Kao što je
ovde već bilo uredno najavljeno, u petak,
09. novembra 2012. u Domu omladine Beograda održan je DAN
VILIJAMA BAROUZA. Tom prilikom učestvovao sam na tribini pod naslovom Vilijam Barouz među Srbima.
Bila je to 3-Dejan tribina, jer su uz Dejana
Ognjanovića na njoj učestvovali još i Dejan Ilić i Dejan D. Marković. Moderator
je bio Predrag Azdejković.
Moderator,
inače istaknuti gej-aktivista, nije se mnogo mešao u svoj posao, i dopuštao je
razna vrludanja i gubljenja učesnika, a pošto se nije naročito spremio, nije ni
mogao da ih usmerava ili podstiče kad negde zapnu ili da im dobaci potpitanje
kad mu ovi uopšte ne odgovore na to što ih je pitao.
Dejan D.
Marković, autor je novog prevoda romana QUEER (Rende). Niko nije našao za
shodno da pomene prvi prevod tog
romana (PEŠKO, Četvrti talas, Novi Sad, 1991): ja sam bio na ivici toga, ali
sam svoje zločeste kredite potrošio na nešto što mi je bilo važnije, pa nisam
hteo da pominjanjem-potpitanjem oko toga nepotrebno dolivam ulje na vatru i
pojačavam svoj imidž bad boya.
DDM je tribinu
više doživeo kao promociju ovog izdanja, i obilato se služio čitanjem spremljenog
materijala (definicije reči "queer" iz najmanje 3-4 izvora, i još
neki citati), ali se slabije snalazio u pitanjima izvan te materije. No, barem
je najavio da do kraja godine Rende treba da izbaci njegov prevod još jednog
Barouza – tačnije, zajednički (minorni) roman starog Bila i Džeka Keruaka: And
the Hippos Were Boiled in Their Tanks.
Dejan Ilić, iz
Fabrike knjiga (izdavač GRADOVA CRVENE NOĆI i MESTA MRTVIH PUTEVA), otpočeo je
izlaganjem rečima da on ništa ne zna i ništa nam pametno neće reći i da je
došao tu samo zato što je prevodilac tih knjiga bio sprečen. Posle se
ispostavilo da je ipak imao šta da kaže, makar to bilo i malko
predimenzionirano insistiranje na Barouzovom gnosticizmu. On je, takođe, bio
zaslužan za jedan freak-out momenat kada je prilično neprimereno bučno i
violentno reagovao na zapravo sasvim razumno i smisleno pitanje koje je iz
prvog reda postavio pisac Marko
Pišev. Ja sam bio prinuđen da uskočim u odbranu, ne zato što mi je Marko
prijatelj, nego bih isto reagovao i da je na udaru napada bio neki totalni
neznanac.
Snimak ovog
zabavnog i dinamičnog razgovora o Barouzu, u trajanju od 80-ak minuta, usnimio
je moj verni diktafon, i sada ga ekskluzivno možete skinuti i poslušati na ovom
blogu.
Slušajte,
zabavljate se i hvatajte beleške!
Inače,
poseta je bila izuzetna: tribinska sala beše krcata, popunjena do poslednjeg
mesta i publika je s pažnjom, zanimanjem pa čak i povremenim komentarima i
pitanjima reagovala na razgovor. A posle tribine, druženje sa prijateljima
nastavljeno je u obližnjoj kafani (koju neću imenovati dok ne plate reklamu),
gde sam se založio uz crnogorski Vranac i dimljene butkice zapečene u sosu od
rena, i time povratio deo energije sagorele tokom tribine... Sve originalne fotke (c) Horla TomaHawk
