THE ROAD (2009)

***

3-

izmiče mi poenta ovog filma.

prepuštam svojim manje zahtevnim kolegama da svršavaju nad tim kako ga je dobro vigo odigrao, kako su uverljivo vizuelni efekti primenjeni za slikanje globalno sjebanog sveta, kako je film beskompromisan u slikanju grozote i beznađa (as opposed to some shitty Hollywood postapocalyptic blockbuster) itd. itd.

ok, sve je to tako i sve ja to poštujem.

ali, čemu to sve?

postapokaliptične priče – one dobre, ne govorim sad o italijanskim rip-offovima MAD MAXA i ESCAPE FROM NY - obično imaju nekakav angažman, neku agendu, kao, hteli bi da budu upozorenja. imaju poprilično jasan odnos prema svom vremenu i njegovim problemima. PISMA MRTVOG ČOVEKA, recimo. STALKER (ok, formalno on nije baš postapokaliptičan, al nije baš ni da nije). POSETITELJ MUZEJA. QUIET EARTH. pa čak i 'akcijaši' (and then some!) poput pomenutih sjajnih filmova carpentera i millera. angažman imaju čak i ne naročito dobri filmovi, kao npr. A BOY AND HIS DOG. OMEGA MAN. itd.

THE ROAD neće da se bavi uzrokom uništenja. kao, nije bitno. šta je – da je, sjebalo je svet. sad, ne znam baš šta bi moglo da napravi sranje ovolikih razmera a da nije nuklearno oružje, a opet, prilično je jasno da radijacija u ovom svetu nije nikakav problem, i da to nije to. ovo mi ne deluje ubedljivo. znači, ovo je svet u kome su biljke izumrle, životinje su pocrcale, jedino se još nešto malo ljucke stoke batrga po pepelu pocrnelog i posivelog sveta i uzajamno se kolje do poslednjeg, jer to jedino i ume.

ok, ajde da kažemo da uzrok sranja nije bitan, ovo ili ono oružje, svejedno. možda je to neko novo, tajno oružje koje exterminiše sve živo, a ne pravi radijaciju. možda je ovo zapravo film o pokušajima da se očuva humanost u nehumanom okruženju, kako neki površniji i nezahtevniji rivjueri sugerišu.

ako je zaista tako, mene zanima, zašto se onda ta parabola o humanosti dešava u ovoliko sjebanom svetu? naime, jedan od mojih većih problema sa PUTEM jeste što on predstavlja okruženje toliko totalno sjebano da je tu čak i 'očuvanje humanosti' (šta god taj hippie shit stvarno značio) – savršeno besmisleno. ovo je put bez povratka, ćorsokak. ćao, nema više.

naglašavam: krmak mekartni nam je napisao svet u kome su sve biljke pomrle. nema više šenice, nema leba. nema zelene salate ni kupusa. nema drveća da pravi kiseonik. nema trave. ništa. nema životinja. nema sveže svinjetine, teletine, srnetine, zečetine… poneko pseto, i to je sve. to malo preživelih okreće se kanibalizmu – jer nema šta da se jede! ovo je svet osuđen na propast. nema tu nikakve izolovane arkadije, kupole, podzemnog grada ka kome bi se težilo, koji bi bio neki zalog spasenja. od čega će da žive ovi ljudi za godinu ili dve? ovo je svet bez ikakve nade. kao što reče čarliz teron u jednom trenutku svom mužu, tik pre nego što će da ode u mrak da se samoubije: 'mene će da siluju; tvog sina će da siluju; tebe će da ubiju; a onda će sve zajedno da nas pojedu.' as simple as that. svet je ovaj tiran tiraninu a kamo li duši blagorodnoj!

u nekom maaaalkice blažem okruženju, vigovi pokušaji da sačuva život svog malog kodija mek-fi smita (!) bili bi zaista hvale vredni napori oca da očuva svoj porod. ali u ovom svetu, on pogiba samo da bi klinji produžio muke i još malo ga dodatno podgojio za prvog kanibala, tj. čoveka koji na njega naiđe. u tom i takvom kontextu meni ta priča o 'humanosti' slabo pije vodu. humanost, i svaki drugi smisao, umrli su zajedno sa svetom po čijem lešu ova šačica preživelih migolji.

da nacrtam: totalno odsustvo nade za ovaj svet preživljavanje u njemu čini potpuno besmislenim, baš kao i činove 'milosrđa' – ostavimo golom crnji jednu konzervu hrane, budimo ljudi iako smo stoka. prc. sasvim je druga priča u superiornom CHILDREN OF MEN. i svet tog filma je užasno crn i opresivan, skoro beznadežan. SKORO. ali ipak ne sasvim. i baš taj tračak nade osmišljava i humanost likova i njihovih pokušaja da spasu to jedno novorođeno dete. u PUTU spas deteta ne znači ništa. njemu nema spasa.

nema ovde nekih ideja vrednih pomena. niti složenijih emocija. ne računam jeftine fore sa detetom u opasnosti; detetom koje plače dok mu umire roditelj i slične fore. ok, za pohvalu (umerenu) je što to ovde nije besramno zašećereno kao u tipičnoj holivudskoj šećernoj vuni, ali opet, nije baš ni mnogo daleko od tih izlizanih formula. ako kao parametar uzmete, šta ja znam, I AM LEGEND, i prema tome merite – THE ROAD je maderfaking masterpis i najveći film svih vremena. ako, pak, kao merilo uzmete nešto malo složenije, pametnije, vizuelno bogatije, idejno podsticajnije, filozofski hrabrije i doslednije – kao što je POSETITELJ MUZEJA – e, onda vidite da je THE ROAD ipak jedan američki film, sa boljkama koje uz to idu, čak i kod najboljih predstavnika.

ali ko je zapravo ciljna publika ovoga? oni koji će da ga mere parametrima I AM LEGEND (sa wilom smitom)? i koji će sa projekcije da izađu uvereni da su doživeli jednu 'beskompromisnu' (ne računajući hepi-end) parabolu o ljudskom stanju sa upozoravajućom porukom o tome kuda ide ovaj svet ako se nastavi sa proizvodnjom tajnih oružja koja uništavaju sve živo ali ipak (fala bogu na sitnim milostima!) nemaju radijaciju kao nuspoizvod?

što me vraća na početak ove tirade: koja je poenta sveta ovog dela? ZAŠTO je svet ovoliko sjeban? šta se time htelo? da li ovde postoji ikakva priča, ili je ovo samo vežba iz mizantropije i beznađa koja čak nema muda da bude ni to, nego na kraju sebi prilepi jedan prilično sluzavi niotkuda, iz dupeta izvučeni hepi-end? da li je ovo samo nedomišljena exploatacija osećanja nesigurnosti i zabrinutosti današnjeg prosečnog amerikanca (a i šire), nešto kao torture-porn: apocalypse porn?! i to jedan namerno difuzni, nejasni, neodređeni apocalypse porn u kome se svi valjaju u samosažaljenju i kukanju nad sjebanim svetom, a niko ne daje ni naznake – čekaj, kako, i zašto je taj svet sjeban? koje sile, koji procesi, koje vrednosti, koji postupci su ga doveli dotle? u to se niko ne upušta. valjda je malo mazohizma i malo neke kao mlitave katarze u toj apokaliptičnoj pornjavi dovoljno narodu da se oseti bar malo lepše kad iz tog fiktivnog, bioskopskog čemera izađe u čemer svoje realnosti i zaključi da ovaj stvarni, ipak, nije baš toliko čemeran. još!

P.S: na kraju – zašto, ipak, trojka?

pa, zbog mizantropije i beznađa, for what they're worth. dva sata besciljnog lomatanja po totalno sjebanom svetu, uz mestimične susrete nekih takođe sjebanih polu-ljudi, uz sumornu muziku kroz sumorne pejsaže pod sumornim nebom… nije to bez entertejnment veljua. za naročite gledaoce. kao što sam ja.za razliku od AVATARA, u kome me ama baš nimalo nije bilo briga ni za jednog od onih štrumpfova, ali kome sam ipak morao da dam trojku iz respekta prema tehnici i tehnologiji i nešto malo zabavne akcije pred kraj, ovde su mi likovi bili dovoljno prijemčivi da sam navijao i brinuo za njih (koliko god bila generička i predvidiva dinamika između njih), čak i kameo roberta divala je bio dobrodošlo podsećanje da je taj veliki glumac još uvek živ (i još uvek veliki)…