THE WITCH (2015)

***(*)    

3+

            Eto, VEŠTICA je napokon dolijala. Najočekivaniji horor prošle i početka ove godine najzad nam je pao kandži!

Nisam žurio s rivjuom; posle prvog gledanja nisam bio načisto s nekim stvarima, pa sam ga pustio da odleži 24 časa, i odgledao film još jednom, ovog puta sa odličnim eng. titlovima koji su se u međuvremenu pojavili, i nakon dva gledanja u dva uzastopna dana evo šta vam imam reći.

Spojlera neće biti na početku, a kasnije kad za njih dođe vreme, biće jasno obeleženi tako da opušteno možete da čitate.

VEŠTICA je vrlo dobar, skoro-odličan horor koji će sasvim sigurno biti u samcitom vrhu moje ovogodišnje top-liste, a vrlo je moguće da ostane i na prvom mestu, jer za sada ne vidim ozbiljnog konkurenta koji bi mogao da zaradi više od ocene 3+. Takođe, nesumnjivo je da se radi o modernom klasiku i filmu višestruko značajnom, koji će se pamtiti, analizirati, prepričavati u godinama pred nama.

Kao prvo, značajno je što je uopšte osmišljen i realizovan na način danas maltene zaboravljen – kao inteligentan, autorski, promišljen i dobro istražen film u nekomercijalnom, indi ključu. Danas kada je horor postao sinonim za LAKU I BRZU LOVU (ajmo đeco faund futidž, ajmo nastavak/rimejk, ajmo tv teen zvezde u glavne uloge, ajmo „retro“ exploataciju – back to the 1970s & 1980s, samo sa još manje para i talenta i truda nego onih dana...), u vreme kada je opšte pravilo da se filmovi ne snimaju više ni sa zbrzanog prvog drafta scenarija, nego direktno sa salvete na koju su sinoć bile nabacane neke „ideje“, zaista imponuje videti jedan horor u koji je uloženo mnogo pažnje, znanja, istraživanja, talenta, razmišljanja, VREMENA, truda...

Kao drugo, značajno je što je uspeo da svoj nekonvencionalni pristup (period! arhaični govor! nespektakularni zaplet! atmosfera i sugestija nasuprot senzacionalizmu i eksploataciji! zrela tema nepogodna za tinejdžere i omladinu) nametne ne samo festivalima (dobio nagradu za režiju u Sandensu i gde sve ne) nego i na boks ofisu, gde je zaradio sasvim lepe parice za ovakvu vrstu filma (preko 25 miliona).

Kao treće, zbog gorepomenutog, ima dobre šanse da ne ostane samo fusnota u modernoj istoriji horora nego i vrlo vredan presedan koji će, možda, ohrabriti još neke slične autore da se odvaže na ovako istančan i naizgled nekomercijalan pristup hororu i da pokažu da pamet, pažnja i prava strava još nisu sasvim zaboravljeni i izgubljeni kvaliteti među filmmejkerima, niti su sasvim nekomercijalni među današnjom nestrpljivom sinepleksiranom publikom.

Dakle, VEŠTICA je odličan primer slowburn horrora, ali urađenog zaista dobro i kako treba, a to znači da se NE radi o gnjavaži u kojoj se ništa ne dešava do pred kraj (mada će nekim lenjim i nepažljivim gledaocima sigurno tako izgledati), već o filmu koji pametno dozira svoje hintove i događaje i koji ne prećeruje s ekspozicijom ili anderstejtmentom nego nam svako malo baci i nešto krvavo i jezivo za pod zub. Uostalom, valjda nije spojler ako kažem da već u prvih 10 minuta vidimo vrlo ozbiljno i krvavo kasapljenje jedne bebe...

Majstori horora znaju da pravi anderstejtment nije u tome da ljudima NIŠTA ne daješ tokom najvećeg dela filma/romana, nego da im stalno daješ ponešto, ali dozirano, sugestivno, pametno odmereno, polagano, bez preterivanja, sa gradacijom, a ako uopšte prećeruješ, da to uradiš tamo gde mu je mesto, na kraju! Uostalom, čitali ste ZAVODNIKA, šta da vam dalje pričam! Tamo sam u praksi pokušao da primenim ovo što ovde govorim. A baš kao i u mom romanu, i u VEŠTICI se vrlo gadne i morbidne stvari kriju ispod prividne uglađenosti i finoće i „suzdržanosti“, koji su samo jedan oblik zavođenja...

VEŠTICA kao malo koji horor smešten u „period“ uspeva da vas zaista ubaci ne samo u taj ambijent (minuciozno rekonstruisan! uostalom, reditelj je pre svega bio scenograf po vokaciji, pre ovog prvenca) nego i u taj majndfrejm. U centru pažnje su puritanski doseljenici u Americi, sa svojim kalvinističkim tlapnjama o rođenju u grehu, predodređenosti, stalnoj pretnji Đavola i Pakla („Hell is 'round the corner...“ što reče pjesma) i uopšte svim tim grozomornim temama za svakodnevnu kontemplaciju savršeno sažetim u naslovu čuvene pridike „Sinners in the Hands of an Angry God“ koja je nastala otprilike jedan vek nakon vremena kad se ovaj film dešava, odnosno potkraj prve polovine 18. veka!

E, kad sebe vidite kao GREŠNIKE, a svoga boga kao stalno nešto nadrkanog i LJUTITOG te na večne kazne spremnog, a na PAKAO kao na nešto što vam gori odmah ispod nogu i na najmanji pogrešan korak ima da se dole survate, zauvek i zauvek, onda imate savršenu podlogu za dogmatizam, samomržnju, mega-potiskivanje svega (ne samo seksualnosti), stalno sumnjičenje, paranoju i zazor od svih oko sebe i u sebi, ksenofobiju itd. Pravo tlo za rađanje horora!

Ovakve korene gotskih potencijala u Americi definisala je spisateljica i kritičarka Džojs Kerol Outs u predgovoru antologiji Američke gotske priče:

„Kako čudesno, kako misteriozno, kako nesaznatljivo i beskrajno van njihove kontrole mora da su izgledale prostrane divljine Novog Sveta sedamnaestovekovnim puritanskim naseljenicima! Nepojmljiva tišina Prirode – zanemelost koja, budući da ne navešćuje Boga, mora da je carstvo Satane; tragična dvosmislenost ljudske prirode sa svojom sklonošću ka onome što hrišćani nazivaju 'prvobitnim grehom', nasleđena od naših praroditelja, Adama i Eve. Kada je Priroda tako prostrana, čovekova potreba za kontrolom – za 'nastanjivanjem' divljine – postaje opsesivna. A koliko je moćno iskušenje da se podeljena priroda čovečanstva projektuje na samu tišinu Prirode.“ (Joyce Carol Oates, "Introduction", in: J. C. Oates (ed), American Gothic Tales, Plume (Penguin), New York, 1996, p. 1.)

Pisao sam o ovome potanko u POETICI HORORA; evo kratkog citata:

„Dok su engleski gotski pisci često pribegavali egzotici evropskih ambijenata, američki autori su, kako Outsova pokazuje, "egzotiku" imali u svom susedstvu, živeli su u samom središtu jednog nepoznatog kontinenta. Umesto demona, njihove šume krile su Indijance, prvobitno smatrane đavoljim nakotom. Američke naseobine možda nisu imale katoličku Inkviziciju, ali je senka puritanskog lova na veštice u Salemu iz 1692. godine ostavila značajnog traga na tradiciju američke književnosti, od Hotorna preko Lavkrafta do Artura Milera (Arthur Miller). Otud i sasvim osoben pristup gotiku u tom novom ambijentu, inspirisan novim iskustvom i svetonazorom…”

VEŠTICA, dakle, odlično hvata i shvata taj mizanscen i koristi ga ne samo kao šarenu lažu, pozadinu, ono za šta bi naš narod kazao „window-dressing“, nego ga tematizuje na promišljen način – i nije slučajno da pojedini rivjui ovaj film dovode u vezu sa gorepomenutim Milerom i njegovom dramom „Crucible“ koja govori o lovu na veštice kao američkoj pasiji – onaj lov iz Salema je samo nominalni povod, ali je drama zapravo i o onom protiv „crvenih veštica“ iz 1950-ih (bilo je i o njemu reči na blogu nedavno, OVDE).

Poseban kvalitet filma jeste u tome što VEŠTICA ne ide linijom manjeg otpora, koja bi se sastojala u otvorenoj paraboli i u jednoznačnoj psihologizaciji gde bi se sav demonizam lako pomeo pod tepih psihe i podsvesti. Ne. VEŠTICA ima osećaj i za širi kontekst, za ambivalentnu i pretežno indiferentnu prirodu, za divljinu kao prirodno stanje i za krhkost razuma i kulture kao čovekovih nasilnih (i suštinski protivprirodnih) pokušaja da iz crnila humusa izvuče nešto kulturno i sebi pogodno (ovde: kukuruz), da od žbunja i čestara otrgne čistinu na kojoj će podići KUĆU, da usred divljine izgradi DOM („a garden in the wilderness...“), da usred mraka užeže SVETLO (ovde: sveće), da svoju golotinju i sirotinju odbrani od vukova i štetočina i pošasti i napasti... i veštica.

Kao što veli tatko u ovom filmu: „We will conquer this wilderness. It will not consume us.“

How yes not.

Dakle, umesto jednoznačno psihologizovanog filmića ovde imamo horor sa vrlo solidnim osećajem za mistično i okultno. Uostalom, nisu ga džaba američki satanisti iz Hrama Satane zvanično podržali i preporučivali da se deca organizovano, preko škole, vode na gledanje onako kako je Srbija svojevremeno svoju mladost masovno vodila da gleda HADERSFILD.

Jex Blackmore, National Spokesperson for The Satanic Temple, shared the news in a statement that heralded the film as "not only a powerful cinematic experience, but also an impressive presentation of Satanic insight that will inform contemporary discussion of religious experience." It's lit.

“As Satanists, we are ever mindful of the plight of women and outsiders throughout history who suffered under the hammer of theocracy and yet fought to empower themselves. This film provides context to a period of American history that is too often fetishized by those seeking to wield this hammer once again.

While the patriarchy makes witches of only the most socially vulnerable members of society, Eggers’ film refuses to construct a victim narrative. Instead it features a declaration of feminine independence that both provokes puritanical America and inspires a tradition of spiritual transgression. We are empowered by the narrative of The Witch: a story of pathological pride, old-world religious paradigms, and an outsider who grabs persecution by the horns. Efforts to oppress and demonize the heretic prove to be a path to destruction. The witch does not burn but rises up in the night.”

 

            E, ovde već prilazimo teritoriji SPOJLERA, pa tekst nadalje, sve do kraja, nemojte da čitate ako još niste pogledali VEŠTICU.

           

            Jedan od kvaliteta ovog filma jeste i u njegovoj višeznačnosti, ili barem otvorenosti za različita čitanja. On, naime, zauzima vizuru donekle srodnu nepouzdanom pripovedaču, samo što u filmu nemamo eksplicitnog pripovedača. Film je dat, prividno, iz uobičajene filmske “sveznajuće” perspektive koja nam, je li, prikazuje “ono što se desilo”. Stvar je, međutim, ako pažljivije zagledamo, komplikovana barem dvojako.

            Kao prvo, iako je u centru pažnje porodica – dakle, glavni junak je ta cela mikro-grupa: tata, mama i petoro dece (brzo svedeni na četvoro) – privilegovanu vizuru uzima tinejdžerka Tomasina (odlična Anya Taylor-Joy, i stasom i glumom; slušaće se još o ovoj curi!). Njenim krupnim planom počinje film, čak i u sceni koja nije o njoj već o njenom ocu; preko njenih leđa se lomi najveći deo dramskog konflikta; uostalom, ona je ta naslovna junakinja, kako izgleda…

            Kao drugo, u filmu postoji nekoliko scena koje nisu uobičajenim filmskim postupcima kodirane kao scene vizije ili sna/košmara, ali ima sasvim dovoljno indirektnih naznaka da se mogu tako (pa čak i prevashodno tako) shvatiti. Recimo, prva takva scena je gorepomenuta, sa bebom. “Vidimo” kako bebu miluje nekakva gola babuskara, a onda je i kolje, secka nasitno i maže sebe i metlu njenom krvlju i mesom. (Bez brige – sve ovo je više nagovešteno nego što je prikazano, ali implikacije su sasvim jasne!) Scena se završava kadrom u kojem veštica na metli leti ka neprirodno krupnoj, bajkovitoj lopti punog meseca. Zatim sledi poduže zatamnjenje, pa prizor dečaka koji se rano ujutro oblači i polazi negde, dok njegova tinejdž sestra (koja je čuvala bebu u trenutku kad je ova “nestala”) jauče kao da nešto ružno sanja. Dečak je probudi i ona se trgne sa izrazom zbunjenosti, straha a možda i krivice. Da li je prethodna scena bila njen san? Možda jeste, možda nije…

            Kasnije, kada dečak (takođe odlični Harvey Scrimshaw) nestane u šumi, vidimo scenu u kojoj nabasa na kolibu gde živi veštica: zgodna, mlada, dubokog dekoltea, u crvenoj odori (jedina živa boja u celom sivom, smeđem i mutno-pepeljastom filmu). Ona ga ljubi u usta i grabi... Za tom scenom sledi, opet, podugačko zatamnjenje – a prvo što vidimo zatim jeste naša tinejdž-veštica, Tomasina. Da li je prethodna scena bila njena vizija, njena impresija toga šta se navodno desilo? Verovatno…

            A kada se sve završi scenom “Kako mala Đokinica zamišlja veštičji sabat” – imamo sve razloge da posumnjamo u objektivnu stvarnost toga što nam je prikazano, i da se upitamo: KO nam kazuje sve ovo? Ko priča ovu priču? A film nam to eksplicitno kaže završnim natpisom:

 

            Prema tome, možete, poput onih satanista gore, da sve to što vidite u filmu primate zdravo za gotovo, u najdoslovnijem smislu, kao priču o natprirodnim šenaniganima koji zadese jednu familiju u divljini gde ih Đavo lično zavede jedno po jedno i baci na put bez povratka, s izuzetkom Tomasine, koju proizvede u svoju konkubinu i službenicu-vešticu.

            A možete ga čitati i metaforički, kao objektivni korelat tadašnjeg stanja uma – ne zaboravimo, u to vreme i na tom mestu veštice i đavoli i jarci koji govore nisu bili “natprirodni” i fantastični nego nadasve stvarni i prirodni i bliski, tu odmah iza ugla, u prvom šumarku, na prvom izvoru… Odnosno, VEŠTICA se može gledati kao ilustracija nekog priznanja tzv. “veštica” (iznuđenog, znamo već kako).

            Drugim rečima, VEŠTICA je, možda, prikaz jezovitih ali takođe i oslobađajućih (kako za koga!) đavolskih zbitija u jednom kutku američke divljine, a možda je “samo” ekranizacija priznanja naše jadne Tomasine koja je, nakon propasti svoje familije (izazvane raznim spoljašnjim i unutrašnjim faktorima), pod teretom puritanskog vaspitanja, te stvarne i izmišljene krivice, umislila da je zla, grešna, pokvarena… ukratko, “veštica”.

 

            Ono što meni sreću i uživanje kvari i zbog čega VEŠTICI ne dajem veću ocenu leži u sledećem.

            Mislim da film nije dovoljno vešto i dovoljno pošteno izbalansirao ove dve opcije, odnosno da ne daje dovoljno jasne hintove ni za jednu opciju na klackalici “prirodno” – “natprirodno”. VEŠTICA bi na kvarno htela i crno jare (sic!) i maslinaste pare. Tim elipsama i dvosmislicama i zbunovima, rekao bih, potkopava i jednu i drugu opciju – odnosno, film bi bio bolji da je malo određeniji po pitanju toga da li predstavlja kritiku puritanizma (i njemu shodnih nazora i odnosa, uključujući “lov na veštice”) ili – nenamerno, kritiku žrtava puritanizma, jer kraj (i ne samo kraj) ukazuje da su zapravo puritanci i lovci na veštice bili u pravu, da Đavo jeste tu, da veštice stvarno rade sve to što im je pripisivano, pa su stoga i lovovi na njih opravdani.

            Siguran sam da to nije bila namera reditelja (ujedno i scenariste), ali činjenica je da u filmu postoji i nekoliko jasnih znakova natprirodnog, odnosno da su u sva dešavanja zaista upletena “Đavolja posla” a ne samo izmučena psiha dečice poludele od svakodnevnog naklapanja o praroditeljskom grehu, paklu, đavolu, mračnim silama, ljutitom bogu itd. Jedna takva scena je, recimo, kada dečak u groznici, u krevetu, izbljuje čitavu jabuku. Takođe, tu je pitanje vezano za klince, blizance, koji neznano otkud znaju sve one pesmice o “Crnom Filipu”, odnosno Đavolu. Ko ih je tome naučio? Suviše su mali da bi ih sami spevali (improvizovali), sasve rimama itd.

            Da li je, dakle, ovde glavni zlikovac Tatko-Puritanac sa svojom (kalvinovom) Biblijom, ili Crni Filip i s njim Crni Čovek (viđen na samom kraju) sa svojom Knjigom Imena? Religiozna histerija ili Mračne Sile TM? Da li su ovde na delu veštice ili “veštice”?

            Da budem jasan: ne smeta meni dvosmislenost kao takva. Kad se pametno primeni, ona je ozbiljan kvalitet za ojačavanje strave. Ali smeta mi konkretan način upotrebe dvosmislenosti ovde, jer deluje više kao mistifikacija nego konzistentno i smisleno realizovan concept.

            I da, fali mi jači, maštovitiji, memorabilniji završetak. Kao i nešto više istih takvih set-pisova tokom filma. Da, ima tu jakih prizora (npr. san/vizija mrtvog dečaka i bebe u krilu)

i kadrova (gavran koji kljuje majčine grudi)

pa i celih scena (seckanje bebe; potresna i jeziva smrt dečaka) 

– ali, za veću ocenu trebalo je JOŠ VIŠE toga.

            Čak i bez takvih scena strave, fali mi još više momenata a la „horror Tarkovski“: više tih etida sa prirodom, još potenciranja njenog tuđinstva i zastrašujućeg mraka, još krupnih planova rastinja, i buđavih klipova, još drveća koje se njiše na vetru, još kadrova kiše koja pljušti, još oblaka koji jure po nebu…

          Ipak, mnogo je više dobrih stvari u ovom filmu negoli slabih, i uz svoj Pečat preporuke i prvo mesto na godišnjoj listi ne znam šta bih još dodao u vidu preporuke. Samo ovo: obavezno ga gledajte s titlovima – ne znam kakvi su srpski, engleski su odlični, 99% tačni, a nužni su zbog starinskog jezika kojim ovi sedamnaestovekovljani govore. Trenutno dostupna kopija je sasvim dobra u audiovizuelnom pogledu, a ko je toliki rasista da mu smetaju kineski titlovi (a ne smeta vam tolika kineska roba okolo!) – neka čeka da ovo dođe u najbliži bioskop. How yes not!