izabrana dela

izabrana dela

субота, 04. април 2020.

THE LIGHTHOUSE (2019)



***
3

U okviru akcije „Odocneli osvrti na važne nove horore“ evo, najzad, da bacim svoje dve žute banke o novom, drugom po redu, filmu tvorca VVeštice. Možda je i bolje što o njemu pišem sa povećom pauzom i distancom, i nakon drugog (repriznog) gledanja. Ne samo zato što mi je film sada malo bolje legao, nego su mi i njegovi kvalitet i problemi daleko jasniji. Uostalom, baš zato – što sam procenio da ovo moram još jednom da (pr)overim, nisam ni trčao da pišem rivju odmah čim sam ga prvi put pogledao, tamo u decembru, čim je procurio na net. Moj tadašnji sud bio je da je ovo minorniji, manje dobar i manje vredan film od VVeštice.
Sada... ne bih baš išao tako daleko. Ovo je svakako teži, izazovniji, luđi, neprijemčiviji, otvoreniji, opskurniji, manje user-friendly film. Takođe je manje pogodan/zabavan za višestruka gledanja. Nema crne jarčeve i slatko veštičaste tinejdžerke. Verovatno je da na žanr neće ostaviti tako jasan i očigledan trag kao VVeštica, ali to ne znači da je to po sebi slabiji, manje vredan film – već samo drugačiji, i zbog svoje (samo)svesne samoizolacije u zabran artsy horrora (crno beo, u formatu 4:3, samo dva glumca u glavnim ulogama, arhaični mornarski jezik koji zahteva titlove/prevod i kod domorodaca a kamoli u Srbalja i drugog inozemstva, itd) ima ograničeniji domet u smislu uticaja.
Neki Egersovi uticaji...
Izlišno je baviti se truizmima koje smo i pre gledanja mogli pretpostaviti, iz vesti, najava i iz trejlera – naime, da je fotografija fenomenalna, da je ambijent vrhunski realističan-a-stilizovan i upečatljiv, da su obojica glavnih glumaca (V. Dafo i R. Petinson) koji nose film izvanredni  – pa zato, da odmah pređem na pitanje čemu sve to služi i da li uz to i radi.
Pre toga, upozorenje: ovaj film je dostupan za gledanje već četiri meseca. Donji rivju polazi od pretpostavke da ste ga do sada bar jednom pogledali. Ako niste, koji kurac čekate? Uglavnom, dole će biti SPOJLERA na sve strane, pa ako je neko četiri meseca bio 'ladan na pojavu novog filma od reditelja VVeštice i još ga do sada nije odgledao, onda stvarno missim jebiga... šta uopšte tražite na ovom blogu?
O čemu je ovaj film? Rekao bih da je njegova glavna tema danas do izlizanosti popularna, a to je – toxična muškost. U vreme #metoo muvmenta to se na filmu obrađuje uglavnom na predvidive, dosadne načine, kroz priče o ženama-stradalnicama u dlakavim kandžastim šakama uspaljenih mužjaka koji drže svu moć u svojim rukama onda kad u tim istim rukama ne drže Kurac (kurac = moć), odnosno kad nisu ščepali slabu, nejaku Ženu. Eto, okreće se kolo sreće, klatno je sad naleglo na tu stranu: pre 100 godina mega-popularne na filmu bile su priče o fatalnim ženjskama, vamp zavodnicama koje isisavaju krv (i šta sve ne) nekim bledim muškima, dovodeći ih do ivice propasti, i preko nje.
Od Tede Bare i njenih nemih koleginica, preko nemačke Alraune i drugih joj metropoličnih drugarica pa dalje, sve do noar filma, i posle njega, imali smo gledati te filmove (od kojih bi se neki stvarno mogli optužiti za mizoginiju) u kojima Lepši Pol iskorišćava i sjebava „Jači“ Pol. Sad, na početku 21. veka, postalo je IN (umnogome zahvaljujući nedavno osuđenome Harviju Švajnstinu i njegovim manje slavnim kolegama) tematizovati Žene Kao Žrtve, ali istovremeno Žene Kao Omoćena (eng. empowered) iako bezpenisna Bića koja, nakon niza iskušenja, silovanja, peripetija i zavrzlama, a najčešće i nakon splater-brutalnog rejp-rivendža protiv svih mušakaraca, i krivih i pravih („Nema pravih!“), iz kandži falocentričnog poretka jašu ka izlasku Sunca još Jače i Neuništivije, and so on, and so on (što bi reko Slavuj Žižak).
moda od laboda i riba od sirene

E, sad, ovaj Svetionik ide ređim putem, originalnijim. On pokazuje toxičnost inherentnu u muškosti koja, dakle, tinja, a vremenom i žari i pali, čak i onda kad oko sebe nema Dežurnu Žrtvu u vidu krhke, slabe ženice. Kurac je zla alatka koja, ako se njome ne mlati gde treba i kako treba, postaje opasno (auto)destruktivno oružje. Kao što ajkula ne može da stoji u mestu nego mora (biološki imperativ!) neprestano da cunja po moru i da grize i žvaće ovo ono, kao što pacovski zubi neprestano rastu i moraju bez časa odmora da se izližu-izgrizu od konstantnog grickanja jer ako se ne grize grize grize – ubiće vlasnika, sjebaće mu lubanju pacovsku, e, isto tako i kurac traži svoje delatnosti, i ako se njegov biološki imperativ ne podmiri – počne da pravi svinjarije.
Tako, ovde, gledamo u izolaciji ovu dvojicu mužjačina: obojica su dlakavi hi-menovi s bradama i brčinama, krupnih mišićavih telesa, što je i prirodno za vrstu vrlo fizičkog posla koji imaju; nema ovde ćoravih naočarskih „pesnika“ i umjetnika i peđera, ovde bato ima da se rmba od jutra do mraka a ne da se vilozovira i da se meditira nad cvetovima i leptirima. Kojih na ovoj pustoj, mrkoj hridi ionako nema. Film je odličan, vrlo plastičan i opipljivo telesan u prikazu tih fizikalisanja nužnih za opstanak na tom surovom, zahtevnom mestu koje je prikazano, pomalo, kao one horror steampunk deonice Linčovog Čoveka slona sa zastrašujuće gladnim mega-mašinama koje se hrane ugljem i ljudskim znojem kako bi bljuvale paru i pokretale svet.
Dakle, dva kurca, izolovana na tom ledenom, okrutnom mestu, bez prikladnih rupa za pražnjenje (ženskih), a bez sklonosti alternativnim izvorima (no homo!), neminovno (!), vremenom, počinju da se sudaraju (in a non-gay way). Tačnije, smesta se uspostavlja odnos dominacije (jer, šta bi kurac da radi nego, pre svega i IZNAD SVEGA, da dominira!): mora da se odmah zna ko kosi a ko vodu nosi, ko je tu Šef (Dafo) a ko Potrčko (Tvajlajt Boj). Vremenom se to usložnjava jer ipak su upućeni jedan na drugog, zajedno spavaju, jedu, žive, prde, i ne može se bez neke vrste komunikacije.
Ali, čak i ona je toxičnim kurčevim sokovima zatrovana, jer je zasnovana na lažima: svaki od ove dvojice se onome drugome lažno predstavlja. Imena su lažna, prošlosti su lažne, sve je iskonstruisano, sve je fikcija prilagođena onome drugome. Umesto nekakve ljudske intimnosti, što bi bio idealistički rezultat njihove udaljenosti od pretpostavljeno negativnih društvenih stega i umesto  potencijalnog povratka kvazi-dobroj čovekovoj prirodi na „pustom ostrvu“, pokazuje se da se ne mogu društvo i društveni odnosi i vlasništvo sredstava za proizvodnju stavljati u koren međuljudskih odnosa; ima nešto starije, primalnije u nama, i zbog toga je njihova interakcija, čak i na tom i takvom mestu, zasnovana na Lažima i Skrivanjima. I manje ili više otvorenim ili skrivenim pokušajima dominacije nad onim drugim.
A kurac, sve to vreme, naravno, traži svoje. Tvajlajt Boj snažno drka u šupi sa ugljem, u kotlarnici, u mraku, među štrokom. Šikljanje mora da šiklja jer pacovski zubi and so on, and so on. Dafo, koji je igrao Džizusa u najboljem filmu o Hristu, sada je prikladniji da igra Zavodnika (Đavola!), Lucifera. On, takođe drka (a no šta bi?), ali navrh svetionika, okupan prodornom svetlošću, prosipa seme u skorometafizičkom okruženiju kvazitranscendencije gde se vrte nekakvi pipci, peraja, sirenski repovi i slične ktuloidnosti.
Međutim, Egers mudro izbegava da ikoga od njih dvojice čini „dobrim“ ili „lošim“. Ovaj što drka u šupi bi, kao mlađi i simpatičniji, a podređeni, čak do nivoa vreće za boksovanje, kao trebalo da nam bude malo prijemčiviji, ali kako film odmiče mi vidimo da on nije nikakvo nevinašce; ne samo zbog ubilačke prošlosti koju nosi u sebi, nego i zbog sadističkog ponašanja prema Dafou, kad mu se za to ukaže prilika. Ovaj što drka okupan svetlom je em stariji, em odbojniji (ne samo staračkim ogrubelim crtama nego i neprestanim prdenjem – koje je, pored ostaloga, još jedan način iskazivanja dominacije: zaprđivanje žrtve), em ima poziciju Šefa, koju itekakao pokazuje u nekoliko navrata sadistički mučeći svog podređenog. A opet, vremenom, i njega vidimo kao slabog, oronulog, nemoćnog, jadnog, kao žrtvu...
A sad – digresija koja to nije! Jedno od velikih Otkrovenja mog života stekao sam u vojsci – dakle, kao prisilno regrutovan na Branik Otadžbine and so on, and so on. Naime, tada sam shvatio, vrlo plastično, opipljivo, nedvosmisleno, da bi svet prepušten samo muškarcima, svet kojim bi upravljali samo muškarci, bez korektivnog, ublažavajućeg, omekšavajućeg, razvodnjavajućeg faktora zvanog Žena, bio pravi PAKAO na zemlji. Previše kuraca na jednom mestu, a bez žena, i bez alternativnih sklonosti (no homo!), je recept za katastrofu. Zašto? Zbog urođene potrebe kurca da dominira nad nekim/nečim. Vojska, kao instrument društva čija je osnovna funkcija sprovođenje dominacije (nad tuđim stanovništvom, ali kad ustreba, i nad svojim – važno je samo da se dominira!) pokušava da zauzda tu energiju, tu zapretenu, kolektivnu, urođenu potrebu za pavijanskim busanjem u grudi, za tim dlakavim orangutanskim urlanjem i zastrašivanjem okoline, za tim gorilastim šepurenjem Moći oličenom kako u Močugi (saćuteumlatim!) tako i u Kurcu (saćudatekaram!).
Ali, to neizbežno varničenje vremenom proizvodi užasno nezdravu atmosferu, i prosto ugođaj Kasarne je odvratan ne samo iz onih očiglednih razloga (to je jedna vrsta zatvora, mesto gde si lišen mnogih sloboda i prava, and so on, and so on) nego i iz manje očiglednih, koje sam spoznao boraveći u tom okruženju tokom dužeg vremena. Taj muškocentrični, suštinski antiženski mikrokosmos ne može a da ne izrodi jednu toxičnu mijazmu – i time ne mislim samo na mošus, na testosteron, na smrdljive noge, na prdenje... nego, ponajviše, na tu otrovnu atmosferu sveopšte Laži na svim nivoima: svako tu svakoga laže – lažu se vojnici međusobno, izmišljajući svoje identitete, svoje navodne avanture, svoja navodna zavodnička osvajanja „pičaka“, svoja navodna junaštva, postignuća; 
lažu te svi od desetara preko vodnika do kapetana, i onih gore koji njima komanduju (u moje vreme to je bio Sloba); a iza svih tih laži, čak i najsitnijih i najnebitnijih, krije se potreba za dominacijom i exploatacijom. Neko bi nešto da ti uvali. Da li ideologiju, da li fizikalisanje (ajde, ovi akumulatori treba da se prebace iz jednog skladišta u drugo!), da li kurac, tek nešto mora da ti uđe. A u pozadini svega toga tinjajuća uspaljenost, podivljali hormoni telesa u naponu snage, neutaženi kurci bez mesta za pražnjenje... ukratko, rekoh, recept za jednu krajnje nezdravu atmosferu cabin fevera, odnosno groznice kasarne.

(Postavlja se ovde logično pitanje: da li bi gej ustrojstvo u ovom kontextu bilo bolje, da li bi nudilo neku alternativu, da li je bolje ponuditi i takvo pražnjenje, da li je i takav ventil bolji nego nikakav. Pa, teško, ako je suditi po primeru Sparte, koja je od cele države napravila jednu veliku gej kasarnu. Sve što su dobili jeste ultimativna gej-naci država kakvu je Hitler mogao samo da sanja, ali ne i da dostigne, mada nije da nije pokušavao... Baci pogled na moj rivju filma 300: Sparta je OOOOVDEEEE!)
I na to me je ovaj Svetionik podsetio, na svoj kondenzovani, stilizovani način. Na tu toxičnost inherentnu kurcu, bilo da je izolovan u zatvoru, ili u kasarni, ili u karantinu (!!!) – ili na pustoj hridi pod svetionikom usred ledenih nemilosrdnih okeanskih talasa što šamaraju sa svih strana. Podsetio me na nehumanost (mikro)sveta koji bi činili samo muškarci, bez žena. Ima, u tom smislu, ovde jedna vrlo rečita scena: kad se ova dvojica napiju ko smukovi, i počnu da igraju, i onda se, u toj igri, tako razmahani, razdžilitani, zagrejani, zapravo zagrle, i priđu jedan drugome opasno blizu, na ljubohvat – i to je doslovno situacija UBI IL POLJUBI. I taman kad pomisliš „A možda će na kraju da se uzmu?!“ oni, tik do poljupca (and so on, and so on), odgurnu jedan drugoga, zgađeni onim što UMALO ne učiniše, i krenu da se makljaju, da se pesniče, da ubijaju boga u sebi tj. onom drugom.
Tako logično. Jer – neminovno. Il UBI il POLJUBI. Il vodi LJUBAV il vodi RAT. Al nešto mora da se vodi. Mora da se pliva; mora da se grize; mora da se kurči. Biološki imperativ ječi i komanduje iz svake ćelije organizma.
A ako žene nema – napravićemo je, kao onu drvenu golosisu figuricu nad kojom Patinson drka. Ako je nema – izsanjaćemo, isprojektovaćemo je, makar u obličju sirene (zavodnica-uništiteljka, likinja koja je ambivalentna zato što je istovremeno želimo, i mrzimo NUŽDU te želje, primoranost na želju, slamanje volje i slobode pred sirenskim zovom pizze). Ako je nema – izmislićemo je, u zaslepljujućoj svetlosti na vrhu svetionika...
I sve je to lepo i krasno, ali zašto onda ocena filmu nije veća? Zato što je ovo zanimljivije čitati, kondenzovano, nego gledati skoro dva sata. Film je predug. Likovi ipak nisu toliko zanimljivi da bismo ih toliko dugo pratili, a nije ni ono što im se dešava. Ta mošusna atmosfera ubrzo postane prezagušljiva, kao neprovetrena spavaona u kojoj spava 20 vojnika koji su se poslednji put tuširali pre 5 dana. I mada je taj ugođaj deo poente, prosto ima ga previše, a nije naročito prijatan za trpljenje. Naročito, kad pred kraj, izgubiš i to malo skromne investicije u likove, i postane ti svejedno ko će koga da umlati i ubije, i šta će biti na kraju balade. A kraj je, naravno, još otvoreniji, još neodređeniji, još upitniji nego onaj u VVeštici.
Ukratko, film se previše bavi onim što je, što reko Niče, ljudsko, previše ljudsko; a premalo metafizikom i lavkraftijanom, koja ostaje na nivou neodređenih i nedorađenih nagoveštaja. Plus, fali mi smisao tog kraja, osim ako on ne bi trebalo da simbolizuje Čoveka koji se, poput noćnog leptira, neminovno, neizbežno, prži na primamljivo-zavodničko-uništiteljskom Svetlu samospoznaje-samouništenja? 
Ili zapretene tinjajuće kurčeve strasti? Ili u vatri pakla zasluženog bratoubistvom sadruga? Ili u svetlu što dolazi FROM BEYOND (što bi rekli HPL i Stjuart Gordon, anđeli šnjima)? Ali šta je to BEYOND (što reko Fulči), dal vozdiže il ubija, i kako/zašto...? To je sve ostavljeno za moj groš previše neodređenim, ako ne i proizvoljnim, kao lepa slika prazna od značenja. Odnosno, ispunjena sa toliko mnogo mogućih značenja da se ova uzajmano potiru. Ako SVE može da bude (anything goes), onda ništa nije bilo.
Pred kraj ove tirade pade mi na um da sam možda malko prećero s pominjanjem kuraca... a onda me jedan klepi u čelo! Sto mu muka, pa da li je slučajno da se film zove Svetionik, i još, da se čitav dešava u jednom, pogađate, svetioniku – jednoj od najfalusoidnijih stvari na planeti?! Čitav film je u kurcu!!! A završava se kad šikne svetlost (sperma) na vrhu tog kurca, tj. iz glavića! Ali taj facial dođe glave Patinsonu, i njega potom vidimo kako mu galebovi kljuju creva...
Dakle, VVeštica je o ženskom omoćenju kroz bezobzirno uništenje drugih (tj. svoje familije), i završava se tako što curica počne da lebdi iznad tla zajedno sa svojim novim drugaricama, ili bolje reći – sestrama. Vozdignuće, preobražaj, transcendencija! Empowerment! Hell, yeah!
Svetionik je, onda, o muškom obezmoćenju: i njegov muški akter se penje, na kraju, u neke visine, i dođe do neke vrste vizije, transcendencije – ali ova je uništiteljska, negativna, pogubna po život. Umesto da uđe u Svetlost i postane, šta ja znam, anđeo, Lucifer, tako nešto eterično, bestelesno, ovaj naš brka bude spržen na svetlosti i sveden na gomilu mesa, krvi i creva koji se raspadaju na jednoj mrtvoj goloj hridi...
Zašto? Bem, li ga. Zbog kurca i vojne muzike? Zbog te toxičnosti koju je doneo sa sobom i nije je prevazišao? Pa, ne znam, meni ni ona curica-veštica što pobi svoju familiju (baby brother i kid brother included!) nije baš bila čista na kraju; ne znam šta je od nje gori Patinson, bivši i sadašnji ubica; što je ona omoćena a on obezmoćen? Ne znam, i bojim se da ni autor o ovome nije dovoljno duboko promislio; ili je meni nešto promaklo?
Dakle, kao prikaz toxične muškosti, odnosno kurotrovnosti, Svetionik je originalan, odličan, ubedljiv, koga ta tema zanima. Kao horor film on je previše zaokupljen banalnim, „realističnim“, prizemnim, da bi stvarno dosegao košmarnost jednog Eraserheada (koji svoj crnobeli 4:3 pakao kondenzuje na trajanje bar pola sata kraće od ovog filma, i lišava ga prdenja i mornarskih pesama). Nije da se Svetionik ne dotiče toga košmarnoga, ali za mene – preretko, premalo. Ako je manje = više, koliko bi tek više bilo da je toga imalo VIŠE!