IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt

 

Podsećam vas: za izdavačku kuću „Veseli četvrtak“ počeo sam, prošle jeseni, da uređujem ediciju „Trepet“, posvećenu savremenoj horor prozi.

            Podsećam vas: prva knjiga u toj ediciji jeste roman IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt, izašla u oktobru 2025.

            Podsećam vas, takođe: druga knjiga u toj ediciji je zbirka priča IMAGO SEKVENCA – Lerd Baron, izašla u februaru 2026.  

Treća knjiga biće zbirka LAŽI I GNUSOBE – Brajan Hodž. Ona je u finalnoj fazi pripreme (lektura i prelom) i izaći će tokom jeseni. Nju ću detaljnije najaviti kad se izlazak približi.

            Podsećam vas na sve ovo zato što, sudeći po nezvaničnim dojavama o prodaji ove „Trepet“ edicije, mogla bi lako da bude preimenovana u „Tren“. Ili u „Treptaj“. Kao u: trepni i propusti. Dok si trepnuo – nestalo. Bilo pa prošlo...

Just sayin'!

Ako vam je do sada promakla, ovu knjigu možete kupiti i direktno kod mene – barem dok još imam pri ruci neki od poslednja preostala četiri primerka. Posle toga, tražite od „Veselog četvrtka“.

            Ispod možete pročitati početak mog pogovora toj knjizi, a odmah zati mi dva odlična, stručna prikaza ove knjige objavljena nedavno na ultimativnom sajtu za sve domaće ljubitelje fantastike u svim oblicima, pa time i za horor: ART-ANIMA.

            Napomena o ilustracijama: donje tekstove ilustrovao sam sličicama koje je svojevremeno Popi Z. Brajt kačio-la-lo-li-le-la negde na netu. Te sličice prikazuju neke okvirne uzore koje je ona imala, u pop kulturi (pevači i glumci), kada je zamišljala svoje likove za roman IZGUBLJENE DUŠE (Lost Souls). Shvatite to kao kuriozitet i zezanje, a ne kao obavezno uputstvo za upotrebu. Slobodno ih zamišljajte kako god hoćete...  

 

 

 

ZAUVEK MLADI!

 početak pogovora knjizi IZGUBLJENE DUŠE 

(c) Dejan Ognjanović, za „Veseli četvrtak“

 

Oni su mladi, oni su lepi, našminkani ili prirodno bledi, s napirlitanim, ofarbanim kosama: odeveni u crnu kožu, svilu ili mrežice, vitki, androgini. Oni su gotičari. Vole crnilo, groblja, smrt, lobanje, ukletost. Deca noći… Neki poziraju kao vampiri, što bi iznad svega voleli da stvarno budu. 

Savršena potkultura i ikonografija da se u nju infiltriraju pravi vampiri! Jer ko će tu raspoznati ko je afektirani, melanholični tinejdžer prestar za svoje godine, a ko krvožedni stvor star mnogo vekova i pomalo umoran od sve te gnjavaže?

            Popi Z. Brajt je imala samo dvadeset i pet godina kada se furiozno probila na horor scenu debitantskim romanom Izgubljene duše (1992) – ali još važnije je znati da je njega počela da piše još 1987. kada je imala slatkih malih jedva legalnih 20.

            Zašto je to važno znati? Zato što ova biografska činjenica potkrepljuje osećaj koji bi svaki pažljivi čitalac morao da ima u susretu s ovim tekstom: kako god ga cenili iz ugla književnosti, ili žanra, ne može mu se sporiti da je autentičan, iskren, proživljen – da je mladalački, u najboljem smislu reči. Autorka, u trenutku začeća ovog dela i sama dojučerašnja tinejdžerka, ispoljava totalno saučestvovanje sa svojim likovima, a naročito onima koji otelovljavaju teen angst. 

Tu je Ništa, 15-godišnji buntovnik i begunac od kuće, smoren familijom kojoj doslovno ne pripada i privučen strašću prema muzici kakvu valjda jedino tinejdžeri mogu da osećaju s tom dozom životospasavajućeg fanatizma.

A tu su i Stiv (23) i Duh (21), njeni omiljeni likovi koji se provlače, izvan ovog romana, još i kroz niz kratkih priča i novelu-prikvel ovom romanu („The Seed of Lost Souls“). Oni su mladi rokeri spojeni drugarstvom naizgled nerazdvojnim, kakvo valjda jedino (dojučerašnji) tinejdžeri mogu da osete i smatraju večnim, a uz to s dozom homoerotizma (manje-više platonskog) koja se može naći kod slobodoumnih mladih ljudi koji još uvek eksperimentišu i nisu još u kamen urezali svoje seksualne persone i preferencije. (Uzgred, Brajtova je priznala da je u svom umu ovaj par zamišljala po telesnom uzoru glumaca Kijanu Rivsa, za Stiva, i Rivera Feniksa, s izblajhanom kosom, za Duha).  

            Središnji osećaj koji prožima horor prozu Popi Z. Brajt, a u najčistijem obliku prisutan upravo u zbirci priča Ukus pelina (Wormwood; prvobitno izašla pod naslovom Swamp Foetus) (Ovu zbirku možete čitati na srpskom: Popi Z. Brajt, Ukus pelina, Orfelin, Novi Sad, 2020, preveo Dejan Ognjanović, pod uslovom da ste je nabavili na vreme, jer trenutno je rasprodata) jeste osećaj usamljenosti, izgubljenosti, rascepljenosti i težnje za (ponovnim) spajanjem. Njeni su svi likovi iskorenjeni – oni nemaju porodicu, barem ne onu doslovnu, biološku. Umesto roditelja, umesto braće i sestara, oni ponekad pronalaze alternativne porodice u grupama istomišljenika ili, u najmanjem, u jednom pojedincu, parnjaku, nedostajućoj polovini neophodnoj da se bude ceo. U tom smislu čest je motiv blizanaca, uz opipljiv osećaj čežnje za nemogućim sjedinjavanjem sa (ponekad i mrtvim) nedostižnim, nedostajućim delom sebe. Njeni likovi, bez korena, lutaju besciljno, ili sa kratkoročnim ciljevima; planiranje karijere, planiranje porodice, planiranje budućnosti... njima su nezamislivi. Oni su siročad, istovremeno patetična i prkosna, ponosna i tvrdoglava, sebična i samouništiteljska. Život ih nije mazio, pa mu ni oni nežnošću ne uzvraćaju, čuvajući je, ljubomorno, za jednu jedinu izabranu osobu, ako takvu uopšte pronađu…

 

 

 SMRT JE LAKA – IZGUBLJENE DUŠE POPI Z. BRAJT 

Piše: Vladimir Kolarić

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse-2/

 

Izgubljene duše Popi Z. Brajt (Veseli četvrtak, 2025, preveo Miloš Cvetković) je roman o mladosti, sav uronjen u epohu svog nastanka, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog veka, posebno indi i gotik potkulturu i njihove i dalje žive popkulturne izdanke. Takođe, ovaj roman je samosvesno oslonjen na romantičarsku gotiku, na književnost američkog juga (Kapoti, Fokner, Harper Li), na bitnike, psihodeliju i Barouza, ali pre svega na estetike dekadencije devetnaestog i ranog dvadesetog veka, jer njegova prava tema i opsesija jesu podjednako lepota i smrt, lepota smrti i smrt lepote, slatka tuga i gorka lepota, sve ono na šta smo navikli od Bodlera, preko Uismansa iVajlda, pa do Ženea i današnjih izdanaka ove tradicije antirevolucionarne revolucionarnosti.

Tečno, lepo i slojevito napisan roman, dakle, o izgubljenim i dezorijentisanim mladima koji zapravo samo traže srodnu dušu, nekoga sa kim mogu da budu ono što jesu, sa kim mogu da podele bilo šta. Ali tu su i vampiri, koji kao da su njihovo ogledalo, projekcija i ostvarenje snova, večno mladi i razuzdani, ujedno prelepi i smrtonosni, ostvarenje snova izgubljenih i usamljenih mladića i devojaka koliko i dekadenata.

Ovde su vampiri druga vrsta, koja ne nastaje od umrlih ili od vampira ubijenih ljudi, ali dovoljno slična da može da komunicira, seksualno opšti, pa i ima potomstvo sa ljudima, ali čija neizbežna cena je smrt majke. To samo povećava utisak o vampirima kao svojevrsnoj projekciji, ogledalu, delu izmaštanog sveta mladih koji žude za nekom drugačijim stvarnošću, gde odnos između ljudi neće biti samo puki interes, nasilje i manipulacija, već i prožimanje srca. Na kraju krajeva, koliko god bestijalni i amoralni bili, čak i vampiri u ovom romanu žude za nekom vrstom zajedništva i bliskosti, gde im se usamljenost čini većom pretnjom od smrti 

Upravo je zato u centru ove brutalne i lepe maštarije lik Duha, mladića koji „gleda srcem“, oseća i proživljava tuđu bol, koji je „previše čist“ čak i da bi mu naudilo zlo. On je nada ovog sveta, svačiji brat, savršena maštarija svih koji žude za jedinstvom i bliskošću, makar ona ponekad ličila na težnju ka smrti i ništavilu, vera onih koji ne mogu i ne žele da veruju ni u šta drugo, kad su već njega upoznali. Ali ne u njega kao Boga, idola i spasitelja, nego nekog ko svedoči da ipak može drugačije, i da iza toga možda postoji neka sila ili poredak koji se kroz njega projavljuje.

Čak i dečak Ništa, otkrivajući da je zapravo vampirski potomak, pa tako i sam vampir, u svojoj gotovo mističnoj povezanosti sa Duhom, ipak uspeva da kontroliše i obuzdava svoje nagone, trudeći se da ne čini zlo, makar ne ono koje prevazilazi za vampire životno važnu potrebu za hranom.

Ovaj užasni i lepi roman je svakako uticao na poplavu tinejdžerskih vampirskih horora, ali ih svojim stilskim rafinmanom, poetičkom samosvešću i emotivnom proživljenošću i suptilnošću daleko nadmašuje. 

On je, pored toga, sasvim solidan prilog bogatoj tradiciji estetika dekadencije (snobizam, dendizam, kemp), što nije mala stvar.

 

 

 

 Popi Z. Brajt – IZGUBLJENE DUŠE 

(Veseli četvrtak, Beograd, 2025)

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse/

Piše: Filip Rogović

 

„Noćas pevam za sve one

Izgubljene u životu

I za one promašene

Što lutaju širom sveta…“

 

Zasluga je Veselog četvrtka što su se neki od strip junaka uz koje su odrastale generacije, posle brojnih pauza, tokom poslednjih petnaestak godina, ponovo ustalili na domaćim kioscima, te već dugo nema bojazni hoće li nekim novim klincima svake sedmice biti dostupne sveže odštampane avanture Dilana Doga, Zagora, Martija Misterije, Teksa Vilera i drugih Bonelijevih heroja…

No, ova izdavačka kuća, koja je postala sinonim za stripove, ulazi u novu fazu razvoja otvarajući više edicija koje će, za promenu, biti posvećene – prozi. To je dobra vest i za ljubitelje književne strave, budući da je među njima i edicija Trepet, u okviru koje će se štampati  prevodi ostvarenja najistaknutijih modernih pisaca horora.

Naslov kojim se Trepet predstavio čitaocima na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga jeste roman Izgubljene duše (Lost Souls, 1992), koji potpisuje američka spisateljica Popi Z. Brajt (1967), koja je devedesetih stekla kultni status među ljubiteljima žanra. Pažnju je privukla već na početku karijere, originalnim i provokativnim delima, objavljujući ubrzo posle zapaženog romana prvenca i zbirku priča Fetus iz močvare (Swamp Foetus, 1993), koja je kasnije štampana i pod naslovom Pelin (Wormwood, 1996). Žanr je zadužila i romanima Puštanje krvi (Drawing Blood, 1993) i Predivni leš (Exquisite Corpse, 1995). Kasnijih godina okrenula se pisanju ne-žanrovske proze, a posle hormonalnih terapija, 2011. godine, ova transrodna osoba, koja danas nosi ime Bili Martin, izjasnila se da bi više volela da se o njoj govori u muškom rodu…

Izgubljene duše su roman o vampirima, u kojem se dugovečne krvopije (možda i najpopularnija čudovišta u horor fikciji svih vremena?) pojavljuju među mladim gotičarima i rokerima, osamdesetih godina na jugu Sjedinjenih Država.

Knjiga obrađuje teme otpadništva, otuđenosti, usamljenosti, i sledstvene potrage za sobom i sopstvenim identitetom.

Centralna figura je buntovni, neprilagođeni tinejdžer Ništa. Ovaj petnaestogodišnjak, kivan na roditelje koji ga ne razumeju, i na vršnjake među kojima ne nalazi prave srodne duše, saznavši pritom i da je zapravo usvojen, beži od kuće u želji da pronađe sebi „pravi dom“ – mesto i društvo kojem će zaista pripadati.

Verovatno bi bilo nemoguće pronaći osobu koja se, makar u tim osetljivim adolescentskim godinama, nije bar na mahove osećala kao autsajder – i stoga je Ništa lik u kojem nije teško prepoznati delić sebe. Kada stupa na scenu, u uvodnim poglavljima, zatičemo ga kako od sluđenih roditelja krije boce alkohola po sobi, i traži utehu u stihovima rok bendova i na stranicama knjiga, suočen sa sve dubljim osećajem da nema nikog svog. No, ishodište ove neugodne situacije, u ovom slučaju, neće biti manje ili više bolno sazrevanje, kako to obično biva – Ništa će odistinski dobiti potvrdu da za otuđenost nije bilo krivo tek neizbežno divljanje hormona i tinejdžerska ćudljivost. Putujući na jug, ka Mising Majlu (fiktivni gradić) i Nju Orleansu, saznaće da doslovno pripada drugoj vrsti, tj. da je rođen nakon seksualnog odnosa koji je jedna slično neprilagođena tinejdžerka imala sa – vampirom.

Mada na nivou koncepta ovo jeste jedna mladalačka fantazija, svojevrsno ostvarenje maštarija mladih gotičara – opis njegovog novog, vampirskog, života ipak nije sladunjavo romantizovan. Ova bića opisana su dovoljno ambivalentno, iznijansirano, tako da rukopis ne zapada u čisti eskapizam, iako u sebi nosi i očitu fascinaciju razuzdanim životom lutalica, koji je bremenit alkoholom, (homo)seksualnim slobodama, lakim drogama, teškim nasiljem, i obavijen privlačnim mrakom koji se ukazuje kao vid bekstva od sivila svakodnevice i malograđanštine…

Štaviše, ima neke ironije čak i u samoj postavci zapleta:

Ništa beži od sopstvene otuđenosti – ali kada pronađe pravu porodicu, prave srodnike – neće prestati da bude autsajder – naprotiv! Jer, šta su vampiri, nego ultimativni autsajderi. Stvorenja koja izgledaju kao ljudi, ali to nisu – a ipak prinuđeni da među ljudima (i od ljudi) žive, bez izgleda da ikada budu u istinskoj zajednici sa njima. Malobrojna vrsta, osuđena na večno skrivanje, na život u senkama…

Vampiri u fiktivnom svetu Izgubljenih duša u izvesnoj meri odudaraju od onih iz mitoloških predstava. Pre svega, nisu „nemrtvi“, to jest – nisu ustali iz mrtvih. Osim toga, ljudi se ne mogu pretvoriti u vampira ugrizom. Ova bića, u romanu Popi Z. Brajt, rađaju se nakon seksualnog odnosa vampira i žene, a tom prilikom majka neizostavno umire, iskidane utrobe. Ne plaše se krsta, niti imaju bilo šta protiv Hrista… Oni su, prosto rečeno, druga vrsta – dugovečni, i prinuđeni da se hrane ljudskom krvlju, da bi preživeli…

Interesantna su i moralna pitanja koja se nameću kroz narativ. Ništa brzo shvata da će činjenica da mu je ljudska krv biološki neophodna za opstanak lako stišati njegovu savest. Mada u suštini obziran, i čestitog srca, neće se naročito kajati što mu je doskora najbolji drug iz škole poslužio kao prvi vampirski obrok, u upečatljivoj sceni isisavanja krvi u kombiju – neke vrste spontane inicijacije u sasvim drugačiji svet. S druge strane, „deca noći“ sa kojom Ništa nastavlja put, nemaju ni trunku sažaljenja spram svojih žrtava, niti bilo kakvih dilema. Njegov biološki otac, androgini lepotan Zila i njegovi pratioci, Tvig i Molokaj, mladoliki stogodišnjaci, potpuno su amoralni i divlji hedonisti, koji u ljudima vide tek hodajuće „koktele“ ili seksualne objekte.

Ipak, vidimo i da se ne podrazumeva da vampiri moraju biti takvi. U romanu se pojavljuje i njihov stariji prijatelj, Kristijan, koji na zemaljskom šaru obitava duže od trista godina, i koji je daleko od beskrupuloznog predatora. Primera radi, kada ga meštanin Nju Orleansa zatekne kako se hrani krvlju jednog mladića, Kristijanova „prva emocija nije bes niti strah, već stid, strašni užareni osećaj stida“. Upravo je Kristijan taj koji bebu Ništa, u prologu romana, odmah po rođenju odnosi pred vrata nasumice odabrane porodice, u dalekom gradu, u nadi da će možda ipak moći da proživi „normalan“ ljudski život – „život neokaljan krvlju“…

Nije sasvim jasno da li je Kristijan takav jer se rodio u neko drugačije vreme, dok su Zila, Tvig i Molokaj posrnula deca 20. veka. Ili su, možda, njegova melanholija i bolećivost produkt starosti i protoka vremena? Ili je posredi prosto urođeni karakter? Ili neki sasvim drugi razlozi?… Da su ova pitanja nešto pomnije istražena, i da je završetak ponudio detaljnije nagoveštaje o tome kako će se ličnost Ništa razvijati nakon priključivanja „deci noći“, kojoj rođenjem pripada, roman je mogao da dosegne neslućene dubine. No, istina, možda bi bilo i pomalo nepravedno očekivati da osoba u ranim dvadesetim (Brajt je knjigu počela da piše kad je imala svega 20) da sebi zadatak da do kraja pronikne u dušu stvorenja koje živi duže od tri veka…

Osim vampira, značajnu ulogu u kompleksnom zapletu igraju i dva mladića, rokeri koji sačinjavaju andergraund duo „Izgubljene duše?“. To su impulsivni, nasilni, emotivni Stiv i njegov dobroćudni vidoviti prijatelj Duh. Potonji se, praktično, ukazuje kao snažan kontrast samoživom, okrutnom Zili i njegovim pulenima – Duh je oličenje čestitosti i čistote. Mada obdaren paranormalnim moćima, sposoban da čita misli i osećanja ljudi oko sebe, i da vidi prošlost i budućnost – svoje sposobnosti nikada ne zloupotrebljava. Štaviše, kao iskonski empata, uvek nastoji da ublaži muke bližnjima, i izbavi ih iz nevolja, koliko god je u njegovoj moći… I mada često ne može da zaustavi sumoran razvoj događaja, u više navrata vidimo kako dobrohotnost, koja krasi i Duha i Ništa, ipak ostavlja traga na okruženju i čini gorke trenutke nešto lakšim za podneti.

Izgubljene duše su dinamičan roman, krcat dešavanjima – ali to ne znači da propušta da dočara lepljivu atmosferu američkog juga. U toj misiji angažuje sva čula. Čitajući, možete osetiti alkoholna isparenja, duvanski dim sa aromom karanfilića, znoj, miris krvi i muškog semena, oblake prašine na putevima koji vode kroz noć, čuti gitarske akorde i gungulu klubova koje ispunjavaju našminkani čupavci u crnom, iznad čiji se glava ori „Bela Lugosi’s Dead“, i još mnogo drugih darkerskih melodija i stihova…

Ovo je rukopis koji vraća u mladost, vešto i talentovano napisan, pripovedan „iz stomaka“, tako da uprkos svim svojim preterivanjima ipak uspeva da ne sklizne u karikaturu.

 *********

 

 

Dejan Ognjanović o DRAKULI i vampirima

 

S velikim zadovoljstvom učestvovao sam, po drugi put, u Kontrastovom podkastu „Vredno priče“ koji vredno, stručno i pitko vodi Sara Arsenović.

Podsećam, prošle godine, baš uoči Noći veštica, u istom podkastu govorio sam o Lavkraftu. Taj razgovor, ako vam je nekako promakao, možete i dalje pogledati OVDE:

https://youtu.be/3jHY9psHgXE?

Tada sam bio zakačen „sajamskim virusom“, što se pomalo odrazilo na moje grlo i govor. Ove godine na Sajmu knjiga nije bilo dovoljno gužve i posetilaca da bi se zaraza raširila, ili je moj imunitet bio bolji, uglavnom – ovog puta 100% čista glasa i bistra uma popričao sam sa Sarom, bez naprezanja, punih sat i po, na temu značaja romana DRAKULA Brema Stokera.

Evo zvanične najave te emisije.

Danas nam je izuzetna čast da ugostimo jednog od vodećih stručnjaka za žanrovsku književnost u regionu, doktora nauka i nezavisnog istraživača, Dejana Ognjanovića. Rođen u Nišu, Dejan je diplomirao i magistrirao engleski jezik i književnost, a doktorat na Filološkom fakultetu u Beogradu stekao je odbranom teze "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti". Ovim pionirskim radom postao je prvi autor u Srbiji i na Balkanu koji je doktorirao na teoriji horora. Pisac je, esejista, kritičar i prevodilac, a posebno je poznat po svojim studijama "Poetika horora" i "Faustovski ekran: đavo na filmu", kao i po obimnom radu kao urednik serije "Poetika strave" u izdavačkoj kući "Orfelin". Njegova stručnost i posvećenost analizi fantastike i horora, pa čak i nominacija za prestižnu američku nagradu "Brem Stoker", čine ga idealnim sagovornikom za delo koje je pred nama.

U ovoj epizodi posvećujemo se kapitalnom delu gotske književnosti i rodonačelniku modernog vampirskog mita – romanu "Drakula" irskog autora Brema Stokera, objavljenom 1897. godine. Delo nastalo u jeku viktorijanske ere i suočavanja sa pretnjama modernosti i kolonijalizma, "Drakula" nije samo priča o natprirodnom čudovištu. To je duboka studija o tabuima, seksualnoj represiji, sukobu arhaičnog Istoka i civilizovanog Zapada, kao i o neizvesnosti koju donose naučni i društveni napredak.

Iako je Stoker inspiraciju za ime pronašao u vlaškom knezu Vladi Tepešu, njegov Grof Drakula je esencija postbajronovskog vampira čija mračna privlačnost i preteća energija ugrožavaju moralne i socijalne temelje britanskog društva. Roman je strukturisan kroz pisma, dnevnike i novinske članke, što mu daje autentičnost i neposrednost, uvlačeći čitaoca direktno u borbu svetlosti i tame.

Pridružite nam se na putovanju u Transilvaniju, kroz vekove književnosti, u novoj epizodi podkasta "Vredno priče".

 

A sad opet ja…

Vampirska tematika izuzetno je popularna, u šta sam se često i višestruko uverio u novije vreme:

Orfelinova zbirka KARMILA i druge priče strave upravo je na ovom Sajmu rasprodala i poslednji primerak svog 2. izdanja;

Orfelinova zbirka DRAKULIN GOST Brema Stokera takođe spada u naše najtraženije naslove, i njeno 2. izdanje nam je na izmaku – ako ga još nemate, bolje požurite da nabavite;

a vampirski roman IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt, koji sam odabrao i priredio za novu ediciju „Trepet“ Veselog četvrtka, bio je jedna od najprodavanijih knjiga tog izdavača na ovogodišnjem Sajmu knjiga. (Ko je želi od mene, nek mi se javi što pre na mejl.)

Narod, prosto, voli vampire.

Zašto? U čemu je tajna vampirskog mita? Šta je to toliko privlačno u njemu? Šta nas tu tako golica i pali, intrigira i inspiriše? Šta je uticalo na DRAKULU a kako se ta priča dalje širila i na šta sve uticala?

O svemu tome saslušajte jedan prijatno opušten i pitak, a stručan i dobro pripremljen razgovor – ako kliknete OVDE: https://youtu.be/G7CDThBWXMo?

Ili embedovano odmah ispod:

SINNERS (2025)

 Napomena: Ima malih spojlera oko sredine texta, i većih malo pred kraj rivjua.

SINNERS je prvorazredan crowd-pleaser, iliti „bioskopski film“: ne mnogo više do toga (malo li je ovo?!), ali nipošto ne ni manje. Ako meni ne verujete, pogledajte boks ofis: nešto što toliko razbija blagajne, a nije DC-MARVEL-Iks-Oks-the-Movie, nego je „originalna ideja“ – mora da stvarno nešto pruža narodu kad toliko masovno hrli na ovo.

            Sad, da se ne lažemo: ovo je „originalna ideja“ samo u smislu da nije adaptacija nekog već postojećeg propertija, nego seo čovek pa iz glave napiso scenario, bez konkretne igrice, stripa ili romana da direktno obradi uz prethodno plaćanje autorskih prava bilo kome. To ne znači da to „iz glave“ nije bilo obilato nadahnuto čitavim nizom „tropa“ iz konkretnih žanrova (gangsterski, muzički, akcioni, horor) i podžanrova („okupljanje benda“, „film odrastanja /aka „coming of age“/, „vampirski film“), pa i konkretnih filmova i pesama.

            Ako ste „fah-idiot“ horora, i ako je to glavni razlog što ste poželeli gledati ovaj film, budite spremni na delimično testiranje svoje strpljivosti: ovaj film bukvalno tek na svojoj polovini direktno zakorači u horor; u prvih sat i malo jače imate možda minut-dva nagoveštaja da će ovo možda ići u neke hororične vode.

Takođe, mogu da razumem da će neki „fah-idiot“ biti delimično razočaran horor aspektom ovog filma, jer to je njegov manje zanimljiv i manje kreativan deo. Prosto, horor akcija je konvencionalna, videli smo već stotinu puta ove vampirske fore i fazone – mada, retko izvedene s ovim budžetom i rediteljskim umećem; a i tretman vampirskog lora (pa i dizajna, i efekata za njih vezanih) ne vrca od originalnosti. Ako je ona uopšte moguća posle 500 filmova o vampirima, ovaj film nam je ne pruža.

            GREŠNICI su, dakle, fascinantni dok uvode svoje mega-sočne i zabavne likove i njihove zanimljive međuodnose – osnažene zaista izuzetnim kastingom, u kojem su svi besprekorno odabrani i ubedljivi, srcem, i dušom i fizionomijama tačno pogođeni za to što treba da oličavaju. I ako tu imam neku zamerku, to je totalno neubedljiva nužda da se sve odvije od jutra do svitanja (sic), tj. u jednih te istih 24 časa u cugu!  

Dva crna brata ujutro kupe neku štalu (dobro, „mlin“), tek u podne počnu da sakupljaju kuvare, kelnere, vratare i ostalo osoblje, a uveče im je štala već okrečena, ofarbana, napunjena inventarom, pićem, hranom – i krcata narodom koji je (kad pre?!), već saznao da se otvara taj bircuz s pevanjem, opijanjem i ponekim jebavanjem i dovukao se tamo u masama i ruljama.

U filmu koji sadrži i vampire koji lete kroz vazduh, i to bez krila, a u zoru spontano samosagorevaju i tope se, daleko najfantastičniji „detalj“ je to da je neko toliki supermen da za oko 6 sati, za jedno popodne, od štale napravi kafanu za crnce, sa celokupnim inventarom, i još uspe da je uveče dupke napuni njima. Vanredno preduzimljiva rasa, reklo bi se. I fun loving u pizdu materinu… (A tek što su izrazito neubedljivo raskalašne te crnkinje tog doba, 1930-ih; to sve omoćeno i raskomoćeno i nogošireće na izvolte, „Izvolte pička pa liži, dečko koga sam danas prvi put upoznala“, ko da su iz 21. veka i da patrijarhalni oci i braća u toj populaciji nikad nisu postojali…)

            Već od prve scene, u kojoj vidimo nekog glumačkog debitanta (kažu da je mladunac zapravo muzikant, što mu za ulogu dobro dođe), jasno je da smo u rukama vrhunskog storitelera, a kad zagrizemo tu udicu i odemo u „jedan dan ranije“ (ostatak filma), i uvedemo glumačku zvezdu Majkla B. Džordana u duploj ulozi (besprekorni vizuelni trikovi njega i „blizanca“), taj se utisak samo osnažuje: i ja ne pamtim kada sam poslednji put u bioskopu gledao novi film u kojem sam se osetio toliko sigurno u rukama reditelja, koji ne da zna šta radi, nego vozi ko mator.

Ritam, emocija, vrcavi i pametni dijalozi, pejofovi, dinamika, gradacija, hintovi, kačenje pušaka koje će kasnije da opale – sve je to školski primer onoga što se u 1980-im podrazumevalo maltene u svakom ambicioznijem bioskopskom akcijašu-hororu, ali što je do danas postalo maltene zaboravljena umetnost u toj meri da sada s vilicom na podu gledamo nešto što je pre 30 godina bilo samo „odličan popkorn flik“.

Umeće dobrog bioskopskog filma nije da ti kaže nešto novo, neviđeno, nemišljeno (tome služe art filmovi, ili oni retki i-žanr-i-art nad-filmovi, što ovaj ipak nije), nego da ti kaže/potvrdi ono što već misliš/“znaš“, da te učvrsti u postojećim uverenjima i vrednostima, tj. da ti na živahan način reimaginira klišee i dežavije kao da ih prvi put gledaš. I to GREŠNICI prilično umešno rade.

Dva brata kriminalne prošlosti vraćaju se u rodni kraj, u „legit“ posao; za sobom ostavili svako po jednu žensku – obe im to ne zameraju snažno, nego hrle da im sve oproste i vrate im se (jer su mnogo dobri jebači, čujemo); popov sin svira „đavolju“ muziku (bluz); najbolji kuvari, muzikanti i drugi radnici u kraju – svi odreda su potkupljivi, za pare svi do jednog ostavljaju posao koji imaju već godinama i decenijama, i istog popodneva na prvi poziv odu da rade za braću-gangstere; itd.

            No, ako ne razmišljate previše nego se prepustite priči i likovima, to sve ide glatko, fino, zabavno, sočno, vulgarno, duhovito, napeto i sve što treba, kad zatreba.

            I onda imamo Scenu O Kojoj Će Svi Pričati – kad muzika našeg bluz-momka razbija zidove štale, kida velove vremena i prostora, priziva duhove prošlosti i budućnosti, ne samo crnaca nego i drugih rasa, i to je zaista antologijski pametno zamišljeno i tehnički nadahnuto atraktivno predstavljeno: i hrabro, smelo rušenje konvencija, kad se, načas, u tom improvizovanom bircuzu iz 1932. odjednom pojave drečavi reperi iz poznog 20. i ranog 21. veka, kineske operske pevaljke, Bantu crnci i ko sve ne. I ne samo što je vrhunski koreografisano i kostimirano i režirano, nego je i, prikladno, muzika Ludviga Goransona apsolutno genijalna, ne samo u ovoj sceni, nego u čitavom filmu – što od njega, naravno, ne čudi: od genija se genijalnost očekuje, i on je orno i nadahnuto deliveruje.

            A onda dođu vampiri, privučeni njome.

            E, oko toga su mi već pomešana osećanja. S jedne strane, dobro je što imamo ubedljive i zabavne, prijemčive likove s kojima smo se sat vremena upoznavali, pa nisu topovsko meso, tj. stoka za klanje gde navijaš za vampire, nego zapravo navijaš za ove smrtnike i grešnike; tu dobijaš i žanrovski pejof (ako si došao zbog horora, evo, hintovi su nagomilani, saspens je izgrađen, vreme je za eksplozije) i dramski pejof jer se neki likovi i odnosi dodatno zavrću u kontekstu vampirske opsade i zaraze i preobražaja…

            S druge strane, nisam najsrećniji što se toliko mnogo muze iz jedne od najimbecilnijih stavki klasičnog vampirskog lora – da, navodno, vampir ne može da ti uđe u kuću bez poziva. A to važi čak i za čoveka koji ti je do malopre boravio u kući, onda izašo, postao vampirizovan, i sad odjednom ne može nazad. PUSTI PRAVOG UNUTRA je od toga napravio divnu i nežnu metaforu, a GREŠNICI to koriste pre svega za saspens i horor zezanje.

Teško mi je da im na tome mnogo zamerim, jer to sujeverje je povod za jednu od najnapetijih scena – rekoh vam već da me u zadnje vreme fascinira horor-saspens kroz dijalog a ne kroz ne znam kakve egzibicije i pirotehnike, i scena koju imam na umu besprekorno je savršenstvo primene te vrste horora na delu: prolongirani pokušaj domalopre-smrtnog a sad vrlo-verovatno-vampira da ubedi domalopređašnje ortake da ga PUSTE PREKO PRAGA štale-bircuza. Možda to ovako rečeno zvuči kao MEH, PIH, KOJEŠTA, izem ti scenu, jaka stvar! Ali kako je to napisano, odglumljeno i režirano, to je nailbiting suspense at its very best: a sve je u tome dal će neko da se zajebe da kaže „Pa dobro, ajde uđi, kad si zapeo“ ili neće!

No, moje prokletstvo i moj križ jeste da horor ne gledam samo radi eskapizma i zabave, nego neprestano (čak i dok se zabavljam) razmišljam, a konotacije vampira u ovom filmu malko su konfuzno koncipirane. Na prvi pogled, vampiri su beli a žrtve su crne, pa IZGLEDA da se u kontekstu američkog Juga 1930-ih simbolizam sam od sebe nameće: zli belci isisavaju krv sirotim crncima. Paralela sa Kju Kluks Klanom je eksplicitna: ono što vampiri ne dovrše noćom, eto ih Klanovci da dokusure ranim jutrom…

A opet… stvari nisu baš tako prostodušne. Glavni vampir je Irac, što je nacija koja je prvo bila jebena od strane Engleza, u Irskoj, a onda je bila dodatno jebena od strane Wasp Amera u USA, dakle – ne Waspovac nego potlačeni belac (manjina) spopada (većinske) crnce. Crnci imaju svoj sinkretizam, kao i Srbi: spolja gladac (hrišćanstvo, baptisti) a unutra jarac (paganski: vudu šit); Irac eksplicitno kaže da je baš-baš mator, iz predhrišćanskih (gelskih) dana na ostrvlju, pre nego što se hristijanska pošast zapatila i tamo. Dakle, ovaj „osvajač“ je crncima zapravo brat po bar dva osnova: i etnički, kao manjina, i verski, kao paganin.

Plus: šta on oće? Da pesma ovog drevno-talentovanog bluz-momka probudi i NJEGOVE (irske) mrtve. Pa jel to tako loše i strašno? Sympathy for Mr Vampire!

PLUS: šta sekta vampira oće? Tvrde da crncima nude jedan istinski MELTING POT rasa i kultura, kakav je Amerika samo u teoriji, ali ne zaista u praksi; crnci, pak, preferiraju svoj afrocentrični negrorasizam i samobitnost bez utapanja u bilo šta i bilo koga. Pa jel to lepo, drugovi crnci? Jel to moderno i politički korektno? Jel ta deklaracija nezavisnosti u duhu multi-kulti 21. veka? Pa još da ste baš vi nosioci te muzike što, kao, ruši zidove, a belačku muziku ko jebe, i još se vi sami zatvarate iza zidova i NE PUŠTATE NIKOGA UNUTRA?

Nego, filozofijade i konotacije na stranu, kazaću još i ovo: nisam prvi koji će ovaj film uporediti sa FROM DUSK TILL DAWN, ali sam možda među prvima koji će kazati da u tom poređenju blagu prednost ipak dobija DUSK. Tomu je tako zato što je DUSK originalan i blesav i žestok i nadahnut sve vreme, od krimi-početka do monster-splatter kraja – a iz horor ugla još i zato što je monster-horror akcija u DAWN znatno inovativnija, razrađenija, složenija, i spektakularnim praktičnim efektima učinjena antologijskom, dok je ova u SINNERSima i kraća, i prostija, linearnija, manje praktična a više nacrtana u kompu, mada je super po sebi, in this day and age and shit. Plus je sasvim lišen pretenzija, dok SINNERS glume da su pametniji i umniji nego što jesu. („Jao kakav slojeviti prikaz rasnih tenzija i kuraca palaca, neviđeno nešto! I nečuvena oda bluzu, jer nema muzike dok džungla ne zabubnji i gitara ne zaplače…“).

SPOJLER SLEDI!

Na kraju, ipak moram još nešto kasti što me ne razduševljava onoliko kao većinu: u sceni koja sledi nakon što odjavna špica počne, iz 1992. godine, vidimo dvoje vampirizovanih 1932. kako i dalje lutaju zemljom, a jednog smrtnika iz onog doba, imamo sada kao bluz-dedu na ivici groba. I onda čujemo ovu razmenu:

Old Sammie: „You know something? Maybe once a week, I wake up paralyzed reliving that night. But before the sun went down, I think that was the best day of my life. Was it like that for you?“

Stack: „No doubt about it. Last time I seen my brother. Last time I seen the sun. And just for a few hours, we was free.“

da, bio si slobodan da mitraljezom kosiš tuce belaca...

Meh. Šeset godina si već besmrtno dete noći, a i dalje ti najbolji dan u životu nije ni kad si ono rokao za Ala Kaponea u Šikagu, ni ne znam koje gangsterske orgije i akcijanja, nego to jedno veče kad si šljokao i đuskao u štali – i još ti nedostaje sunce… Jak si mi ti vampir… A što se tiče slobode – nit si bio slobodan tada, crnče na američkom Jugu 1930-ih, nit si slobodan sada, crnče u Americi 1990-ih, mada možda malko više jesi, naročito kao vampir, uz Public Enemy.

Anyway, sve to na stranu, rekoh već, ovo je sve vreme zabavan i odlično napravljen film za mase i zabave i zezanje, ambiciozan i spektakularan i šaren i pirotehničan i pare su dobro potrošene za ono što je na ekranu, pa prema tome, prištedite na nečem drugom a ne na karti za OVAJ film: stvarno ga vredi videti i ČUTI u bioskopu.

(Jesam li pomenuo da je skor genijalan, a ja, suprajz, čak i ne volim ni džez ni bluz ni soul ni taj izvorni crni rokenrol, niti išta crno pre Crnog Sabata? Za moj groš, skor je slušljiviji baš zato što crnu podlogu oplemenjuje savremenijim, eklektičnim dodacima, uključujući horove, indastrijal itd.)

 

***(*)

3+/4-

NOSFERATU (2024)

 

***

3

 

Teško je i rečima, a kamoli zvezdicama, sažeto izraziti spoj pametnog i glupog, lepog i ružnog, smelog i konvencionalnog, nadahnutog i otrcanog, promišljenog i površnog koje, sve zajedno smućkano, čini najnoviju verziju NOSFERATUA. Na kraju krajeva, ocena će zavisiti od svakoga ponaosob, od onoga što sa sobom (kao predznanje i kao kritičko umeće) donosite u bioskopsku salu – ali, znanje na stranu, zavisiće i od očekivanja koja donosite.

            Valjda svako zna da je NOSFERATU zapravo DRAKULA pod drugim imenom, prekršten od strane nemačkih pirata u naivnoj veri da se Vlasi, i Stokerova udovica, neće dosetiti (spojler: JESU!)? I valjda svako zna da je jedan od tih pirata bio Fridrih Vilhelm Murnau, samo jedan od najvećih reditelja koji su ikada rediteljevali, autor dva prvorazredna remek-dela mračne fantastike (drugo je FAUST, 1926)* – koji bi nam sasvim sigurno podario i još koje pride, jednom kad je krajem 1920-ih dospeo u Holivud, samo da nije voleo da puši dok vozi (ili da mu puše dok vozi – glasine su neprecizne). I valjda svako zna da je Murnauova lobanja bila ukradena iz groba pre 10 godina, što se sasvim slučajno 100% poklapa sa periodom vremena tokom kojeg se Egers upinjao da snimi „svog“ NOSFERATUA, a narodu ga pušta upravo sad, na 10-godišnjicu tog navodno okultno-nadahnutog skrnavljenja. (* Možda je Murnau napravio bar tri remeka žanra, ali avaj, njegova JANUSOVA GLAVA, prema Džekilu i Hajdu, nije sačuvana!)

            Pa, ako je Egers bio taj koji je maznuo Murnauovu glavu i držao je sve ovo vreme pod jastukom, ili nešto čarao i gatao i inhalirao se nad njome u nadi da će nešto iz nje preći u njegovu – moram vam reći da je džaba krečio. Ako je Murnauovo telo bilo oskrnavljeno, njegov film nije, jer eno ga, svuda, restaurisan, kolorizovan, ko nov, na dvd-u i blu reju, moderan, zlokoban, okultan, jeziv, košmaran kao i pre stotinak godina. Ništa mu nisu mogle ni udovice gladne tantijema i njihovi krvožedni izvršitelji (kojima je sud naredio da unište sve kopije filma: evo vam kurac, gospodo! živela piraterija – i oni koji su uspeli da sačuvaju printove ovog na smrt osuđenog masterpisa kojem je ipak bila obećana večnost!), ništa mu nisu mogli satanistički gulovi (hej, ne gledajte u mene: ja u kući imam samo dve lobanje, jednu voštanu i jednu staklenu!), a ništa mu, evo, nije mogao ni Egers.

            Glede očekivanja: da li neko stvarno očekuje svežu krv u petstotoj adaptaciji DRAKULE? I još važnije – da li je neko stvarno očekuje od Egersa?

            1979. je Verner Hercog snimio svoj omaž Murnauu, nemačkom expresionizmu i uopšte „očevima“ nemačkog filma – nadahnuto mračan (jer: Hercog!), atmosferičan (Jorg Šmit Rajtvajn!), erotičan (Izabela Ađani!), zlokoban (Klaus Kinski!), groteskan (Rolan Topor!), ukleto jeziv (Popol Vuh!). Dakle, nemoguće je moguće VELIKIMA. Kad imaju pravu motivaciju, i talenat da je sprovedu u delo.

            Da li je Egers VELIKI reditelj?

            Pa, svakako nije nigde blizu Hercogovog ranga, a kamoli Murnauovog; to bi vam valjda čak i njegova keva rekla.

            Egers jeste jedan od boljih današnjih reditelja koji se povremeno pačaju u horor, ali to je samo zato što boljih trenutno nemamo, pa na pozadini srednjaštva i on štrči. Ali on nije ni revolucionar ni vizionar: on je solidan tehničar i ŠTREBER čija su interesovanja dovoljno excentrična da se izdigne iznad Džejmsa Vana i Blumhausa i da se primakne arty delima Arija Astera i A24, ali ni NOSFERATU neće promeniti njegov status, barem u mom ličnom panteonu i proceni – jer to, u krajnjoj instanci, i sažeto rečeno, jeste jedan tehnički natprosečno izveden horor u kojem se tvorac sve vreme razbacuje svojim ŠTREBERSTVOM, pokazujući nam šta je sve čitao i šta je sve gledao, pa rekreirao, ali u kojem je sve to nalepljeno jedno na drugo bez dovoljno čvrste i jasne VIZIJE koja bi to objedinjavala u CELINU. Ovaj NOSFERATU nema dovoljno jasan i nepogrešiv autorski pečat – ili, narodskije rečeno, jednu očiglednu i nesumnjivu PAMET koja smisleno organizuje sve tematske i filmske elemente u nekakav stejtment, ili barem koherentan SVET.

            Egers je kao Vukovac koji je nabubao sve lekcije, zna sve podatke, imena, godine, on ZNA kad je počeo I svetski rat, i kog datuma je bio atentat u Sarajevu, i kako se zvao asasin a kako austrougarski car, ali kad ga pitaš ZAŠTO je počeo taj rat, koji su njegovi UZROCI, on počne tuc-muc, ovvvaaaaj, kako da kažem, uhh, paa, eto…

            Egers zna da je vampir potekao iz slovenskih verovanja, a ne iz irsko-engleskih (Stoker) i holivuđanskih (Tod Brauning) i opet engleskih (Hamer!) prežvakavanja, pa nam zato (?) rekreira jedno cigansko (!) iskopavanje groba vampira, samo da bi već tu, na samom početku, pokazao da je marljiv, ali ne baš bistar učenik. No, iz njegove, holivudske perspektive, Cigani, Srbi, Rumuni, Transilvanjani, sve su to neki isti prljavi čudaci iz Zemlje Iza Velike Šume i ko će sad da se bakće njiovim rasplitanjem: imamo kratku ali efektnu šok-scenu koja spaja erotizam (gola cigančica na konju) i hororizam (kuljanje krvi iz usta probodenog vampira) i odmah jurimo dalje. No time Tolouse… Ali ne očekujte nigde u filmu da vidite da je ovaj Vukovac zaista svario to što je, kako kaže, gledao u našoj LEPTIRICI.

            Na mikro-planu ima ovde svašta nešto da se pohvali i da se voli: scenografija i kostimi su odlični, kao i lokacije, i kamera. Ima tu brojnih kadrova koji su prelepi: Drakulin, ovaj Orlokov zamak, naročito u detaljima, u vratnicama, zidinama, ciglama, u kripti – sve to deluje ubedljivo, kao da je snimano u pravom prastarom zamku a ne na studijskom saund-stejdžu – dakle, mestimično to zaliči više na Hercoga nego na Tima Bartona, ili Kopolu.

A i onde gde je stilizovano, ume da priđe slikama nemačkih romantičara poput Kaspara Dejvida Fridriha, recimo raskrsje u snežnoj šumi i zlokobna kočija, ili božanstvena grobnica (porodična kripta), ili ono stepenište usred grada na kojem Dafo i Depova imaju kraći razgovor. Dakle, naš vredni štreber je, zajedno sa svojim talentovanim saradnicima i tehničarima, i sa 50 miliona $, napravio neke lepe mrdajuće gotičarske slike.

Maska je odlična. (Ne, neću ovde o brkovima! A ni o vampirovom lažnom, protetičkom penisu! )

Ima tu nekoliko upečatljivih prizora: npr. goli Orlokov leš koji sisa krv iz ljudskog tela kao džinovski krpelj ili pijavica – ja baš ovakav prikaz toga dosad na filmu nisam video.

Viljem Dafo je najbolji glumac u ovom kastu, pa bez veće konkurencije upadljivo sija među ostalima (i preglumljava mnogo manje nego što sam se pribojavao – jbg, ipak je njegov lik po prirodi texta excentrik).

Sajmon Mek Barni je izuzetan: najbolji Renfild, ovaj Nok, u istoriji – najzad je lik, koji se po difoltu tretira kao komik rilif, tretiran kao jezivo-mračno morbidna psiho-fizionomija.

I mogao bih se sad letnji dan do podne baviti uskršnjim jajcima koja nam je Štrebers posejao ovde (zašto se njegov Helsing zove Albin, ili zašto Orlokula ima brkove, itsl), ali internet je danas prepun malih mrava koji će za vas, u svojim plitkim jućub videima i podkastima pretenciozno i netačno nazvanim OBJAŠNJENJE („ending explained! symbolism unveiled! meaning analyzed!“) rasplitati takve SITNICE, kuriozitete i fusnote, ali vam niko neće kazati SUŠTINU, poentu, smisao kojem sva ta jajca (treba da) služe.

Niko? Dobro, pokušaću ja.

Orlok kod Nemaca izgleda kao ćelavi PACOV u ljudskolikom obličju zato što treba da podseća na karikaturu klempavog nosatog (zato se zove NOS-feratu!) buljookog Jevrejina dugih prstiju i kandži (da ih lakše zavuče u vaše džepove!), i poistovećen je s pacovima, dolazi zajedno sa njima, on je njihova metonimija a oni njegova, jer oni su INVAZIJA S ISTOKA, iz mrakom i sujeverjem posednute Istočne Evrope, gde su Sloveni, Cigani i Jevreji izmešani u odrpanu i štrokavu rulju, kao crni, sivi i smeđi pacovi koje niko nema potrebe da uzajamno razlikuje („Bog neka probere svoje“, što reko onaj pionir genocida u Francuskoj 1200-i-neke)…

Orlok kod Štrebersa ima brkove i orlovsku nosurdu jer je autor, u svojim iscrpnim proučavanjima rumunskih, mađarskih i transilvanijskih velmoža iz Srednjeg veka, došao do epohalnog roket-sajens zaključka da su tada SVI IMALI BRKOVE. Dakle, njega je više zanimala istorijska akuracija nego simbolika lika. OK, legitimno – ako je to sveopšti, dosledno sproveden princip, AKO je istorijska akuracija pristup kojim se rukovodilo i u ostatku filma.

Ali čekaj prvo da završimo s Orlokom. KO je on zapravo? Ne-Mrtvi transilvanijski velmoža, kaže nam se. Zašto je takav, nemrtav (nosferatu)? Nešto je petljao s Đavolom, pa ga ovaj ostavio u neživotu, da smrdi zauvek. OK, znači štovalac Đavola? Zato je, dakle, i „Renfild“ ovde nekakva Sotonjara koja crta magijske krugove po patosu (koje je Štrebers, u svom risrču, iskopao u svuda-dostupnim istorijama magije). Ali film nam nikad ne pojasni u kakvom su odnosu njih dvojica zaista – KADA je i KAKO Orlok stekao vlast nad njime, i na čemu je ona zasnovana, koja je priroda njihovog pakta? Gde je ĐAVO (a s njim i prišipetlja BOG) u svemu tome?

Još važnije – ŠTA OĆE ORLOK? Šta mu fali u Transilvaniji 1838, pa je zapeo da ide u Nemačku – i ŠTO BAŠ U NEMAČKU? Ne čak ni u Minken (oca mu u vr’ guzice) nego u neku nemačku palanku jedva napredniju od Bukurešta tog vremena. (Istina, u Nemačkoj tog vremena svi govore engleski, ali zato kad Orlok zagrmi na rumunskom, svi ga razumeju!)

Zbog ženske?

Zbog Mine, ovaj Elene? Koju je opazio tek u medaljonu službenika koji mu je doneo papire? Papire za ruševinu koju je već nedeljama ranije odabrao da kupi? U Kopulinom DRAKULI imamo petparačku motivaciju: Mina je reinkarnacija Drakuline davnopreminule ljube, pa on sad „prelazi okeane vremena“ da je povrati. Bezveze, jeftino, ali ima NEKU logiku. Kod Štrebersa ne vidimo niti slutimo motivaciju da se nemrtvi Rumun zaputi brodom u daleku Nemačku. Ako je to Elena, ZAŠTO baš ona?

Kao prvo, kad Huter (Harker) dođe Orloku, i oslovljava ga sa SIR, ovaj insistira, baš snažno,  da ga ovaj oslovljava sa MY LORD, u skladu s njegovim statusom. OK, to je istorijski i klasno akuratno, da ovaj velmoža smesta smesti ćatu gde mu je mesto. Ali, zašto bi se onda, minut potom, ovaj LORD zabuljio u žensku ovog služinčeta, u tu neku švapsku buržujku obične crvene a ne plave krvi, nedostojnu njegove LOZE, istaknute minut pre toga? Dobro, reći ćete, nije da nije bilo presedana, da velmoža gleda kurcem a ne mozgom i zacopa se u neku seljančicu, sluškinjicu, itsl. ALI!

Kao drugo, tu žgoljavu sluškinjicu ne igra anđeoska Izabel Ađani (ko ne bi prešao okeane vremena, ili barem pola Evrope, zbog nje, onih dana – a vala i dan-danas?!), nego Lili Rouz Dep, antipatično ženče koje ima veće jagodice nego sise, i koje je odbojno i kao pojava (kasting) i kao lik (scenario).

Kao treće, rekoh već, taj plan o kupovini švapske ruševine (!) bio je već skovan mnogo pre nego što je Orlok uopšte opazio taj sudbonosni medaljon s njenom slikom.

Ali to je problem s adaptiranjem priče koju smo već petsto puta videli adaptiranu – plot points se ne motivišu, oni se podrazumevaju, oni se OČEKUJU.

Šta, dakle, Orlok ZNAČI u ovom filmu?

Film počinje njegovim ZAZIVANJEM. U prvom minutu Elena ga doziva u jednom od svojih somnambulnih stanja. „Više godina kasnije“, piše na ekranu zatim, Orlokov plan se uveliko realizuje, mi vidimo da je ona jedva zalečena histerična žena koja bi svakog muškarca s oba oka u glavi i nešto mozga iza smesta odbila kao BAD NEWS (ovo labilno patetično melanholično stvorenje s očima na pola koplja ne obećava nikakvu srećnu budućnost, a kamoli zdrav porod) i njen Huter već hrli Orloku sa svojim advokatskim artijama… AKO je triger svega bilo to njeno zazivanje, zašto nam se docnije, kad Orlok vidi njen lik na medaljonu, NIKAKO ne sugeriše da on nju PREPOZNAJE („Hm, kao da sam ovu ludaču već negde video? U ružnim snovima?“)

Dakle, ako je VAMPIR ovde odgovor na prizivanje jedne (sexualno, a i šire) neutažene žene – ne bi li onda on trebalo da ikonografski izgleda bar malo privlačnije od PODGREJANOG LEŠA? (Izvinte me što razmišljam kao razumni muškarac a ne kao iracionalna žena!)

„Hej, znate šta sam otkrio u svom risrču?“, kliče Štrebers. „Vampir, to nije neki švaler i zavodnik tipa Hristifor Li ili Frenk Lanđelko, o ne, to je bre zapravo jedan živi leš, zombi, sav truo i crvljiv!“

Pa, znaš šta, Štreberse, kaže Ghoul, vampir nije samo to. Vampir može da bude MNOGO TOGA. Čak i u srpskom folkloru. Obavesti se kod Tikomira Đorđevića, recimo. Može da bude velika mešina, amorfna, ko džinovska ameba, koja se kotrlja po putu. Može da bude rutavi vukodlak. Ili živi leš, rumena lica. Ili bled ko krpa. Ili žut ko vosak. Itd. Tako i na filmu: ima gi razni, zavisno od priče kojoj služe: neki su švaler-zavodnici, neki su ogavni ljudi-pacovi, neki su zombiji, neki su emo-goti koji svetlucaju… znači, sve zavisi koju priču oćeš da ispričaš. ŠTA JE TAČNO TVOJA PRIČA?

Ako je verovati njegovim intervjuima, on je hteo da Elena bude glavni lik. Ona je krhka ženica neshvaćena u svojoj falocentričnoj sredini uštirkanih muškaraca koji je vezuju za krevet i drogiraju lekovima, e ne bi li sputali njen libido, njenu ženskost (jer žena = sex, sugeriše nam se)… Zvuči kao neki (plitki, malođokinski) feminizam, zar ne? Ali, kako se u to uklapa činjenica da nam ova storija zapravo ilustruje prastaru mizoginu formulu CHERCHE LA FEMME?!

Ko je kriv, od Rajskog vrta do danas? ŽENA!

Ko je prizvao Orloka iz daleke Transilvanije? ŽENA!

Ko je prizvao KUGU u grad i pomorio bar pola nedužnog stanovništva? ŽENA!

Ko je indirektno umorio/la svoju najbolju (trudnu!) prijateljicu? ŽENA!

I na kraju, ko je sjebo matorog ljubavnika-vanpira? ŽENA!!!

Posle tolikih okeana vremena, ko je iskusnog sisača naveo da prečuje prve petlove i previdi izlazak sunca? ŽENA ŽENA ŽENA! 

It was the beauty killed the beast! A ako je mogla da sjebe King Konga, šta je jedan polutruli brka iz Istočne Evrope?

„Oooo, ali nisi razumeo, Gule“, čujem ja neki glasić iz daljine, „Ona se na kraju ŽRTVOVALA, dakle nije tu žena KRIVA, nego je žena ZASLUŽNA, učinila je vrhovni HRIŠĆANSKI čin, ponudila je i svoje telo na izvolte da ga kara zubati zombi iz rumunskih katakombi, a time je ponudila i svoju devičansku napaćenu dušu, samo da bi spasila….“  One iste koje je u opasnost i dovela svojim ZAZIVANJEM ZLA?

Da vam kaže Ghoul: taj bih njen čin prihvatio i poverovao u njega da je bar malo u skladu sa LIKOM kakav smo pre toga imali videti. Avaj, Štrebers (i Lili) nam nisu prikazali smernu i čednu hristijanku otvorenu za koncept ŽRTVE, nego jednu histeričnu i sexualno frustriranu pacijentkinju u vlasti morbidnih maštarija, koja je sve vreme preokupirana SOBOM (i u tom smislu je „moderna“ i prijemčiva 21-vekovnim gledateljkama), koja žudi za time da bude „omoćena“ (kroz sex, naravno; ali joj toxični muži, sa svojim lekovima i okovima, ne daju) i čiji je jedini spas u – grljenju crvljive lešine?!

I koja je uopšte poenta da angažuješ lepolikog i manekenski napucanog Bila VRANU Skarsgarda, samo da ga zatrpaš kilogramima maske i šminke, za ulogu koju je – sa mnogo manje šminke, i za mnogo manje para – mogo da odigra i Nikola Đuričko?! Pa još s autentičnim Tarzan Ingliš akcentom, umesto komično karikiranog Skarsgardovog? (Apropo istorijske i druge akuracije – ovaj Orlok govori preteranije i komičnije nego bilo ko u DRAKULI… Mela Bruksa!)

            I kad smo kod toga – i Nikolas Hoult je ovde loše kastovan: ne zato što je on po sebi slab glumac, jer nije, nego zato što on, ovakav, nije prikladan za LIK koji mu je dat da igra u ovoj (melo)drami. Taj Huter je trebalo da bude neko šonjaviji, neki neupečatljivi srednjak, koji izgleda kao da ne može da utaži porive i prohteve naše vrle Elene, dok Hoult izgleda kao jedan sasvim kompetentan komad muškosti – dakle, on izgleda kao ODGOVOR na dozivanje neke sexualno frustirane žene, a ne kao POVOD da neka žena bude frustrirana, neutažena, pa da doziva nekoga trećeg sa strane kao ispomoć!

        Drugim rečima, ne vidim zašto jedna sexualno neutažena žena u svojim dozivanjima ne bi prizvala k sjebi jednog Nikolasa Houlta, ili Bila Skarsgarda – umesto trulog Nikole Đurička!??

            U konfuznoj dramaturgiji ovog filma, gde se sve vreme rvu feminizam i mizoginija, Štrebers prilazi vrlo blizu da samouništi sopstvenu storiju i poentu koju je, kao, krenuo da pripoveda: naime, u jednom trenu Elena kaže svom Huteru nešto kao „Ti nikad nisi mogo da me zadovoljiš kao ON (Orlok)!“ Na šta ovaj kaže „Je li? Jel tako? Tako dakle?“, pa smakne pantalone i krene da je taslači. I sad, u tom času, svaki muški šovinista spontano usklikne: „NAJZAD da nam neki film prikaže ono što smo oduvek znali: da je najbolji i jedini lek za histeričnu ženu – jedan dobar kurac! Evo, najzad, kure za histeriju!“ I to zaista tako i izgleda, 10-15 sekundi, ali ne, onda se Štrebers trgne, uplaši, shvati da je ovime sebe ofarbao u ćoše, doveo u ćorsokak: „Hej, čekajte, nisam tako mislio – keve mi!“ I onda iz svog dupeta izvuče kratku šok-viziju krvavolike Elene koja se (ne znam zašto i otkud) javi Huteru, i njegov huter se smesta spitioše, i on istog časa siđe sa nje, i tolko mu beše od njegove kure…

BU!!!

            A zbrkan je i Štrebersov odnos prema Van Helsingu, ovaj Albinu: on je čas okultista (to je njegov aspekt koji se najviše potencira, nauštrb doktora-naučnika-detektiva iz romana i većine filmskih verzija), čas hrišćanin (u kratkoj tiradi koju izloži Eleni na stepenicama, on joj praktično sugeriše da treba da se žrtvuje za druge); čas je nežna sapatnička duša jedina koja Elenu razume, bolje od ikoga u njenoj okolini, a čas je excentrični sumanuti ludak opasan i po sebe i po druge. Na kraju ostaje nejasno da li je i samoga sebe, i zašto, spalio u onoj grobnici; a ako nije, ako je otud izašao jedva oprljen, zašto ga ne vidimo na kraju, nadomak Elenine nekro-postelje da izgovori kakvo bogougodno naravoučenije – ili barem da ga značajnim pogledom sugeriše?

            Površnom gledaocu će smetati dužina filma (preko dva sata!); dosađivaće se jer mu je sve predvidivo (ko te tero da gledaš prethodne 499 verzije?! što se nisi čuvo baš za ovu, like a virgin, da ti sve bude baš ko prvi put?) i jer su likovi nezanimljivi (hej, probaj da pročitaš Stokerov roman, nekad, da vidiš šta su nezanimljivi likovi, i odakle su!) i jer je očekivo NE ZNAM ŠTA – da se film zove NOSFERATU a da zaplet zapravo bude BRAĆA KARAMAZOVI?

             Površnom gledaocu blagonaklone sorte svideće se film jer JAO ŠTO SU LEPE SLIKE, jao kakvi kadrovi, joooj što montira… što su leeepi glumci, a tek one aljine, pa drvenarija i galanterija… vidi se budžet gde je otišo, baš je to jedan lepo spakovan GOTHIC. A ima i nešto bajkovito, a zapravo realno, o ženama, ne znam tačno šta, al deluje vrlo moderno i provokativno!

            Što se mene tiče, dobio sam otprilike koliko sam i očekivo, za te pare, i od tog reditelja. Lepe slike su mi držale pažnju a zbrkana dramaturgija i konfuzne konotacije nisu me previše nervirali, jer to pipanje u mraku povremeno je prilazilo zanimljivim stvarima. Uostalom, te sam zamerke imao i na nedomišljenu VEŠTICU i na prekonfuzni SVETIONIK i na zbrkanog poludupastog SEVERNJAKA, pa me to nije onomad sprečilo da uživam u onome što je tamo valjalo.  

Tako i ovde: nije to ni švajneraj i kataklizma epskih razmera kako razočarani bljuju, a nije ni remek-delo, masterpis i najbolja verzija DRAKULE, ili bar NOSFERATUA ikada snimljena, što se može naći kod pojedinih žrtava hajpa, egzaltacije i/ili histerije. Ne. Ovo je najbolje i najdublje što jedan današnji američki reditelj može da posegne u autentičnu evropsku mitologiju (slovensku, prelomljenu kroz germansku) i da iz nje izvuče i reimaginira kroz goth ikonografiju i pop-psihologiju, a da to još uvek bude komercijalan film, i kako Štrebers reče: „my most accessible one.“

Succumb to darkness, indeed. Pristupite i podlegnite tami ovog našeg mračnog, bezidejnog, plitkog početka 21. veka… Ako za sto godina neki neo-kromanjonci budu čeprkali po bunjištima ruševina ove civilizacije – praviće ovog NOSFERATUA od blata. Bukvalno.