SEND HELP (2026)

Sem Rejmi na pustom ostrvu, sa dve antipatične osobe, divljim svinjama koje napadaju samo kad scenariju zatreba, i obiljem jestivog i lako dohvatljivog voća. I kišom koja padne svako malo, da ovi ne bi pomrli od žeđi.

Scenario je previše konvencionalan i predvidiv: Ona je odbojna i iritantna soc-idiotkinja koja apsolutno zaslužuje da bude sklonjena podalje od očiju pristojnog sveta, koja je, na svoju sreću, u svojoj samačkoj dokonosti odgledala dovoljno surivor emisija da zna da bez greške primeni Opstanak kad zatreba, a On je, naravno, šta bi drugo nego toksično, sebično, bezdušno muško đubre, nesposobno za život, koje bi lipsalo za 24 časa, ili manje, da mu nije žene (omoćene) pored...

Isto tako je predvidiva i njena transformacija iz Ružnog Paščeta u Akcionu Heroinu (već drugog dana na ostrvu) kao i njegov preobražaj iz Moćnog Šefa u Bespomoćnu Plačipičku.

Bilo bi znatno originalnije da je Ona šefica i nesposobno đubre, a On potlačeni nikogović koji procveta na ostrvu otkrivši se kao sposoban, pametan i jak, ali – sposoban, pametan i jak muškarac je izumrla vrsta na filmu (možda nije u akcijašima, ali ko to gleda? desničari!). Takvo izvrtanje danas dominantnog diskursa moglo bi biti kontroverzno, šokantno, politički nekorektno, i donelo bi filmu brdo neželjenog negativnog publiciteta. A ko to želi na blagajni? Zato, idemo na siguricu.

Ipak, sve bi to bilo zabavnije da je dosledno intonirano – a ne red slepstika, red satire, red spletstika, red teške drame i psihologizacije, red crtanog filma. I plus, valjalo bi da je slobodnije, razuzdanije nego što kalkulantski jeste. No, barem je R-rated, pa fala Azatotu barem na tome, i na gadnoj avio-nesreći na početku i njenim simpa splater detaljima koji me čine žalosnim što Rejmi nije uzeo da radi FINAL DESTINATION.

Nemojmo zaboraviti da je najbolje nešto što je Rejmi ikada u životu napravio – prva polovina EVIL DEAD II, gde imamo jednog lika u mikrokosmosu jedne kolibe u šumi. Nažalost, prividno sličan koncept – dva lika u mikrokosmosu jednog malog pustog ostrva – ne dovodi ni približno do uporedivih rezultata.

Delom je tomu tako jer niko od njih nije tako harizmatično spadalo kao Brus Kembel da bi ga/je bilo zabavno gledati neprestano (mislim, okej su ovo dvoje, služe svrsi, ali ništa za antologiju), delom jer je to što im se dešava ograničeno ipak kakvim-takvim (pa makar i crtanofilmskim) verisimilitudom, a usred tog „realizma“ najzabavnija i najpreteranija stvar – splater napad divlje svinje – desi se prerano i prebrzo, u prvoj trećini filma, a nadalje za njom ne usledi ništa nalik tome. Jedan jeftini džamp sker zombi-priviđenja ne računam.

Za Rejmijevu poetiku hiperbole ipak bolje leži fantastika – njega „stvarnost“ niti zanima niti ume da je radi (što je, za mene, sasvim respektabilno): da je ovo nekakvo ukleto ostrvo, nastanjeno zlim duhovima, demonima, ili bar fantastičnim čudovištima, ovo bi sve bilo beskrajno originalnije i zabavnije. Ovako, naš „veći od života“ reditelj mora da radi s velikom metalnom kuglom „stvarnosti“ oko nožnog članka. Bori se on kolko može, ali jbg.

Rejmijeva režija je zato vitalna i dinamična malkice više nego što materijal zaslužuje. Sve je ovo sasvim solidno za jednokratnu konzumaciju u trenutku popodnevnog lenčarenja ili pred spavanje: fino je dok traje, a ne ostavlja mnogo za sobom u pamćenju. Drago mi je što sam na vreme ispravno procenio domete ovoga, te nisam hitao i bioskop nego sam sačekao da bude dostupno za kućnu konzumaciju, jer to je pravi format i domet ovog filmića.