izabrana dela

izabrana dela

уторак, 22. мај 2018.

Konc-logor „Crveni Krst“, Niš


            U okviru „Noći muzeja“ otišao sam sa svojim sestrićem Matijom u obilazak nekoliko slikovitih lokacija u Nišu. Daleko najsnažniji utisak, predvidivo, izazvala mi je poseta Konc-logoru „Crveni Krst“, pa toj sasvim osobenoj i lokal-specifičnoj vrsti horora iz stvarnog života ovog kraja i ne tako daleke prošlosti posvećujem ovaj slikoviti izveštaj.
            O pojedinostima vezanim za ovaj logor možete se obavestiti, recimo, OVDE – a ja ću odatle izdvojiti samo neke upečatljive detalje i prošarati ih mojim komentarima i slikama koje je Matija načinio, na moje podsticanje, svojim mob-telefonom, budući da mu je zakazao foto-aparat koji (neozbiljno!) nije proverio pred polazak. Možda je i bolje što su slike ovako „šugave“, zrnaste i mračne kako i priliči ovom gnusnom ambijentu. Ovo i ne treba ulepšavati.
„Prema podacima posleratne Zemaljske komisije za utvrđivanje ratne štete, kroz logor je za vreme okupacije prošlo oko 30.000 zatvorenika, a oko 10.000 logoraša i zatvorenika iz drugih zatvora u gradu streljano je na Bubnju kod Niša.“
Moj slikoviti izveštaj sa Bubnja (takođe u Matijinom društvu) imate OVDE.


„Tačan broj streljanih nije mogao biti utvrđen zbog nedostatka validne dokumentacije i činjenice da su Nemci uništavali posmrtne ostatke, jer su pretpostavljali da će po završetku rata doći do prekopavanja bubanjske rake i prebrojavanja leševa onih koje su streljali.
Zato su Nemci, kako bi prikrili svoje zločinačko delo, vršili paljenje posmrtnih ostataka streljanih na Bubnju. Za ovu aktivnost u julu 1944. godine Nemci su angažovali italijanske zarobljenike.“
Kao što nas naš psiho-predsednik neprestano podseća, Nemci su naši veliki prijatelji.
Ovo je smeštaj koji su, pre 70-ak godina, naši nemački prijatelji obezbedili svojim srpskim gostima iz Niša i najšire okoline: patos pokriven slamom, kao za stoku.

Knjiga utisaka
Bezbednost gostiju je obezbeđena, na nivou, da se osećaju sigurno i zaštićeno.



U mračnom potkrovlju naši nemački prijatelji su obezbedili čak dvadeset luksuznih zasebnih sobica za one Srbe, Cigane, Jevreje, a naročito komuniste kojima prija privatnost, samoća i kontemplacija.
Radi njihove udobnosti u većini njih podovi su opremljeni najkvalitetnijom bodljikavom žicom od nemačkog čelika, za čeličenje domaćih gostiju.
Vikipedija kaže: „Logoraši su tu mogli samo da stoje i nikako nisu mogli da spavaju. Nedostatak sna ih je vrlo često dovodio do ludila.“

Baš su šašavi ti naši nemački prijatelji. To se vidi i iz sledećeg podatka:
„Jedna od strašnih tajni niškog logora bila je i ta, da je i mnogo dece pokupljeno u racijama i završavalo u logoru. Nemci su dopuštali rodbini mogućnost da u logor dođe otac i svojim životom zameni dete. Dete bi izlazilo, a otac ostajao u logoru. Nije poznato da je to zabeleženo u još nekom logoru tokom Drugog svetskog rata.“

Picousti Šrederoljubivi i Merkeluvlačeći psiho bi verovatno u tome video znak humanosti naših nemačkih prijatelja koji su se sažalili na uhapšenu i zatočenu decu (!), i umesto njih mučili i ubijali samo njihove roditelje.
Za razliku od naših hrvatskih prijatelja, recimo, kod kojih takve menjaže nisu postojale. Dapače, oni su imali i logore za decu, jedini u nacističkoj Evropi.
Pogled, iz logora, na zvezdano nebo

Ali ne vredi ni sarkazam, ni crni humor, ni parodija, ništa ne vredi pred ovim užasom. Sumorna atmosfera ovog potkrovlja ne može se rečima opisati, pa to neću ni pokušavati: neka slike, takve kakve su, govore.


Vrlo je rečito saznati, recimo, kako su prošli naši nemački prijatelji koji su investirali u Niš 1940-ih godina prošlog veka.

Komandanti logora: 1) SS-kapetan Hajnrih Brant: Nije izručen jugoslovenskim vlastima. Posle rata radio kao islednik u policiji u Salcburgu.

2) SS- kapetan Erih Vineke, drugi šef niškog Gestapoa od marta 1942. do povlačenja iz grada. Drugi komandant logora. Oslobođen na procesu protiv nemačkih funkcionera u Hanoveru. Posle rata radio kao advokat u Nemačkoj.

3) SS-narednik Verner Šulc: Treći i najozloglašeniji komandant logora, zvani „Motkar“. Ne smem ni da zamislim čime je zaslužio taj ljupki nadimak. A i što bih zamišljao, kad lepo piše ovde:
„Verner Šulc, iz Kelna, ratni zločinac. Bio je krupan, oštrog pogleda, ograničene inteligencije, što mu je odgovaralo da „bez ikakve sentimentalnosti" vrši tu dužnost. Došao je iz Gestapoa, gde je radio kao činovnik.
Bio je strah i trepet za zatvorenike, koji su ga zbog nemilosrdne tuče motkom prozvali „motkar". Sa sobom je vodio stalno vučjaka. Lično je prozivao logoraše i aktivno učestvovao u njihovom likvidiranju.“

Ali ja sam u besceleru KONSTANTINOV KAFIĆ 'RASKRŠĆE', niškog hitmejkera Dekse Pantalejskog čitao da su Nemci koji su komandovali u Nišu bili načitana i časna gospoda, baš kao i četnici, a jedini ološ i šljam bili su komunjare: sad sam zbunjen!
Ne nalazim podatke o Motkarevoj poratnoj sudbini, if any. Ne bi me čudilo da je i taj preživeo i nastavio da radi na vaskrsenju Velike Nemačke, kao da ništa nije bilo.
Kao da ništa nije bilo.
Kao da ništa nije bilo...


Ipak, dok sam šetao tmurnim prostorijama ovog logora, prisetio sam se reči Đorđa Kadijevića, da Hitler nije voleo reč „Jugoslavija“, i da je za ove prostore radije koristio frazu „Zapadni Balkan“.
Danas su naši nemački prijatelji ponovo šefovi koji drmaju tzv. Evropskom Unijom, a  „Zapadni Balkan“ je dominantna fraza, onda kada budu prinuđeni da na nas misle i nama se bave...

Ne, stvarno – treba ovaj logor videti, posetiti i zamisliti se nad onim što se u njemu može opaziti. Ko ima oči, neka gleda.
I ne samo ovde. Puna je Srbija logora i stratišta zahvaljujući našim divnim zapadnim prijateljima, a jedno od najmučnijih imate u Kragujevcu, recimo. Moj slikoviti izveštaj otuda možete naći OVDE.


Pametnima – dovoljno.
Ali, Srbima, avaj – ne.