***
3
GET OUT je u belome svetu
dočekan kao ovogodišnji najhajpovaniji horor kome svi pletu lovorike – OR ELSE!
– dok je, zabavno-paradoksalno, kod nekih domaćih kritičara naklonjenih žanru
(npr, Dimbo i njegova bratija) dočekan na nož kao grozan, užasan, bezvredan, i
čak rasistički! Što se mene tiče, a kao što ocena (trojka) lepo već
nagoveštava, ne slažem se ni sa jednima: GET OUT nije nikakav moderni
masterpis, ali nije ni overhajpovano govno, već je „samo“ jedan vrlo dobar,
zabavan hororčić koji je ozbiljno prišao tome da bude i nešto više, ali se ili
uplašio ili je mudro iskalkulisao da mu se to ne bi isplatilo...
Zaplet valjda znate – bela
cura dovede svog crnog dečka da ga predstavi familiji, i u tom naizgled
idiličnom porodičnom domu u američkom kantrisajdu, sa čudnjikavom crnom
poslugom, počnu da se zbivaju sumnjive stvari. Iako ovoga familija primi više
nego srdačno, iza i ispod toga počnu da vire nagoveštaji da Stvari Nisu Baš
Kako Treba. Zašto se sobarica tako napadno veštački smeška? Zašto grounds
keeper usred noći jurca kao nenormalan po avliji? Šta i kako keva postiže
svojim nametljivim, creepy umećem hipnoze? Itd.
I, šta sad? Ispostavi se da
su belci = zlikovci a crnci da su = žrtve. Ovo mislim da nije spojler jer
proishodi iz postera i osnovne premise: da nije tako, ko bi onda i zašto mučio
ovog uplakano-uplašenog crnca? Sigurno ne plače zbog košarke! I onda kažu neki „Jao, žasu, rasizam, ocrniše belce! Pa nismo mi baš svi takvi! Što nema nijedan
pozitivan beli karakter, radi balansa?“ I sve tako neko lupetanje koje nema veze s mozgom i
koje svedoči da ti, takvi, ništa ovde nisu razumeli.
Dozvolite da objasnim: GET
OUT je satirična crna (sic) horor komedija koja se poigrava rasnim predrasudama
i to čini na pametan, zabavan, vešt i žanrovski svestan način.
Ovo NIJE Spajk Lijeva
soc-drama realističkog prosedea već žanrovski film koji koristi metaforu,
ironiju i parodiju da bi proizveo a) svoje žanrovske (horor) efekte i b) da bi
zagolicao određena pitanja vezana za tematiku rasnih odnosa, odnosno, konkretnije
za položaj tzv. afroameričke populacije u današnjoj (dominantno beloj) Americi.
GET OUT je film koji koristi slobodnu, radikalnu metaforu (kroz svoje
hipno-hirurške fantazije na kraju) da bi ovaplotio, pre svega, jedan OSEĆAJ (a
ne ideju) – osećaj crnačke populacije u
Americi danas. Dakle, NE „Evo šta se dešava
u USA danas, evo šta nam rade!“ nego: „Evo kakav je osećaj biti crn danas u USA.“
Nimalo me ne čudi što ovaj
film, kod nas, nisu shvatili isti oni koji nikad, zaista, nisu shvatili ni
radikalnu metaforu SRPSKOG
FILMA (iako su ga, iz patriotskih, ortačkih, inercijskih i
drugih razloga, nominalno, kako-tako, branili i, kao, hvalili). Ovakvo
baratanje metaforom i ironijom njima je strano. Ali, evo, da nacrtam: GET OUT
je isto toliko „realističan“ koliko i SRPSKI FILM. I baš kao što SRPSKI FILM
*nije* kazivao: „Evo, gledajte kakvi smo mi Srbi, svaka familija ovde se kolje
međusobno i jebe svoju decu i snima snuff filmove o tome“ tako ni GET OUT
*nije* film koji kazuje: „Evo, gledajte šta belci rade crncima u Americi danas,
hipnotišu ih i vade im mozgove i body-snatchuju ih i pretvaraju u poslušne
zombije...“ Barem ne u doslovnom smislu...
I ako je SRPSKI FILM – zapravo
film o beznađu, očaju, frustraciji
bezizlaznosti između čekića stranih eksploatatora i nakovnja domaćih im
slugu a unutar globalne tržišne ekonomije koja obezljuđuje svaku interakciju i
svodi ljudsko meso (i ljudsku suzu, i ljudsku guzu) na potrošnu robu, onda je GET
OUT zapravo o osećaju klaustrofobije i
nepoverenja i podozrivosti crnačke populacije u beloj Americi koja se oseća
eksploatisanom, ali ne samo površno, spolja, u smislu „Rmbamo za vas po vasceli
dan najprljavije i najdosadnije i najgluplje poslove koje vi nećete da radite“,
nego još gore, dubinski, iznutra, u smislu: „Povrh toga, oduzimate nam
identitet, brišete ono što je naše, ili ga otimate, komodifikujete i
prepakujete kao svoje, ili nas naprosto pretvarate u sopstvene kopije.“ (Ima ona
lepa replika, na početku, kad ćale kaže nešto kao: „It's such a privilege being
able to experience other people's culture“ dok se hvali svojim suvenirima iz
Afrike. Malo kasnije se vidi, u preteranom obliku, ŠTA to za njega zaista podrazumeva...)
Pun je film zabavnih
izokretanja u ovom smislu, od odličnog prologa u kojem se crnac nađe u „lošem
nejborhudu“ – a za njega to nije neki raspali Bruklin ili Bronks, nego
„idilično“ belačko predgrađe sa ogradama od živice pretvoreno u „mesto
straha“. Jedan od zabavnijih i pametnijih postupaka ovog filma
jeste i to pretvaranje glavnog junaka – crnog
muškarca – u ekvivalent lika koji u klasičnom hororu pripada beloj devojci. Da, u ovom hororu crnac je „the final girl“! Sve vreme je
prikazan kao slab, nemoćan, na udaru drugih: devojka ga vozi, devojka ga brani
(od policajca), on je pasivan, čak i doslovno – prilikom hipnotisanja, on je
objektifikovan sa svih strana (njen brat bi da ga hvata u klinč, da se rvu;
tetke na zabavi mu pipkaju mišiće i odmeravaju ga, pitajući se „Dal' je istina
ono što pričaju o crncima...?“), njemu niko ne veruje kao nekoj histeričnoj
curici, pa je čak doveden dotle da ni sam sebi i svojim očima ne veruje, stalno
je na ivici histerično da zavrišti – i ovo je sve istovremeno izvor i komedije i horora.
Film je prepun lepih
aluzija i foreshadowinga, npr. kad cura kaže drugaru svog momka: „It's just a
ploy to get to you.“ Ili kad ćale kaže da je podrum – u kojom rade experimente
na crncima – zaključan zato što dole ima „the black mould“. Ili kad se crnac izbavi tako što „bere pamuk“ (na engleskom
je ovo bolje – by picking cotton).
Ili, najbolje, likovni kritičar koji je SLEP želi da preotme tuđi VID. Ili, creepy
scena crnačke aukcije (bez dijaloga), na kojoj doslovno prodaju svog (budućeg,
kako veruju) roba.
Dakle, PRETERIVANJE je ime
igre. Recimo, ko može da vidi scenu masovnog belačkog okupljanja, kad stanu da
pristižu onim crnim limuzinama, a da se ne priseti identične scene iz MARTYRS?“
Ali, u zabavnoj vizuri ovog filma, ono što je u MARTYRS bila izolovana sekta, lokalni poremećaj, ovde je – čitavo
društvo! Kao što su u ROZMARINOJ BEBI jebeno SVI Satanisti, tako su i u
BEGAJ ODAVDE – svi belci odreda eksploatatori. Bez izuzetka!
Horor je žanr koji se gradi
PRETERIVANJEM a hrani se PARANOJOM. I to BEGAJ ODAVDE lepo shvata i mudro
primenjuje. A u koju svrhu? Pa, rekoh već: a) da bi proizveo svoje žanrovske
(horor) efekte, što čini vrlo vešto i najbolji je baš u tim hintovima i
akumulaciji detalja i u građenju NELAGODE... i b) da bi zagolicao određena
pitanja vezana za tematiku rasnih odnosa, odnosno da bi tematizovao NELAGODU
koju crnačka manjina ima usred bele američke većine.
U ovom drugom, mora se
priznati, nije baš tako vešt kao u onom prvom – ali NE iz razloga koji smetaju
Dimbu i satrapima, čija su rasna osećanja povređena ovde (!), nego zato što ne
uspeva najbolje da artikuliše problem čak ni na nivou zapleta. Naime, u jednom
trenutku naš crni „junak“ direktno pita slepca koji bi da uđe u njega i postane
on: „ZAŠTO mi? Zašto crnci?“ Na to ovaj slegne ramenima i kaže, otprilike, „Ma,
nemam pojma, uostalom, to nije ni važno, to nema veze.“ Kurac „nema veze“ kad su svi „robovi“ ovde crnci! Gde su onda
Meksikanci, gde su Srbi, gde je white trash – ako stvarno „nema to veze“?!
Izbegavajući i najmanji nagoveštaj odgovora, film kao da sugeriše da su legende
o crnoj moći (kurac, snaga, mišići, animalnost, bliže prirodi, ovo ono, zov
džungle, ja tebe karati, aaaaa) stvarnost, ili ih barem belci stvarnim
doživljavaju...
SLEDI VELIKI SPOJLER:
Mnogo pogubnije, na samom
kraju film nema jajašca za ono što je Romero mudovito smeo pre 50 godina, a što
bi u ovom filmu bilo još mnogo smislenije i znakovitije nego u NOĆI...: da ubije
svog crnog protagonistu! I to ne makar kako i makar od koga, nego baš onako
kako se u jednom trenutku i činilo da hoće. Naime, na samom samcitom kraju, kad
je uglješa već počistio sve ove bele zlikovce i kad se čini da je sve lepo i
neproblematično i eto nama hepienda – pojavi se policijski auto. U belom hororu
to bi zaista i bio znak da je sve gotovo, konjica stigla, eto pomoći, eto ko će
„the final girl“ da odveze nazad u civilizaciju. ALI ovde – gde smo već ranije
imali odličan foreshadowing u vidu ničim-izazvano-blagosadističkog-pajkana –
pojava policijskog auta za crnca NE znači spas i radost (isto kao što na
početku belačko predgrađe za crnca ne znači sigurnost i bezbednost). Uostalom,
toliko smo već vesti čitali i gledali samo prošle i ove godine o američkim
pajkanim koji bez veće potrebe – ili bez IKAKVE potrebe – upucavaju crnce, neke
sa podignutim rukama, neke nenaoružane, čak i decu s igračkama, ili im pucaju u
leđa, itsl. Dakle, na kraju OVOG filma savršeni klimaks bio bi da crnju upuca
pajkan dok ovaj drži ruke u vazduhu a bela kučka sa zemlje jauče: „Upomoć!
Pazite, ima pištolj!“ iako ga ovaj nema. Koji bi to GROM od kraja bio! I koliko
istinit, i koliko jeziv, i šokantan! To je kraj koji bi američku publiku iz
bioskopa poslao zamišljenu, zabrinutu, pa i besnu. Možda bi čak i izazvao neke
manje nerede među crnom „braćom“.
Nažalost, autori nisu imali
smelosti za to. Pokenjali su se na svoj navodni „angažman“, samo su zagolicali
narod „kontroverznom“ temom ali ipak su se na kraju ogolili kao, pre svega, zabavljači,
koji nisu ovde da menjaju stvari i pomeraju granice nego da ljudima nude comic relief fore i fazone – i zato,
umesto belog rasističkog pajkana (izvin'te na pleonazmu!) iz policijskog auta
izađe crni drugar koji je dojahao da ga spase, i njih dvojica odlaze ka izlasku
sunca, vedri i razdragani, razmenjujući šale, i sve je lepo sa svetom, nema
potrebe za revolucijom, belci koje smo videli u filmu su ipak samo neki
zaluđenici, izuzeci, a nikako NISU pravilo čitavog toga društva u čije okrilje
se vraćamo, pa zato... Hej, ho, udri brigu na veselje! Uostalom, još Katarina
Bigelou nam je u STRANGE DAYS, u kukavičko-pokvareno-pizdunskom kraju koji
izgleda da samo ja u celom univerzumu strastveno mrzim dok ostatak svemira toj SS
(Službenici Sistema) jede iz ruke i diže je u nebesa, pokazala da nema potrebe
za revolucijom, da crnci ne treba previše da talasaju, „move along, nothing to
see here, everything is fine, try to get some sleep“, nego treba da traže
rešenja UNUTAR sistema (istog onog koji ih SISTEMATSKI ugnjetava i korumpiran
je i rasistički do srži), itd.
Eto, nismo dobili
moderni horor klasik, ali jesmo natprosečno zabavan, napet, ubudljiv, duhovit,
i mestimično prilično pametan film koji je mudro odigrao svoj BLAXPLOITATION. Naime,
eksploatisali su svoju muku (realno aktuelno crnačko stanje u Americi) radi
zabave i profita a na račun prolazne belačke griže savesti, ili barem
liberalnih slojeva koji će po difoltu i po obavezi da otkidaju na ovo, iako u
stvari nisu ništa bolji od onih lepo karikiranih u filmu, u sceni robovlasničke
zabave, kad belci krenu da ćaskaju sa našim uglješom na svoj ograničeni „svisoka“
način.
I tako su tvorci ovog filma
ostvarili Američki San (TM): sa budžetom od 4,5 miliona – zaradili su 200
miliona! To se zove Land od the
opportunities! Pa ko je bre lud tu i takvu zemlju da MENJA?! Ko je blesav
da BEGA ODATLE?
Evo, reditelj već sprema
naredni film sa pet puta većim
budžetom...
