***(*)
3+
Matthias Schoenaerts (Matijas
Skonarts) je jedan od najboljih današnjih glumaca srednje-mlađeg doba (r. 1977)
– i kad to kažem, mislim na apsolutno prvi rang, vrlo blizak Madsu Mikelsenu, recimo. To, kao i kod
Madsa, znači da je njegovo ime dovoljan razlog da dvaput razmislim hoću li
pogledati čak i film čiji mi zaplet i drugi elementi na prvi pogled i ne deluju
naročito primamljivo po sebi i koje bih bez njega možda preskočio.
Da, toliko je dobar. Jedan
od onih glumaca koji kad se pojave – prosto jedu sve ostalo oko sebe na ekranu.
Pojava. Harizma. Intenzitet. Aura. Magija. Sve je tu. Prirodno, neusiljeno. Rođeno
+ kultivisano. Zrelo. I u punom naponu snage, baš sada.
Prvi put sam ovog Belgijanca baš zapazio
u BIKOVOJ GLAVI (Rundskop, 2011: ***), mada sad vidim da
je igrao jednog od bezočnih japija i u odličnom trileru LOFT (2008; ***(*)) a bio je i u solidnom horor-psiho-trileru LEFT BANK (Linkeroever, 2008)… Odličan je bio i u RĐI I KOSTI (De rouille et
d'os, 2012) itd.
DISORDER je prava pravcata demonstracija moći ovog glumca –
praktično, one-man show, iako ima i drugih likova ovde, i dobrih uloga, ali ne
kad je on u istom kadru. To je priča o vojniku koji se zlopati sa
post-traumatskih sindromom stečenim na nekom od bliskoistočnih ratišta i koji,
dok uzalud čeka da ga vojska opet pozove (za njih je on sažvakan i ispljuvan),
živi krajnje sjebanim i samotnim životom, izdržavajući se poslovima vezanim za
obezbeđenje.
Prihvati posao da pazi vilu
jednog kontroverznog libanskog biznismena (trgovca oružjem), prvo sa kolegama
(među kojima je očigledno usamljen čak i kad je u društvu) a onda i sam samcit,
kad zatreba da pripazi samo na ženicu i sinčića pomenutog biznismena dok je
ovaj na putu. Ali, ono što je trebalo da nude običan –mada odlično plaćen– “baby-sitting” ispostavi se mnogo
komplikovanije, i opasnije. Naime, ima nekih mračnih bliskoistočnih likova koji
imaju loše namere prema ovoj ženi i detetu…
DISORDER je odlično pogođen
(i retko viđen u tako uspelom izdanju) spoj arta i žanra, drame i uzbuđenja,
Euro senzibiliteta i američanske zabave. Ono što bi u američkom trileru bio
gimik ovde je kičma: dakle, psihologija i karakter tog lika koji doslovno na
leđima nosi ceo film. Sve je obojeno njegovom percepcijom: iako je režirano na
standardni način, “sa strane” (“sveznajuće”), zapravo je suptilnim postupcima
izvedeno da film gledamo kao da je “iz prvog lica” (iako formalno to nije).
Film nas stavlja “u cipele” tog lika bar trojako: izuzetnom glumom u koju
Matijas ulaže ne samo mimiku nego čitav govor tela, odličnim dizajnom zvuka
(uključujući i muziku) i izuzetnom režijom – koju, da čudo bude veće, potpisuje
žena: Alis Vinokur.
Čudo, kažem, pa još
dvojako: 1) Alisa dosad iza sebe ima samo jedan napadno nezanimljiv film kao
rediteljka (AUGUSTINE), a uz to je i napisala jedan izrazito
neinteresantno-zvučeći film za drugu rediteljku (MUSTANG), i - OVO; i 2) Alisa je žena, a žene-reditelji se u dosadašnjoj istoriji kinematografije
nisu baš istakle trilerima i hororima, i uopšte umećem građenja napetosti onako
kako to (prvorazredno!) vidimo ovde na delu.
Mislim, svaka čast Katarini
Big Love, ali jedna lasta itd. To šta ta žena (Vino Kur!) radi u prvoj polovini
filma, kad se poigrava suptilnim nagoveštajima pogrešnosti, sitnim
neprijatnostima koje će možda prerasti u probleme i nevolje – pa to je za svaki
udžbenik i svaku filmsku školu građenja tihe jeze i nelagodnosti i saspensa!
Još bolje i složenije urađen posao nego u takođe ženskom-a-napetom THE
INVITATION iz ove godine! Eto, da ne ostane na jednoj lasti –
ipak se okreće!
A kad (SPOJLER!) govno
odleti u ventilator, kad se hintovi i pretnje najzad razviju u konkretnu akciju
i borbu – kako ova režira te scene, bogo moj! Jednu od njih sam vraćao dvaput
(iako sam bio nestrpljiv da vidim šta će dalje biti) – iz čistog uživanja da to
još jednom smesta overim! Kad krene triler u punom zamahu, ova žena će vas
podsetiti zašto se ovo uopšte zove TRILER. Thrill (eng.) = uzbuđenje, napetost! Davno zaboravljeni osećaj prilikom gledanja
filma: evo ga ovde, u punoj snazi, na delu!
Ali THE INVITATION je bio
„samo“ jedna fina žanrovska igrarija bez prave poente i naročitih likova,
stilska egzibicija koja se raspadne na kraju. DISORDER ima ono što nema tamo:
ima likove, ima emociju, i ima poentu. I ima madrfaking impakt! Ima ono nešto što me tera da ga se s blaženim osmejkom
prisećam, s vremena na vreme, dve nedelje nakon što sam ga pogledao. Većinu
filmova koje zadnjih godina gledam – zaboravim u tom roku. Ovaj mi se urezao.
Zašto? Odmah da kažem,
zabole me patka za socio-politički podtext, za Liban, za Siriju, za Bliski
istok, za francuske veze s tim i drugim nepodopštinama, za Zle Arape... Tim aspektima
ovog filma nek se bakću minornije životinjke.
Ono što je mene kupilo ovde
jeste dubinski uvid u jedan suštinski sjeban karakter – u ruinu od čoveka koja
se još tetura među ljudima a koja nije invalid, ima udove na broju, ne kreće se
u kolicima, ima oba oka, nema čak ni ožiljke na koži: ali, ima itekako na duši.
A to kako te ožiljke Matijas suptilno, bez glumatanja, bez bečenja, pritajeno
ali oh-tako-očigledno i dirljivo-bez-patetike prikazuje... TO je milina
gledati! TO – kako je sam u gomili: predivno! TO – kako ne znaš da li mu se
problem pričinjava ili stvarno postoji – mega-napeto! TO – kako se sa ženicom
koju nasamo čuva NE razvije predvidiva holivudska boy-meets-girl romansa –
milina! TO – kad se njegova lična sjebanost suptilno ogoli pred kraj, kad u
vilu „Maryland“ dođe i njegov kolega koji NIJE sjeban i smesta svojom
normalnošću i zdravljem raskravi istu onu dotad-ladnu ženicu...
I da je ovo do kraja ostalo
„samo“ drama, ne bi mi nimalo smetalo. Uživao bih zbog tog lika i zbog njegove
situacije i priključenija. Srećom, tu je i šlag u vidu triler-akcije pred kraj,
a tu je i jagoda na šlagu u vidu ODLIČNOG kraja. Da, deco. Baš kao i saspens,
isto tako se i ODLIČAN ZAVRŠETAK filma u zadnje vreme pretvorio u retku zverku
koja se ukazuje kao Jeti ili Nesi, ili ređe. Priča se da to još ponegde
postoji, ali KO je zaista zapravo to i video, u nečem skoro napravljenom?!
SPOJLER – NIPOŠTO NE ČITAJ PRE GLEDANJA!
Šta biva na kraju ove
balade? Na kraju naš Matijas, ponesen emocijom, kad se bogatunska vila pretvori
u bojno polje a on se skroz vrati u modus za koji je treniran – kad postane
UBILAČKA MAŠINA (TM) – malkice pretera sa ubijanjem jednog od tih Arapa, ili
šta li su već ovi Vučićevi prijatelji. Što je još gore, to preterivanje izvede
naočigled svoje štićenice, i ona vidi koliki je on psiho. I on vidi da ona to
vidi. Plus, suoči se direktno i sa samim sobom. Zajebano! Odjednom nema ništa
od maštarija koje je dotad gajio, da ode s njom i detetom u Kanadu, da ih
smesta „skloni na sigurno“, a onda, ko zna, možda bude i nešto više... Ali
patka: sad kad ga je videla ogoljenog kao psiha, od toga nema ništa. I on je
prepušta kolegi, priznaje poraz. Oni
odlaze na aerodrom. On ostaje u vili.
A onda – ona se vraća. I
grli ga.
I taman kad površan
gledalac krene da vrišti: „Ua! Holivudski hepiend! Sranje! Pokvariše ga u
zadnjem minutu! Nerealno! Nikad ona ne bi...!“ itsl. Ja vam moram reći: „Hello!
Da li ste sigurni da se to zapravo stvarno desilo? A šta ako je ovo njegova
materijalizovana vizija, halucinacija...? Finalni prikaz njegovog definitivnog
potonuća i propasti, poslednji znak da za njega oporavka i povratka u
'normalni' svet – NEMA?! Da on, od ovog časa, obitava samo u svetu prikaza,
halucinacija...?“ Da, kraj jeste dvosmislen, otvoren, ali zapravo, ako se samo
malo zamislite, moja varijanta je daleko smislenija i realnija od alternative,
da se ova žena stvarno vratila zbog ovog sjeba-na-dve-noge.
U svakom slučaju, NAČIN na
koji je to sugerisano je predivan, elegičan, tužan i lep istovremeno, tako da
to prevazilazi reči. A tamo gde su reči nedovoljne, dolazi – muzika. I film se
završava izuzetno hipnotičkom, tužnopsesivnom pjesmicom (instrumentalom) Gesaffelstein - "Aleph".
Ako se primite na pesmu,
odmah da kažem: ceo taj album je OK, ali ništa drugo na njemu nije ni blizu
ovoj stvari...
I baš kao što je Matijas,
sa svojom fizionomijom, savršen za igranje siledžija sa zlatnim srcem i mračnom
dušom, tako je i ovaj film ispod svojih prividnih žanrovskih obeležja pre svega
jedna drama karaktera – melanholična, zavodljiva, uzbudljiva, podsticajna
intelektualno i emocionalno, i realizovana sa tako moćnim baratanjem filmskim
jezikom (zvuk, muzika, kamera, montaža, režija, gluma...) da je to milina gledati
čisto larpurlartistički, i nevezano za to „o čemu je“, a još više ako ste
skloni da se saživite s jednim ovakvim fuckup likom... Plus, nije za bacanje ni to što originalni naslov aludira - makar i nesvesno - na Ejkmanovu gorkoslatku priču "Još jedan pas" koju imate u zbirci HLADNA RUKA U MOJOJ...