RESIDENT EVIL (2026)

Zabavan je RESIDENT EVIL. Idite i gledajte ga u bioskopu, ima nekih spektakularno moćnih čudovišta i grozomornih set-pisova koji se adekvatno, meraklijski, mogu percipirati samo na velikom platnu. Horor i humor su fino izbalansirani, ritam je odlično nađen – sve je taman kako treba, ni previše ni premalo.

Kad je struktura zapleta, kao ovde, zasnovana na nizanju epizoda, tu nema nekog razvoja u ozbiljnijem smislu reči. „Gaaaakk!“, već čujem videoigričare: „Kako nije razvoj kad prelaziš s nivoa na nivo, kad s pištolja pređeš na pušku, s jedne odgonetke pređeš na sledeću zagonetku, s jednog sprata se popneš na sledeći?!“ OK; u redu je, deco, ali pustite sada čiku da objasni.

Dakle, ovaj film je zasnovan na strukturi koju je znameniti dr H. Simpson definisao kao „a bunch of stuff that happened“ – odnosno, što se u niškobanjskom kraju zove „anything goes“. Kao takav, mogao je da traje 95 minuta (kao što i traje), a mogao je da produži postojeće epizode i nabudži se novima tako da traje i četri sata. „Eeeeekk!“ , već čujem videoigričare: „Šteta što nije! Tek smo se zagrejali, a ono – THE END! Odnosno: NASTAVIĆE SE!“

Šta, kraj nije kraj? Ups, ovo je bio spojler samo za najnepažljivije, najneobaveštenije, najnaivnije čitaoce – kakvi ovaj blog ne čitaju, sem slučajno, kad ih tu bace IMDB, Gugl ili potraga za „Pas jebe ženu“ videom. Jeste, biće ovoga još. Franšiza je lepo započela i predviđam prvom filmu veliki uspeh i „zeleno svetlo“ za nastavak već posle prvog vikenda, max posle drugog.

Kao što znate, ja nisam videoigričar, videoigrice me baš nimalo ne zanimaju, a ni na filmove po njima baš ne otkidam. Za moj groš, najbolji videoigričasti film koji sam ikada gledo jeste Mamoru Ošijev AVALON (*videoigričari padaju u fras, hitaju na Gugl da vide koj mu je moj sad pa taj nikad-čuli Andrak, traže torent*). Mene to inače toliko snažno ne zanima da uvek moram da zastanem na bar pet sekundi, ako ne i desetak, kako bih razlučio koji beše SILENT HILL a koji RESIDENT EVIL, da ih slučajno ne pomešam. Ne, stvarno, kako se zove onaj u kojem neka osoba dođe u naizgled napušteno mesto, a tamo – svi ljudi, ili velika većina, mutirali u neka neverovatna čuda?

Pošto je tomu tako, ja vam nisam čovek za pitanja „lora“ (eng. lore), „vernosti“ igricama itsl. ali, po onome što o njima znam, rekao bih da fanovi ovog propertija neće imati razloga za nezadovoljstvo, osim picajzli tipa: „Aaargh! Zašto ovo, ovako, zašto nije ono, onako? U igri je to drukčije!“

Imate ovde sasvim dovoljno first-person kadrova, imate te nivoe, imate Rakungrad i Kišobran-korporaciju, imate Porodilište, i tako to. Plus vam se reditelj dodvorava time što glavni junak priznaje da je videoigričar, da je neku veštinu naučio u njima, i čak u jednom trenu sasvim nepotrebno usklikne pobedonosno: „VIDEO GAMES!“ Meh, kažem ja, ali dobro; nije baš kao da sam ja ciljna grupa za ovo.

A opet – nije baš sasvim ni da nisam! Zato sam i otišo na premijeru.

Ja volim stravu, a ima ovde i nešto malo odlično građenog saspensa, a ne samo splatera. Taj uvod u snežnoj planini, sa „pregaženom“ ženom, i preganjanje s njom (i, nakratko, s pajkanom), fin je spoj saspensa, strave i horor-akcije. Dešavanja na farmi koja uslede, takođe. Prvo strava, pa užas, pa – groza.

Ali body horror ipak ovde nosi šnjur (a ja ga takođe snažno volem!): prvi put kada to prsne u tom pravcu u velikom stilu, ne samo što je šok po sebi – ma koliko očekivali to nekad, negde, u ovom filmu, to ipak teško da je baš tada, baš tu, baš tako!) – nego je to i vrlo lep, citatni, referencijalni šok, koji aludira na Karpovog STVORA, a kad se to uradi ovako pametno, lepo i gnusno, i s poštovanjem, to veoma godi videti.

Dizajn kreatura, i njihova izvedba, vrhunski su spoj praktičnih i CGI-ja, a kad nešto priziva u sećanje STVORA i njegovu još preteraniju varijantu u DRUNI (samo bez sexa), to je milina i divota i očna bombonica prvog reda, i jebo sad to što su svi likovi koji se pojave u filmu kreteni, budale, karikature (uključujući glavnog šeprtlju), i što je to manje-više predvidivo (OK, ja nisam očekivo monstruma koji povraća kiselinu, ali ko mi je kriv kad nisam videoigričar: oni su sigurno pišnuli u gaće od sreće kad su ga videli, ako je to neki legacy lik), i što me kasting ovog glavnog tipa ne oduševljava previše, kad su kreature i efekti stavljeni u film ovako odlično režiran i produciran.

To što je meni ovaj glumac antipatičan – a sad se u sve meće, evo videh u trejleru pre filma da ga uskoro guta KIT (ne Teler, nego džinovski morski sisar) i ne znam gde ga sve ne trpaju ovih dana, dok je IN – to je moja stvar; Mila Jovovich on nije, a i javlja mi se da mu suknja ne bi dobro stajala na tu mlohavu figuru; valjda gađa taj „everyman“ vajb danas, zasitili se ljudi manekena, oće nekog prosečnog, ko oni sami što su. Zna da vrisne ko curica kad zatreba, i da opsuje (pa makar nama odraslijima u publici možda i to njegovo OH FUCK i OH SHIT postane pomalo repetitivno i nezabavno nakon 15-og ponavljanja, ili tu negde), a u suštini OK je glumac, mada je daleko mesnatiju rolu imao u WEAPONS. Ovde je najveće osveženje to koliki je šmokljan, koliko je neherojičan – kao spoj Gaše Šeprtlje i Eša iz ZLIH MRTVACA, mada daleko manje smešan od Gaše i daleko manje harizmatičan i antologijski od Eša.

Kao što se odlično sećate – a ako ne, kliknite na rivju i podsetite se – ja nisam bio voršiper u kaltu VEPONSA, bio mi je to okej film ali nalazim preteranim i neutemeljenim sva ta proseravanja o „značenjima“ te vešte zajebancije i pozeraja. REZIDENT IVL se, fala Azatotu, i ne pravi da je „o nečemu“ i ta rasterećnost Kregeru dobro stoji. Ovo je jedan pitak, zabavan film, razdragan, dinamičan, vrcav, ali ne overstejuje svoj velkam, pa i po tome može da se pomene u istoj rečenici sa 90-minutnim B-klasicima body horrora Henenlotera i Gordona a da to ne bude preterano svetogrđe, jer ćemo u naletu dobrodušja načas zaboraviti da su oni ČUDA pravili od štapa i kanapa, a Kregers ima na raspolaganju MILIJONE i, praktično, kart blanš. (Ovaj film je verovatno imao veći budžet nego što su koštala cela sabrana dela Stjuarta Gordona.)

Fino je taj kart blanš upotrebio. Ja sam dobio ono što sam očekivao: finu horor zabavu od sat i po u bioskopu. Kao što rekoh drugaru s kojim sam ovo pogledao – IT IS WHAT IT IS! ŠTA SI TI OČEKIVO?!

Da li ću ikada opet poželeti da ga pogledam? Hm, ne znam, nisam siguran. Teško da bih to poželeo uskoro. Blu rej? Mejking of? Dajrektors komentari? Nemojmo se zajebavati. Ali ovo će verovatno da upadne u top-10 ovogodišnjih horora, baš zato što je, u cunamiju horor-metafora o žalosti, toksičnoj muškosti, medijima i rijalitijima i tehnofobiji, gender benderu, transfobiji, buđenju svoje unutrašnje lezbejke i ne znam čemu, ovo sočinjenije tako avangardno, smelo, junački – ni o čemu!

Eno, TEENAGE SEX & DEATH AT CAMP MIASMA je, navodno, „o nečemu“ – pa mu to nije mnogo pomoglo, bar u mojim očima. Od svih poruka, aluzija, reimaginacija i meta-momenata izgubio se FILM (Oće li biti rivju na blogu? Sumnjam. Možda u nekom zbirnom pregledu, u pasus-dva, razradim ovu tezu.) A ovo ovde, kakvo-takvo, neambiciozno (sem da zgrne pare i pokrene novu inkarnaciju franšize) i šta god, barem je jedan fin horor rolerkoster.

I da imam vremena za bacanje – i da makar u malom mozgu verujem da je Kreger AUTOR, a ne ZANATLIJA, mogao bih mu učiniti uslugu i učitavati koješta u neke detalje, projektovati na njega namernu parodiju nekih klišea (npr. vezano za bebu koju je glavni lik sočinio svojoj ljubi, pa sad oće li je, neće li je, i kako ga na nju podseti ona čizi nalepnica za kola sa Čiča Glišom i njegovom familijom Glišića...) - ali on nije taj na koga ima smisla projektovati takve stvari, a uostalom, ovca mi se jagnji, pa zato, dosta mu je i ovo.

SEND HELP (2026)

Sem Rejmi na pustom ostrvu, sa dve antipatične osobe, divljim svinjama koje napadaju samo kad scenariju zatreba, i obiljem jestivog i lako dohvatljivog voća. I kišom koja padne svako malo, da ovi ne bi pomrli od žeđi.

Scenario je previše konvencionalan i predvidiv: Ona je odbojna i iritantna soc-idiotkinja koja apsolutno zaslužuje da bude sklonjena podalje od očiju pristojnog sveta, koja je, na svoju sreću, u svojoj samačkoj dokonosti odgledala dovoljno surivor emisija da zna da bez greške primeni Opstanak kad zatreba, a On je, naravno, šta bi drugo nego toksično, sebično, bezdušno muško đubre, nesposobno za život, koje bi lipsalo za 24 časa, ili manje, da mu nije žene (omoćene) pored...

Isto tako je predvidiva i njena transformacija iz Ružnog Paščeta u Akcionu Heroinu (već drugog dana na ostrvu) kao i njegov preobražaj iz Moćnog Šefa u Bespomoćnu Plačipičku.

Bilo bi znatno originalnije da je Ona šefica i nesposobno đubre, a On potlačeni nikogović koji procveta na ostrvu otkrivši se kao sposoban, pametan i jak, ali – sposoban, pametan i jak muškarac je izumrla vrsta na filmu (možda nije u akcijašima, ali ko to gleda? desničari!). Takvo izvrtanje danas dominantnog diskursa moglo bi biti kontroverzno, šokantno, politički nekorektno, i donelo bi filmu brdo neželjenog negativnog publiciteta. A ko to želi na blagajni? Zato, idemo na siguricu.

Ipak, sve bi to bilo zabavnije da je dosledno intonirano – a ne red slepstika, red satire, red spletstika, red teške drame i psihologizacije, red crtanog filma. I plus, valjalo bi da je slobodnije, razuzdanije nego što kalkulantski jeste. No, barem je R-rated, pa fala Azatotu barem na tome, i na gadnoj avio-nesreći na početku i njenim simpa splater detaljima koji me čine žalosnim što Rejmi nije uzeo da radi FINAL DESTINATION.

Nemojmo zaboraviti da je najbolje nešto što je Rejmi ikada u životu napravio – prva polovina EVIL DEAD II, gde imamo jednog lika u mikrokosmosu jedne kolibe u šumi. Nažalost, prividno sličan koncept – dva lika u mikrokosmosu jednog malog pustog ostrva – ne dovodi ni približno do uporedivih rezultata.

Delom je tomu tako jer niko od njih nije tako harizmatično spadalo kao Brus Kembel da bi ga/je bilo zabavno gledati neprestano (mislim, okej su ovo dvoje, služe svrsi, ali ništa za antologiju), delom jer je to što im se dešava ograničeno ipak kakvim-takvim (pa makar i crtanofilmskim) verisimilitudom, a usred tog „realizma“ najzabavnija i najpreteranija stvar – splater napad divlje svinje – desi se prerano i prebrzo, u prvoj trećini filma, a nadalje za njom ne usledi ništa nalik tome. Jedan jeftini džamp sker zombi-priviđenja ne računam.

Za Rejmijevu poetiku hiperbole ipak bolje leži fantastika – njega „stvarnost“ niti zanima niti ume da je radi (što je, za mene, sasvim respektabilno): da je ovo nekakvo ukleto ostrvo, nastanjeno zlim duhovima, demonima, ili bar fantastičnim čudovištima, ovo bi sve bilo beskrajno originalnije i zabavnije. Ovako, naš „veći od života“ reditelj mora da radi s velikom metalnom kuglom „stvarnosti“ oko nožnog članka. Bori se on kolko može, ali jbg.

Rejmijeva režija je zato vitalna i dinamična malkice više nego što materijal zaslužuje. Sve je ovo sasvim solidno za jednokratnu konzumaciju u trenutku popodnevnog lenčarenja ili pred spavanje: fino je dok traje, a ne ostavlja mnogo za sobom u pamćenju. Drago mi je što sam na vreme ispravno procenio domete ovoga, te nisam hitao i bioskop nego sam sačekao da bude dostupno za kućnu konzumaciju, jer to je pravi format i domet ovog filmića.

KARMADONA: Intervju sa Aleksandrom Radivojevićem

                Dragi moji, dozvolite da vas podsetim: na ovom blogu mogli ste pročitati prvu najavu ovog filma koja je sadržala neke lične, a insajderske uvide (a ne preneseni PR produkcije). Taj članak imate OVDE.

                Na ovom blogu mogli ste pročitati i moj detaljan osvrt na ovaj film – tu kritiku imate OVDE.

                KARMADONA je svoju srpsku premijeru imala u Sava Centru krajem decembra. A sada, ona kreće u domaće bioskope, i moći ćete da je pogledate u njima počev od 19. marta.

                Tim povodom, podeliću sa vama intervju koji sam uradio sa Acom R. povodom njegovog rediteljskog debija za kanadski magazin RUE MORGUE. Tom prilikom sam pisao i o dokumentarcu o SRPSKOM FILMU pod naslovom A Serbian Documentary, ali o njemu ću pisati zasebno, uskoro.

                Ovaj intervju izašao je u broju za januar-februar, ali za sve vas koji ne pratite redovno ovaj prvorazredni magazin, ako vam je ovo promaklo na engleskom, evo vam ga sada, ekskluzivno, na srpskom.

 

Koscenarista „Srpskog filma“ režira svoj prvi film. Da li treba da se plašimo?

 

GLOBALNA NOĆNA MORA SA SRPSKIM ZAČINIMA

 

(c) Dejan Ognjanović

 

Prokletstvo filma „Srpski film“ je višestruko. Prvo je ozloglašenost filma usporila karijeru njegovog koscenariste, Aleksandra Radivojevića, jer niko nije želeo da finansira njegov sledeći. Zatim, nakon petnaest godina ispunjenih neuspešnim pokušajima, kada je konačno debitovao kao reditelj – svi su njegovu „Karmadonu“ upoređivali sa „Srpskim filmom“. Ljudi su se pitali: gde će dalje „čovek koji je osmislio 'newborn porn'“? Kako se ispostavilo, njegova „Karmadona“ je eksplicitnije satirična i crnohumorna, dok su njeno krvoproliće, šokantni događaji i prestupi prihvatljiviji. Radnju pokreće telefonski poziv Boga, koji ucenjuje trudnicu životom njenog nerođenog deteta da krene u ubilački pohod, vođena Njim, ili nečim drugim. Duga noćna odiseja kroz podzemlje srpskog društva sadrži: opsednutog dečaka koji gadno razbija čelo, drugog pretvorenog u zlobnog ubadača tuđih genitalija, bebu u opasnosti da bude pretvorena u kašu (jednom bukvalno, pod teškom crnom čizmom), a da ne pominjemo desetine odraslih koji su spaljeni, isečeni, upucani i raskomadani.

Ponovo su neki gledaoci bili zbunjeni: koja je svrha svega toga? Aleksandar Radivojević, scenarista i reditelj filma „Karmadona“, spreman je da Ru Morgu iznese svoj krupnjak (krupnjak, rekoh, a ne grupnjak!).

 

Ru Morg: Koja je bila vaša glavna ambicija sa rediteljskim debijem? Šta ste težili da postignete?

 

Aleksandar Radivojević: To je veoma ličan film, ali se bavi globalnom noćnom morom u kojoj svi živimo. S druge strane, on se takođe bavi pitanjima religije, majčinstva, porodice, rađanja i ugušene kreativnosti pod korporativnom kontrolom, na prilično ekstravagantan i perverzan način kroz moju pomalo neobičnu viziju. Naslov je neka vrsta igre reči, namerna igra reči na temu „Karma“ i „Madona“, koja ujedinjuje budizam i katolicizam u „nesvetom“ savezu protiv korporativnog sveta koji je oteo pojam božanstva za svoje zlokobne svrhe. U osnovi je to moje sopstveno viđenje Biblije za eru korporativnog globalizma. Ali to je takođe i ljubavna priča.

 

RM: Kako biste je opisali u žanrovskom smislu?

 

AR: Na najosnovnijem nivou, to je akcioni triler sa natprirodnim prizvukom, ali je i crna komedija. Onda se pojavljuje ceo aspekt horora. S druge strane, to je manični „tirada“ film sa filozofskim slojevima, baš kao oni koje je Andžej Zulavski snimao. Dakle, ako bi Zulavski napravio bizaran akcioni film za producenta Džoela Silvera tokom 80-ih ili 90-ih, mislim da bi bio veoma sličan „Karmadoni“, to je ono čemu sam težio. Zamislite da filmovi „Opsednutost“ i „Smrtonosno oružje“ ili „Umri muški“ imaju vanbračno dete, i ovo bi moglo biti to.

 

RM: Ima mnogo više humora i znatno manje brutalnosti i krvoprolića nego u „Srpskom filmu“. Da li je ovo bila svesna odluka?

 

AR: Ovo je tonalno otvorenije crna komedija, kao što sam rekao, tako da je zahtevala blaži dodir kada je u pitanju brutalnost. „Srpski film“ je bio namerno depresivan, a „Karmadona“ je zapravo na kraju prilično uzdižući film, barem iz moje iskrivljene perspektive. Svakako se završava nadom, čak i ako to nije onakva nada kojoj ste se nadali.

 

RM: Nisu vam strane kontroverze, provokacije i podeljena mišljenja. Da li ste ih mnogo sreli u vezi sa „Karmadonom“?

 

AR: Sve zvanične kritike do sada su bile prilično entuzijastične i prijateljske, svakako sam zadovoljan time. Ali, na jednoj od TIFF projekcija, tokom odjavne špice, jedna žena mi je prišla, rekla „Jebi se!“ i otišla. To nismo imali sa „Srpskim filmom“! Zaista me zanima šta ju je toliko izazvalo. Kada primenite satirični pristup, neizbežno ćete iznervirati mnogo ljudi, posebno ovih dana kada su svi tako lako „trigerovani“. Kada su u pitanju komentari korisnika na mreži, mišljenja su veoma podeljena – mislim da sam nekako uspeo da antagonizujem pripadnike generacije Z. To ima mnogo veze sa humorom – ako im se ne svidi, odmah viču „krindž“. Mislim da nikada nije bilo bezbednije snimiti samoozbiljan film lišen humora nego sada, jer je smeh čudno postao faktor razdvajanja. Takođe, problem koji bi mogli imati sa mnom je taj što misle da sam „starac koji viče na oblake“, ali greše – ovo je film O starcu koji viče IZ oblaka, on je glavni lik! Dakle, sve žalbe treba da idu Njemu, a ne meni.

 

RM: Da li je prerano pitati: Šta je sledeće za vas?

 

AR: Trenutno radim na nečemu novom – radi se o tihoj cenzuri i Satani, i biće to mnogo otvorenije horor film nego „Karmadona“. Ali i dalje sa satiričnom oštricom.

 

* * *

 

Eto, NAJAVIO sam ga, OBJASNIO, a sada i PODSETIO na njega (uz pomoć reditelja), ali ne mogu i u bioskope da vas vodim. To ćete morati bez mene. A kad se vratite sa filma, dođite ovde - ili ispod mog rivjua - pa napišite svoje utiske, da vidimo kako se vama čini ovaj Acin ŠOK KORIDOR: THE MOVIE!

KARMADONA (2025)

 

Nije lako napisati kritiku filma KARMADONA.

Lako je napisati drugarski hvalospev, koji se svodi na: „Ovo je nešto najgenijalnije što je ikada postojalo i mi naprosto ničim ne zaslužujemo film ovoliko savršen“, kao što je to učinio Dimitrije Vojnov OVDE. Ili panegirik kakav je u VREMENU napisala Vladislava Vojnović (Vojnović nema veze s Vojnovim, koliko znam! Ali zato ima veze s ex-portalom Popboks koji je producent ovog filma finansirao) – evo njenog teksta OVDE.

Ali ja, iako sam drug s Acom i ex-kritičar ex-Popboksa, ipak neću napisati hvalospev. 

Inače, da ne budem pogrešno shvaćen, ne želim reći da su hvalospevi filmu ortačke prirode, dobro, neki možda malo i jesu, ali vredi istaći i da su dva vodeća horor magazina na svetu objavila apsolutno 100% oduševljene prikaze: RUE MORGUE i FANGORIA a njihovi autori nisu produkciji filma ni rod ni pomoz’ Buda. Znači, ima svega...

Inače, napisati površan i suštinski promo EPP tekst za ovaj film – tu nema ništa lakše: on se sam od sebe piše! Samo prepričate premisu (trudnu ženu zove na mobilni neki kao bog, i tera je da ubija određene ljude, inače će joj on ubiti dete u utrobi) i prepišete iz sinopsisa šta se tu sve kritikuje i napada: rijalitiji, selebritiji, influenseri, forumaši, self-helperi, besceleri, splavovi, kontroverzni biznismeni, korporacije, kapitalizam… Ukratko, satira na aktuelni trenutak globalne i lokalne zbiljnosti.

A ako to nije dovoljno, dodate malo senzacionalističkih začina, tipa: „Krv do kolena! Ljudi se komadaju! Eksplozija nasilja! Sise! Seks! Muški penisi!“ Nakon što ste to uradili, odnosno stavili sastojak A (prepričavanje premise) i sastojak B (nabrajanje čime se sve film bavi, ne ulazeći u to KAKO to čini), eto vam još jednog smuti-pa-prospi gde-smo-bili-nigde-šta-smo-gledali-ništa teksta koji se izdaje za kritiku, a kakav danas očas posla može da vam skocka veštačka inteligencija, jer je one prirodne, neprskane sve manje.

Ali napisati drugarsku kritiku, pa još dobru, poštenu, realnu… to je već malo teže. T.j. mnogo teže. Možda i nemoguće.

Ali, pokušaću. Jer to je moj križ.

 

„Oho-ho!“ – već čujem internetsku rulju – „Da li će to Ghoul sada da se pokaki po filmu svog drugara Ace? Da li je ovo nova senzacija u nastajanju na domaćoj kulturnoj sceni? Ili još bolje – nova svađa, novi raskol? To se čekalo! Dajte kokice, njam-njam-njam!“

 

Samo polako, kažem ja. Evo odma’ spojler: ne mislim da je KARMADONA loš film, niti će ovo biti negativan rivju.

            Moj sud, sažeto rečeno, jeste da je KARMADONA film ozbiljnih kvaliteta i ozbiljnih problema.

            To nije popularan stav ni inače, po pitanju bilo čega (jer mase „razmišljaju“ pretežno u terminima „super“ / „sranje“, odnosno „remek-delo“ / „golo govno“), a još manje će biti popularan po pitanju autora i poetike koji su definisani ekstremima i radikalnim polarizacijama. Ne biti ni na jednom krajnjem delu spektra nezahvalna je pozicija. Između rulje sa vilama i bakljama koja urla „Spalite ovo sranje!“ i rulje, malobrojnije, koja viče „Acu za cara i kralja svemira!“ ja sam u opasnosti da prođem kao onaj dečak, na početku KARMADONE, koji pokuša da rastavi makljažu Siledžije i njegove Žrtve – samo da bi doživeo da mu se okrenu i jedan i drugi i udruženi ga pojure da ga umlate.

            No, neka bude šta biti mora.

 

            Da bih bio sasvim jasan i precizan, ovaj tekst neću formulisati u vidu ogromnog, nepreglednog teksta kakav je svojevremeno bio onaj mega-traktat kojim sam OBJASNIO Srpski film.

            To je, pre svega, zato što a) nemam toliko vremena (ovo vam sada pišem umesto da redigujem svoju najnoviju priču i šaljem je uredniku, čisto da znate), i b) neće narod danas, 15 godina kasnije, da čita dugačke blog-tirade, nego daj, brate, tviterski, jel’ sranje ili remek-delo, to ti nama reci, i najbolje u zvezdicama, ako može, da ne moramo da čitamo neka grdna slova. OK, zvezdica neće biti, ali trudiću se da budem maximalno egzaktan i precizan.

            Dakle, umesto traktata kakvi su se pisali u praistoriji čovečanstva (2010), evo vam ih moje teze sada, u duhu novog vremena i nove normalnosti (2025), sažvakane i servirane u malim dozama, u lako svarljivim kanape-zalogajima.

 

            1) KARMADONA je jedan energičan, nabijen, žestok film kakav nema pandana ni u domaćem ni u svetskom filmu.

 

            2) KARMADONA je 100% autorski film, iskazan kroz žanr, ili žanrove, ali pre svega i iznad svega je autorski stejtment scenariste i reditelja Aleksandra Radivojevića.

 

            3) U ovom prethodnom se kriju sve vrline i sve mane ovog filma: naime, on odlično (možda i previše uspešno) odražava svog tvorca. Od vašeg stava prema tom tvorcu zavisiće i kako će (ako će uopšte, i koliko) da vam legne njegovo delo.

 

            4) To znači da je KARMADONA: preterana, prevelika (predugačka), preraspričana, bučna, direktna kao malj u glavu, eksplicitna (i verbalno i vizuelno), napadno bombastična, izrazito propovednički nastrojena, samozaljubljena, razmetljiva, nesuptilna, opčinjena igrama rečima (i slikama), psovkama, sadističkim morbidarijama, blasfemijom i skatologijom, a nadasve posvećena tome da vas sve vreme (ili što češće) iznenađuje, zabavlja i šokira.

 

            5) Ako ste sve ovo voleli, i plakali za JOŠ, u pradavnoj praistoriji kada je ŠOK KORIDOR išao na Art TV (pre 20 godina), ili u vreme SRPSKOG FILMA (koji je, podsećam, Aca osmislio i napisao zajedno s rediteljem, pre 15 godina, ali ga NIJE režirao) – onda ćete svakako biti naklonjeniji ovom filmu od onih neiniciranih u kult Ace R. i njegovih personalnih/poetičkih idiosinkrazija.

 

            6) Od vaše (ne)iniciranosti u tu osobenu i za ovu kinematografiju netipičnu vrstu filmmejkinga zavisi da li ćete, i koliko (ako uopšte) kapirati i gutati visoku stilizaciju ovog nerealističkog, svesno preteranog, karikiranog, grotesknog, zapaprenog i zaljućenog i drečavim bojama nafrakanog Luni tjunz splater satiričnog filma. Odnosno, da li će vam smetati njegov odmak od realizma – što znači: karikature i skice umesto istančanih psiholoških portreta (na kakve vas je domaći film itekakao navikao!), i bombastično-sočni i neprirodno slikoviti dijalozi nadahnuti Gartom Enisom i Grantom Morisonom, a ne Sinišom Pavićem (mada ima i potonjeg, i Kursadžija, i svega)!

 

            7) KARMADONA, prema tome, nije kalkulisan film: niti je on kalkulisan komercijalno, u smislu dodvoravanja najnižem zajedničkom imenitelju ovog neprobirljivog naroda (a la rezurekcija ŽIKINE DINASTIJE), niti je kalkulisan festivalski (a la zavođenje inostranih fondova i popularnih crven-tepih tema i dilema), niti je kalkulisan autorski-karijerno.

 

            8) To znači: ovo je previše ličan film da bi bio debitantski. Neko proračunatiji debitovao bi ipak nečim žanrovski čistijim – recimo, čistim hororom. Ali KARMADONA nije čist horor, ni blizu. KARMADONA se samo koristi hororom, ovde-onde, ili barem nekim izražajnim sredstvima horora (splater!), u masi drugih stilističkih i inožanrovskih postupaka. 

            9) Karijerno proračunat čovek, npr. Ari Aster, debituje žanrovski čistim, jasnim i efektnim filmom, HEREDITARY, a onda, kad stekne kredite njegovim velikim komercijalnim uspehom, snimi jednu mnogo ličniju WTF hit-paradu svojih fetiša i opsesija i trauma, MIDSOMMAR, u trajanju od skoro tri sata, i tu se iživi do kraja – i ne proslavi se na blagajnama, ali ima dovoljan kredit da mu daju i za sledeći, i za sledeći film.

            Aca R. međutim debituje kao reditelj svojim MIDSOMMAROM. Nadam se da će to uspeti da preživi kao autor, a ponajbolje ako bude u prilici da što pre, možda već 2026. snimi svoj HEREDITARY – svoj žanrovski čist(iji) horor koji, za razliku od ovoga, ima jasnije profilisanu ciljnu grupu.

 

            10) Objašnjenje: nije Aca ni glup ni nepromišljen da ovo izvede baš ovako. Mnoge nezgrapnosti KARMADONE – njena natrpanost temama, motivima i idejama i likovima, njena nesimetrična naracija sklona digresijama (čitava epizoda sa Mimom, ma koliko zabavna po sebi, predugačko je narativno-tematsko slepo crevo filma), prekomplikovana dramaturgija i naročito motivacija likova i bogova – posledica su nenormalne situacije, da čovek koji vrca od kreativnosti i ideja i energije i svega u ovoj zemlji DEBITUJE kao reditelj u svojoj 46. godini!

 

            11) Srpski reditelji i inače boluju od boljke zvane: „Nikad ne znam kad ću i da li ću još nešto snimiti, pa zato daj da u ovom jednom filmu sve što imam kazati i pokazati svetu – brže-bolje kažem i pokažem; naredne prilike možda neće ni biti, ili će doći tek za 5 ili 8 godina!“ Ona je posledica toga što mi nemamo ni blizu razvijenu filmsku INDUSTRIJU, što je naša kinematografija serija EKSCESA, nepredvidivi HAOS u kojem vladaju „Daj šta daš“ i „Sad ili nikad“. Dakle, čak ni hladniji, proračunatiji, prefriganiji i sa državnim sisama daleko bliskiji reditelji (osim onih baš sasvim režimskih) ne mogu sa sigurnošću da računaju da li će i kada će opet raditi – a neko ko je sopstvenim temperamentom i autorskim preokupacijama i stilom antipod svega toga osuđen je na marginu, na moljakanje, na čekanje, i na ekscesne produkcione uslove koji zavise ne od sistema, nego od slučajnih pojedinaca.  

Tako je bilo sa sva tri dosadašnja Acina filmska rada – sva tri nastala su jedino zahvaljujući privatnim ludilima pojedinaca koji su kapirali ekscentričnost i nekonvencionalnost i bili voljni da daju pare – bukvalno, da se kockaju, na nešto što nije nova ŽIKINA DINASTIJA, nego je WTF.

Koji je žanr ČARLSTON ZA OGNJENKU? Žanr zvani WTF!

Koji je žanr SRPSKI FILM? WTF!

Koji je žanr KARMADONA? Isti taj – WTF!

 

12) Kao posledica toga što je Aca R. toliko dugo čekao na svoj debi, što je posle SRPSKOG FILMA postao maltene kenselovan, i to ne samo u Srbiji nego i u belome svetu (gde je, s tom stigmom, postao unemployable) – njegov debi, sad kad se najzad, odocnelo ali bolje ikad nego nikad desio, prosto PRŠTI od potrebe da se sve ono zadugo neizrečeno i nepokazano – kazuje i pokazuje. „Vidi kako vickasto pišem! Vidi kako mrdam kameru! Vidi kako režiram! Vidi kako montiram! Vidi…!“

 

            13) Kao posledica toga, Aci je malo jedan žanr. Aci je malo dva sata. Aci je malo jedna priča.  

Pa kao posledicu toga imamo žanrovski melanž (satirični crnohumorni groteskni treš arty metafizički splater) koji traje predugo i koji sadrži bar dve priče, pri čemu je ona druga (rijaliti „Ludnica“ i sve oko nje) nezanimljivija od one prve (trudnica na ubilačkoj misiji od Boga) pa, stoga, negde oko polovine filma, maltene pridavi i skoro uguši dotad dinamičan i vrcavo zabavan film.

Jeste, spojio je on nekako te dve priče u jednu. Ali šavovi su loši: „upoznavanje“ s akterima „Ludnice“ je narativno samoubistvo – u tom brbljanju dotadašnji rolerkoster naglo stane, zabava naglo stane, jer odjednom mora autor da nam propoveda, jer Aca mora da nam predstavi četiri predstavnika Srbije Danas koji ga naročito nerviraju: Abortirka (dvaput pobacila pa sad, po zakonu Sarme, mora da prođe kroz dva spontana pre nego što rodi živo dete), Đankoza (narkoman, najplići i najnezanimljiviji lik), Srbo-Naci (tetovirani ćelavac opčinjen mitologizovanom „srpskom istorijom“) i Drugosrbijanka Krugdvojkašica kojoj smetaju petarde od kojih joj je „lipsalo“ kuče…

 

14) KARMADONA je dobar film koji, u svojih 120 minuta, obgrljeno i prigušeno u zatočeništvu drži vrlo dobar film od oko 100 minuta.

 

15) KARMADONA nije samo film. KARMADONA je i film, i deleted scenes, i director’s commentary i making of, sve u paketu, u jednom fajlu, bez menija i opcije za selektovanje (biranje).

 

16) Prvobitna verzija scenarija napisana pre 15-ak godina zvala se BOŽE PRAVDE. Ne samo što je naslov bio primetno bolji i smeliji nego sadašnji, nego je i sadržina bila provokativnija zato što je „božanstvo“ koje „otme“ i uceni trudnicu bilo – hrišćansko, dakle našoj kulturi prikladno. Ali čak ni ljubitelj provokacije i šoka i blasfemije kao što je Aca nije bio toliko blesav da zapečati svoje kenselovanje i da, odmah nakon što su ga i narod i država omrzli zbog SRPSKOG FILMA („Zašto, o zaštoooo se zove SRPSKI?!“), nastavi pohod s nečim što se zove BOŽE PRAVDE. Zato – Buda. Meh…

 

17) Ali čak ni taj Sidarta Buda nije onaj kojega budisti i poznavaoci budizma znaju, nego nekakva slobodna Acina konkokcija, umetnuta u njegovu neomitologiju (opet po uzoru na Enise i Morisone i ostale strip-filozofe 21. veka) koja takođe može biti kamen spoticanja u glatkom gledanju ovog filma.

Prvo, zato što je originalna a ne preuzeta (podrazumevajuća), ona zahteva objašnjavanje.

Drugo, to objašnjavanje traje.

Treće, to objašnjavanje – sa pomešanim arhivskim snimcima i dosnimljenim pećinskim ljudima i nekim valjda napoleonskim ratnicima – izvedeno je trapavo.

Četvrto, to objašnjavanje sadrži toliko upitnih i proizvoljnih i WTF detalja, da zapravo manje objašnjava a više pitanja otvara, barem onima koji se dotad nisu umorili svega i još uvek su orni za nova pitanja.

Pet, a sve se to dešava pred sam kraj filma, kad ljudi traže kulminaciju i katarzu, a ne objašnjavanje koje više zbunjuje nego što prosvetljuje. Umesto da, nakon te intruzije, gledalac kaže: „Aha, dobro, sad mi je jasno; sad razumem; znači, TO se dešavalo sve vreme, i ZBOG TOGA, kako bi se desilo OVO ŠTO SLEDI. U redu,“ mnogi će gledalac ostati da se češka: „Čekaj, a KAKO onda ovo…? A ZAŠTO onda ono…? A kako je onda moglo ono? A zašto onda mali Budo nije ranije pomogao, ako je mogao, nego je pustio da ova umalo strada…?“

 

18) Isto kao i 2. sezona CRNE SVADBE, koju je takođe Aca R. pisao, ali NE i režirao, tako isto i scenario KARMADONE ima svoje ups & downs, ali sve do pred kraj se ipak čini da to sve ide u nekom zanimljivom smeru. A onda dođemo pred završnicu, i odjednom se otvaraju rupe, i pitanja, i nedoumice, i WTF rešenja, i ne baš najefektnija kulminacija, i – hlađenje.

 

19) U pogledu žanra, KARMADONA nije horor u užem smislu. Jeste za horor relevantan film, pre svega zbog razuzdanog splatera, ali tu nema baš neke strave, pa ni užasa.  

Primarni „žanr“ ovog filma (i celokupnog Acinog opusa do sada, što uključuje drame koje je pisao – STRUJOSEK I SAMOUDICU, i scenario za SRPSKI FILM, pa i za ČARLSTON ZA OGNJENKU, mada manje očito) jeste – satira. Već sam gore nabrojao na šta se ta satara, ovaj, satira ostrvljuje. I to eksplicitno, nimalo suptilno, jer Aca je oduvek smatrao da je suptilnost precenjena kategorija. 

 

            20) Ali još tačnije od toga bilo bi reći da je primarni (skriveni) žanr KARMADONE, zapravo – film osvete.

            U ovome takođe vidim patern, jer i SRPSKI FILM je bio film osvete – osvete kinematografiji koja ga ne prihvata, koja mu ne da da radi ono što bi on da radi: žanrovsku exploataciju upakovanu u satiru.

            KARMADONA je film osvete (eng. revenge movie) u kojem je povod za osvetu – Rođenje, a predmet osvete – celo Čovečanstvo. Pa i bog, ako ga ima. A i ako ga nema.

            A uzgred je i film osvete nekim konkretnim osobama, čija se imena i još poneki detalji kriju u imenima nekih aktera. Ja ću pomenuti samo meni najzabavnijeg – Beksa Pantelić = Deksa Pantalejski, rulji poznatiji kao džiber-štancer bescelera, Dejan Stojiljković. Ostale gonetajte sami.

 

            21) KARMADONA je natopljena mizantropijom više nego ijedan film koji mi pada na um, tamo negde u društvu sa SAM PROTIV SVIH (Noje), PASJI DANI (Hundstage, Zajdl) i ŽIVOT JE LEP (Boro, ne Beninji).

            Nekima će to biti kvalitet po sebi.   

            Meni je to dražesno, donekle, jer u nekoj meri delim sentiment, ali odnekle bih morao reći da mi je mizantropija u ovom filmu natrpana i nakarikirana i infantilna i zapravo nefokusirana.

 

            22) Postavlja se legitimno pitanje: Može li mizantropija poslužiti kao osnova za iole slojeviti iskaz ili umetnički izraz?

            Aca nije ni Bernhard ni Selin, ni blizu; ali jeste negde na tragu Merilina Mensona i Gaspara Noea. (U izvornoj verziji, pre skoro 15 godina, Menson je trebalo da podari glas boga -ovo što sada izgovara Sergej T- i producentsku palicu pride – avaj, ništa od toga nije ispalo, mada je ipak dobio zahvalu sada, na odjavnoj špici.)

           

23) Svi su stoka, svi su ološ i govna, doslovno svaki lik koji se pojavi u ovom filmu je Đubre s velikim Đ – i to ne samo ulični prodavci lažnih parfema i korumpirani panduri-prašinari, ne samo sado-taxisti, pisci-influenseri, klijentela splavova, ne samo tvorci, učesnici i gledaoci rijalitija – nego su Đubreta čak i deca.

            U skladu sa svojom poetikom hiperbole, Aca sve njih karikirano-mizantropski trpa lopatama sadizma i zla: svi govore isto kao Aca, njegovim hiperboličnim jezikom, i svi maštaju Acinim mozgom, izrazito morbidno: npr. taxista ničim izazvano krene da neplatilji pripoveda kako se s kolegom iživljavao nad jednom klijentkinjom (umesto da je smesta umlati, on brblja li brblja! ispoveda se! popuje! preti! laje a ne ujeda!), a od boga lično doznamo da će jedan klinja u parku već sa 16 godina da svoju mlađu sestru podvodi jebačima kako bi zauzvrat dobio duplo brži internet… 

 

24) KARMADONA otvara još jedno pitanje: Može li, i koliko, biti zabavno boraviti puna dva sata isključivo sa likovima koje reditelj mrzi i želi im sve najgore (što im pre ili kasnije i isporuči)?

Ume da postane monotono toliko valjanje u blatu podljudskosti i grotesknih „zlikovaca“, dosadi sveopšta i sveprisutna izdaja, pad, podlost, prevara, bednost, sebičnost, sveopšti SCUM OF THE EARTH, taj svet oslikan uniformnim crnilom jednodimenzionalne vizije.

 

25) U središtu svega je Jelena, koju, suprajz, igra takođe Jelena, i to Đokić – za koju je, po javnom priznanju scenariste u brojnim intervjuima i na konferencijama, ova uloga odavno bila namenski napisana.

Jelena Đokić je glumica oko čijeg sam talenta imao sumnje, povodom CRNE SVADBE, ali moram priznati da je u ovom filmu reditelj izvukao maksimum iz njene fotogeničnosti i ekspresivnosti (naročito njenih krupnih očiju): nju kamera prosto VOLI, i u ovom filmu je bila voljena kao nikada i nigde do sada. Kamera ne da je voli nego je mejl-gejzuje i fetišizuje do nivoa kakve su, sa svojim foto-ljubimicama, dostizali samo Acini najveći uzori: Arđento, De Palma i Žulavski. Dapače, Aca ide i dalje, pa je u sceni „izvorne uncut božanske verzije orgazma“ maltene doslovno onodi kamerom…

Povremeno drveni ili neadekvatni delivery ne škripi kao u CRNOJ SVADBI, donekle i zato što Jelenin karakterni luk ovde ne ide tako daleko, od ateističke fondovske kučke do skrušene pravoslavne monahinje, nego samo od ex-studentkinje filozofije koja ne zna šta je to Samsara do omoćene ratatatata ženske osvetnice koja bez skrupula i savesti mitraljira ljude na buljuke (ali svi su oni ionako samo STOKA u vizuri Boga/Ace).

No, ako ima boga, JĐ bi posle ovog filma morala da postane glumica u kvalitetnim inostranim produkcijama.

 

26) Naposletku, ali zapravo fundamentalno, javlja se još jedno, ključno pitanje: Nije li svojevrsni contradictio in adjecto mizantropiju i nihilizam spajati sa satirom?

Nije li autor pomešao frogs & grannies kada je spojio mizantropiju (svi su govna! svi su stoka!) i satiru koja bi po definiciji trebalo da ima agendu popravljanja onoga što se kritikuje? A kako da popraviš govna? Kako da napraviš pitu od govana?

 

27) Acin film je nominalno društveno angažovan da govna nekako više ne budu govna (da se ukaže na probleme, da se stvari kritikuju kako bi se popravile), ali zapravo, u srcu svog srca, iznad svega želi da zabavlja sebe i druge, sebi srodne, fantazijama o osveti govnima u ljudskom obliku i, ovde, fantazijama o božanskoj nadmoći...

 

28) Ako ćemo po starogrčki, postoje samo dva žanra, tragedija i komedija.

SRPSKI FILM je tragedija (sa dozama brutalno crnog humora).

KARMADONA je komedija (sa dozama brutalnog splatera).

Srbi su smešljiv narod, i vickast i duhovit, pa je lepo maštati o tome da će umeti da prepoznaju da ih, krajem februara 2026, u bioskopima čeka daleko duhovitiji, smešniji film od ŽIKINE DINASTIJE 2.0, pod tako čudnim naslovom – KARMADONA. Šta mizantrop u meni o tome misli, neću vam sada reći.

 

29) „Bad boy srpskog filma“, kako ga s pravom nazvaše na premijeri u Sava Centru, debitovao je kao reditelj sa KARMADONOM.

Ne bih rekao da je dosegao zaokruženost, čistotu, jasnoću i jedinstvo efekta i značenja na tako uspešan način kao SRPSKI FILM, niti da će zauzeti to antologijsko mesto, niti u svetu niti kod nas, koje je film Srđana Spasojevića zauzeo. Ali to bi malo ko mogao, pa verovatno neće ni Spasojević, ako ikada bude režirao svoj drugi film.

Ipak, KARMADONA je vredan film vanrednog, unikatnog i dragocenog autora kojim će, nadam se, najzad započeti karijera vredna svake podrške i praćenja, i koja po svemu zaslužuje da poprimi svetske razmere. Da bude nešto svetsko a naše. Odnosno, to već jeste, ali da se još uspešnije dokaže i proslavi kao takva.

 

30) U svom debiju, Aca R. je pokazao da vlada zanatom, kako scenarističkim tako i rediteljskim. Rad sa glumcima je čudesan, i izvukao je uloge karijere iz Jelene Đokić, Mime Karadžića, Miloša Timotijevića i Miloša Lolića; Skaj Vikla je deliverovao jedan manje bombastičan i memorabilan skor nego u SRPSKOM FILMU, eklektičniji, ali jednako svetski; odlična kamera se kreće na načine i u količini skoro neviđenoj u domaćem filmu; film je pun ne samo verbalnih nego i vizuelnih gegova (moj omiljeni je krstača koja landara tokom vožnje sa taxistinog retrovizora u prvom planu, dok ovaj rantuje i huli, mada je i ceo dizajn splava TITANIK 2 prezabavan); izrazito je sinematičan, pravi bioskopski, pa ga zato u tom okruženju ponajpre treba i overiti, prvom prilikom – jer, uz sve moguće zamerke, ovo jeste nagoveštaj nečega novog, drugačijeg i unikatnog što nam je vitalno potrebno i što stoga treba podržati.

 

31) Sad kad je Aca iživeo (ali, da li je?!) svoje rantove, svoje filozofijade o stanju stvari u svetu i o smislu života, o muškarcima i ženama, o bogu i korporacijama, o medijima i zloupotrebama, o ljudskoj stoci i o stanju saobraćaja u Beogradu, kad je ispucao sve (?!) svoje omiljene fore i fazone, što lične dosetke, što narodne skarednosti (pokupljene iz taxija), kad je plasirao svoju fetišizaciju i mitologizaciju rakije (za koju su, naravno, u filmu, vezane najintimnije, najogoljenije deonice), i svoje pop-treš fetiše („Alisa“) i nadahnutu upotrebu nešto manje treš pesama („C’est la vie“) – ukratko, kad je istresao iz sebe sve (?) što mu se nagomilalo tokom prethodnih 15-ak godina, kad je, rečima taxiste iz filma, sebi „produvao cevi“, valjda će u naredni film ući što pre, rasterećen svakojakog bagaša, uključujući potrebu da se dokazuje, i da će tu još bolje, uspešnije, čistije, zabavnije, prosto da Ispriča Priču vrednu pričanja.