.jpg)
aka Paura nella città dei morti viventi
aka The Gates of Hell (USA)
Grad živih mrtvaca (V)
***
3+
U gradu Daniču satanistički sveštenik se obesi na groblju i tako otvori 'vrata pakla'. Nizak budžet i veliki uspeh ZOMBIJA doveli su do toga da kroz paklena vrata ne izađe ništa pompeznije od – zombija. Ipak, kada ih prave majstori kakvi su Franko Rufini i Rozario Prestopino (Đaneto de Rosi je trenutno bio zauzet), ko se još žali?
Na spiritističkoj seansi u Njujorku mlada žena (Katriona Mek Kol) 'vidi' otvaranje Vrata pakla u Daniču, i hita – zajedno sa reporterom (Kristofer Džordž, sa neprestanim imbecilnim kezom) – da ih zatvori pre Noći Svih Svetih, kada će najezda postati globalna. Do tada, zlo deluje samo lokalno, kroz niz epizoda koje možda nemaju mnogo smisla, ali lepo izgledaju i pružaju priliku Serđu Salvatiju za atmosferične snimke pustog grada i izmaglicom zasenjenog groblja, kao i Rufiniju za klasične prizore, pune gnjilosti i truleži, u kojima se izdvajaju: kiša crva koja se načas, niotkuda sruči na jednu sobu i kvartet glavnih junaka; prizor devojke koja bljuje svoje iznutrice; i čuvena, savršeno orkestrirana scena u kojoj lokalni autsajder (dežurni stradalnik Đ. L. Radiče) završi prosvrdlane lubanje.
Od scena u Njujorku, vredi istaći spiritističku seansu, kao i njen (nenamerno?) komični sled u vidu policijske istrage nakon što jedna od učesnica padne mrtva. Trećerazredni 'glumci' i beslovestan dijalog koji vode u toj sceni mora se videti da bi se, eventualno, poverovalo tolikom nadrealizmu! Slično važi za, narativno nebitnu, ali zato prolongiranu i komičnu scenu na njujorškom groblju, u kojoj reporter četvrtastog lica i beslovesnog pogleda spasava živosahranjenu curu tako što ludački zabija pijuk u njen mrtvački sanduk, na par milimetara od njenog užasnutog lica, e ne bi li je 'spasao'.
GRAD je bućkuriš polusvarenih ideja i koncepata: ime gradića je pozajmljeno od Lavkrafta, ali se u filmu tvrdi da je to mesto nastalo na ruševinama nekadašnjeg Salema (iako pravi Salem i danas postoji!); nejasnu proročku ulogu ima starostavna KNJIGA ENOHOVA (usput ubačena, kao nasumični začin); strategija zlih sila i njihove metode su, blago rečeno, proizvoljni, a u to spada i njihova sposobnost da se melijesovski stvore ili nestanu iz kadra. U tom svetlu može se posmatrati i dvosmisleno-besmisleni kraj (?) u kome niko, pa ni sam Fulči, ne zna šta se zapravo desilo, i zašto.
Pa opet, zahvaljujući bogatim tehničkim aspektima GRADA ŽIVIH MRTVACA (ako ne računamo slabe pirotehničke efekte u neubedljivoj konflagraciji u podzemnoj kripti), čak i ovi nedostaci postaju deo šarma ovog zabavnog filma. Uostalom, bezbrojni upečatljivi i nezaboravni prizori iz njega ušli su u sve antologije i istorije horora, bezbroj puta reciklirani i omažirani (poput, recimo, krvarenja iz očiju – najbolji omaž u Stenlijevom DUST DEVILU).
