ARRIVAL (2016)

 *** 

 3 

            Pre svega, najnoviji SF ARRIVAL o dolasku vanzemaljaca na Zemlju *nije* rimejk istoimenog filma sa Čarlijem Šinom iz 1996. o dolasku vanzemaljaca na Zemlju. Nešto je malo pametniji od njega, mada ne baš toliko koliko misli i želi da se predstavi (i koliko će mnogima izgledati).

            Pre svega, valja istaći da je ovo krajnje redak primer SF filma koji nije niti dosadna arty dramica sa 2-3 glumca u jednom setu, niti je povod za superspektakl-ekstravaganciju zasnovanu na spec. efektima, niti je alibi i maska za neki drugi, zabavniji žanr (akcija, horor, ratni…). Ovo je klasična SF tema (po priči Teda Ćanga, "Story of Your Life", odnedavno i na srpskom, u izdanju Buke) i tiče se prvog kontakta, pa je kao takva više cerebralna nego visceralna, mada pokušava i da gudi po emocijama (više o tome ispod).

            Plot već znate: došli alieni i parkirali svoje međuzvezdane ovale vertikalno (aha! falusoidno!) nešto malo iznad tla na 12 lokacija širom globusa. 

Došli, stali i – ćute. Čekaju. A ljudi, šta će, kud će, popnu im se u te sprave koje deluju kao da su između nečeg tehno-napravljenog, u kakvu stenu isklesanog i – izlučenog iz dupeta džinovske alien-kokoške.

I onda tamo stanu pred nekakvo veliko staklo, kao da su u džinovskom svemirskom zatvoru došli u posetu bratu sa druge planete. Ali ne, ovo je zapravo OK fora, jer alienima treba drugačiji pritisak i atmosfera, pa je to zbog toga. Dobar detalj. Plus, vizuelno naglašava dve strane u „sukobu“, tj. odnosu komunikacije – ono, MI i ONI, i zid između...

            I sad, šta? Šta reći, koju posluku porati – i na kom jeziku? Šta reći ovim povelikim Ktuluovim srodnicima sa po sedam pipaka-pseudopoda koji se rascvetavaju na po još sedam krakova? Phnglui mglw nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn?  

Kako saznati odgovore na ključna pitanja: ko su, odakle su, i najbitnije – dolaze li u miru? Ne, zapravo, najbitnije je: „Šta u tome ima za nas? Nose li nam kakva nova zanimljiva oružja, oruđa, gedžete i džidža-midže?“

            Tu upada naša glavna junakinja, ekspert-lingvistkinja (vrlo dobra Ejmi Adams), sa svojim timom, da ostvari kontakt sa ovim potpunim tuđinima. Uzgred, smesta znamo da je ovo film naučne fantastike kad, još na samom početku, vidimo da ova skromna univerzitetska profesorka sasvim neunosnog jezičkog predmeta (hej, nije ovo ni pravo, ni ekonomija, ni menadžment, gde se vrte pare) stanuje u luskuznoj, super-skupocenoj kućerini sa savršenim pogledom na morsku obalu koja mora da košta nekoliko miliona dolara. Eto, kolege filolozi, jednog dana ćete i vi tako... Najviše za dve do tri godine...

            I onda se dobar deo filma posvećuje upravo onome preko čega se u većini SF filmova prelazi olako: naime, najčešće alieni ili smesta govore engleski (kao što je jedino i učtivo: kad nekome ideš u goste, govoriš njegov jezik!), ili brbljaju neke nebuloze čije značenje ostaje otvoreno („klaatu barada nikto“, sjećate se?), ili ne govore ništa, već puštaju da pogledi i dela govore umesto njih (Gigerov alien).  

ARRIVAL se, dakle, pretvara u mokri san svakog filološkog nerda i nerdkinje, i bar pola filma se posveti pokušajima da homo sapiensi (vođeni pomenutom ženkom) dokuče ehovito brundanje i prtkanje ovih Ktuloida i prevedu ga na naše majmunsko roktanje i groktanje, odnosno da nađu smislen patern u vizualizacijama alien-jezika koje ovi, kao sipa mastilo, ispuštaju u etar i uobličavaju u nekakve mrljave kružnice koje najviše liče na otiske naopačke obrnutih šolja iz kojih je popijena kafa.

            I tako oni gledaju u šolju letnji dan do podne, i gataju dal ova ili ona fleka znači „vidim ti čoveka na kraju puta“ ili „stiže zgoditak idućeg utorka“ ili „neko tebi blizak radi ti o glavi.“ Ili možda: „došli smo da vas zgazimo ko mrave, ali nas zabavlja da vas prvo gledamo malo kako se koprcate, bwa ha ha ha“. Jebi ga, sa tim oktopodolikim Ktuloidima sve je moguće!

            E pa, pošto će uskoro spojleri, za pasus ili dva, da kažem ovde odmah nekoliko uopštenih stvari: ARRIVAL je dovoljno dobar i vizuelno nadahut da zaslužuje gledanje u bioskopu; odlična gluma, kamera i režija, intrigantna priča koja navodi na razmišljanje i možda čak malo neobaveznog ćaskanja posle filma, nekoliko slika koje će vam ostati u pameti i dugo posle gledanja... malo li je?  

Dakle, trk u bioskop, ne gledajte ovako nešto na skrnavim cam snimcima. A kad pogledate, vratite se pa čitajte spojlere koji slede i bave se daljim razvojem situacije, krajem, temama i idejama – te mojim rezervama koje imam prema filmu od kojeg sam ipak očekivao nešto pametnije, dublje i više drugačije nego što sam dobio.

            SPOJLERI: 

SELEKTUJ PA ČITAJ 

TEK NAKON GLEDANJA FILMA!

            Osim prolongirane lekcije iz lingvistike koja zauzima pola filma, u čemu nema bogzna šta pametno – osim za ljude koji se baš nikad u životu nisu zamislili nad jezikom, jezicima, komunikacijom i raznolikim oblicima toga koji odstupaju od utabanih jezičkih paterna popijenih zajedno s majčinim mlekom – ovaj DOLAZAK ne nudi ništa naročito duboko na planu tema i ideja.

            Ispostavi se da su alieni dobri. Da, da, kao što je to Lakobrija odavno govorio: „Oni su dobri! Oni su dobri!“

            Došli su da nam otkriju svoje najveće blago. Gedžeti? Zvrčke? Andrmolji? Aplikacije? Mašine koje rade „Ping“? Ne! Nego svoj nelinearni šolja-od-kafe jezik! A kad njime ovladamo, počinjemo da razmišljamo nelinearno – praktično, i sami ispadamo iz linearnog toka i možemo da istovremeno percipiramo prošlost i budućnost (samo da percipiramo, ne i da putujemo tamo-vamo i menjamo stvari, TERMINATOR- style!).

            I to je baš lepo, ili barem lepo zvuči, dok ne uključimo mozak. Jer, ako to učinimo, onda neke stvari postaju problematične.

            Kao prvo, krajnje je bezveznjački da jedna toliko giga-napredna civilizacija dođe kod jedne tako zaostale kao što je naša, i da onda skrsti ruke (svih sedam njih!), sedne i čeka da divljaci nekako dokuče njihov super-mega-jezik. Takav postupak aliena ne samo što je nadmen i glup nego sasvim predvidivo (kad smo taki kaki smo) dovede Zemlju do ivice III svetskog rata (ako ne i I Međuzvezdanog), 

...zbog vrlo sitnih i lako premostivih grešaka u komunikaciji i prevođenju koje su se mogle izbeći da alieni nisu došli s tim svojim „My way or the highway“ pristupom, odnosno, „Nauči moj jezik ni iz čega, preko noći, ako oćeš da pričamo“. Iz'em ti takve dobrotovore i benefaktore i kosmičke mecene i mentore kad svojim debilnim pristupom za dlaku izazvaše masovno uništenje na planeti!

            Jebote, ako si mnogo IZNAD, normalno je da se spustiš, da ČUČNEŠ do onoga kome se obraćaš, da svoj govor prilagodiš njemu – kao kad pričaš s detetom, recimo. A ne da dođeš trogodišnjem detetu i staneš da mu palamudiš o Hajdegeru, Veberu i Lakanu, pa još na jeziku koji to dete uopšte ne govori, i očekuješ da te ono razume.

            Kao drugo, nejasno je da li je ovaj dar baš toliko lep i fin i koristan i upotrebljiv za ljudsku civilizaciju. On možda dođe ko budali šamar ovoj našoj junakinji – ALI, kako bi izgledao život na Zemlji ako bi svi (ili većina) izašli iz linearnog prostor-vremena u kojima egzistiramo milenijumima i u kojima smo izgradili sve što imamo, i dobro i loše, i na čemu počivaju svi naši modeli bivstvovanja, mišljenja, življenja? Ne bi li takvo „iskakanje“ u masovnom broju izazvalo slom života kakav poznajemo – a nije nimalo očigledno da bi na ruševinama toga mogao nastati nekakav novi, viši, bolji oblik življenja u kojem će svekolike milijarde ljudske stoke gledati budućnost kao na dlanu.

            Svaka čast glavnoj junakinji na tome što vidi da će dete koje tek ima da rodi izrasti u prelepu curicu koja će da umre od retke bolesti, i što reši da je uprkos tome rodi – ako je to uopšte za čestitanje; nisam siguran. Ali mnogi u takvoj situaciji ne bi ni rađali dete ako znaju da će da već u svojim tinejdž godinama da prerano umre. Ili, ajde, to je drastičan primer: ali šta je sa svima onima koji vide da će njihovo buduće dete da izraste u nekakvog skota, bota, mrmota, Vučića, u sitnog dilera, u radnika „Jure“, u Vulina nedobog? Preozbiljne su to stvari da se tek tako odjednom krknu jednoj rasi, jednoj civilizaciji... Stoga je i gorkoslatki hepiend ovog DOLASKA krajnje usiljen i upitan.

            Kao treće, to sa vremenom i izlaskom iz njegovih linearnih „stega“ zapravo pruža priliku za jeftin i narativno nezadovoljavajuć „deus ex machina“. Kad ne zna kako da spreči izbijanje rata između ljudi i aliena (rata izazvanog lošim kineskim prevodom jedne alien fraze! – da ne ulazim sad i ovde što su i u ovom filmu Kinezi i Rusi dežurni potencijalni zlikovci, a Ameri su ti koji dekodiraju šifru, reše stvar, donesu svetski mir i međugalaktičko razumevanje...), naša junakinja virne u budućnost i iz nje joj se javi kineski general koji joj šapne šta mu je rekla/šta da mu kaže telefonom. „Ali ja ne znam vaš broj!“ „Pa evo ti ga, ludice“, kaže ovaj, i pokaže joj ga u budućnosti kako bi ga ona znala sada.  

Možda je nekome ovo strašno pametno, ali po meni ovo je samo besramni plagijat/varijacija fore iz SPACEBALLS kad zli imperator u želji da sazna planove pobunjenika uzme video-kasetu sa filmom SPACEBALLS i premota do željenog mesta. I ne mnogo daleko od onoga u FUNNY GAMES kad junak tog filma uzme daljinski i premota unazad sopstveni film (taj koji mi gledamo i čiji je on antijunak), do dela pre pogibije drugara, kojega tako spase. Mrzeli ste to, je li? Nervirao vas Haneke? A sad vam Vilnev mnogo pametan, a? Pih. A ista fora, samo bezveznije primenjena.

            Kao četvrto, iako film koketira sa Kjubrikom i Tarkovskim, na kraju se ipak spušta na banalni nivo jednog Zemekisa i njegovog (meni neshvatljivo precenjenog) KONTAKTA. I ovde se mega-kosmičke i globalne implikacije i komplikacije zapleta svode na intimnu pričicu jedne osobe. Ovo je lepo primetio Kim Njumen u svom rivjuu: „A slight downside is that, just as Contact crossed the universe so Jodie Foster could hug her dead Dad, this shifts the emphasis away from the truly world-changing events to become yet another fairly standard family story.“  

I mada se motiv „mrtvog deteta“ ne zlorabi ovde na uobičajen holivudski način, na kraju balade, uprkos twistu oko toga (ispadne da je mrtvo dete iz prologa zapravo epilog, da je ceo film anagram, da mu je početak isti kao kraj, da je to nešto što će tek biti...), nije ni mnogo daleko od tog violinskog gudanja u srčane žice. Da budem skroz iskren, mnogo više suza mi je izazvao Gibsonov „ratni“ film nego ova kvazikosmička a zapravo „topla“ i intimna priča (zapravo, ovde mi je suzna žlezda ostala skroz nezagolicana – na fletlajnu sam ispratio celu tu melodramu).

            Sve u svemu, ovo je jedan blago natprosečan film koji u ponečemu dovoljno iskače iz klišea (narativnih kao i vizuelnih) da ga vredi overiti: zbog lepih slika; zbog uverljivog prikaza prvih faza jednog ovakvog događa koji svi priželjkujemo i bojimo ga se; zbog osećaja čudesa, zadivljenosti, misterije, nepredvidivosti, saspensa...; zbog pokretanja intrigantnih pitanja o tome ko smo, gde smo, šta smo i kako se to kaže na alienskom jeziku.  

ALI, samo zato što ne ide najotrcanijim stazama i ne nudi sva prvoloptaška DAN NEZAVISNOSTI „rešenja“ – ne znači da je revolucionaran, originalan, poseban, pa čak, rekoh, ni naročito pametan. Pokušajte da ga zamislite BEZ svih tih naklapanja oko jezika: zamislite isti ovaj zaplet BEZ problema u komunikaciji – da su alieni, koji su nas posmatrali izdaleka, pojmili naš jezik, i smesta nam se obratili na njemu čim su došli na Zemlju. Šta bismo onda imali? Otrcanu pričicu tipa: volite se, ljudi, sarađujte, mi dolazimo u miru i nudimo vam da razorite svoju civilizaciju i način života tako što ćete naučiti naš RINGU-jezik i postati vidoviti. Prc!

            Naravno, jasno mi je da je ovo film upravo o tome – o jeziku, o komunikaciji itsl. Problem je samo što on ništa naročito pametno ne kazuje o tome, nego bi samo da nas zaseni nekakvim mudrijaškim lingvističkim detaljima, forama i fazonima prikladnijim „Politikinom zabavniku“ nego istinskom duhovnom, umnom filmu.

            PS: Dva aliena s kojima, kroz staklo, komunicira naša filološkinja i budući otac njenog budućeg soon-to-be-dead deteta, ovi naši spontano nazovu Abbott i Costello. Prevodilac na srpski (govorim o verziji gledanoj uredno, u bioskopu, u niškom Sinepleksu) ta imena u titlu prepeva u „Betmen“ i „Robin“, valjda sluteći (s pravom) da prosečan srpski gledalac neće znati ko su Abot i Kostelo. Eto ti, pojedi to, Darko Tuševljakoviću! Šta sam ti ja govorio još pre nekih 7-8 godina, a? I još ispadoh zlikovac zbog toga! Who's laughing NOW?!