PISMA MRTVOG ČOVEKA

ПИСЬМА МЁРТВОГО ЧЕЛОВЕКА

aka DEAD MAN'S LETTERS (1986)

KONSTANTIN LOPUSHANSKY

 ***(*)  

3+

zaplet je kranje jednostavan: svet je otišao dokurca zahvaljujući globalnom (nuklearnom) ratu, a to malo preživelih tunja i kunja i lunja po(d) ruševinama i vajka se nad sobom, svetom i bogom. uz uobičajenu dozu ruskog pravoslavnog misticizma dobijamo jedan standardni ruski mračnjački film koji je, ipak, nešto kao tarkovsky-lite. lajt, zato što je nešto siromašniji pregnantnim slikama i idejama od tarkovskog, ali ne mnogo. lopušanski je 'prvi do njega', što bi rekli crnogorci.

lopušanski je nešto sarađivao sa tarkovskim, i taj uticaj se vidi jasno u svakom kadru sve i da o njinoj saradnji ne piše crno na belom na IMDB-u. to je to: sepija tonovi, dugi, statični kadrovi ili spore vožnje po lendskejpu, melanholična intonacija brižne zapitanosti nad time kuda se moderni čovek kreće prožeta dubokim pesimizmom sa tek ponekim tračkom mističko-religiozne vere koja se ne predaje ni u najcrnjem čemeru (ipak, rusu se ne da da bude ateista ili bar agnostik, pa da jebe oca! taj isus im je ušao u krv, u koštanu srž, u mitohondrije i farandole, u DNK, i tu nema spasa ni beganja!).

gl. junak je naučnik, čija žena ubrzo podlegne bolesti izazvanoj radijacijom, a adresant njegovih pisama je njegov poginuli sin. ima tu sjajna deonica u kojoj se dekica priseća svog košmara iz detinjstva, kada ga je plašila velika lokomotiva; a sada mu se čini da je upravo on –svojim izumima- kreirao džinovsku lokomotivu koja je pregazila čovečanstvo: a najstrašniji san mu je onaj u kome na tračnicama vidi svog sina…

nema tu mnogo zapleta u američkom smislu (zaplitanje; subplotovi; twistovi; neprekidno mrdanje); ovo je jedan spor, elegičan, mučan film atmosfere sastavljen od 80' žešćeg beznađa i 6' neke jadne, krhke i polu-jalove nade. tokom tog glavnog dela, profa pokušava da zaštiti autističnu decu od 'eutanazije', pokušava da na crnoj berzi kupi lekove za umiruću ženu, pokušava da s pažnjom sasluša kolege-naučnike u podrumima polusrušenog muzeja dok se upuštaju u dert-tirade nad glupom samoubilačkom ljudskom rasom, pokušava da u vodom polupotopljenoj biblioteci iskopa neke neoštećene knjige (stunning set-piece!) i priseća se same kataklizme i potrage za sinom (koji se nijednom ne prikazuje). i to je to. uglavnom jalovi pokušaji.

vizuelno, skoro čitav film je sepija, smeđe-crn, ali to je ružna, zrnasta, 'prljava' sepija, nije to ona visoko-kontrastirana, oštra i nekako 'lepa' sepija STALKERA, recimo; i to tako i treba. ovo je film o svetu koji se sam sebe oterao u grob, i poslednjim trzajima njegovih obesmišljenih, jalovih, besciljnih relikata. nema tu američkog neobuzdanog optimizma, ono kao: ajde da repopulate the earth, ajde da se koljemo za preostale resurse, ajde da se obučemo u kožu i nitne i ošišamo u mohawke i jurimo po pustinji na motorima… ništa slično. film je, od ovakvih pokušaja, beskrajno realističniji po pitanju stanja uma u kome bi, u slučaju globalne kataklizme, preživeli zaista bili – opsednuti pitanjima ZAŠTO i ČEMU SVE, SADA? utoliko se PISMA… mogu posmatrati kao neka vrsta neformalnog nastavka THE WAR GAME-a petera watkinsa: jednako je mračan i beskompromisan, bez lažne nade i ulepšavanja, maltene dokumentaristički.

međutim, usred te čamotinje nalazi se i nekoliko totalno zabezeknjujućih prizora za koje mi nikako nije jasno kako su nastali. ne znam da li je moguće da rusi, usred 1986-te godine, još uvek čuvaju netaknute totalno razrušene gradove iz II sv. rata, ili su pompezne i mega-uverljive ruševine napravljene (u studiju?) samo za film, ali šta god da je odgovor, ovde naravno nema CGI-ja, a nema ni matte paintinga koliko moje izvežbano oko može da primeti – ti pejsaži zaista postoje i deluju jezivo ubedljivo – i ogromno! isto važi za već pomenuti set polu-potopljene biblioteke: to je apsolutno ogromna prostorija, skoro hangar, visoka bar 3-4 sprata, potopljena prljavom vodom do kolena-pojasa, sa bukvalno HILJADAMA raskupusanih, ovlaženih, pocepanih knjiga…

ima neke zlokobne grandioznosti u tim slikama, i u tome lopušanski čak i nadmašuje tarkovskog koji je ipak više slikao prirodu, i koji je čak i u ruševinama nalazio lepotu. iako i kod lopušanskog povremeno taj krš poprimi neku vrstu estetske vrednosti, to je ipak jedan mnogo više deprimirajuć, ružan krš.

a što je najlepše, lopušanski će samo par godina kasnije, nadmašiti i samog sebe, u svom najboljem filmu koji sam mu ja video, i mom omiljenom ruskom uopšte, pod naslovom POSETITELJ MUZEJA: PISMA su 'samo' skica za pompeznost POSETITELJA, u kome nalazimo potpuno razulareni pesimizam i nihilizam, mrtvilo i crnilo LeonidAndrejevljevskih razmera, sa nekim umu nepojmljivo elabrorianim set-pisovima ruševina i krša i đubrišta koje se, bukvalno, prostire od horizonta do horizonta… u poređenju sa MUZEJOM, PISMA su suzdržanija, čak i vremenski kraća, i mestimično mi je zafalio taj raspon koji lopušanski ume tako dobro da uhvati, zafalilo mi je više minutaže kako psihološkog tako i ambijentalnog čemera (iako je film, kakav sada jeste, ispod sat i po, svakako svarljiviji za 'normalnog' gledaoca).

a kad sam kod set-pisova, prizori uništenja su zaista fascinantni: delom je korišćen stock-footage (što iz II sv. rata, što sa nuklearnih proba kasnije), ali u par navrata ima, rekao bih, good old-fashion maketa čitavih gradova i luka koji se dižu u vazduh pirotehnikom kakvu samo rusi umeju da naprave, i to je, braćo i sestre, da se NAJEŽIŠ koliko dobro i ubedljivo izgleda. ukratko, na sasvim drugom kraju spektra od neuverljivih, debilnih, američkih CGI 'katastrofa' poput onih kojima se okončava ovde nedavno prikazani KNOWING. rusi znaju znanje, bar što se uništenja tiče. oni su prošli kroz njega. za amere je to još uvek samo video igrica i strip estetika.

idejno, PISMA MRTVOG ČOVEKA nisu bogzna šta: prilično jednodimenzionalni moralitet i znak upozorenja iz vremena kada je nuklearni holokaust bio nešto bliži stvarnosti nego danas, ali njegova briga i način na koji je ispoljava barem su iskreni i duboki, i lopušanski uopšte ne pokušava da nas 'zabavi' senzacionalizmom ili otrcanom romansom ili jeftinim fazonima poput pomenutog KNOWINGA i uopšte holivudskih filmova na temu globalnog uništenja.

taj kraj, sa decom, deluje kao prilično usiljena naznaka hepi-enda: GDE će tačno ta klinčurija da ode, i šta će da jedu i gde će da zanoće i kako će da opstanu u ozračenom, sjebanom svetu u kome više ni travka ne raste niti sunce sija – to nam lopušanski ne kazuje. ali dobro, valjda u tom trenu nije još imao snage za totalni nihilizam koji će nesputano da se razbaškari tokom 2,5 sata POSETITELJA MUZEJA.

 

ipak, PISMA MRTVOG ČOVEKA su dobar mračan tmuran opominjući i prijatno melanholičan film o čemeru ljudskog stanja/sranja.

upozoreni ste.