NEKI OSREDNJI I SOLIDNI NOVI FILMOVI

osvrnuću se ukratko na neke nedavno odgledane, uglavnom recentne ne-horore (mada ima i znatno starijih, ali tek sad pogledanih) koji mi, prosto, nisu dovoljno inspirativni da se njima detaljno bavim u zasebnim rivjuima. znači, to su neki ok, gledljivi, solidni filmići, ali prosto – nema potrebe da u njih duboko uranjam, niti imam vremena za to. svi spadaju pod kišobran 'ništa revolucionarno, ali se svakako može pogledati' (GK tm).

THE GIRL WITH THE DRAGON TATTOO

niels arden oplev

SWE, '09

***

3

solidan krimi-triler o potrazi za devojkom koja je možda nestala pre 40 godina, a možda i nije nestala. možda je ubijena, a možda je samo pobegla od svoje sjebane bogate familije, i sad živi u australiji.

dobri glumci i fino uslikane lokacije čine ovo pitkijim nego što bi srednje-zanimljiv zaplet činio. misterija baš nije preterano uzbudljiva, a postoje tu neka nepotrebno mučna vrludanja koja ničemu ne služe (recimo, sicko patnje i silovanja koja trpi goth-devojka i pomoćnica glavnog junaka). zabavni su, ali u krajnjoj instanci irelevantni hintovi o bliskosti bogatih šveda sa nacistima, i njihovim idejama i mnogo nakon što su nacisti, kao, pobeđeni.

SOMMARENS TOLV MÅNADER aka

TWELVE MONTHS OF SUMMER

SWE, '88 (TV)

**(*)

3-

ovo je tv film koji su neki preterano hajperski naklonjeni imdb juzeri opisivali čak i pridevom 'dikovski' (od philip k. dick) ali ipak, nemojmo preterivati, lsičnosti su vrlo površne. da, premisa je zanimljiva – grupica muškaraca odvedena je usred švecke ledene nedođije, u kojoj je, misteriozno, leto tokom cele godine. tu ih malo drma cabin fever, malo paranoja, kreću međusobna koškanja... ali sve to nije ni približno toliko uzbudljivo niti pametno koliko misli da jeste. previše razvučeno, nedovoljno zabavno, a na kraju i prilično glupo, ako se čovek zamisli nad time ŠTA i KAKO leži iza svega toga. ipak, dovoljno je weird, na euro (dakle, ne-američki) način, da se može pogledati, ako imate preko 2 sata na raspolaganju za jednu blago sf triler-dramu.

LA RAGAZZA DEL LAGO

(LADY IN THE LAKE)

andrea molaioli

ITA, '07

20.10.

***

3

ovo je krimić rađen kao arty drama: izvanredna gluma, dobri i ubedljivi likovi, savršeno uslikan i insceniran seting ruralne italije, negde u prelepim ali donekle i zlokobnim planinama. počinje maltene kao italo twin peaks, nastavlja se kao opsesija jednog pajkana da otkrije ubicu jedne prelepe devojke, a jedino je razrešenje blagi dauner, i fali mu impakt koji sam – sledeći solidnu gradaciju pre njega – očekivao. ipak, VRLO dobar film, vredan gledanja.

THE TOURNAMENT

scott mann

UK, '09

20.10.

***

3

boom, bammm, crash, burn, splatt!!! igrani ekvivalent crtića o ptici trkačici, samo sa nekoliko desetina plaćenih ubica na turniru u battle royale stilu, i to usred naseljenih oblasti, a ne na pustom ostrvu. ko će koga? kako? čime? i šta će ostati od žrtve? ovo je zabavna orgija sadizma i nepoštovanja prema ljudskom životu za sve koje besprizorno uništavanje ljudskih tela (i dobara) zabavlja. krv pljušti na sve strane i ima je više nego u većini horora izašlih ove godine. sve je to dinamično i zabavno režirano, pa ko voli... nek izvoli.

PROVERENO: NEMA MINA

Yuriy Lysenko

Zdravko Velimirovic

YU/RUSS, '65

**(*)

3-

bizaran film o netom oslobođenom beogradu, gde rusi i srbi zajedno silaze u kanalizaciju u potragu za naci-pacovima koji su minirali podzemlje prestonice i spremaju da u povlačenju za sobom ostave vatromet – tj. bace beograd u sopstvena govna. bizaran je iz više razloga – većim delom dešava se u kanalizaciji; nije nimalo ideološki napadan, čak ima iznenađujuće (za taj period, i temu) relativizujući odnos prema komunjarama, sa nekim vrlo živim likovima i situacijama; najzad, iako je snimljen 1965. izgleda kao da je nastao bar 10 godina ranije. ne znam da li zbog prisustva rusa ili zbog čega, tek to sve tehnički izgleda i kreće se iznad uobičajenih standarda srpskog filma tog vremena, i zaplet je slojevitiji i intrigantniji nego što bi se očekivalo od nekog prigodnog panegirika ruskom oslobađanju beograda. mrak i klaustrofobija podzemnih tunela odlično su iskorišćeni. vlatko gilić (KIČMA) je radio scenografiju.

ASSASSINATION OF A HIGH SCHOOL PRESIDENT

brett simon

USA, '08

**

2

u retrospektu, ne znam kako izdržah do kraja, pošto ovaj 'krimić' smešten u srednju školu deluje kao da ga je pisao neki nadrkani gimnazijalac ubeđen da je mnogo pametniji nego što jeste – nešto kao BROTHERS BLOOM LITE, samo ne baš toliko napadno nadrkano otkačeno (ali blizu), i sa nešto mlađim te stoga šarmantnijim protagonistima nego li BLOOM matorci. podseća na BRICK (bolji film od ovoga, ili barem manje ljigav), ali ipak odavno nisam video film koji je istovremeno simpatičan i oduran kao ovaj. na BLUMOVE podseća po usiljenim i nimalo zabavnim pokušajima da bude zabavan, a na BRICK po svemu ostalom, sem po duhu i egzekuciji. s tim što ja ni BRICK nisam voleo, mada ga malo više poštujem od ovoga.

MOON

duncan jones

USA, '09

**

2

šteta što ove divne makete i viz. efekte nisu potrošili na rimejk MOON 13 ili tako nečega.ovo je toliko nesnosno dosadno i šuplje da blago podseća na artsy-indie smaračina a la NOTHING, s tim što je MOON gori i od NOTHING.iako je rađen po originalnom scenariju, MOON neodoljivo izgleda kao nešto bazirano na nekoj vrlo kratkoj priči koja je na silu i bez ikakve potrebe razvučena na sat i po. pritom, sve svoje poente i štihove otkrije u prvoj polovini, a onda se, sporo i predvidivo, rasteže ka sve nezanimljivijem kraju.

THE COUNTESS

julie delpy

USA, '09

**(*)

2+

šta sam imao reći o ovom osrednjem bio-picu o elizabeti batori, stisnuo sam u 2000 slova i već kazao ovde:

CHAW

Jeong-won Shin

KOR, 09

**(*)

3-

još jedna korejska papazjanija koja je čas komedija (infantilna i glupa), čas drama (površna i patetična), čas monster movie (sa neubedljivim CGI veprom), čas pajkanski procedural (dosada nevešto razblažena debilnim slepstikom), ali od svega toga ima premalo i nekoherentno je smućkano u jednu proizvoljnu, neubedljivu i neupečatljivu celinu u kojoj, naprosto, nema dovoljno duha. ne očekujte THE HOST sa divljom svinjom ovde! čak i nedavno ovde na blogu prikazani PIGHUNT ima više duha, krvi, akcije i originalnosti od ovog prerazvučenog bućkuriša koji bi svakako bio pitkiji da je kraći za bar 20ak minuta (traje oko 2 sata!). krvi ima razočaravajuće premalo, CGI nije dovoljno upotrebljen za adrenalinsko pumpanje scena jurnjave sa svinjom (ono što se bi jeftini PIGHUNT nije mogao priuštiti). ko bi reko da onaj idiotski RAZORBACK i dalje ostaje najbolji (ili bar, komparativno, najmanje loš) film sa pomahnitalom divljom svinjom?!

HOLLOW MAN (2000)

HOLLOW MAN

iliti, u srpskim bioskopima, ČOVEK BEZ SENKE

ovo je text objavljen u listu PRESSING br. 35. decembar 2000, str. 37.

Pozicija stranca u Holivudu navela je genijalnog gastarbajtera, Holanđanina Pola Verhovena da se prevashodno posveti tematici koja nije ukorenjena u realizmu pojavnih oblika njemu strane kulture, pa tako u američkom delu njegovog opusa preovlađuju SF filmovi (ROBOCOP, TOTAL RECALL, STARSHIP TROOPERS). Fantastička vizura omogućila mu je da apstrahuje "realističnost" i posveti se istraživanju onoga što leži ispod površinske slike Amerike (bezdušne multi-korporacije, obezljuđena tehnologija, konzumerizam, virtuelna realnost, militarizam i fašistoidni totalitarizam), što njegove SF filmove čini efektnim i britkim satirama. S druge strane, njegova pripovedačka veština i vizuelna imaginacija pružili su uzbudljivost i spektakularnost prijemčive i za najšire mase u gotovo unikatnom spoju komercijalnog i umetničkog, žanrovskog i autorskog.

ČOVEK BEZ SENKE četvrti je Verhovenov SF film, oplemenjen uobičajenom dozom erotizma, akcije, napetosti, humora i brutalnosti, što je sve filovano nešto većom dozom horora. On je, istina, još u rodnoj Holandiji koketirao sa ovim žanrom (u horor-trileru ČETVRTI ČOVEK, 1984); a elementi horora prisutni su i u većini njegovih američkih filmova (frankenštajnovski motiv u ROBOCOPU, mutanti u TOTAL RECALLU, krvoločne svemirske bube u TROOPERSIMA, horor-triler tenzija u BASIC INSTINCTU – plus obilje krvavih scena i body-horror transformacija u svim ovim filmovima). Ipak, po načinu na koji su horor motivi neraskidivo utkani u SF-tkivo filma, ČOVEK BEZ SENKE je bliži naslovima – poput FRANKENŠTAJNA, OSMOG PUTNIKA i MUVE – koje s podjednakim pravom možemo svrstati u horor ili SF.

Baš kao i u pomenutoj MUVI Dejvida Kronenberga (autora Verhovenu bliskih nazora), u centru pažnje je faustovska figura naučnika koji svojim fantastičnim otkrićem zadire u božanske ingerencije, i pod čijim uticajem prelazi granice ljudskog. Brojne se paralele mogu povući sa MUVOM: experimenti sa majmunima, ljubavni trougao protkan ljubomorom, opčinjenost novim moćima sve do snova o natčoveku, transformacija koja nagriza um (i ljudskost) protagoniste, sukob sa voljenom osobom i završnica u kojoj uravo ona, žena, uništava transgresora. Na žalost, Verhoven - za razliku od Kronenberga - ne piše svoje filmove, a scenario Endrjua Marloua (END OF DAYS) je i glavni krivac što paralele s MUVOM nisu jos dublje i ozbiljnije, tj. što je ovaj film ostao bez prepoznatljive verhovenovske satirične oštrice i uopšte žestokog udara.

Dok nam Kronenberg daje zaokružene, žive i ubedljive likove čije motive razumemo čak i kad se s njima ne slažemo -likove koje volimo i za koje nam je stalo -Endrju Marlou u tome ne uspeva u potpunosti. Istina, Elizabet Šu igra jednu od onih žena kakve valjda postoje samo na filmu (em lepa, em pametna, pa još i energična, odvažna i snalažljiva) i njoj se nema šta zameriti: ono gde ova priča pada jeste lik dr Sebastijana Kejna (K. Bejkon). Isprva simpatičan u svojoj faustovskoj samouverenosti, on se vrlo brzo (i neubedljivo) od genijalnog naučnika preko banalnog voajera srozava na nevidljivog Fredija Krugera. Paralelno s njim se trivijalizuje i sav (bogati) idejni potencijal ove priče, do nivoa pubertetlijskih maštarija (što Verhovenu pruža priliku za nekoliko lascivnih voajerskih scena), a sva "idejnost" se svodi na eksplicitne reference u dijalogu na preuzimanjc božanskih moći, i na naravoučenije: prosečni žive duže (i odlaze kući sa ženskom).

Marlou nije sposoban da razume svog protagonistu, i zato ga svodi na klišetiziranog zlikovca iz jeftinih horora.Tragičan kraj naučnika u MUVI u gledaocu izaziva gorčinu pred jednom ljudskom tragedijom i pred nemogućnošću transcendencije smrtničkih, previše ljudskih ograničenja. Sasvim drugu vrstu gorčine izaziva lakoća sa kojom scenarista ČOVEKA BEZ SENKE bukvalno odbacuje svoj lik na kraju, i šutira ga u plamenove pakla. Đina Dejvis na kraju MUVE plače na kolenima, pošto nije bilo druge do da ubije (ostatke) svog voljenog: Elizabet Šu svog dragana baca u vatru sa stripovskim "Idi u pakao!" i na tome je izlišno dalje se zadržavati.

Na pozitivnoj strani ističu se pre svega odlična i dinamična Verhovenova režija koja izvlači maksimum iz te i takve priče, ipak sa samo nekoliko zaista nadahnutih rešenja koja nas podsećaju da ne gledamo film Renija Harlina ili nekog sličnog kompetentnog egzekutora. Specijalni efekti su zaista fenomenalni - štaviše, revolucionarni - i nude nekoliko nezaboravnih prizora. Izgled dr Kejna sa maskom i naočarima priziva pojavu NEVIDLJIVOG ČOVEKA iz klasične verzije Džejmsa Vejla - na žalost, još jednog dela toliko iznad nivoa ČOVEKA BEZ SENKE. Umesto za SF-horor-DRAMU, Marlou - a s njim i Verhoven - opredelio se za polu-svareni, nedomišljeni i polutanski SF-horor-SLASHER, i time je definitivno pokopao sve ambicije za nešto više od jednog solidnog bioskopskog filma.