**(*)
3-
Ako ste čitali moju Poetiku
horora onda znate zbog čega smatram problematičnom poetiku
Stivena Kinga, a naročito kada je ostvarena u formi romana (kratke priče i
novele još i ajd' nekako).
Jedan od primera problema kojima se nisam bavio u Poetici navešću sada po sećanju, jer
nemam roman TO pri ruci i mrzelo bi me sad da kopam po njegovih hiljadu i
petsto stranica sve i da ga imam: na jednom mestu, recimo, imamo jedno 4-5
strana opisa doručka. „Dobro jutro, mama“ „Zdravo, sine. Oćeš malo slanine?“
„Može. I jedno jaje, pride...“
I tako kenjaju oni, transkript običnog jutra u
običnom životu jedne porodice, nakucavanje nemilosrdno, kao da je pisac plaćen
po reči (možda i jeste?!), a čitava scena služi samo da se, tokom tog ispraznog
jutarnjeg ćakulanja, prenese JEDNA, ne čak ni naročito bitna informacija, koja
se, uostalom, mogla preneti i u kraćem razgovoru – nešto, tipa „Uzgred, Džimi
se sinoć nije vratio kući. Pitam se gde li je?“ ili šta li je već bilo posredi.
Ali dobro, narod to voli: King ume da uđe pod kožu
običnom čoveku, a naročito detetu ili tinejdžeru, a još ponajviše odraslom ali nedoraslom čoveku, punoletnom a infantilnom. Takvi su
njegova najmasovnija ciljna grupa. Imate strah od klovnova? Strah od paukova?
Strah od silaska u podrum? Pa vi ste njegov čovek: začepite i dajte mu svoje
pare!
Jedan od načina dodvoravanja čitaocima je i
pomenuto nakucavanje: jednom kad vas zbliži sa svojim likovima (a ume to, da
bude sočan i prijemčiv u njihovom portretisanju!) King može bez problema da vam
uvaljuje beskrajne stranice nakucavanja njihovog kojekakvog ćeretanja,
brbljanja i torokanja letnji dan do podne: te šta su jeli za doručak, te koja
je pesma bila na radiju, te šta su sinoć gledali na televiziji, te kakva im je
učiteljica, te šta je bilo za užinu u školskoj kafeteriji, te „Vidi, Džimi muva
Džejni“, te „Vidi, eno ga siledžija, sad će da me saplete i uzme mi kiflu“...
I-haaaj, ode 1.500 strana ko ništa.
Dobro, dešava se između toga i poneki, kao, horor.
Neki pričam-ti-priču infantilni bezvezasti kvazi-horor, tipa klovn u
kanalizaciji (brrrrr!) ili jao, šta to šuška u podrumu, dal je miš il' su
labudovi, nit' je miš nit' su labudovi već moj mrtvi bratić – Klovnić skače i
jurca ka kameri u jump scareu; BU! I nema ga više!...
Zato su ovaj preglomazni roman, školski primer CIGLE
od knjige, za film mudro podelili u dva dela, tako da se prvi – sada u
bioskopima! – bavi detinjstvom glavnih junaka (grupice pre-teen luzera) i
njihovim prvim suočenjem sa TIM NEČIM ŠTAGOD, a drugi deo (u vašim bioskopima
najverovatnije za dve godine) dočaraće nam isto TO ali obojeno čudesnim čarima
odrastanja. I TO je dobra odluka, jer će emotivni naboj biti bolje raspoređen
ovako, nego da se –kao u romanu- stalno skače napred-nazad.
Kako god ga sekli, delili i menjali, TO je, za moj
groš, fundamentalno slabunjav roman i nema mu pomoći bez temeljnog preoravanja
(a la Kubrick). Dečji strahovi od babaroga se prepliću sa sasvim realnim
strahovima od siledžija i strogih roditelja, a ovi se uzajamno poništavaju – tačnije,
potonji razvodnjavaju i obesmišljavaju ove prve, banalizujući ih preko svake
mere.
To je najeksplicitnije u sceni u kojoj onaj mali
crni stoji u sporednoj uličici i tripuje da vidi svoje zagorele roditelje (tata
Uglješa i mama Ugljenka) kako plamte iza vrata samo da bi, istog tog časa, na
njega zamalo naleteo auto tinejdž-zgubidana i siledžija koji ga psuju i prete
mu. BAM Penivajse! BAM strašne vizije gorućih duhova! Horor-dizelaši su veća
strava od vas! (Ali ako već to stvarno mislite, što niste napravili soc-dramu
samo o njima? Šta će vam Klovnovi i Čuda-Muda iz dalekog svemira?)
Ili, kasnije, kad curica tripuje (ali, da li?)
šljuskanje krvi u kupatilu koje joj splatuje pločice pa i samu facu kao da je
ćerka Brusa Kembela – ali se strava pojačava kad se pojavi njen
incestuozno-naklonjeni Zlo-Ćale. (Začudo, niko tom prilikom, ni ćale a ni
klinci koji kasnije dođu da s njom ribaju crveno kupatilo, ne napravi ni
najmanju aluziju na njenu svežu devojačku prokrvavljenost, odnosno
menstruiranost.) I sve tako, u tom stilu.
Svaki nagoveštaj „natprirodnog“ brzo se raspline u
jeftinu metaforu nekog sasvim ovozemaljskog problema – pa tako i klovn Penivajz
bude jedva nešto više od simbola griže savesti našeg glavnog dečaka zato što je
mlađeg brata pustio samog da po pljusku pušta brodić niz ulicu pa ovaj, kroz
slivnik, završio u kanalizaciji... A na kraju, spojler (?!), dečak se suoči sa
time i baci klovna u bunar, prihvativši da mu je batica mrtav, i sad je spreman
da odraste i vaćari se sa pegavom curicom iz problematične familije.
Sve bi to bilo nešto pitkije da likovi nisu tako
otrcani klišei (Mucavac, Jevrejin, Ćora, Debeljko, Mamina Maza) i da situacije
u kojima se nalaze nisu toliko cheesy: psiho-siledžije nemaju preča posla nego
da mlate nekakve balavce, odnosno – Vandimenzionalno Kosmičko Zlo hibernira
ispod nekakve američke nedođije i svakih 27 godina (baš kao Džiper Kriper!)
nema ništa strašnije da uradi nego da izađe iz govana da čalabrcne ponekog
klinca (eh, da, Viktor Salva je definitivno bio nadahnut TIME, a naročito u THE
CLOWNOUSE, koji ga je i odveo u ćuzu).
Spoj natprirodnog i svakodnevnog horora je, kao i
obično kod Kinga, izveden krajnje trapavo; dapače, on je mnogo bolji kad uspe
da se sasvim liši natprirodnog, kao npr. u noveli „The Body“ (genijalno
dorađenoj u filmu STAND BY ME)
ili u romanu MISERY, a vrlo, vrlo retko mu uspe da ove dve struje efektno
prožme tako da se hrane jedna drugom umesto da se uzajamno sapliću, npr. u PET
SEMATARY i, donekle u THE SHINING (mada potonji ima ozbiljnih „iskakanja“ –
vidi moju knjigu za detaljnu analizu).
Vidim pišu svašta po internetima: samo zato što
imamo kol'ko-tol'ko simpatičnu dečicu za protagoniste, odma' se priziva nedostižni
remek STAND BY ME (hej, deco, da vam čika Gul kaže: i šećerna tabla LIČI na
čokoladu, al' nije joj ni blizu!), čim imamo te Loše Roditelje (ustaljeni
Kingovi kliše-likovi) odma' je to sve velika parabola o Zlu Malog Mista
(kanalizacija = podsvest! Čudovišta iz Ida! Shvatate? Malo je složena i
nepredvidiva ta simbolika, ali uz malo napora... Samo malo, 'ajde, ipak King je
to!)... Možda bi to i bilo tako, samo da svi likovi nisu karikature i da sve nije
toliko prestilizovano (vidi tu „ukletu“ kuću u kojoj je „bunar“-ulaz u govnasto
podzemlje!) da bi se iole ozbiljno shvatalo...
Plus, imam problem da prihvatim i tu grupicu i
njenu dinamiku: tu je šest dečaka i sa njima jedna devojčica – koja ne samo što
se „igra“ sa njima, skroz nedužno, iako su na pragu puberteta (nju prethodno
vidimo kako kupuje tampone – jer devojčice su, kao što znamo, biološki
naprednije) nego čak idu zajedno na kupanje, u belom vešu, bez kupaćih gaća, i
ona onako razgolićena leži pred njima itd.
Iako su deca OK, zapravo od njih sedam samo troje
je (uslovno) razrađeno. Glavni (Mucavac), Ćora (brbljivac – budući pisac?) i
Pegava, dok ostali ili statiraju (crni Token) ili gnjave (Mamina Maza i njegova
preterano karikirana fobija od bolesti). Plus, na kraju se previše olako prešlo
preko nesuđene ljubavi Debeljka prema Pegavoj, koji bez imalo truda nju
prepusti Mucavcu. Ako ništa drugo, barem su iz filma izbacili imbecilnu scenu
grupnog dečjeg seksa, odnosno redaljku na Pegavoj iz finala knjige – jedan od
najvećih WTF misguided momenata celokupne Kingove karijere. U filmu oni svoje
drugarstvo zapečate na konvencionalniji, ali barem ubedljiviji način.
King je na filmu najbolji onda kada bude dubinski
preoran i popravljen, dorađen, kao kad ga rade majstori tipa Karpenter,
Kronenberg, de Palma, Kjubrik, ili barem kad neko kao Rajner uzme materijal
kome ne treba dubinsko nego je i plitko oranje sasvim dovoljno (STAND BY ME,
MISERY), jer kad ga se dohvate odradeci koji Kingovo slovo tretiraju sa
pobožnom vernošću (a naročito onaj anti-talenat, Mik Geris), rezultat je
najčešće travestija i budalaština (BAG OF BONES, anyone?).
IT spada u verne
adaptacije, bez umetničke nadgradnje, što i ne čudi kad ga potpisuje zanatlija
koji je debitovao sa filmićem MAMA,
ali to je ipak izvedeno sa natprosečnom dozom tehničke korektnosti i sa
solidnim trudom da se nešto pristojno napravi od tog i takvog materijala.
Klinci su simpatični i njihov šarm će ovu bozu učiniti pitkijom (videćemo na
šta će da liče njihove 27 godina starije verzije, ali ne očekujte duboku
ruminaciju nad prolaznošću i starenjem u TO2), ritam je solidan i dva sata
prođe neosetno u laganoj zabavi i mlakom veselju.
Ipak, treba naglasiti da je ono što bi valjda
trebalo da bude glavno – strava i užas, jeza, saspens itsl – razblaženo,
zašećereno i zatupljeno delom već u premisi, delom prvoloptaškom režijom koja
se previše oslanja na šok-scene i dizanje buke (BANG! BAMMM! DENNGGG!) a delom
u predoslovnom tretmanu premise koji joj ubija učinak stalnim referencama na
„stravu“ svakodnevice, kao i suštinskom infantilnošću te neprestanim
pošalicama, provalama i psovkama kojima se namiguje deci i nedoraslima da je
sve ovo zajebancija i da se ne primaju preozbiljno...
Ako je neko uopšte u stanju da to učini sa ovom
pričom o Killer Klownu from Outer Space
i grupici dečurlije koja mu smrsi konce mlateći ga nekakvim šipkama i palicama
za bejzbol! Ah, da – i drugarstvom! Jer, u svetu postoji jedno caaaarstvo, u
njemu caruje drugaaaarstvo, u njemu je sve lepo, u njemu je sve nežno, u njemu
se King – raduje! Celim putem do banke...
Da sumiramo: ko voli Kinga ni ovaj film mu neće
teško pasti, dapače, uživaće i cvileće za još. A još će i dobiti. Ko ovde
očekuje stravu i užas a stariji je od 12 godina – uh, za TO malo teže. Dobro,
ima tu solidnih slika i prizora, lepo je to slikano, ima i poneka pristojna
horor vizija, samo što je sve to krajnje nekonsekventno, od sorte: protrljaš
oči, i nema ih! Neko zalupa na vrata – nestanu! Nalete dizelaši – ovi ispare!
Pih, iz'em ti Zlo koje beži od svakog slučajnog prolaznika i koje jedva nekako
uspeva da udara na nejač – a čak i ova mu se okrenu, udruže, pa mu polome
sve te nizove sitnih zlih zubića.
Ali nema veze. Rekoh već, ako volite Kinga –
plutaćete! Ohoho, nogekako i itekakao ćete plutati! Ili, ako je po srpskom
posteru, ploviti... Dobar vetar, Plava ptico moje mladosti!
