keopsova piramida ipak nije pala s neba, nego je plod više vekova isprobavanja i ispipavanja tehnologije. Uostalom, već iz sadržaja se jasno vidi struktura i tok ove knjige:

 

PREDGOVOR

UVOD

MASTABE I RANI POGREBNI OBIČAJI

STEPENASTE PIRAMIDE

PRELAZ NA PRAVU PIRAMIDU

GRUPA PIRAMIDA U GIZI

PIRAMIDE V I VI DINASTIJE

KASNIJE PIRAMIDE

IZGRADNJA I NAMENA

 

Jezik je naučnički, ali jasan na onaj predivan način za koji su samo Englezi u toj meri sposobni. Prevod je odličan, a tekst jezički korektan, uz tek poneki tipfeler – nema nepismenosti, nego se samo potkralo 15-ak rokada u kucanju (kad dva slova zamene mesta, kao u primeru 'pirmaide' umesto 'piramide').

Knjiga je ilustrovana velikim brojem fotografija, nacrta, preseka i drugih korisnih crteža i tabela, a kad je to tako, pohvala ide i za odličnu štampu, koja postiže vrhunsku jasnoću i oštrinu fotografija – što kod nas u Srbiji retko biva kad se radi o cb slikama na suvom, običnom belom papiru. Domaće knjige sa cb fotografijama uglavnom izgledaju kao fotokopije, pa je okrepljenje videti oštre i jasne fotke ovde.

Sve u svemu, koga zanima ova tematika, ovo je kapitalna knjiga – nezaobilazna, mada (budući da je izašla još 1947. godine) verovatno ne i definitivna reč na temu egipatskih piramida… ako ćemo takvu reč ikada i dobiti, a da zazvuči ubedljivo. Tako i ovde: uz sva uveravanja dobrog doce, delić misterije ostaje…

 

Ako vam moje reči nisu bile dovoljne (!), prvih 20-ak strana knjige možete overiti OVDE.