izabrana dela

izabrana dela

недеља, 12. септембар 2021.

MALIGNANT (2021)

 

***

3+

 

            „Sa velikim uživanjem pogledao sam najnoviji horor Džejmsa KONJURING Vana.“ Eto rečenice koju nisam očekivao da ću ikada napisati – a ipak to činim! Dapače, kad je bal nek je maskenbal; njoj dodajem još neočekivaniju, luđu: „MALIGNANT je najbolji horor koji videh ove godine!“ (Za sada! Barem dok ne pogledam TITANE!)

            Redovni čitaoci ovog bloga znaju da se do sada nisam pretrzao od obožavanja ovog Vana: podsetite se, recimo, mojih rivjua za CONJURING i INSIDIOUS. Zbog toga ni od ovoga nisam očekivao NIŠTA. Preskočio sam sve vesti i najave vezane za njega, a trejler sam pogledao tek protiv svoje volje, kad mi je bio prikazan pre novog CANDYMANa, pre par nedelja, u bioskopu. O ironije – mnogohvaljeni i opšteobožavani SLATKIŠAR, od kojeg sam i ja imao određena (osrednja) očekivanja, ispade govno; a ZLOĆUDNI, od kojeg nisam očekivao ništa, što se samo produbilo i nakon tog „meh“ trejlera, ispade, kao što rekoh, najbolji horor koji videh ove godine.

            Šta je život bez svojih malih iznenađenja, od kojih neka –ponekad, retko– umeju čak biti i prijatna!

            Za razliku od kvaziangažovanog SLATKIŠARA, koji se upinje i upinje i upinje (ko čovek sa zatvorom) u svojim suvoparnim pokušajima da nas ubedi kako je O NEČEMU, angažovan, duboka alegorija, satira, društvena kritika, kurac-palac (a plitkoumni još gutaju te šećerleme prelivene veštačkim farbama, i cvile za još), ZLOĆUDNI – nije ni o čemu!  

            Odnosno, naravno da jeste, na nekom nivou, ali ne na primarnom, površinskom; a jedva da je čak i između redova. ZLOĆUDNI je horor film napravljen za one koji VOLE horor, za razliku od gorepomenutog govneta koje je primarno namenjeno onima koji horor NE vole – jer da ga vole, ne bi tako očajnički tražili ALIBI za to u vidu nekakvih celomudrenih podtexta i „poruka“. ZLOĆUDNI je bestidni, besramni, nikome-se-ne-izvinjavajući, nikome-se-ne-pravdajući HOROR!

            Da li sam već pomenuo koliko je ZABAVAN?

            I pritom, ako ovde postoji čitalac koji se ZABAVIO gledajući SLATKIŠARA, moram mu/joj reći: „Napustite ovu sahranu!“ SLATKIŠAR je toliko jadno ispražnjen od DUHA, toliko lišen ironije, sarkazma, humora, parodije, bilo čega vickastog: to je jedno sasušeno zbrčkano govno spečeno na asfaltu i upola posivelo od prašine, a sočinjeno od strane suvopičastih pozera koji ne bi umeli da ispričaju vic pa da im život od toga zavisi!

Brajan Fuler je skapirao vic

             Naravno, ZLOĆUDNI je sad kontroverzan, deli publiku (na rulju nesposobnu da korespondira s njim i na manjinu koja kapira njegov etitjud), pun je internet glasnih idiota koji bljuju svoje gnušanje po njemu… A stvar je krajnje prosta: Vanov film je jedna velika, nadahnuta, ludački smela ZAJEBANCIJA kakvu sebi može dopustiti neko s takvim minulim radom i boks-ofis uspesima, jedan „Ne kočim ni za koga!“ horor, sa jezikom duboko u obrazu. 

Brajan Fuler je vrlo skapirao vic


Komedija je ovde uglavnom rađena „strejt“, počev od prvog kadra, sa tom gotskom ludnicom na obali uzburkanog mora u noći punog meseca koja kao da je samo (s dodatkom malo CGI šminkanja) pozajmljena iz starih Kormanovih Poe-kemp-parada, pa preko celog tog genijalnog prologa (ja tu reč ne koristim olako: ali tvrdim, taj prolog je genijalan!) koji je istovremeno i zastrašujuć, i grozan, i smehotresan, i bombastičan – baš kao i odličan skor koji kreće odmah zatim.



            Van je u intervjuima – to je doprlo čak i do mene, dok sam ih preskakao – najavljivao ovaj film kao omaž Bavi, Arđentu i De Palmi; ali narod je umnogome promašio kako se to i gde vidi. Jer, NE vidi se toliko u stilu, u načinu snimanja, u primarnim bojama: to bi bilo jadno i bedno, to danas svaki šuster može da pokuša. 

Omaž se ogleda u tome što za premisu uzima nešto potpuno apsurdno-preterano (što bi reko naš narod, preposterous), a onda se pravi da od toga radi dramu, ili strejt horor, što NA MOMENTE i čini, onda kad se prosto ne POIGRAVA svime time na jedan sasvim infantilan, iracionalan, hororoljubivi način.

„Deco, jel' volite ludu vožnju?!“

            I onda u tu čorbu ubaci neke površne likove, jedva skicirane, i stavi im u usta neke kliše-dijaloge i nacrtana objašnjenja i fraze, i angažuje neke osrednje glumce (ili, ako su dobri, zapovedi im da se ne naprežu previše), praveći tako svoj bioskopski Italo-omaž (naspram arty-farty Italo-omažima od strane belgijanskog dueta Katet-Forzani). Suština je u legendarnom Italo besmislu, što uključuje i iste takve scene i situacije.

Pojedine me, u strejt filmovima, inče nerviraju: npr. kliše da neko ode u NAPUŠTENU LUDNICU i u njenom podrumu nađe ARHIVU koja tu čami, ostavljena, nesklonjena, sa svim svojim privatnim i tajnim podacima o pacijentima, na izvolte svakoj lutalici. Ali ovde me to nije nerviralo, jer ovaj film uopšte ne pretenduje da se zbiva u tzv. stvarnom svetu, već – od prvog kadra, podsećam! – u muvi-muvi-lendu.

Neke su POČELE da me nerviraju, a onda se useknem i podsetim sebe na to da gledam jednu vickastu horor ZAJEBANCIJU i počnem da UŽIVAM u apsurdu: kao npr. u sceni gledanja VHS kasete sa rođendanskom zabavom u kojoj, how convenient, dobijemo neka otkrovenja i saznanja (iako je nelogično da neko nastavi da kamerom snima taj razvoj situacije).

Ili zabavno-preteran detalj sa stavljanjem u centar tavana ogromnog starinskog ventilatora kroz koji u mrak prodiru stilizovani zraci svetla – vizuelni kliše začet verovatno u ANGEL HEART, a onda od preterane upotrebe otrcan s krajem 1980-ih i kroz cele 1990-te, od VRANE do svakog pulp hororčića tog doba (RESURRECTION, MANGLER, itd)… Ako taj „detalj“ nije bio svetionički-veliki signal „ALO LJUDI, OPUSTITE SE, MALO SE ZAJEBAVAMO OVDE“, ne znam šta je trebalo da bude.

A onda Van razulari svoj karnevalski nagon u nekim odličnim horor-set-pisovima: i brutalna splater ubistva, i horor jurnjava po ulicama velegrada (i ispod njih) sa pajkanom koji, u roku od pet minuta, uspe da uradi otprilike (nisam brojao, jer sam uživao; kad se dosađujem, onda brojim) bar 5-6 stvari koje teško da bi ijedan živ i razuman čovek, a kamoli profesionalac, pajkan, uradio u datim okolnostima. 

Kako se glasno ne nasmejati kad vidite da Dugokoso Čudo sa Naopačke Okrenutim Udovima (!) skakuće niz metalne požarne stepenice, a pajkan za njim namerno skoči s poprilične visine tako da se leđima dočeka o kontejner?! A onda produži, sam samcit, bez pratnje, bez zvanja stanice, pojačanja, procedure, Pravila Službe, pičke materine, da srlja u podrume i rupe gde nema pojma šta ga čeka – a čeka ga gotski karneval pustih kočija i koječega, i čeka ga MAGLA UNUTAR ZGRADE, u podrumu, i još trista apsurdnih, ali prezabavnih i presmešnih i vizuelno intrigantnih stvari.

I to je bilo neprestano dinamično i prijemčivo, ako ste u stanju da odmah skapirate pristup, ako shvatite šta od njega TREBA a šta nikako NE TREBA da očekujete i prepustite se vožnji toga šta ovaj film JESTE.

            A on jeste filmski ekvivalent neke od onih klasičnih DILAN DOG epizoda sa hilariously preposterous premisama i sa JEBOTE BOG twistovima – od Ane Never pa preko DELIRIJUMA naovamo. I ko je iz pravih razloga voleo DILANA i Arđenta i Palmu – a naročito ko je u pravom duhu odgledao Palmine SESTRE i RAISING CAIN, na koje se ovaj film vrlo eksplicitno referiše – taj će lepo da se provede.

            A onda, u poslednjih 20-30 minuta, dođemo do henenloterovskog twista koji je, kako vidim, podelio narod – i tu iz prilično zabavne eskapade ovo čudo načini kvantni skok u JEBEM TI SUNCE ŠTA JA OVO GLEDAM!

            Ne, neću vam spojlovati to, samo ću reći onima kojima je ovaj twist preteran i neubedljiv: čekaj, a bilo vam je ubedljivo i smisleno ono degen-dete u PHENOMENI, i još šimpanza sa sečivima, i curica koja komanduje insektima? To ste progutali, a OVO vam zastalo u grlu? Umesto da budete zahvalni što je neko najzad napravio jedan ZABAVAN horor koji se ne krije iza WOKE kvazi-umetničarenja i kvazi-angažmana, koji se ne stidi da prigrli iracionalnost i apsurd, i isporuči nepretencioznu horor zabavu, sad ćete da ga merite standardima tzv. „stvarnog života“ i kako tačno izgleda prava policijska procedura (uključujući smeštanje u pritvorsku jedinicu) i psihijatrijska procedura i šta je moguće hirurški a šta fiziološki…

Da se razumemo, Van je oduvek sav bio u gimicima i tvistovima i dosetkama, uključujući tu i vizuelne: i ako ga je nešto do sada usporavalo, to je bilo kalkulisanje, igranje za publiku, prilagođavanje konvencijama VEĆINE, da se bolje proda – ali sad je izgleda namlatio dovoljno para da si može dopustiti jednu R-RATED extravaganciju, rađenu za svoju dušu, i za MANJINU poklonika koji kapiraju ovaj bizaran fazon.

Dobro, daleko je ovo od savršene zajebancije – mogla je ta sredina biti malo kraća, sa manje zamlaćivanja oko tih „likova“, mogo je taj twist doći i koji minut ranije, pa da se ludilo duže razmaše, i u drugim pravcima, na kraju; moglo se i bez onih cheesy CGI ’rastakanja’ i pretapanja jedne sobe u drugu – ali, sve u svemu, ovaj je film daleko bolji nego što ima ikakvog prava, i zato ne padajte olako na sudove i ocene onih koji ga nazovu trešom, sranjem i glupošću.

            Istina je: više volim horor koji ima nešto na pameti. Ali kad nema takvog, apsolutno sam otvoren i rad da prihvatim jedan kojem je prosto do malo horor-opuštanja i horor-zabave, koji je ljubavno pismo fanovima HORORA. Sad, da li će to pismo doći gde treba – to zavisi u mnogome i od otvorenosti te grupacije da se, makar privremeno, otkači od tih budalastih hororčića koji se, svojim strašno pametnim porukama, obraćaju Razumu, i da prigrli jedan koji se obraća Idu.

            Ovo je film koji radosno prigrljuje ludilo – možete li to i vi?!