Novela "U temeljima" koju su zajedno napisali Vladimir Lazović i Ivan Nešić, i kojom se završava Skrobonjina APOKALIPSA, zaslužila je Ghoulov Poseban Tretman.
Delom ga je zaslužila žestokim razočaranjem koje je u meni probudila, a razočaranja nema bez očekivanja; drugim rečima, svakako da me nisu razočarali Škerović ili Pisarev, čiji su mi prilozi ovoj antologiji na samom dnu, ali od ovih autora, a pre svega Nešića, očekivao sam više od... videćete dole.
Delom ga je zaslužila onim šta je uradila od jednog od omiljenih mi fiktivnih junaka, Satane, o čijim filmskim priključenijima sam pre pet godina objavio knjigu (FAUSTOVSKI EKRAN).
Najzad, baš kao i u slučaju Tuševljakovića, nedavno, odlučio sam da se, ako treba, zamerim još nekolicini pisaca time što ću da proanaliziram delo čiji nekvaliteti nisu toliko transparentni da bi ih prosečan žanrofil uočio (ili da bi mu smetali), a ipak su znakoviti ne samo za ovo delo, nego za tenedencije srpske fantastike uopšte.
Pa zato, evo:
Vladimir Lazović i Ivan Nešić, "U temeljima"
Ocena: 5-
Žanr: SF-F-H
Šta: Satana
Gde: Beograd
Kad: danas/sutra
Potpuno sam svestan da ću biti u manjini ako ne i u jednini kao neko ko ovim nimalo nije impresioniran. Istina, početak novele je toliko odličan da sam, tokom prvih 15ak strana, bio uveren da ću joj dati bar 10+. Nažalost, to ubrzo počne da tone... i tone... i TONE, dok ne završi u ambisu.
Baš svašta je ovde smućkano. The more, the merrier: Satana, bitka kod Harmagedona, vikinzi na Dunavu, Srbi i Kelti, templari, Starac sa Planine (tatko na asasini), arapski simboli, rune, FBI, lamije, BIA, Zevs, budistička meditacija i još 300 čuda koja jedno s drugim nemaju blage veze ali "mistično" zvuče kad se ovako nabacaju na gomilu. XXL FILES, što reče neko u jednom momentu u priči. Vozi, Miško, za sve pare! KRAAAAAAAK!
Recimo, Satana. Kad mu dođe vreme da ponovo vostane vo Serbiji, on počne da se sa Beograđanima dopisuje – runskim pismom. Svoj dolazak najavljuje procepima u asfaltu u obliku runa. Zašto baš runa? Kakve veze imaju germanske rune sa ovim bliskoistočnim harmagedoncem? Nikakve. Zašto svoje sms poruke iz podzemlja ne šalje na glagoljici? Na klinastom pismu? Na bosančici? Ne se znaje. KRAAAAAAAK!
Uostalom, ako je poenta tih "poruka" da se narod na površini zaplaši, nije li najlogičnije da ih šalje – na ćirilici? Ali ne, onda bi SVI mogli da pročitaju koliko su prozaične, jer zapravo, u prevodu, glase: "Dolazi Princ. Drhtite." (str. 640) Prilično izlišno i pleonazmično: kao da će neko da drugačije reaguje na pucanje asfalta pod nogama i na šikljanje lave, pa još i da tumači i dešifruje te oblike, sve i da asfalt puca ispisujući: "Radujte se, evo ga Sveti Sava!"
Ali dobro. Prosečnom čitaocu neće da smeta što se ovde mućkaju bog Zevs i njegova Hera sa biblijskim stvorovima: kao, lamije "liče" na (apokrifne) Lilitine kćeri, pa mu to sve na isto izađe. Isto kao što i ova novela "liči" na sirotog, ničim izazvanog Danila Kiša, iz čije je priče citat koji služi kao moto na početku. Eh, da. "Grobnica za Satanaila Harmagedonskog". A posle ovi naši fantastičari još kukaju: "Zašto nas ovaj mejnstrim ne shvata ozbiljno? Pa, dokle će više da nas tretiraju kao nekakve nezrele klince i amatere i zajebante? Kad će već jednom ti buđavi akademici da priznaju ovu našu fantastiku? Kad, o, kaaaad?" Ovu, ovakvu, kao u "U temeljima" – nikad. (Barem se nadam da neću doživeti dan u kome će se ovo nazivati ozbiljnom književnošću!)
Zašto? Zato što je motivacija petparačka a egzekucija pozajmljena iz praznoglavih američkih blokbaster-superspektakala. KRAAAAAAAK!
Sve i da neko sa moždanim vijugama proguta sav ovaj koktel od Zevsa, Jehove, Satanaila, Lamije, BIJE (sic) i kompanije – kao, nek' im bude, "umjetnička sloboda" i tako to – ne znam da li neko stariji od 10 godina može da prihvati motivaciju šefa beogradske kancelariju FBI-ja (!), koji, kada dozna da će Satana da se digne baš usred Beograda, donese genijalan plan koji, ukratko, glasi (parafraziram): "Šta, Satana ustaje u Beogradu? Odlično! Sad ću da angažujem svoje Alfa Bravo Charly Delta i ostale timove specijalaca, pa ćemo uz pomoć naših helikoptera i super-oružja i mašina koje rade PINNNNG da zarobimo Satanu i da ga, primenom najmodernijih metoda usavršenih u Guantanamu, privolimo da meni i samo meni preda svoju MOĆ, a onda – bwahahahahaaaa!" Kako, tačno, ovaj FBI-jevac misli da Satanu natera na bilo šta – nije baš jasno. Još je nejasnije – koji će moj "moć" nekome ko priznaje Satanu pa, time, i Džihouvu, sa celim šibengom koji uključuje i... Pakao za one što sa Satanom šuruju?
Ali, koga je briga za motivaciju, kad imamo pirotehniku?
Jer, poslednjih 20-ak strana ove novele sastoji se od Sataninog vršljanja po zgradi Beograđanke (!) i pravljenju haosa na potezu od Slavije do Terazija, uz mnogo pucanja, rušenja, svetlećih zrakova i šikljanja lave. Yeeeee-haaaayyyy! KRAAAAAAAK!
Ljubiteljima video-igrica nimalo neće smetati – naprotiv! – što je Satana ovde sveden na nivo nekakvog natprirodnog Terminatora, koji prolazi kroz zidove i baca autobuse-barikade kroz vazduh. Ali će zato ljubiteljima Danila Kiša možda malko zaškripati ovaj opis Gospodara Muva: "Potpuno ćelava lobanja i lice, tako nepomično, tako neljudski mirno – već to bi bilo dovoljno da nežnije duše napune gaće." (str. 641)
U grdnoj "akciji" koja tom prilikom usledi, dva su hajlajta za svaku antologiju bezveznosti:
1) Satana se probija kroz spratove Beograđanke, i u jednom trenutku skoči na krov lifta, gde svojim čeljustima počne da grize sajle koje drže lift!!! (str. 646) KRAAAAAAAK!
Eeeeej, Prinče Tame, na šta si spao, srozali te na nekakvog malo zubatijeg Pumpkinheada il' tako neku živuljku iz B-muvija, da grizeš sajle po srpskim liftovima?
Kako pade s neba, zvijezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju koji si gazio narode?
A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj;
Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s višnjim.
A ti se u Beograđanku svrže, da sajle na liftu čeljustima grizeš?!
2) Avaj, ovo čak nije i najgore. Još veće dno dosežemo u sledećoj slici:
"...Kao iz rupe na boku Titanika, lava je kuljala, odlučna da potopi sve; paklena reka zahvatala je i hučeći odnosila ulične svetiljke, žardinjere i usplamtelo drveće, a na kresti užarenog talasa, što se približavao velikom brzinom brišući sve pred sobom, beše neki autobus... i Satana na njemu, kao surfer na konačnom talasu, na toj olupini!" (str. 649)
Ne znam treba li komentarisati ovo: Satana kao surfer na autobusu, na talasu od lave?
Darkened so, yet shone
Above them all th' Archangel: but his face
Deep scars of thunder had intrenched, and care
Sat on his faded cheek, but under brows
Of dauntless courage, and considerate pride
Waiting revenge. Cruel his eye, but cast
Signs of remorse and passion, to surf
on Belgrade city bus, in a sea of lava...
KRAAAAAAAK!
E, moj Satano, sažvakan i ispljuvan čeljustima imbecilne američke pop-kulture, obesmišljen, kastriran, sveden na tek još jednu sličicu u nekom drečavom stripu:
"Graciozniji od Srebrnog letača, opušteniji od Supermena, obasjan nekom avetinjskom bledozelenom svetlošću od koje ti se mrzne srž u kostima, na vrh strme ulice sletao je Gospodar pakla: ni dvadeset metara od mene..." (str. 652)
Smešniji od Mikija Mausa, jadniji od Inspektora Kluzoa, osvetoljubiviji od Duška Dugouška - - - bleštao je ovaj petparački Satana, nadohvat ruke, banalizovan, trivijalizovan, digitalno remasterizovan, kompjuterski nacrtan... KRAAAAAAAK!
Međutim, najsmešnije je to što se ovaj po svemu amerikanizovani Satana zatekao u priči protkanoj Srbovanjem. Sad, to Srbovanje mnogi čitalac neće da primeti, zablenut i zablesavljen pirotehnikom koja eksplodira beskrajnim stranicama "od kojih zastaje dah", ali pogledajmo, recimo, kako se FBI Amer vajka nad time što se Princ Tame zatekao baš u Srbiji:
"Meni jedno nije jasno... zašto ovde? Zašto nije ostao u upišanoj Samariji, ili zbog čega nije izabrao da uskrsne u Montani, pa da nam svima bude lakše. Posebno... tamo kod nas, ljudi jurcaju kod lekara za dušu kao muve na govna. Svima je sve isprazno, život bljutav – a vi, crvi, toliko ste vitalni da je to prosto uvredljivo! U čemu je štos? Ako i to ima veze s ovim jebačem napolju, ja ću..." (str. 644)
KRAAAAAAAK!
I eto nas: ispod svih onih mitova o Adamu, Jehovi, Zevsu, Budi, templarima, proročanstvima i čudima, neizbrisiv ostaje mit o Amerikancima koji "ne znaju da žive", pa svoje prazne živote rasprostiru pred kojekakve lekare za dušu – koji Srbima, inače, ne trebaju uopšte, jer srpska je duša čista kao devojačka posteljina, Srbi su vitalni, BRE, njima život nije bljutav jer jedu ljutu papriku i piju ljutu rakiju! Srbi znaju za štos, BRE! Jer, muškarci znaju zašto!
Ova zabluda je simptom, možda i ključni, koji određuje većinu današnjih domaćih pisaca "fantastike": oni nemaju blage veze sa stvarnošću, ili se barem to u njihovoj prozi ne vidi. Oni žive u nekakvim izmaštanim, izmišljenim svetovima, ili samonametnutim iluzijama, i iz tog carstva u kome su kuće od čokolade a prozori od marmelade (both Made in USA!) nisu sposobni da proizvedu prozu koja bi bila nešto više od prozaičnog eskapizma – a što je još gore, čak i taj eskapizam koji prave duboko je derivativan, preslikan ne iz života oko njih već iz američkih modela, čak i onda kada se ovi nominalno odbacuju i kritikuju, oni su još uvek tu, ispod, u srži, u temeljima!
Kako BRE neko može, mirne duše, da pogleda crnu hroniku u bilo kojim ovdašnjim novinama, i da ladno napiše da Srbima ne trebaju lekari za dušu? O kojoj crnoj "vitalnosti" mašta ovaj Lazović (jer nema sumnje da je Srbovanje u noveli njegovih prstiju delo) u narodu koji je ovoliko razbucan fizički, psihički i duhovno? U kojoj to kuli od slonovače (ili lozovače) neko mora da bude pa da napiše ovako nešto?!
Ali ne! Srbi ovde imaju Živojina-Žerara (sic), jednog od poslednjih čuvara Tajne. Srpski vikinzi su baš u temelje Singidunuma uzidali Satanin (prazni) kovčeg! Amerikanci nam zavide čak i dok nas bombarduju: mrze nas što smo tako vitalni, što u našem lepom Beogradu život nije bljutav kao u Montani! itd.
Šizofrenija u temeljima ove novele prirodan je, logičan proizvod činjenice da Ivan Nešić inače piše izrazito američku prozu – njegove priče zvuče kao predoslovni prevodi sa američkog jezika (sic!), uključujući fraze tipa: "Prokleti majkojepče", ili "Kuropušče" i slične (srećom, u ovoj noveli izostale – mada "onaj jebač napolju" zvuči prokleto blizu!), dok je Vladimir Lazović (aka "Varvarin") izraziti zastupnik ćiriličarske, srbocentrične proze (sa svim njenim ksenofobijama, mitomanijama i paranojama, te deluzijama nacionalne veličine).
Pritom, nikome nije palo na um da je možda malkice paradoksalno nominalno se podsmevati Amerima – kroz priču čija je pulpa derivativna, uvozna, made in USA. Niko, izgleda, nije primetio malecki paradoks u tome da se jedna deklarativno ćirilična storija upakuje in d ambalažu vič iz totali ameriken stajl ov rajting end tinking. Хау кен ју конвинс ми ин јур "срби знају да живе" филозофи, иф јур вери стори из блатантли бејзд он типикал америкен палп сторителинг, инклудинг стори стракчр, ленгвиџ, стајлистик дивајсиз етцетера?
Bilo bi, zaista, bolje da Nešić nastavi sa svojom rekreacijom Amerikane, a Lazović sa svojom Serbijanom, separatli, jer i jedan i drugi su dobri u svojim odabranim pristupima i stilovima, ali njihov sudar, kao na primeru ove novele, dovodi do rezultata koji su, blago rečeno, groteskni. Vaistinu šteta za onaj uvod; greota što prvih 15ak strana novele ne pripada nekoj boljoj priči, dostojnoj njihovih virtuoznih nagoveštaja, priprema, hintova, postepenog građenja saspensa i misterije... Nažalost, ono u šta se to sve ubrzo razvije dostojno je nekog prosečnog letnjeg spektakla Rolanda Emeriha ili Majkla Beja, sa mnogo specijalnih efekata za zasenjivanje prostote i nimalo, ali baš nimalo koherentne, smislene i pažnje vredne supstance. Ono što počinje skoro kao PRINC TAME jezivo brzo devoluira u nekakav derivat Švarcenegerovog đavolskog vehicle-a END OF DAYS.
Sad, može neko reći: "Daj, bre, Ghoule, opusti se, lakše malo, grickaj Ćipi-ćips, pa nisu ovi ljudi ni pokušavali da se takmiče sa Geteom i Miltonom – hell, njima je čak i Ajra Levajn preozbiljan mudrijaš! – ovo je jedna palp pričica: zabava, akcija, eksplozije, abre-ubre, malo denbraunovštine, sklepanih mitova i legendi više 'nako stripovski nego li k'o kod Mirče Elijadea, pa prema tome – why so serious?"
E, u tom slučaju, ja ću odgovoriti: "Ma, okej, super, volem i ja pulpu, ponekad, kad je odlična (Robert E. Howard, C. A. Smith, pa mjestimice i sam Lovecraft) – ali ako je ovo zaista trebalo pojmiti kao nekakav prozni ekvivalent američkog letnjeg blokbastera, sa etitjudom "zavali se, grickaj kokice i pusti mozak na otavu dok te ovi bombarduju koječime sa platna/stranica", čemu onda prizivanje sirotog Kiša, čemu Srbovanje, čemu ta polusvarena mitologija nabudžena mnogo više nego što zaplet zahteva? Zašto onda nema malo više ironije (srpskim fantastičarima gotovo nepoznate biljke!), malo više humora i zezanja, malo više jezika u obrazu (tongue in cheek)? Why so serious tokom 4/5 priče, dok ne krene krljanje i pucanje? Otkud taj polu-pokušaj polu-tragičnog kraja? Ako je ovo samo žvaka za mozak, zabavna proza u slikama (ali bez crteža), čemu onda ti veštački pokušaji ubacivanja "težine"?
Zbog tih half-assed pokušaja i moja ocena je half, odnosno 5/5: mestimično odlična spisateljska egzekucija i poneki vredni potencijali smućkani su s koječime, nekritički, nepromišljeno, čak infantilno, i tako, u krajnjem saldu, unazadili ono što je imalo izvesne potencijale – pretvorivši novelu, na tipično srpski način, u totalni antipod od onoga što je htela i mogla i za šta se verbalno (površno) deklarisala. U njenim temeljima je krupna pukotina u obliku rune koja, u prevodu na srpski, znači: "Pazi! Sklono rušenju!"
