***
3+
u suštini, ovo je jedan od najdirektnijih, najogoljenijih filmskih prikaza ženskog makijavelizma u upravljanju mašinom zvanom 'muškarac' putem jednostavne poluge u narodu poznate kao 'kurac'.
politički korektni metrosexualci i feministkinje možda će videti mizoginiju u načinu na koji je gl. junakinja prikazana, dok će se oni malo manje skloni etiketama možda zadovoljiti dijagnozom da se u ovom filmu (kako to često u japanskoj kinematografiji biva) – vekovna podređenost žena u tom strogo militarističkom i muškocentričnom društvu pokušava da negira kroz demonizovanje žene kroz potenciranje njenih sposobnosti manipulacije i inherentne joj (?) morbidarije i sadizma koji pokuljaju na najmanji povod, ili bez povoda.
ukratko o zapletu pre nego što ovo pojasnim: gl. junak je brdsko-planinski razbojnik, inače neviđena copina i sirovina (odlično ga igra Tomisaburo Wakayama, odnosno sam 'Ogami Itto' iz kultnog serijala LONE WOLF AND THE CUB). u napadu na jednu grupicu naivčina koja bez zaštite cunja planinama on sretne najlepšu ženu koju je ikada video (Shima Iwashita, iz-van-red-na!) i reši da je povede u svoju kolibu. ona smesta prepozna njegovu opčinjenost, i počne da je iskorišćava: traži od njega da je nosi na leđima (kao, ne može svojim nežnim stopalima da gazi tim 'stazama' bez staza, uzbrdo).
čim stignu njegovom domu, iz te straćare proviri 6-7 neuglednih, prljavih ženica – njegov harem. ona odmah traži dokaz ljubavi – da ih sve pobije, što on i učini (offscreen i/ili bez krvavih excesa); ostavi samo jednu hromu da ovoj gradskoj dami bude služavka… ukratko, ona potpuno hipnotiše našu copinu, a 'najjači čovek među tim brdima' postaje papučić u vlasti njenih hirova koje oseća da mora da ispunjava kako je ne bi izgubio… vremenom, ti hirovi uključuju i 'nabavljanje' ljudskih glava kojima se ona zabavlja u improvizovanom pozorištu u kući…
muškarac je, dakle – sirovi uspaljeni neandertalac, grub, ali ipak sposoban da oseti lepotu i njome se očara (do kriminalnog zaglupljenja); on je, dakle, otvoren, iskren, po principu 'što na um to na drum', nesposoban za lukavstva, pritvornosti, pretvaranja, glumu. potonje su ženske 'vrline', koje se extrapoliraju kroz sledeći niz dihotomija:
MUŠKARAC: ŽENA:
-divljina (priroda) -grad (kultura)
-otvorenost -pritvornost
-istina -laž
-razbarušenost (čupavost) -uglađenost (češalj, šminka, veo)
-lov, pljačka, borba (rat) -gluma, pozorište, pesma (umetnost)
-racionalni zločin (korist) -iracionalni zločin (sadizam)
-požuda (brzi sex) -'ljubav' (tj. sigurnost, veza)
naravno, stvari nisu baš tako crno-bele; uostalom, ima i drugih žena u filmu, i one nisu ni približno takve makijavelistice. oni koji bi hteli da reditelja (Masahiro Shinoda) oslobode optužbi za mizoginiju mogli bi reći da on ženski demonizam prikazuje kao socijalno uslovljen, kao nužnost opstanka žene u takvom okruženju: ili će biti 'žena zla' (što bi reko PERO DEFFORMERO) ili će 'leš njen ležati kraj reke' (kao one bezlične članice planinskog 'harema').
neki će čak posegnuti za biografskom interpretacijom, i skrenuti pažnju na činjenicu da je shinoda za ulogu 'žene zle' uzeo – svoju sopstvenu suprugu s kojom se venčao nekoliko godina ranije, i koju je trpao u sve svoje filmove (a slutim da ju je trpao i van filmova). po logici tih optimista, ne bi valjda neko ko ima mizogine nazore ulogu 'negativke' (fox-lady) dao svojoj ženi? ali, to ništa ne dokazuje. neko može biti svestan potencijalne opasnosti lepe žene, i baviti se tim pitanjem na umetnički način, a da i sam bude oženjen možda baš takvom ženom. uostalom, neprijatelje treba držati još bliže od prijatelja, a gde ćete bliže od bračne ložnice?
enivej, nisam sklon socio-istorijskom tumačenju, ni inače, a ni konkretno ovde: iako su ti faktori prisutni, i važni za zaplet, ne vidim ih kao presudne za idejno jezgro filma, koje se bavi arhetipovima, i namerno je većim delom smešteno u divljinu, u praiskonsku prirodu u kojoj se ogoljava prava priroda i muškarca i žene. zato se film dešava 'ispod rascvetalih trešanja': zato je uobičajeni prizor lepote i nevinosti ovde prožet demonizmom i ludilom. i žena i muškarac ovde su 'ogoljeni', svedeni na svoje bazične karakteristike, a uplivi sociusa su sekundarni i ne menjaju bitnije na stvari.
filozofija na stranu, ovo je odličnoizgledajući, sjajno odglumljeni i zabavno-zapleteni film, sa neodoljivo nekrofilnim makabrističkim touchevima (te njene igre sa odsečenim glavama! priceless!) i sa zabavno postavljenim i raspletenim bojnim poljem sexova (tj. polova). sve je to odlično, ali nenametljivo, režirano, za misli podsticajno, atmosferično, ubedljivo i do samog kraja nepredvidivo.
ukratko, UNDER THE BLOSSOMING CHERRY TREES je jedan manji klasik japanskog filma iz vremena kada su ovakvi (pa i mnogo bolji) filmovi toj naciji bili kao 'dobar dan' (tj. konićiva)!
