Before We
Vanish
**
2+
Foreboding
**(*)
3-
Pogledao sam oba ova nova
filma Kjošija Kurosave koji imaju identičnu premisu i minorne razlike u njenom
tretmanu. Ideja je solidna ali od nje nije bogzna šta memorabilno a kamoli
pametno urađeno ni u jednoj verziji; oba filma bih opisao kao kompetentna i
gledljiva, ali nekonsekventna i zaboravljiva. Dotiču se zanimljivih i
inspirativnih tema i koncepata, ali ne idu dovoljno duboko sa tim što su
zagrebali.
Vreme i trud da pišem o
ovim ionako meni ne preterano inspirativnim, ali pažnje donekle vrednim
filmovima, uštedeo je MATOJI, povremeni saradnik ovog bloga, koji je poslao
donji sasvim rečit i jasan tekst posle kojeg ćete imati jasniju ideju o čemu je
sve to i vredi li vašeg truda. Ja se slažem sa njegovim osnovnim tezama i
evaluacijama.
Život u kosmosu zaista
postoji, ali život čija forma je nepoznata jer su se vanzemaljske jedinke
prikazale ljudima u čovečjem obliku. Njihova misija je da se kroz zaposednuta
ljudska tela infiltriraju u ljudsku zajednicu i na taj način saznaju više o
nama, što bi bila priprema za drugu fazu i konačan cilj misije - uništenje čovečanstva.
Proces sticanja saznanja o ljudima odvija se kroz neku vrstu telesno-telepatske
manipulacije. Vanzemaljci u telu domaćina preuzimaju njegovu ulogu u ljudskoj
zajednici i na taj način neprimetno vrbuju svoje pomagače među ljudima koji su
podložni manipulaciji, takozvane „vodiče“, a koji im po svom nahođenju biraju ljudske
žrtve. Žrtvovanje se ogleda u preuzimanju određenih „koncepata“ mišljenja i
osećanja, pri čemu žrtva gubi poimanje o nekoj stvari, dok se „uzurpator“ sa
svakim novim „konceptom“ upotpunjuje kao čovek.
Tako, na primer, „uzurpator“
stavljanjem kažiprsta na čelo devojčice koja u tom trenutku misli o svojoj porodici,
a pritom su joj misli pod emotivnim nabojem, uz posredovanje misteriozne
svetlosti može da preuzme koncept porodice i da se zatim ponaša i oseća kao
porodični čovek. Devojčica, sa druge strane, gubi moć poimanja porodičnih veza,
nakon čega svog oca ili bilo kog drugog člana familije doživljava kao potpunog
stranca. Ljudske predstave o sebi i svetu, koje vanzemaljci teže da preuzmu,
obuhvataju između ostalih i koncept težnje za posedovanjem, koncept ponosa,
odgovornosti, osećaja slobode sve do ključnih koncepata ljubavi i straha od
smrti. Pored kompletiranja jedne normalne ličnosti kroz preuzete koncepte,
zadatak je podrazumevao i izdvajanje ljudi sposobnih da se odupru manipulaciji
ili onih koji osećaju prisustvo vanzemaljske prethodnice ili naslućuju
vanzemaljsku invaziju i njihovo izuzeće iz predstojeće katastrofe radi izvođenja
eksperimenata nad njima. Tek nakon toga invazija može da počne...
Izneseni siže se odnosi na naučno-fantastične
filmove „Before We Vanish“ i „Foreboding“ nastale 2017. godine u kuhinji Kjošija
Kurosave. Kao predložak poslužile su dva srodna dramska komada iz pera Maekava
Tomohira. Osnovna priča o „kradljivcima tela“ kao prethodnici vanzemaljske
invazije predstavlja tematski okvir u oba filma. Razlika se ogleda u
promenjenoj lokaciji i likovima u tom novom okruženja, ali pre svega u
rediteljskom postupku. Dok je „Before We Vanish“ pratio niz paralelnih radnji na
širokom prostoru grada u atmosferi fizički opipljive vanzemaljske pretnje plastično
prikazujući predapokaliptički haos, ali ne bez izvesne doze parodiranja ove
vrste filmova, „Foreboding“ je ograničen na jednu manju društvenu zajednicu,
gde se u gotovo kamerno intimističkoj atmosferi, tek kroz nagoveštaje, oseća
blizina katastrofe. Ova druga verzija je skrojena po aršinima uobičajenog
Kurosavinog pristupa - dugi kadrovi sa statičnim likovima u mračnom enterijeru
dominantno hladnih zagasitih boja.
Akcija je
svedena i više psihološka, pa ostavlja prostor za kontemplaciju. Iz
kontemplacije o apokalipsi proističu i mnogi strahovi sve do onog najdubljeg, egzistencijalnog,
što uz sumorno-melanholičnu atmosferu sa zloslutnim prizvukom, šalje
„Foreboding“ na žanrovsku među SF/horor. Konačan razlaz između ova dva filma dešava se na samom
kraju, a tiče se koncepta ljubavi. Dok u „Before We Vanish“ vanzemaljska rasa
preuzimajući koncept ljubavi počinje da oseća empatiju prema ljudskim bićima i prekida
invaziju, u filmu „Foreboding“ „uzurpator“ sa gađenjem odbacuje koncept
ljubavi, jer je za njega ljubav samo nešto što prikriva bol u ljudskom srcu i
kao što tablete protiv bolova uklanjaju samo simptome, ali ne i uzroke, tako i
ljubav samo maskira večno prisutni bol i izaziva sentimentalni osećaj lažne
utehe. I zaključuje: „Ljubav je najveća slabost čovečanstva“. Zaljubljenom paru
Zemljana nakon ovakve konfrontacije sa „uzurpatorom“ i kasnijih signala da su
vanzemaljci nemilosrdni u svojoj odluci da unište Zemlju, preostaje samo da
zagrljeni dočekaju smak sveta.
Suptilni humor u „Before We
Vanish“, koji čini da se film može smatrati prikrivenom parodijom, baziran je
na privikavanju „uzurpatora“ Šinđija, Amana i Akire na ljudsko telo i društveno
podobne modele ponašanja, ali i na apsurdnosti istih kada se posmatraju kroz
vizuru nekoga ko je „pao s Marsa“. Takođe, postavljanje pitanja ljudima o pojedinim
osnovnim pojmovima s kojima oni konstantno barataju, ali o njima ne
razmišljaju, izaziva najpre smeh, pa čuđenje, a zatim i samozapitanost i
preispitivanje same naše suštine i smisla. Sama formulacija pitanja „šta znači
’meni’?“ ili „šta znači reč ’tebi’?“ razbija naše oveštale mentalne
konstrukcije i resetuje nas na nivo deteta, koje upoznaje svet od nule.
Možda je to i poruka ovih
filmova. Da se čovečanstvo resetuje na nulu, tj. da se vrati svojim
civilizacijskim korenima i sebi kao biću, jer u suprotnom neminovno srljamo u
propast. U drugom delu filma akcija dobija na zamahu, jer „uzurpatori“ moraju
ponovo da se sastanu kako bi objedinili preuzete „koncepte“ i poslali ih u
svoju bazu. Otežava im situaciju to što je Akira pod prismotrom policije zbog
ubistva. Već tada je mobilisana vojska i policija, jer je zvanično objavljeno
da zemljom hara nepoznati virus. Naravno, vlada to ne zna, ali oboleli su u
stvari žrtve „uzurpatora“, ljudi bez određenih „koncepata“ svoje ličnost, pa je
stoga jedina njihova boljka asocijalno ponašanje. Dalje sledi jurnjava,
okršaji, pogibije, konačno slanje „koncepata“ i invazija. Iako je apokalipsa na
pomolu ceo ovaj film je ispunjen vedrinom, čak i sam završetak i invazija, jer
koncept ljubavi prožima i nas i njih, što ostavlja nadu i u svet nakon smaka
sveta. Upravo ova vedrina i sladunjavi završetak oduzimaju filmu na težini i
čine ga više zabavnim, a manje pregnantnim i potresnim gledalačkim iskustvom.
U „Foreboding-u“ radnja se
fokusira na tri ličnost (ili dve i po): dr Makabe, čije telo je zaposeo
„uzurpator“, Tatsuo – njegov „vodič“ i Etsuko, Tatsuova žena. Ova pripovest je
duboko intimna, jer je vanzemaljska invazija samo pozadina ispred koje se
Etsuko bori da sačuva muža od pogubnog uticaja koji na njega vrši „uzurpator“.
Etsuko u toj borbi ima svoje adute, i to neobičnu mentalnu snagu da se odupre
„uzurpatoru“ i sačuva svoje „koncepte“, ali i „šesto čulo“ tako da može da
prepozna vanzemaljsko prisustvo i predoseti približavanje katastrofe. Ovde je
atmosfera apokalipse, pored nezaobilaznih snaga vojske i policije i hordi
„dekonceptualizovanih“, više dočarana kroz diskretne naznake koje samo Etsuko
može da oseti; potresi slični zemljotresu, podvodni zvukovi, strujanje vazduha,
simboli apokalipse u snovima. Uostalom, i hladna i mračna fotografija doprinose
ugođaju sudnjeg dana.
I glavni negativac u liku
dr Makabea je zloćudniji od troje „uzurpatora“ iz drugog filma. Možda je razlog
tome što se ovaj put „uzurpator“ prati od trenutka kada se već uklopio u društvo,
tako da nismo bili svedoci njegovih komičnih nesnalaženja, a i zbog njegove
epizode u završnici sa odbacivanjem koncepta ljubavi i zbog agresije prema
Tatsuou i Etsuko. U svakom slučaju, „Foreboding“ ne dozvoljava da se invazija
vanzemaljaca posmatra kroz parodijsku distancu, niti se može i u jednom
trenutku shvatiti kao puka zabava. Ono što on istinski izaziva je osećaj
pretnje koji konstantno visi u vazduhu, strepnja za sudbinu Etsuko i Tetsua,
kao i za celo čovečanstvo. Nije ni bilo potrebe da se uništenje prikaže, jer je
ono bilo od početka prisutno kroz naznake. Slika iz zajedničkog sna Etsuko i
Tetsua u kojoj kiša pada na pregaženu vranu na asfaltu, prikazana u treptaju
oka, ostaje u svesti gledaoca do poslednje scene kada ovo dvoje stoje zagrljeni
na asfaltu čekajući kišu. I kad kiša počne da pada...
Kurosavin eskapizam sa
optimističkom porukom da je ljubav jača od svega u „Before We Vanish“ je
jedinstveni slučaj u celokupnom njegovom opusu prožetom egzistencijalnim
pesimizmom. Razlog za ovakav iskorak iz sopstvene matrice možda leži u
činjenici da je budžet za ovaj film bio veoma visok i samim tim nametnut je
pritisak da se napravi komercijalni film. To je možda i razlog što je nastao
„Foreboding“ kao „dopelgenger“ prethodnom, odnosno proizvod one istinske
Kurosavine poetike i njegovih svetonazora. Kurosava se razvijao na malom,
nezavisnom filmu i tokom karijere izgradio svoj minimalistički pristup zasnovan
na atmosferi ruševnih, napuštenih zgrada i fabričkih hala, lokacijama sterilnim
od ljudi, koje ipak tu i tamo naseljavaju pojedini otuđeni, obezljuđeni likovi.
Minimalizam izgrađen od suptilnih pretećih nagoveštaja u vidu natprirodnih
potresa tla, neodređenih zvukova, lelujajućih poluprozirnih plastičnih zavesa
sa obrisima nečega iza njih, korodirajućih, raspadnutih materijala od plastike,
stakla i metala, koji se gomilaju i prete da istisnu ljude iz svojih staništa.
Minimalizam kao forma egzistencijalne krize, krize identiteta, kako pojedinca
tako i porodice u modernom društvu. Minimalizam kao konačni zbir svih tih
minimalizama, malih apokalipsi kao predznaka dolaska jedne konačne sveobuhvatne
apokalipse.
