ZOV KTULUA – Lavkraft & Fransoa Baranže

 

Zov Ktulua

Čarobna škrinja 9

---

Autori: Hauard Filips Lavkraft, Fransoa Baranže

Žanr: HOROR

Prevod: Bojana Janjušević (prateći tekstovi), Darko Tuševljaković (priča)

Format: 24,5 x 32,5 cm

80 strana

 

Cena u knjižarama: 1.599,00 RSD

Cena sa maksimalnim popustom: 1.151,28 RSD

Vaša cena: 1.279,20 RSD + (troškovi dostave)

Ovde: https://carobnaknjiga.rs/zov-ktulua

 

 

Šta kaže izdavač?

---

Boston, 1926. Fransis Terston prelistava spise iz zaostavštine njegovog deda-ujaka, koji je nedavno preminuo pod tajnovitim okolnostima. Ubrzo saznaje za postojanje kulta koji obožava drevne i neizrecive užase. Misteriozna ubistva, krvavi rituali u dubinama močvara Luizijane, umetnici koje obuzima ludilo nakon košmarnih vizija i, povrh svega, kiklopski grad koji se diže iz mora. Korak po korak, Terston uviđa da se njegov rođak u svom istraživanju suviše primakao istini. U senkama obitavaju oni koji žele da probude usnulog boga Ktulua, kako bi širom sveta posejao ludilo i uništenje. Zvezde su u pravom položaju. Da li je smak na vidiku?

Zov Ktulua, priča H. F. Lavkrafta prvi put objavljena 1928. godine, klasik je američke horor literature. Sam Ktulu, koji sneva i čeka svoj trenutak na dnu mora, postao je središnji simbol čitave mitologije kosmičkog užasa koju je osmislio Lavkraft. Fransoa Baranže, ilustrator ranije poznat po radu na filmovima i video-igrama, od malih nogu je opčinjen Lavkraftovim stvorenjima i vizijama što tavore u najmračnijim uglovima fantastike, a u ovoj knjizi raskošno je i zlokobno ilustrovao Lavkraftovu najslavniju priču.

 

 

            Šta kaže Ghoul?

 

            1926. godine je H. F. Lavkraft napisao „Zov Ktulua“, jednu od najuticajnijih priča strave 20. veka, ako ne i NAJuticajniju, najinspirativniju – za druge pisce, ali i za ilustratore, strip crtače, razne muzikante, pa i ponekog filmadžiju (uglavnom indirektno, ili u poluamaterskoj produkciji).

            Tu priču ste sigurno već čitali, u mom prevodu, u antologiji NEKRONOMIKON, čije je ultimativno izdanje objavio novosadski Orfelin.

            Pisao sam već ovde na blogu i o dva apsolutno nezaobilazna, prvorazredna strip albuma u kojima se obrađuje nekoliko odabranih Lavkraftovih priča, pa među njima, na po desetak stranica, i kultni „Zov Ktulua“.

            Po meni vrhunski:

MITOVI O KTULUU – Alberto Breća

 

            A za njim ne zaostaje mnogo ni:

ZOV KTULUA – Esteban Maroto

 

            Za moj groš, do sada su u sferi crnobelog crteža duh Lavkrafta najbolje uhvatili ilustratori (namerno dajem imena u originalu, da ih lakše guglate) Virgil Finlay i Dave Carson, a u stripu gorepomenuti Breccia i Marotto, kojima bih dodao jednog Engleza (John Coulthart) i genijalnog Japanca po imenu Gou Tanabe, čije su verne, minuciozne strip-adaptacije HPL dela nešto neprevaziđeno (načuo sam govorkanja da bi se nešto od njih moglo uskoro naći na srpskom; ako me iko relevantan sluša – voleo bih kad bi bilo moguće da se ti njegovi stripovi izdaju u VELIKOM formatu, a ne u džepnom kako to inače ide s mangama; njegovi detaljni, sitno vezeni crteži mogli bi da podnesu prebac u A4!). U koloru, vrhunsku Lavkraftijanu crtali su Richard Corben i Mike Mignola, Michael Whelan… i mnogi drugi.

            Što me dovodi do povoda ovog osvrta i moje najsnažnije preporuke – jer, što se mene tiče, u sferi kolor ilustracije, po meni je Francuz, Fransoa Baranže (Francois Baranger) prišao najbliskije atmosferi i ugođaju i stravičnosti HPL priča od svega što sam do sada u koloru video.

            Šta odlikuje njegove slike (jer to je, mislim, pravi izraz)?

            Neka one same govore po sebi, na ilustracijama uz ovaj post, ali ukratko rečeno, istakao bih sledeće kvalitete:

            1) ATMOSFERIČNOST: izraziti smisao za epohu, ambijent, kako arhitektonski tako i prirodni, za igre svetla i SENKE, za odnos svetlih i tamnih površina, prednjeg i drugog plana, za kompoziciju kadra tako da, i na najvećem formatu, ono bitno bude jasno vidljivo, istaknuto, umesto zagušeno izobiljem detalja, kako ume da bude kod mnogih, čak i najboljih…

            2) ODLIČNA RAZMERA IZMEĐU PRIKAZIVANJA I SUGESTIJE: Kod Lavkrafta je ključno, za pravi učinak, mudro odmeriti odnos između toga šta i koliko prikazati, ogoliti, eksplicirati, a šta i koliko prikriti, nagovestiti, smestiti u senku, nagoveštaj, konturu, metonimijski detalj. Baranže to radi ODLIČNO, sa reklo bi se prirodnim talentom i razumevanjem duha svog izvornika.

            Dakle, za razliku od recimo Brećinih Lavkraftoidnosti, koje mogu ponekad, ponekome, biti frustrirajuće stilizovane i svedene na konture, Baranže im daje znatno više plastičnosti, pa i detalja, makar u fragmentima, a da opet ne baca na njih puno svetlo ’reflektora’ i NE čini te monstrume nalik svetlucavim plastičnim igračkama (kako, npr. umeju da izgledaju na inače dobrim ilustracijama by Tim White).

            Ima tu dovoljno senke i izmaglice da ponešto ostavi i vašoj mašti na domaštavanje, ali nimalo ne ’zabušava’ i ne zbrzava kad treba nešto grozno i nezemaljsko – prikazati / nagovestiti.

            3) MONUMENTALNOST: Veliki format (24,5 x 32,5 cm) omogućava da se pruži puni zamah umetniku, Baranžeu – odnosno izvorniku, Lavkraftu, čija kosmička strava ponekad zahteva zaista najveće moguće platno da bi se razmahala. Zato su propadali dosadašnji šićardžijski filmski pokušaji da se za šačicu dolara, od štapa i kanapa, snimi neki kaobajagi „Lavkraft“ – ali se pretežno posezalo za njegovim svedenijim pričama koje se sve dešavaju na jednom lokalitetu i traže jednu kuću, par soba, jedno groblje, par sklepanih šupa, kućeraka, i toliko.

Pa, ne može to tako – a naročito ne sa tako spektakularno-monumentalnom pričom kakva je „Zov Ktulua“. I, na svu sreću, Baranže ima odrešene ruke, i prostor za ’mahanje’. Jer, mnogo Lavkraftovog učinka sastoji se u svođenju čoveka na patuljka, na mrava, na česticu u kosmičkim vrtlozima – i Baranže to uviđa i dosledno sprovodi i u ranijim fazama albuma, gde su ljudske figure relativizovane i umanjene arhitekturom tesnih gradskih ulica, ili pompeznih biblioteka i drugih institucija.

Međutim, ono pravo dolazi pred kraj priče – valjda nije spojler? ima li iko ko je došao na ovaj blog a da „Zov Ktulua“ već nije (više puta) čitao? – kad vidimo dolazak mornara na ostrvce R’Lijeh, isplivalo sa dna okeana, zajedno sa ruševinama pradrevnog grada – i sa naslovnim junakom, Titanom koji se razulari iz njegovih vlažnih kripti.

Tu Baranžeu nije dovoljna jedna strana, nego se većina slika pretvara u „duplerice“, u lendskejpe, gde oživljava neeuklidsku geometriju tih zidina i čudovišnu anatomiju njenog vanzemaljskog i vandimenzionalnog stanovnika. Tu, deco, kreće – SPEKTAKL.

A Baranže je više nego sposoban da to iznese i predstavi.

I to ne samo kao talentovan crtač – jer svet je danas pun dobrih, pa i odličnih crtača. On je više od toga. Rekao bih da je njemu mnogo značilo bogato iskustvo na FILMU, jer radio je razne stvari na dizajnu u nekolicini visokobudžetnih fantasy/SF filmova. Baranže nije samo talentovan crtač – on je i odličan REDITELJ, on čini takve izbore u kadriranju, u uglovima, u odnosu svetla i tame, u razlučivanju bitnog od nebitnog, da bih se kladio da bi od njega mogao biti, samo kad bi on imao takvu ambiciju, i dobar reditelj animiranog ili igranog filma.

Nema mi druge nego da se složim sa sudom koji veliki ilustrator Džon HAU (John Howe) iznosi u svom Predgovoru ovom izdanju:

„Ilustracije Fransoa Baranžea besprekorno stvaraju ogroman okvir za to uništenje, pomerajući granice zamislivog, izazivajući neizreciv strah od apokaliptičnog buđenja Ktulua. Njegov sveden i elegantan stil na čudesan način opisuje vizije istovremeno mračne, sugestivne i spektakularne, divovske i zlokobne lepote. U mojoj glavi nema ni trunke sumnje da bi i sam Lavkraft bio oduševljen.“

 

Sve u svemu: priču vam ne moram ni opisivati (znate je!) ni hvaliti (pisao sam ONOLIKO o njoj, drugde); a i o ovim slikama rekoh (i pokazah) dovoljno da steknete više nego jasan uvid želite li ovo izdanje.

Meni je teško zamislivo da neko ko voli horor i Lavkrafta ovo ne bi poželeo: ovde je više materijala za gledanje, uživanje i meditaciju nad njegovom ikonografijom i tematikom nego u ijednom drugom izdanju iole slične vrste.

A i cena je više nego razumna: pa gde, u civilizovanom kosmosu, možete jedno ovako bogato, velikoformatsko, tvrdokoričeno, masnopapirno, punokolorno izdanje dobiti za smešnih 10 e???

Evo, nije me mrzelo da proverim: pošto nam je Bukdepozitori nestao, da vidimo pošto je ovo izdanje na Blekvelsu. Hm. ZOV KTULUA tamo sad uopšte ne vidim, ali zato vidim jedan drugi Baranžeov album – MOUNTAINS OF MADNESS. Košta 40 e. Reći ćete: Da, ali to je roman, sigurno ima bar 200 strana (naspram 80 koliko ima Baranžeov KTULU)? Ali ne. PLANINE, u ovom izdanju, podeljene su u dva toma: svaki od njih ima po 64 strane, i svaki od njih zasebno košta 40-ak e! Znači, za dva toma treba dati preko 80 e.

            Ali, ne brzajte sa svojim kreditnim karticama i deviznim rezervama! Jer, doznajem da će Čarobna knjiga za Sajam knjiga u oktobru izdati i PLANINE LUDILA, sa Baranžeovim LUDILO slikama! I to u JEDNOM tomu! A kladio bih se da će cena biti daaaleko manja od 80 e. 

A pored PLANINA, ČK izdaje i DANIČKI UŽAS, najnoviji Baranžeov album, koji u belome svetu izlazi u oktobru - dakle, u Srbiji ćete ga imati istovremeno sa svetom, ali sigurno po znatno povoljnijoj ceni.

            Ne znam za vas, ali ja jedva čekam!

 

            P.S. Pitaće neko, možda, kakav je novourađeni prevod priče? Pa, ne bih se o tome određivao, budući da sam je i sam prevodio, pa šta god da kažem, reći ćete da sam subjektivan. Ali ne, ne shvatite ovo kao da sam kritičan; dapače, mislim da je sasvim dobar. E, sad, koji je bolji, tačniji, prikladniji duhu izvornika – to prosudite sami.

            Npr. ja sam čuveni distih preveo slobodnije:

            „Nije mrtvo ono što zauvek bdije,

            u eonima čudnim ni smrt mrtva nije.“

            U ovom novom prevodu, by Tuševljaković, to glasi ovako:

            „Nije mrtvo ono što zanavek je budno,

a čak i smrt može mreti u razdoblje čudno.“

 

P.P.S. Žalosti me što vidim, na kraju ovog izdanja, licemerno distanciranje izvornog (američkog) urednika ovog izdanja od iste one Zlatne Koke, Lavkrafta, koju upravo posthumno eksploatiše. Oni se, kao, nešto ograđuju. Oni peru ruke od njega – dok zadovoljno trljaju ruke i novčanice, koje im nisu prljave, na račun sve popularnijeg autora.

Ali bukvalno: Lavkraft što je duže mrtav, to je više popularan i tražen, pa čak, evo, i u Srbiji! Zanemarite ovu ogavnu debilnost od beleške na kraju, i uživajte na stranicama koje joj prethode.