Na današnji dan, 20.08.1890.
rođen je H. F. Lavkraft. I to je datum kada se tradicionalno na ovom blogu
prisetimo ovog genija.
Pominjemo ga, naravno, i
tokom godine, kad bude prigode – a biće još jedna, uskoro – ali na ovaj dan
obavezno.
Dovoljno sam o ovom
velikanu horora već pisao, i u časopisima,
i u knjigama,
i u stripovima,
i u izdanjima koja sam uređivao,
pa i na ovom
blogu, da sad ne znam šta bih još tome dodao, osim da mu uputim
jedan veliki slikoviti omaž kroz ono što je i mene i ovaj blog definisalo, a to
su – gulovi.
Moj nick (Ghoul), pod kojim me mnogi prevashodno znaju,
kao i inspiracija za naziv ovog bloga (The Cult of Ghoul), potiču od
Lavkrafta, odnosno kod njega sam prvi put za gulove čuo, kao i za naslov Les Cultes des Goules (iako je, strogo
gledano, tu fantomsku knjigu izmislio Robert Bloh, nakon čega je bila pozajmljivana
kod drugih pisaca iz HPL okruženja, pa i u par Lavkraftovih priča).
Zbog toga sam odlučio da na
ovaj sveti dan podsetim sve vas (i edukujem one koji to još ne znaju) – šta su
gulovi i čime se hrane.
Gul - (eng. Ghoul) je zloduh ili demon iz bliskoistočne
mitologije, nalik Harpiji ili Lamiji, za koga se verovalo da je najstrašniji od
svih sličnih stvorova. Lavkraft se s njim verovatno sreo u romanu Vatek Vilijema Bekforda.
Naziv
potiče od arapskog ghul (zgrabiti).
Ponekad ga opisuju kao jednookog krilatog demona sa obličjem životinje
(najčešće psa) koji se na grobljima hrani raspadajućim leševima. Očito je
nastao inspirisan psima i šakalima koji su u pustinji običavali da raskopavaju
grobove i komadaju sahranjene.
U
prenosnom smislu se u engleskom često koristi za svaku osobu koja na opsceni i
dijaboličan način koristi leševe, od onih koji ih iskopavaju radi medicinskih
eksperimenata pa do klasičnih nekrofila. Ređe se može naći i kao sinonim za
oživelog mrtvaca, odnosno zombija.
Gulovi
su nešto što me je oduvek fasciniralo i što me kao senka prati: jedan od prvih
mojih prevoda uopšte, inače moj prvi prevod Lavkraftove proze, i jedan od prvih
ozbiljnih eseja koje sam o hororu napisao, tiču se upravo gulova, doslovnih i
metaforičkih. Mislim na priču „Gonič“ i na esej „Nekrofilija – nekad i sad“...
U Lavkraftov priči „Pikmanov model“ pominje se jedna
slika naslovnog umetnika, pod nazivom „Ghoul
feeding“. A. B. Nedeljković je to svojevremeno preveo kao „Zveri se hrane“. Ovakvo rešenje
potpuno uništava aluzivnost tog
naslova.
Zveri se hrane – to može
značiti nekoliko lavova koji rastržu gazelu, ili tako neki prozaičan prizor iz OPSTANKA.
Ali sva suština je baš u tome KOJE su to konkretne „zveri“, i ČIME se, tačno,
HRANE.
Izvorni čitalac tu aluziju
ima jasnu pred sobom, jer zna da se gulovi hrane – (ljudskim)
leševima.
Već sam taj naslov, „Ghoul feeding“, u svesti iole maštovitog čitaoca
može da pobudi adekvatnu sliku, bez piščeve potrebe da opisuje detalje tog
čina, kidanje trulog mesa, čerečenje i ostale eksplicitnosti. Sve je u
mašti, gde horor i treba da bude.
Naime, u mašti čitaoca
originalnog teksta. Srpski čitalac koji pročita naziv slike „Zveri se hrane“
teško da će zamisliti nešto bogzna kako fantastično ili grozno ili nadnaravno,
i preći će preko toga ne osetivši ništa.
Zato se u verziji priče „Pikmanov model“ u NEKRONOMIKONU ta slika zove – "Gul
se hrani". A ako ima neko da ne zna šta je gul – piše lepo u
NAPOMENAMA na kraju knjige.
Inače,
pisao sam već na blogu o problemima sa prevođenjem Lavkrafta, pa i o ovom
konkretnom gulovskom problemu; toga se možete podsetiti OVDE.
Gulovi,
inače, kod Lavkrafta najveću i najupečatljiviju ulogu, osim u pomenutoj priči,
imaju u romanu SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM, koji će u mom prevodu izaći
na proleće 2017.
Toliko
priče o gulovima; sad vas prepuštam slikama, uz preporuku da i vi, svako na
svoj način (manje ili više gulovski), odate počast Tati Svih Gulova, velikom i
besmrtnom H. F. Lavkraftu!
 |
| OVAKO JE LAVKRAFT NACRTAO GHOULA |
 |
| OVAKO JE RASTKO ĆIRIĆ NACRTAO GHOULA U KNJIZI 'ALE I BAUCI' |
 |
| OVAKO JE IVICA STEVANOVIĆ NACRTAO GHOULA |
 |
| OVAKO JE GHOUL NACRTAO GHOULA (inspirisano jednim snom) |
 |
| GHOUL SE HRANI |
