SRPSKA STRAVA U POLJSKOJ

  

Mili narode, ovaj blog post sadrži dve vesti i jedan prikaz. Dve trećine potiču sa Fanta-Tanjuga znanog kao ART-ANIMA, a jednu vam donosim ja. Evo ovako.

               

U Gdanjsku održano književno veče posvećeno srpskoj horor fantastici

 

U Domu književnosti u Gdanjsku 29. oktobra 2026. godine održano je veče posvećeno srpskoj književnosti strave.

O odabranim autorima, njihovim delima i značaju govorili su: prof. dr Dejan Ajdačić, srpski slavista, teoretičar književnosti i dobitnik nagrade Art-Anima za doprinos popularizaciji fantastike, Damjan Stankevič, slavista i prevodilac, kao i Rafal Palinjski, doktorand Filološkog fakulteta Univerziteta u Gdanjsku, koji se bavi istraživanjem savremene srpske horor književnosti.  

U prvom delu programa bilo je reči o demonima i folklornim elementima u delima srpskih pisaca XIX veka, među kojima su Milovan Glišić, Stjepan Mitrov Ljubiša i Ilija Vukićević. Drugi deo susreta protekao je u znaku savremene srpske žanrovske proze i stvaralaštvu autora Gorana Skrobonje, Dejana Ognjanovića i Ilije Bakića.

Razgovor o različitim generacijama pisaca ukazao je na bogatstvo i raznovrsnost srpske književne tradicije, kao i na njenu sposobnost da se prilagođava novim tematskim i poetičkim interesovanjima.

Poseban deo programa činilo je čitanje odlomaka iz dela predstavljenih autora u poljskom prevodu Damjana Stankeviča, što je bila prilika da se publika neposredno upozna sa srpskom književnošću strave.

Susret u Domu književnosti u Gdanjsku pružio je priliku za razmenu znanja i iskustava između teoretičara književnosti, prevodilaca i ljubitelja fantastike, potvrđujući važnost književnih susreta u povezivanju različitih kultura i književnih sredina.

Izvor: Art-Anima.com

https://www.art-anima.com/knjizevno-vece-posveceno-srpskoj-fantastici-u-gdanjsku/

 

Fotke kojima je ovaj post ilustrovan načinila je, na licu mesta, Zorana Perić.

Obratite pažnju na to da je i blog koji upravo čitate bio predstavljen poljskim čitaocima!

Pomni pratioci horora i mojih aktivnosti setiće se da je to ista ona Zorana Perić koja je na srpski prevela moj izbor najboljih priča strave poljskog majstora, Stefana Grabinjskog – MRAČNI PREDELI.

(Uzgred, imam jedan primerak te knjige extra; ako ga neko želi od mene... pišite!)

 

Pomni pratioci horora i mojih aktivnosti setiće se, takođe, da im je ime Rafal Palinjski poznato. Da, to je isti onaj Rafal Palinjski koji je napisao naučni rad o mom romanu ZAVODNIK, a koji sam vam već ekskluzivno preneo OVDE.

 

                Palinjski je napisao i prikaz debi-zbirke Milana Kovačevića koja je – pazi ti to! – objavljena u Poljskoj prošle godine. Ako vam je on promakao na sajtu Art-Anima, evo ga i ovde.

 

Milan Kovačević – VRAGOVESTI (Siewcy kaźni)

(Planeta Czytelnika, Lođ, Poljska, 2025)

 

SRPSKI HOROR U PREVODU NA POLJSKI JEZIK

Piše: Rafal Palinjski (Rafał Paliński)

 

Kad sam početkom 2025. godine video da izdavačka kuća Planeta Czytelnika (imao sam čast da su u jednoj antologiji objavili i moju pripovetku) izdaje na poljskom jeziku zbirku horor priča srpskog pisca, bio sam veoma iznenađen i nestrpljivo čekao premijeru. Za autora Milana Kovačevića – povezanog sa odličnim i zanimljivim projektom Crnoslovlje – saznao sam prošle godine kad sam tražio informacije o mlađim autorima srpskog horora.

Knjiga je stigla kod mene već u drugoj polovini maja, nakon dugog čekanja. Prvi utisak bio je da izdanje u stvari izgleda lepo – tvrd povez (može da se naruči i u mekom), crveno-crna korica sa mračnom slikom nemrtvih – sve što je potrebno za dobro izdanje horora. Takođe i unutra, za svaku priču urađena je ilustracija koja jako odiše atmosferom užasa, mraka i straha (sve ilustracije za poljsko izdanje napravio je Lukaš Bijalek (Łukasz Białek), autor izuzetnih grafika koje krase i druge knjige Planete). Grafički aspekt je, po mom mišljenju, jedan od najuspelijih elemenata poljskog izdanja; jezik, odnosno prevod, ostavlja nešto više prostora za primedbe, o čemu ću kasnije.

Zbirka Vragovesti (na poljski prevedeno kao Siewcy kaźni) sastoji se od devet priča, što se malo razlikuje od originalnog srpskog izdanja, gde ih je bilo osam. Priče su, u najkraćem rečeno, dobre. Donose mnogo motiva popularnih u današnjem hororu, kao što su epidemije, buna protiv vlade, korporacija i degenerisanog kasnog kapitalizma, krvavi kultovi, tajne sekte, kanibalizam. Neke od njih dotiču – što mene lično najviše zanima – stvarne probleme sadašnje Srbije, kao na primer patrijarhalno odgajanje dece ili posledice ratova iz devedesetih. A sada, evo i nekoliko reči o svakoj priči:

– Dzień Świni (Dan Svinje) – šokantna priča na početku knjige. Istorija mladog momka iz srpskog sela odgojenog od konzervativnog i strogog oca, koji ga prisiljava da kao „pravi muškarac” ubija svinju i pije rakiju. Traumatično mladićevo iskustvo je samo početak njegovih košmara i postupaka vođenih nemogućnošću raspoznavanja onoga šta je stvarnost, od onoga šta se dešava samo u njegovoj glavi. Teška, mračna priča koja dekonstruiše patrijarhalno vaspitanje i tradicionalne uloge koje vode do brutalnog završetka.

– Szepty jego spierzchniętych ust (Šapat suvih usana) – druga priča, koja mi se čini jednom od manje uspelih u zbirci. Serijski ubica mizantrop pokušava da se ubije, ali nakon neuspeha, sreće svoj alter ego. Dosta predvidljivo i bliže filmskom trileru, nego pravom hororu.

– Deratyzacja koncernu szczura (Deratizacija pacovskog konglomerata) – prikazuje veliku međunarodnu korporaciju i jednog čoveka koji mrzi svoj besmisleni život posvećen samo radu. Mizantropski buntovnik koji hoće da sruši korporaciju i da popravlja svet uništenjem ljudi… ili možda samo slika umornog uma sadašnjeg radoholičara, tako se može najkraće opisati ta priča. Pokušaj rasprave sa svetom velike korporacije, ali efekat je, po mom mišljenju, mogao biti ubedljiviji. Popularna i dosta česta tema u savremenom hororu, ali u ovom slučaju izgleda kao kliše iz mnogih drugih priča.

– Owoce czarnego nasienia (Plodovi crnog semena) – jedna od najboljih, a možda i najbolja priča u celoj zbirci. Mladi muškarac, odgojen u sirotištu, traži istinu o svom poreklu, a pre svega o svom ocu, koji ga je napustio tokom rata u Bosni. Njegov jedini trag je stari veteran, očev drug iz ratnih vremena, koji krije tajnu o činjenicama od pre tridesetak godina. Ispostaviće se da je istina za kojom mladić traga, mnogo teža nego što je očekivao. Preteška za čoveka. Odlična atmosfera ratnog užasa, koji ne ostaje samo na realnom nivou, već prelazi i na nivoe egzistencijalnog i metafizičkog.

– Dajcie nam umrzeć (Pustite nas da umremo) – kratka, ali, rekao bih, savršena pripovetka o epidemiji virusa i čoveka koji pokušava da preživi u post-apokaliptičkom svetu bežeći od sudbine. Zanimljiv pogled na Balkan kao „prokletu zemlju”, koju svet mora da odvoji i zatvori nekom vrstom zida. Kao i u većini Kovačevićevih priča i ovde je spas samo nedostižni san. Mislim da se autor dobro snalazi sa postapokaliptičnom estetikom i da bi bilo dobro da se više posveti toj temi.

– Jadalność duszy (Jestivost duše) – još jedna priča o serijskom ubici, ali mnogo bolja nego Šapat suvih usana. Pisana u prvom licu, pripoveda o tome kako život u bedi i blizini rata, budi samo najgore i najmračnije u ljudskoj duši koja žudi samo za novim žrtvama. Odlično!

– Ciała naszych zbawców (Tela naših spasitelja) – mladi student, poreklom sa Balkana, živeći u kući bogatog starca, otkriva da njegov gospodar pripada tajnoj sekti kanibala koji svake godine slave degenerisani anti-Božić. Junak prisiljen da se pridruži mračnom kultu uspeva da pobegne, ali posle mnogih godina, sudbina stiže i njega. Ideja za priču je dobra, ali i u njoj se opet, kao i u Deratizaciji pacovskog konglomerata, oseća kliše.

– Kontrola jakości (Kontrola kvaliteta) – kao i u trećoj priči, Kovačević se i u ovoj bavi temom rada i ponekad radoholizma, ali u mnogo užasnijim obliku, jer umesto korporacije, u ovoj priči radnja se odvija u klanici. Glavni junak, koji je napredovao i postao kontrolor kvaliteta, otkriva mračnu tajnu radnog mesta, ali sam postaje pasivni svedok, bez volje za pobunom ili bekstvom. Ostaje u firmi kao rob… i živo meso. Kao i u prethodnoj priči i ovde ima malo kanibalizma – meni se nije sasvim svideo, ali ljubiteljima telesnog horora sigurno će se dopasti.

– Krwawe tory (Poslednja stanica) – poslednja priča, dodata je u poljskom izdanju, nema je u srpskoj verziji. Dobro napisana istorija jednog malog gradića negde u SAD-u i užasa koji tamo stiže zbog železnice. Po shemi radnje primetan je uticaj klasične američke horor pripovesti iz druge polovine 20. veka gde se nekoliko ljudi brani od nekog tajanstvenog izvora zla – ovde to zlo predstavlja čudna sekta samoubica. Priča bi se u klasičnoj verziji verovatno završila hepiendom, ali ne i kod Kovačevića, jer kod njega, kada jednom padne presuda, ne može da se dobro završi. Kvalitetna stvar za kraj zbirke.

Na ovom mestu želeo bih da pređem na završne reči i završetak ovog mog prikaza, ali pre toga vredi se osvrnuti na prevod, koji na pojedinim mestima ostavlja prostora za doradu. Knjigu je preveo Pšemislav Duda (Przemysław Duda), koji se, koliko sam uspeo da utvrdim, pre svega bavi prevodima sa engleskog; nisam, međutim, pronašao pouzdanu informaciju o njegovom iskustvu sa srpskim jezikom.

Uopšte, u Poljskoj nema mnogo književnih prevodilaca srpskog jezika, a oni koji se bave prevođenjem s tog jezika, pre svega se bave esejističkom i teorijskom književnošću. U ovom slučaju, pojedina sintaksička rešenja ostavljaju utisak posrednog prevoda ili nedovoljne jezičke redakcije, mada bez uvida u sam prevodilački postupak to ne bih mogao pouzdano tvrditi. Znajući poljski jezik kao maternji i, takođe, znajući srpski, vidim da na nekim mestima postoje gramatičke strukture koje zvuče dobro na srpskom, ali ne i na poljskom.

Takođe postoji čudna i, u stvari, pogrešna deklinacija imena junaka (npr. na poljskom genitiv imena Đorđe izgleda isto kao na srpskom – Đorđa, ali u ovom prevodu imamo čudnu ideju „Đorđe’a”). Još jedan aspekt koji bih izdvojio jeste izvesna neujednačenost književnog stila prevoda – na nekim mestima on je veoma uspešan, rekao bih i kitnjast, dok se na drugim mestima mogu uočiti određena odstupanja u stilskom izrazu. Nisam čitao Kovačevićeve priče na srpskom, pa svoje zapažanje mogu zasnivati isključivo na poljskom tekstu, u kojem, pored veoma uspelih mesta, primećujem i izvesne jezičke nedorečenosti i neujednačena prevodilačka rešenja.

Vraćajući se knjizi, ne bih ovu zbirku svrstao među najbolje horor zbirke koje sam čitao, ali to ne znači da u njoj nema vrlo dobrih priča. Pojedine su manje uspele, dok zbirka u celini ostavlja solidan, a na mestima i veoma dobar utisak. Kovačević zapravo dobro zna šta je savremeni horor, kako se stvara i upravo to pruža čitaocima. Tokovi priča su dobro osmišljeni, ponekad možda previše repetitivni i predvidljivi, ali u skladu sa pravilima žanra. Sadašnji horor, u suprotnosti od klasičnog, ne ostavlja mogućnost da dobro pobedi – kod Kovačevića zlo uvek ima poslednju reč.

Na kraju želeo bih da još kažem da mi je, uprkos svim manama i jezičkim problemima sa prevodom, drago što imamo srpski horor na poljskom jeziku. Svaka čast Milanu Kovačeviću, nadam se da ovo nije njegova poslednja reč. Očekujem još srpskog horora u Poljskoj, jer verujem da u Srbiji ima dosta pisaca i ostvarenja o kojima se nedovoljno zna u svetu. Prvi korak je načinjen, nadam se da će sledeći biti još uspešniji.

*

 MILAN PREŠAO GRANICU!  

Na kraju, kad već pominjemo Milana, evo da vam prenesem i najnoviju i najspektakularniju vest! Ovaj pisac, vrlo aktivan u prevođenju i plasiranju svoje proze u inostranstvu, uglavnom na engleskom, već je više puta bio objavljen u nekim izdanjima, uglavnom iz nižih liga belosvetskog izdavaštva, ali sada mu je upala sekira u med (!), jer je njegova priča "Quality Control" odabrana za zaista prvorazredno društvo - kakvom još nije prišao nijedan srpski pisac. (Dobro, hronološki gledano, jesam ja, ali ta knjižurina, zgotovljena još pre više meseci, još nije izašla iz štampe, pa ću je najaviti kad se taj dan primakne, početkom 2027.)

Pogledajte samo tu ekipu!

                U pitanju je novi časopis-antologija ugledne small-press izdavačke kuće Nepenthe. Ovako ga oni najavljuju: 

Borderlands : A Nepenthe Quarterly

There will be no pre-order with our inaugural issue of Borderlands. It will be with us (we are keeping our fingers crossed), in time for Christmas. This is where we will now showcase new writing. Four issues a year of new short stories and what’s more important is, it will be affordable for most readers and collectors. A beautifully designed and illustrated gatefold paperback, foiled titles, limited and signed. It gives us an enormous amount of pleasure to present the contributing authors for issue one and the beautiful wraparound cover art by Matt Jaffe.

 

Nepenthe je do sada bila specijalizovana pretežno za de luxe izdanja ilustrovanih public domain klasika (Dracula, Machen, HPL), ali se u novije vreme sve više bavi savremenim autorima – a o njihovoj novoj antologiji priča nadahnutih Makenovim „Belim ljudima“ pisao sam i ja članak, u broju 232 RUE MORGUE magazina...

 

                Mali je ovaj svet... a još manje je dobrih stvari u njemu. Stoga je neminovno da se one, ovde ili onde, ovako ili onako – susreću. A sada i preko granica ove zemlje...  

EKSPERIMENTALNI FILM – Džema Fajls

Dragi čitaoci, s naročitim zadovoljstvom najavljujem 42. knjigu u ediciji „Poetika strave“, horor roman EKSPERIMENTALNI FILM Džeme Fajls.

            S naročitim zadovoljstvom, i to višestrukim.

Prvo, posle nekog vremena, opet u ediciji imamo roman; mada smo vas dosad već naučili da ne prezirete (kao masa čitalačke rulje) ZBIRKE PRIČA, nego da ih baš volite i tražite, ipak postoje mnogi koji misle „Sve je to lepo, i kratko je slatko, ali roman je ROMAN ko orman, tek to je prava stvar!“ Nije da nije, kad je odličan, kao ovaj!

Drugo, autorka je u pitanju, dakle – žena, što je uvek lepo videti u ovoj našoj širokoumnoj i za sve otvorenoj ediciji, jer koliko god da se horor smatra muškim domenom, umeju i žene da ga zavuku, i nekoliko takvih smo vam već predstavili ovde, a sad se tim majstoricama strave pridružuje i Džema-voli-Džem.

Treće, Džema Fajls je, suprajz, živa! Da, posle nekog vremena opet u ediciji imamo savremenog autora ili autorku, a ne neku davno mrtvu, dead&buried personu. Čisto zbog onih koji misle da su sva velika horor dela pisana pre sto godina, i ranije, raduje me prilika da predstavimo i savremene majstore – ili majstorke!

Četvrto, uvek me raduje da budem prvi – pionir-otkrivač – a Džema Fajls je jedan od onih autora koje ćete na srpskom prvi put čitati upravo zahvaljujući Orfelinu i ediciji koju uređujem.

Peto, uvek volim kad mogu da u ovoj ediciji predstavim nekoga izvan uobičajenog dueta Amerika i Engleska (nikad zemlja proleterska): naša autorka je rođena kanađanka, i mada mnogi misle da mu to dođe isto, tj. nekakva mešavina Engleske i Amerike koja nema ništa naročito svoje – pa, i ovaj roman, a i moj iscrpan pogovor, objasniće vam izvesne bitne osobenosti baš tog ambijenta i kulture.

Šesto, raduje me što vam donosimo baš ovaj roman zato što obrađuje jednu od mojih omiljenih tema: „ukleti film“! To je tema koju je na velika vrata u moderni horor uneo Teodor Rožak s romanom TREPTAJ (baci oko na moj rivju!), a EKSPERIMENTALNI FILM prati donekle sličnu transverzalu zapleta – samo što je, po meni, mnogo uspešniji, i jeziviji, od Rožakovog razbrbljanog, ali idejno sumnjivog, horor-ponižavajućeg romana. EKSPERIMENTALNI FILM je, za promenu, pisao neko ko horor i razume i poznaje i voli. Na ovu temu sam za RUE MORGUE magazin radio temat pre par godina, tako da mi je to sve vrlo blisko i drago... a sada će biti i vama.

O čemu se, zapravo, radi u ovom romanu?

Ukratko: jedna kanadska filmska kritičarka (s autističnim detetom i dobrim mužem) slučajno otkrije filmske snimke jedne čudne žene s početka 20. veka koja je malko pomerila pameću nakon gubitka deteta i postala opsednuta spiritizmom. Neke seanse je snimala kamerom, a onda se bacila i u složenije snimke, kojima je pokušavala da dozove – pazite sad! – jedno biće iz slovenske mitologije. Da, za ovdašnje čitaoce biće zabavno da vide šta je Džema uradila sa Poludnicom (iliti Podnevnom vešticom), kao i brojne reference na Lužičke Srbe koje su u središtu zapleta... 

Naravno da se njena istraga neće završiti na nizu dugačkih dijaloga (od kojih se sastoji 93,4% TREPTAJA), nego će ti filmovi, i njihov uticaj, na osoben način oživeti i u 21. veku, u životu naše glavne junakinje, i pretvoriti ga u horor...

Ovaj roman, u kojem se elementi folk horora i filmofilske metatekstualnosti prepliću sa spiritizmom i kosmičkom stravom, dobio je dve ugledne nagrade: nagradu Širli Džekson (Shirley Jackson Award, 2016) u kategoriji Najbolji roman i kanadsku nagradu Sanberst (Sunburst Award, 2016) u kategoriji Najbolji spekulativni roman za odrasle.

Za svoje zbirke priča (koje su odreda izvrsne! obožavam!) Džema je dobila niz drugih nagrada, uključujući dvaput nagradu Brem Stoker (Bram Stoker Award) u kategoriji Vrhunsko dostignuće u zbirci proze za zbirke In That Endlessness, Our End (2022) i za zbirku Blood from the Air (2024). Imala je još tri nominacije za Stokera, i brdo drugih nagrada. Možda je dobila i nekog Zlatnog Gula, ili je bila u najužem izboru.

Inače, još daleke 2015. sam intervjuisao Džemu na temu o problemu Zašto je Lavkraft i danas relevantan? – ako kliknete, videćete šta mi je tada kazala o značaju Lavkrafta za njeno pisanje, pošto se njene priče često nalaze u lavkraftovskim antologijama.

Roman Džeme Fajls EKSPERIMENTALNI FILM preveo je Igor Cvijanović (kao i uvek u ovoj ediciji, uz ozbiljnu redakciju urednika, i uz njegove anotacije u fusnotama po pitanju filmske, mitološko-folklorne i spiritističko-okultne terminologije, koje nemate u originalnom izdanju, nego su ekskluzivne za srpsko) a ilustrovao ga je Ognjen Pavković. Knjiga ima pozamašnih 436 strana, pa je shodno tome i cena nešto malkice veća – kod Orfelina, ili ko želi, može i kod mene, cena je 1.600 din (u knjižarama će biti oko 2.200).

Osim iscrpne biografije autorke koju sam sačinio za ovo izdanje, u knjizi se nalaze i tri njena crteža koja je, na moju molbu, podarila specijalno za ovo izdanje (nema ih u američkim izdanjima). Naravno, tu je i detaljan pogovor, ovog puta pod naslovom „Džema Fajls: Svaki film je priča o duhovima“.

Knjiga iz štampe izlazi početkom novembra, kao i preostale dve nove Orfelinke. Podsećam, sve detalje o druge dve knjige (uklj. cene, pretplatu itd) imate ako kliknete na ove naslove: u ediciji Crna mačka – Klajv Barker, roman IGRA PROKLETSTVA i Volter De la Mer, zbirka SVI SVETI. Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info). To važi i za vas koji ih naručujete od mene: samo mi se javite na mejl što pre, i recite koje naslove želite.

 

Evo kako počinje moj pogovor za ovu knjigu.

 

Džema Fajls: Svaki film je priča o duhovima

 

 

„Film poseduje svojevrsnu solidnost kakvu ne dobijate sa gotovo nijednim drugim medijem, neospornu stvarnost, koja trikovima u kinematografiji daje neku vrstu sjaja crne magije.”

- Džema Fajls[1]

 

Ima nečeg višestruko paradoksalnog, ali baš zato naročito intrigantnog u naslovu – Eksperimentalni film. Na prvi pogled, to zvuči kao naslov esejističke studije iz filmologije, a ne kao naziv jednog dela fikcije, odnosno romana. Zatim, naizgled je paradoksalno, ili bar začuđujuće, videti naziv jednog medija (film) na delu koje pripada drugome (književnost). „Šta je sad ovo“, pita se zbunjeni čitalac, „roman o – filmu?“ Obično imamo film po romanu, ali roman o filmu – mnogo ređe. Najzad, ako i imamo roman o filmu, i ako znamo da se radi o horor romanu, očekivali bismo da film o kojem se govori takođe bude žanrovski, igrani, horor film – a ne eksperimentalni. Još manje bismo očekivali da taj i takav film bude – kanadski. A opet, sve prividno začuđujuće, neočekivane i intrigantne konotacije ovog naslova i njegove zaleđine uklopljene su u skladnu, smislenu i veoma jezovitu celinu. 

            Džema Fajls je višestruko nagrađivana autorka, kako za pojedinačne priče, tako i za zbirke. Njeno vladanje kratkom formom nesumnjivo je, o čemu svedoči i maltene redovno gostovanje u antologijama kao što je Najbolje godišnje horor priče urednice Elen Detlou. Međutim, njen jedini roman čistog horora, Eksperimentalni film, takođe joj je doneo vredna priznanja, što potvrđuje da ona, kad poželi, može da se uspešno iskaže i u dužoj proznoj formi.

            Da bismo osvetlili konotativne slojeve njenog romana, valja pojasniti najmanje dve njegove ključne idiosinkrazije: njegovo kanadsko poreklo i značenjsku dimenziju koju taj ambijent nosi, i tretman središnjeg motiva „izgubljenog/ukletog filma“, u novije vreme sve češćeg u žanru. Tek nakon toga biće adekvatno pripremljen teren za razumevanje naročitih osobenosti horor poetike ove značajne autorke. 

 

 

Krivite Kanadu

 

Atmosfera ovog romana nepogrešivo je zasnovana na činjenici da se njegov zaplet odigrava baš u Kanadi, i da je od početka do kraja prožet baš tom činjenicom. Ta lokacija nije uzgredni detalj, niti bi se roman mogao lako, uz preimenovanje nekih toponima, „preseliti“ u Ameriku onako kako su brojni američki filmovi, snimani u Kanadi zbog poreskih i drugih finansijskih olakšica, nominalno smešteni u Ameriku. Ali, postoji praksa još pogubnija po sopstveni nacionalni identitet, omogućena činjenicom da kulturološke i jezičke bliskosti sa anglofonom Kanadom čine kanadske lokacije skoro nerazlučivim od američkih, barem na prvi pogled. Stoga mnogi kanadski horor filmovi uopšte nisu insistirali na svojoj kanadskosti, već su naprotiv, iz komercijalnih razloga, bili po tom pitanju neodređeni, ili su čak navodili publiku u zabludu da se dešavaju negde u SAD. Ovo, npr. važi za film koji se smatra prototipskim slešerom, Crni božić (Black Christmas, 1974), ali i za niz drugih, docnijih slešera (Krvava maturska noć / Prom Night, 1981; Moj krvavi dan zaljubljenih / My Bloody Valentine, 1981). Nisu se samo kanadski slešeri izdavali za američke, bilo je vrednih primera i drugih podžanrova, npr. o ukletim kućama (Zamenjeno dete / The Changeling, 1980) ili o vukodlacima (Fatalna Džindžer / Ginger Snaps, 2000).

Veliki reditelj, Dejvid Kronenberg, danas je sinonim za pojam kanadskog horora, ali on u svojim ranim filmovima takođe nije eksplicirao mesto dešavanja,[2] insinuirajući SAD dok je deo svog začudnog efekta proizvodio upravo sugestijom da nešto u tom naizgled američkom ambijentu nije baš sasvim onako kako su nas filmovi navikli. Ima tu nešto blago „pomereno“, neki je ne sais quoi koji pojačava nemir i otuđenje od prividno familijarnog. Kanada je, kod njega, ključni nosilac unheimlische / uncanny učinka: lokacije deluju „domaće“ (američki), ali to nekako, neodredivo, ipak nisu... 

U čemu se, zapravo, sastoji tajna dihotomije između američkog i kanadskog? I šta je taj kanadski je ne sais quoi? Džema Fajls je izrazito samosvesna po ovim pitanjima, i u pogovoru, znakovito naslovljenom „Pod ovim stenama i kamenjem“, u zbirci Svi ćemo zajedno potonuti objavljenoj godinu dana pre Eksperimentalnog filma, ona je vrlo rečita o tome. Zbog svakovrsne nadmoći svog južnog suseda, Kanađani su „prinuđeni da sebe određuju negativno“[3] – u smislu, šta oni nisu, u odnosu na Amerikance. „Mi važimo za učtive, čiste i fine ljude – kao onaj mirni komšija sa sprata iznad laboratorije za metamfetamin, kako je to jednom iskazao Robin Vilijams.“ Ona podvlači da se pod Kanađanima često podrazumeva samo jedna znatno uža skupina unutar te nacije: „Beli Kanađani koji nisu autohtonog [indijanskog] niti frankofonog porekla, uz nejasnu primesu dobro asimilovanih ’imigranata’.” Takođe, podseća na jednu važnu sličnost koju Kanađani dele s Amerikacima, naime da su i oni: „nacija pretežno sačinjena od ljudi koji naseljavaju zemlju koju su ukrali od drugih ljudi.“ Ipak, svaki pokušaj samodefinisanja svodi se na poređenje s Amerikom: 

Ali ovde u Ontariju, polazi se od osnovne pretpostavke da – na vrlo sličan način na koji Toronto, uz odgovarajuću scenografiju, izgleda dovoljno nalik gomili različitih severnoameričkih gradova da bi skoro mogao da prođe kao oni (barem u očima ljudi koji zapravo ne žive u tim gradovima) – kakvu god kulturu da imamo, ona po nuždi mora biti bleda, beskrvna i nasumična imitacija naših južnih suseda. To nije ništa novo; nekada smo bili ’ne-Engleska’, a sada smo ’ne-Amerika’.   

            I dalje istrajava predrasuda o mirnoj i finoj Kanadi, uprkos svim Kronenbergovim filmovima, ali Fajls podseća „da Toronto i Ontario mogu biti podjednako strašni kao i bilo koje egzotičnije mesto, ako čovek zna gde da gleda... Možda i strašniji. Jer, na površini, sve deluje tako prijatno.“ A prijatnost je zavodljiva. Čovek se opusti, olabavi oprez, a onda... zaboravi da se ne nalazi ni u kakvoj utopiji: „Kanada je u globalu previše mračna za tako nešto, previše uskogruda i ukorenjena u genocidu nad domorocima. Mi smo hladan, čudan svet, daleko srećniji kada ignorišemo jedni druge nego kada se međusobno maltretiramo, ali nemojmo se zavaravati, sposobni smo za sve za šta su i svi ostali sposobni, pa i za gore stvari.“

---nastavak u knjizi...

---

[1] Gemma Files, „Every Movie is a Ghost Story: an interview with Gemma Files“, Murray Leeder, Luma Quarterly, Issue 6, Vol. Two, Fall 2016, str. 4.

[2] Izuzetak je Besnilo (Rabid, 1977), koji se dešava u Montrealu i ruralnim delovima provincije Kvebek.

[3] Gemma Files, „Afterword: Under These Rocks and Stones“ in: We Will All Go Down Together, ChiZine, Toronto, Canada, 2014, str. 374.

Lica folk horora u srpskoj fantastici strave: Primer romana Zavodnik Dejana Ognjanovića

 

Počastvovan sam obavestiti vas da je moj roman Zavodnik postao predmet stručnog izučavanja u naučnom članku jednog poljskog autora. Da, poljskog. Iz Poljske.

                Rafal Palinjski (Rafał Paliński) je doktorand Univerziteta u Gdanjsku: njegov doktorat, u izradi, posvećen je savremenoj srpskoj horor prozi, pa je otud logično, da ne kažem neizbežno, da je u svom iscrpnom istraživanju došao i do mojih teorijskih, književnoistorijskih – i proznih radova. Jedva čekam da njegov rad bude odbranjen – a nadam se, potom, i javno obznanjen (iduće godine?), a do tada, možemo čitati ovaj njegov rad.

                Naslov je „Oblicza folk horroru w serbskiej fantastyce grozy. Przykład powieści Zavodnik Dejana Ognjanovicia“ („Lica folk horora u srpskoj fantastici strave: Primer romana Zavodnik Dejana Ognjanovića“), a objavljen je septembra ove godine, u poljskom akademskom časopisu Literatura Ludowa (Journal of Folklore and Popular Culture), u dvobroju vol. 70, br. 1–2 za 2026. godinu. Izdavač ovog naučnog časopisa je poljski Univerzitet „Nikola Kopernik” u Torunju (Uniwersytet Nikołaja Kopernika w Toruniu), a u međunarodnim bazama rad se vodi pod engleskim naslovom „The Faces of Folk Horror in Serbian Horror Fiction. The Case of Dejan Ognjanović’s novel Zavodnik.”

                Moj Zavodnik izašao je pre više od 12 godina: I izdanje, kao samizdat, pojavilo se aprila 2014. a već naredne ga je reizdao Orfelin. Ovog leta je Orfelin objavio IV izdanje tog romana, pa ako ga neko još nema – može ga naručiti direktno OVDE.

                Za sve to vreme, niko u Srbiji nije se stručno pozabavio njime, niti iz književnog, niti iz folklorno-antropološkog ugla. Pa, ako nemamo srpske radove – možemo barem sada pročitati ovaj poljski, u prevodu na srpski. Prevod je nadgledao i odobrio sam autor, kojem i na tome zahvaljujem.

           Čitajte rad, čitajte roman, preporučujte ga, i širite reč od usta do usta – jer ZAVODNIK živi, uprkos svemu!

 

 

(c) Rafał Paliński

Uniwersytet Gdański

 

 Faces of Folk Horror 

 in the Serbian Horror Fiction. 

 A Case of Dejan Ognjanovic’s Novel Zavodnik 

 

Abstract: The article examines the articulation of the folk horror subgenre in contemporary Serbian horror fantasy, drawing on an analysis of Dejan Ognjanović’s novel Zavodnik. It begins by outlining definitions and identifying the origins of the subgenre, which is most commonly understood within the framework of cinematic horror, although it also possesses notable literary manifestations. Moving beyond a narrow conception that confines folk horror to British cinema of the 1960s and 1970s allows for a broader understanding of the phenomenon – one that incorporates contemporary engagements with the legacy of pre-Christian Slavic culture as well as the anthropological dimension of horror fiction. The subsequent section focuses on Serbian literature, in which this convention emerges from two distinct sources: the Western tradition of horror and the indigenous folk heritage, including nineteenth-century literature inspired by that tradition. Zavodnik is examined through the lens of Adam Scovell’s “folk horror chain” and the novel’s deployment of motifs derived from Slavic demonology. The article concludes by proposing an interpretation of the novel – and of folk horror more broadly – as a literary diagnosis of the civilizational crisis characteristic of the contemporary world.

 

Key words: folk horror, Horror fiction, Serbian literature, Serbian folklore, Dejan Ognjanovic

 

 

Sveobuhvatno i što je moguće šire sagledavanje teme skicirane u naslovu zahteva – pre prelaska na samu analizu odabranog književnog primera – kako određenje definicijskih pitanja, odnosno toga šta folk horor u svojoj suštini jeste, tako i skiciranje njegove geneze u savremenoj kulturi, a posebno u konkretnom, u tekstu opisanom, srpskom slučaju.

Iako se pojam folk horora redovno pojavljuje u diskursu koji se odnosi na fantastiku strave i užasa – naročito u kontekstu filmske produkcije – čini se da se on razume prilično intuitivno, kao bilo koji tekst strave koji poseže za elementima narodnih verovanja (posebno demonologije). Aleksandra Kžižanjak (Aleksandra Krzyżaniak) definiše folk horor kao:

podžanr kinematografije strave[1] koji crpi inspiraciju iz verovanja i drugih elemenata folklora karakterističnih za tradicionalne narodne kulture. Osećaj straha kod gledaoca on gradi na klasičnoj opoziciji kultura–priroda, obogaćenoj psihodeličnim elementima čiji se izvori mogu tražiti u paganskim religijama. Kultura je u hororima ovog tipa ekvivalentna civilizaciji, gradu i tehnologiji; priroda se, sa druge strane, nalazi u granicama poretka koji se smatra iskonskim (Krzyżaniak 2021: 107).

Ova definicija sugeriše upotrebu shematizovanog zapleta u folk hororu, zasnovanog na – prosvetiteljskoj po svom poreklu – dihotomnoj konfrontaciji kulture i prirode, koja je takođe karakteristična za klasičnu književnost strave. To se manifestuje u susretu protagoniste, koji dolazi iz grada i reprezentuje civilizacijski poredak, sa ruralnim prostorom koji izmiče tom poretku i otelovljuje tajanstveni, iskonski i često zastrašujući svet. U takvom viđenju, klasični folk horor odlikovaće se pre konzervativnim i antropocentričnim pristupom,[2] unutar naracije orijentisanim na eliminaciju i uništenje iskonske Drugosti, kao i na njeno potpuno potiskivanje izvan domena spoznaje. Međutim, ovaj cilj nije uvek dostižan za protagonistu u fabuli ovog tipa; on često trpi poraz u sukobu sa iskonskim, neretko paganskim zlom.

Izvori ove konvencije na filmu mogu se tražiti u produkcijama iz 60-ih i 70-ih godina XX veka, posebno u anglosaksonskom krugu, gde se ona vezuje za kontrakulturni pokret Old, Weird Albion („Stari, čudni Albion”).[3] U delima ove vrste, kako piše Darijuš Bžostek (Dariusz Brzostek), „savremena, kapitalistička, hrišćanska i naučno-tehnološka engleska civilizacija biva izložena svojevrsnom ’testu održivosti’ usled neočekivanog povratka atributa [...] prehrišćanske, plemenske i mitske kulture ’drevne Engleske’, koja se neguje ili ponovo rađa u dubokoj provinciji, unutar lokalnih zajednica” (Brzostek 2020: 129).

Iako se ovaj istraživač odnosi isključivo na konkretan pravac, ograničen na izvorno područje anglosaksonske kulture, čini se da su tendencije i ideje koje je pokrenuo tako shvaćen folk horor u narednim decenijama adaptirane i na tlo drugih kultura, uključujući i slovenski prostor. Kako primećuje Aldona Kobus, sam termin folk horor sve se češće koristi retrospektivno u odnosu na književna i filmska dela nastala pre 60-ih godina, koje većina istraživača uzima kao polaznu hronološku granicu (cezuru), kao i izvan originalnog britanskog konteksta (Kobus 2025: 129). Takav pristup, koji proširuje razumevanje izvornog termina, čini se potpuno opravdanim, posebno s obzirom na interesovanje stvaralaca i recepcije horora za druga kulturna područja.

Takođe vredi primetiti da postojeće definicije folk horora, koje se pre svega odnose na konkretan pravac u kinematografiji, ponekad ne uzimaju u obzir prostor književnosti ili ga na neki način marginalizuju. Međutim, verodostojno sagledavanje teme zahteva uvažavanje intermedijalnosti horora. Na to ukazuje Anita Has-Tokaž (Anita Has-Tokarz), uopšteno primećujući da se „žanrovske formule koje su postigle uspeh u sferi delovanja jednog medija, od strane producenata transportuju u diskurse drugih medija. [...] Drugim rečima: formula ostaje ista (na značenjskom nivou), ali ne i identična (usled različitog semiotičkog materijala)” (Has-Tokarz 2011: 384). Prema autorki, ovaj mehanizam objašnjava lakoću kojom horor prelazi granice medija. Vredi primetiti da, iako je prvobitno film strave crpeo inspiraciju iz književnosti, intermedijalnost omogućava i obrnuti smer adaptacije.

Prateći trag koji je naznačila Kobus, odnosno retrospektivno proširenje granica pojma folk horora, mora se skrenuti pažnja na književnu tradiciju XIX veka i njeno posezanje za folklornim inspiracijama, započeto idejama romantizma. Naravno, u odnosu na ovaj period može se govoriti najviše o elementima fantastike strave koji imaju narodno i često prehrišćansko poreklo, nego o folk hororu kao takvom. Romantičarski, kao i kasniji – kako realistički, tako i modernistički – pokušaji adaptacije tkiva paganske duhovnosti u cilju stvaranja atmosfere strave u književnosti, mogu se tumačiti kao svojevrsni prauzor savremenih tendencija, koji funkcioniše uporedo sa engleskim filmskim hororima iz 60-ih i 70-ih godina.[4]

 

Okretanje ka Slovenstvu

Dok izvori folk horora, u smislu savremenog podžanra horora, leže u gore skiciranom kontekstu anglosaksonske kulture, dotle se mora uzeti u obzir savremena ekspanzija interesovanja za iskonsku, narodnu duhovnost, kao i iskorak folk horora izvan originalnog konteksta. To usmerava pažnju istraživača, između ostalog, i prema široko shvaćenom slovenskom prostoru (Slovenstvu), iako treba napomenuti da ovo odlučno prevazilazi okvire samog horora kao žanra, budući da je reč o trendu koji je – uopšteno govoreći – prisutan u popularnoj kulturi, a posebno u fantastici, u koju se horor, naravno, ubraja.

Okretanje ka paganskoj prošlosti uočila je još Marija Janjon (Maria Janion), pišući da „novi narativ humanističkih nauka može drugačije ispričati istoriju naše kulture” (Janion 2007: 20). Tendencije povratka „slovenskom začudnom” (słowiańska niesamowitość – Slavic Uncanny), uglavnom u obliku potisnute i zastrašujuće demoničnosti, poljska istraživačica primećuje pre svega u romantičarskoj književnosti. Međutim, iz savremene perspektive teško je zatvoriti se u ove istorijsko-književne okvire i ne uzeti u obzir aktuelne, sve brojnije re-naracije slovenske tradicije.

Predmet interesovanja postao je pre svega sloj verovanja, rekonstruisan na osnovu izvornih zapisa, arheoloških istraživanja, narodnih predanja, nalaza religologa i antropologa, kao i komparativne lingvistike. Na ovom mestu treba istaći da će za fantastiku strave i užasa referentna tačka biti prvenstveno demonska verovanja i predstave, a u manjoj meri ona koja se odnose na božanstva. Demonologija, nazivana i nižom mitologijom, pokazala se znatno trajnijom i kao element folklora preživela je hristijanizaciju, iako je ponekad trpela deformacije u odnosu na svoj prvobitni oblik i padala pod uticaje nove religije. Ipak, kako piše Aleksandar Giejštor (Aleksander Gieysztor), „u narodnoj svesti ona [demonska verovanja – R. P.] su se ispreplitala i međusobno jačala, stvarajući čovekovo okruženje ispunjeno predstavama opipljivim na svakodnevnom nivou, koje su organizovale viziju sveta i svakodnevnog života” (Gieysztor 2006: 251). To dovodi do zaključka da je vera u stvarno prisustvo demonskih bića konstituisala svakodnevicu i uspostavljala pravila koja determinišu život zajednice, zbog čega se i pokazala kao najtrajnija komponenta narodnih verovanja.

 

Antropološka dimenzija folk horora

Za autore fantastike strave, koja se najčešće poziva na primarne, neretko atavističke strahove ljudske vrste, upravo će ova sfera drevnih verovanja imati najveći potencijal. Posebno onda kada je smeštena u savremeni hronotop samog autora, kao element straha koji se vraća iz prošlosti, do tada skriven pod tankim slojem moderne civilizacije. Ovo se takođe uklapa u antropološku dimenziju folk horora u kojoj je – usled buđenja i povratka iskonskih sila – sukob između njih i naizgled kohezivne, racionalističke i hrišćanske civilizacije (ove dve karakteristike u ovom slučaju nisu u kontradikciji) neizbežan. Pjotr Kletovski (Piotr Kletowski) u tome prepoznaje uticaj klasične (iako u savremenoj nauci već delimično kritikovane) antropološke misli, koju je Džejms Džordž Frejzer izrazio u Zlatnoj grani: „evo kako pod površinom hrišćanske kulture i dalje tinja paganska sila spojena sa prirodom, koja predstavlja njenu ekspijaciju (očišćenje)” (Kletowski 2017: 35), nakon čega dodaje:

Folk horor predstavlja ogledni primer filma strave koji funkcioniše kao antropološki tekst, ne samo zato što ilustruje paganske obrede koje je autor Zlatne grane detaljno opisao, već [i zato što] prenosi duboki, antropološki smisao njegovog pisanja – prisustvo paganstva, paganskih sadržaja koji obožavaju prirodne sile... kojima se [...] suprotstavlja hrišćanstvo, pronalazeći dublji smisao u figuri žrtve – koja ne toliko da potvrđuje bespomoćnu povezanost čoveka sa prirodom, već naprotiv – proizilazi iz samosvesti (u hrišćanskoj optici iz duhovnosti, ali spojene sa elementom ratio-a) o odvojenosti čoveka – kao savršenijeg bića, sposobnog za viša osećanja – od sveta prirode (Kletowski 2017: 37).

Iako se zapažanja Kletovskog odnose na kinematografiju, kao što je već napomenuto, pojam folk horora iskoračio je izvan okvira prvobitnog filmskog konteksta, a antropološka perspektiva je potpuno opravdana i kada je reč o književnosti strave. Univerzalni karakter antropoloških razmatranja čini da se sheme koje antropolozi opisuju mogu primeniti na sve situacije u kojima su iskonska verovanja potisnuta i zamenjena ekspanzivnom, univerzalističkom religijom i novim kulturnim poretkom koji je prati. Slovenski prostor u tome nije izuzetak.

 

Dualistički izvori srpske fantastike strave

U slučaju srpske književnosti strave, koja je glavni predmet interesovanja ovog teksta, mogu se izdvojiti dva najvažnija izvora inspiracije njenih stvaralaca – to će, sa jedne strane, biti tradicija zrelog i razvijenog horora iz anglosaksonskog kruga, a sa druge, domaća književnost iz doba realizma. Fenomen okretanja ka fantastičnom nasleđu sopstvenog folklora u srpskoj književnosti uočio je srpski proučavalac fantastike, Sava Damjanov, pišući da:

Morali smo se okrenuti Evropi da bismo u potpunosti razumeli mogućnosti koje nam pruža sopstveno nasleđe, bio nam je potreban „impuls podsećanja” spolja da bismo potpuno otvorili oči za ono što je u svom svom bogatstvu i raznovrsnosti bilo ovde (tj. da bismo osvežili osećaj fantazama toliko prisutnih u našem folkloru) (Damjanov 1988: 109).

Ovaj zaokret, prisutan u srpskoj književnosti u različitom stepenu još od stvaralaštva predromantičara, bio je ipak (posebno u drugoj polovini XIX veka) obeležen dominantnim kulturno-književnim paradigmama zasnovanim na idejama racionalizma. Dejan Ognjanović to definiše kao dominaciju onog utilitarnog, prosvetiteljskog, svakodnevno-pragmatičnog i racionalnog nad onim estetskim, slobodnim, svetovnim i fantastičnim; to je dovelo do potiskivanja fantastičnih motiva u književnosti na uslužnu ulogu u odnosu na realističku i racionalističku poetiku (Ognjanović 2022: 82). Kao posledica toga, oni funkcionišu kao zavisni od utilitarne poruke pojedinačnih dela. Predstave demona preuzetih iz narodnog imaginarijuma često su tada svođene na sujeverje i praznoverice, ismevane i podvrgavane demistifikaciji (Ajdačić 2020: 300), što njihovo funkcionisanje u fabulama približava postupcima bliskim ranim gotičkim romanima.

Najvažnijim stvaraocem ovog perioda u srpskoj književnosti smatra se Milovan Glišić, čije folklorno-neoromantičarske pripovetke, zasnovane na narodnim predanjima, sadrže elemente fantastike strave. Iako Glišić nije bio jedini pisac koji je posezao za ovom vrstom motiva, zbog tematske jedinstvenosti pojedinih dela njegovo ime je postalo, kako primećuje Predrag Todorović, svojevrsna paradigma ove vrste književnosti u Srbiji (Todorović 2020: 262). Takođe, po učestalosti korišćenja elemenata strave, Glišić se izdvaja u odnosu na druge srpske autore iz tog perioda (koji pomenute elemente u svoja dela uvode znatno ređe), te je dovoljno navesti njegove najpoznatije naslove: Posle devedeset godina, Noć na mostu, Brata Mata, Nagraisao ili Glava šećera. Vredi napomenuti i da je on tvorac lika Save Savanovića, najpoznatijeg domaćeg vampira u srpskoj kulturi i antagoniste prvog od pomenutih dela.

Savremeni srpski folk horor, međutim, ima dvojaku genezu; dok sopstvena tradicija i folklor ostaju bitan izvor referenci i uspostavljanja intertekstualnog dijaloga, te obezbeđuju konkretne figure monstruma, dotle u pogledu konstrukcije fabule i načina vođenja naracije oni ne odstupaju od klasičnih obrazaca svetskog horora. Svesni obeju tradicija, stvaraoci vrše svojevrsnu adaptaciju postavki ove konvencije na lokalni prostor.[5]

 

Shema „lanca folk horora” u romanu Zavodnik

Ovaj fenomen se posebno jasno vidi u romanu Zavodnik Dejana Ognjanovića (prvi put objavljenom 2014. godine),[6] čiji autor – baveći se hororom kako sa naučne, tako i sa spisateljske strane – sa jedne strane poseže za narodnim legendama i demonološkim i eshatološkim figurama karakterističnim za slovenski folklor, dok sa druge strane celinu upisuje u sižejni obrazac oblikovan u zapadnoj kulturi, koji se sastoji u susretu civilizovanog sveta sa iskonskim haosom. Za autora ovog teksta predmet analize biće kako način adaptacije postavki folk horora na fabulu smeštenu u savremenu Srbiju, tako i sam folklorni sloj koji se manifestuje pre svega u figurama korišćenim u romanu.

Radnja Zavodnika fokusirana je na mladog akademskog predavača početnika iz Niša, koji prihvata posao privatnog učitelja blizanaca koji žive sa babom u selu Špaj u jugoistočnoj Srbiji. Tokom svog boravka, protagonista se susreće sa tajnom koja se odnosi na oca dece i koju pokušava da otkrije na svoju ruku, nailazeći pritom na elemente natprirodne strave delimično slovenske, prehrišćanske provenijencije. Ognjanović u svom delu konstruiše atmosferu strave koristeći četiri elementa koja se uklapaju u teoriju „lanca folk horora” (folk horror chain) Adama Skovela (Adam Scovell). To su, redom: pejzaž, izolacija, iskrivljeni sistem verovanja i događaj ili prizivanje (Scovell 2017: 27–29).

Prva dva elementa povezana su sa prostorom koji se uklapa u klasičnu konvencionalnu shemu, prema kojoj su „mesta radnje folk horora zabačena sela koja su u oštrom kontrastu sa gradovima koji se poistovećuju sa civilizacijom i savremenošću” (Krzyżaniak 2021: 107–108). Za realizaciju ove postavke potreban je, dakle, civilizacijski centar, čiju ulogu u svetu Zavodnika zauzima Niš, dok se u funkciji kulturne periferije pojavljuje selo Špaj, u velikoj meri izolovano od spoljnog sveta. Putovanje protagoniste deluje kao svojevrsno poniranje – on napušta sebi poznat, bezbedan prostor grada i civilizacije kako bi stigao do sela smeštenog među brdima i šumama, pri čemu deo puta prelazi peške. Tamo ne dopire ni javni prevoz, a u delu naselja nema struje.

Selo predstavlja svojevrsni mikrokosmos zahvaćen raspadanjem, čiju izolaciju i isključenost pojačava odsustvo tipičnih institucija društvenog života – lokalna škola je ruinirana, crkva je zatvorena i neupotrebljiva, a pored toga, mnoge kuće su napuštene. To je karakteristična odlika prvog od elemenata pomenutog „lanca folk horora”, gde elementi topografije vrše negativan uticaj na meštane (Scovell 2017: 27; Kobus 2025: 129). Kako u pogovoru romana piše Đorđe Kadijević: „Zabačeno selo nije samo fizički zaostalo, ruinirano i zapustelo, nego je i deformisano u svesti svojih malobrojnih žitelja, obuzeto tajnom poodavno zaboravljenih mitova i vaskrslih praznoverica” (Kadijević 2015). Malobrojni stanovnici su nepoverljivi prema strancima, a njihova različitost je naglašena i jezikom kojim se služe – u razgovorima sa protagonistom trude se da govore pravilno, međutim, to im nije prirodno, te često koriste lokalni torlački dijalekt.

Domaćinstvo porodice Mojsilović, u koje protagonista stiže, smešteno je na periferiji sela, a u njegovom neposrednom susedstvu nalazi se groblje, što se samo po sebi u antropološko-kulturnoj dimenziji može tumačiti kao narušavanje granica između sveta živih i sveta mrtvih. Okolina je takođe obeležena prisustvom mesta magijskog karaktera, koja u romanu predstavljaju prostor epifanije natprirodnih elemenata. To su: naslovno zavodzie (zavod_je_ / zavodnik) – izvor „čudotvorne” vode smešten u šumi (koja, između ostalog, ima sposobnost isceljivanja rana) – i dve pećine: za jednu se smatra da je dobro, gotovo sakralno mesto, dok druga, koja se nalazi blizu pomenutog izvora i okružena je životinjskim ostacima u raspadanju, važi za izvor zla i uliva strah većini meštana. Ipak, u njenoj blizini često borave Miloš i Biljana, brat i sestra kojima glavni junak drži časove. U njoj, prema verovanju, živi i tajanstveni Crni Čovek, koji bi trebalo da bude stvarni roditelj Mihajla, oca pomenute dece.

Grob čoveka kome je sveštenik uskratio sahranu na osvećenoj zemlji seoskog groblja nalazi se u tom istom prostoru, između pećine i izvora. Njegov izgled i okruženje deluju bliže paganskom nego hrišćanskom obredu:

Kada prilazim bliže, vidim da je na površini urezano veliko slovo M. Oko postolja leži jednostavan venac od cveća – običnog, poljskog. Pri dnu trava delimično zaklanja otvorenu flašu žutog soka u kome se nalazilo nekoliko utopljenih muva. Šareni tanjirić sa mrvicama i mnoštvom mrava; teško je reći koja je vrsta hrane ovde ostavljena, ali svakako to nije bilo davno. Na kamen naslonjena fotografija uramljena u lakirani drveni ram [...] to je Mihajlovo lice (Ognjanović 2015).

To (kao, uostalom, i sam lik Mihajla) vodi do treće tačke „lanca folk horora”, a to je iskrivljeni sistem verovanja. U svetu romana tradicionalna, pravoslavna religioznost je vidno oslabljena – u Špaju nema stalnog sveštenika, crkva je napuštena, a njeni prozori zakucani daskama, kao da se selo već nalazi izvan margina hrišćanskog sveta, uprkos tome što mu teorijski pripada. Glavni junak, pokušavajući da otkrije uzrok takvog stanja stvari, nailazi na svetogrdne ikone čiji je autor Mihajlo, od kojih se jedna nalazi u zatvorenoj crkvi, a druga u kući Mojsilovića:

U centru se nalazi silueta u veoma tamnocrvenoj boji – mračna figura nekoga ko podseća na svetitelja, u jedva prepoznatljivoj odori. U desnoj ruci drži širom otvorenu knjigu, okrenutu prema posmatraču: ono što se u njoj može pročitati ne podseća ni na ćirilicu, ni na glagoljicu, niti na bilo koje meni poznato pismo. Levom rukom je načinio znak koji bi trebalo da označava blagoslov, iako su prsti bili tako sklopljeni i spojeni da su pre podsećali na satanistički pozdrav. Kažiprst i mali prst su jasno štrčali poput rogova. Međutim, ono što je privlačilo pažnju više od knjige i položaja prstiju bilo je svetiteljevo lice – tačnije, njegovo odsustvo. Tamo gde je trebalo da bude lice, otvarao se ponor sveže zgrušane krvi: tamnocrvena boja se razliva i kaplje po većem delu ionako mračne figure. Zamrljani, crveni oreol iza glave, gotovo potpuno crn, dodaje ikoni auru nečeg svetogrdnog, bezmalo demonskog (Ognjanović 2015).

Upravo je njeno nastajanje i postavljanje u crkvu trebalo da bude razlog zbog kojeg je ovom čoveku uskraćena hrišćanska sahrana. Smeštanje svetogrdnog prikaza u hram može se tumačiti kao svojevrsno skrnavljenje i prljanje sfere sakralnog (sacrum), nakon čega crkva više nije pogodna za dalju upotrebu.

Duhovnost prisutna u romanu je, stoga, antiteza hrišćanstva – njegovo otvoreno poricanje i izvrtanje kroz okretanje ka demonsko-satanističkom smeru. Kako uostalom protagonisti objašnjava jedna od meštanki: „Odatle đavoli još nisu proterani. A ti si naleteo na kuću jednog od njih”. Ispunjene ovog procesa trebalo bi da bude ritual (prizivanje – četvrti element „lanca folk horora”) za koji se pripremaju mladi Mojsilovići, a to je vaskrsenje njihovog oca, za šta su potrebni „krv njegove krvi i seme njegovog semena”. Iako sam obred nije opisan, na osnovu fabule romana može se naslutiti da su oba ova elementa shvaćena doslovno – radilo se o spajanju prve menstrualne krvi Biljane i Miloševe sperme.

 

Folklorno-demonska imaginacija Dejana Ognjanovića

Gore opisana četiri elementa, iako se uklapaju u navedenu, univerzalnu shemu karakterističnu za podžanr folk horora, nisu jedine komponente koje ga čine. S obzirom na smeštanje fabule dela u konkretan prostor jugoistočne Srbije, neophodno je i prisustvo lokalnog tkiva koje romanu daje kulturološku pripadnost. Ognjanović se u tu svrhu služi figurama demona preuzetim iz drevnih slovenskih verovanja.

Dok je Crni Čovek, koji u Zavodniku predstavlja otelovljenje metafizičkog zla, potpuno fiktivna figura izmaštana za potrebe romana (što sam autor priznaje u intervjuu za kanal Šišmiš; Šišmiš 2018: 3:40–5:58), dotle su ostala demonska bića koja se u njemu pojavljuju duboko ukorenjena u slovenskom folkloru, mada se za junake romana ove granice delimično brišu. Ovaj fenomen je uočio i okarakterisao poljski proučavalac fantastike, Bogdan Troha (Bogdan Trocha):

To, naravno, vodi do preliminarne konstatacije koja sa jedne strane podrazumeva simboličku (u religijskom smislu) etiologiju ovih figura, dok sa druge strane ukazuje na to da pojedini savremeni pisci popularne književnosti preuzimaju ulogu razvijanja ovih simboličkih značenja u fantastične zaplete koji su značenjski i estetski privlačni savremenom čitaocu. Ovo je na očigledan način povezano sa drugom važnom konstatacijom koja ukazuje na mitsku pozadinu koja se rado uvodi u savremenu fantastičnu prozu. Kao rezultat toga, sadržaji degradiranih slovenskih mitologija vrlo često prožimaju ’sekundarne svetove’ savremene književne fantastike (Trocha 2020: 414).

Samo uvođenje fantastičnih figura iz slovenske mitologije Troha definiše kao renaraciju i navodi nekoliko njenih vrsta (modela), koji se razlikuju u zavisnosti od toga kako dati autor tretira i prerađuje izvorni tekst (Trocha 2020: 402). Postupak koji Ognjanović primenjuje u Zavodniku najviše odgovara tipu delimične (parcijalne) re-naracije, koja se zasniva na „uvođenju delimičnih, često izolovanih slovenskih motiva u fantastičnu prozu” (Trocha 2020: 403). Figure koje srpski pisac koristi u svom romanu, naime, nisu ni na koji način prerađene, modernizovane niti dekonstruisane; one u njemu ostaju u obliku vernom folklornom predlošku, na neki način petrifikujući (okamenjujući) prvobitna značenja. Ova bića su, redom: omaja, čuma i vampir.

Prve dve figure pojavljuju se u romanu isključivo u naraciji Grozde Mojsilović, koja svojim unucima priča njihove omiljene lokalne legende. Prvo biće bilo je demon koji deluje uglavnom noću, utičući na ljudsku percepciju i izazivajući iluzije. Najčešći obrazac delovanja omaje bilo je pojavljivanje u obliku životinje i odvođenje usamljenih putnika u zamku (što je čest način delovanja različitih demona). Inicijalno, u Grozdinoj priči, omaja je pokušala da zavede njenog pokojnog muža Radomira, kome se prikazala u obliku koze. Čoveka je spasilo tek prvo kukurikanje petlova, koje je uplašilo kozu-omaju.

Antagonistkinja druge legende, čuma, bila je demonska personifikacija zarazne bolesti, konkretno kuge. Sreten Petrović kao istoznačne nazive navodi termine kuga i mora (Petrović 1999: 80), upućujući direktno na vezu sa ovom bolešću i smrću. Zanimljivo je da je slična upotreba naziva bolesti kao odrednice za demona zabeležena i u Poljskoj, što sugeriše da je reč o sveslovenskoj tendenciji. Priča o čumi koju je Ognjanović uvrstio u roman ima konstrukciju narodne bajke sa poukom; govori o dve polusestre koje su naizmenično provodile noć u vodenici u kojoj je boravila čuma – jedna od njih je podelila hranu sa životinjama koje su je odbranile od demona, dok je drugu, koja to nije učinila, demon udavio. Element prostora vredan pomena ovde je vodenica (konkretno potočara), koja se zbog svog položaja u blizini vode nalazi na simboličkoj granici između sveta ljudi i sveta mrtvih, zbog čega u narodnoj kulturi (kao i u književnosti inspirisanoj njom) često postaje mesto emanacije jezivog (niesamowitość). Vampir Sava Savanović iz pomenutog Glišićevog dela takođe dolazi u vodenicu.

Liminalni prostor i blizina sveta mrtvih vode do sledeće figure, najmanje demonske po svom obliku, ali povezane sa drevnom slovenskom eshatologijom, koja takođe izaziva strah kod protagoniste romana. To je crni pas sa žutim očima, koga deca-junaci dela poistovećuju sa psom svog pokojnog oca. Brat i sestra veruju da ga je otac poslao sa onog sveta kao njihovog zaštitnika i čuvara. U verovanjima paganskih Slovena upravo je pas bio jedna od životinja koje igraju ulogu psihopompa – vodiča duša i posrednika između svetova, a pritom i zaštitnika koji brani pitomi, bliski svet od opasnosti spolja (Kajkowski 2017: 243). U kontekstu romana, pas bi stoga bio deo skrivenog sveta pradavnih verovanja, a njegov zadatak bio bi da odvrati uljeza spolja.

Folklorno-demonsku imaginaciju Zavodnika upotpunjuje vampir, demon koji je najkarakterističniji za srpski folklor, a istovremeno i jedna od najpopularnijih figura horora uopšte. Vampir se u romanu pojavljuje dva puta: prvi put u priči o navodnom lokalnom vampiru iz Špaja, koju Miloš priča svom učitelju, a drugi put u kontekstu sumnje da je otac mladog Mojsilovića postao vampir. Dečakova priča predstavlja tipično predanje iz srpskog folklora o vampiru koji opseda selo i muči njegove stanovnike, prema kome su primenjena klasična slovenska apotropejska sredstva – srce mu je probodeno glogovim kocem, odrubljena mu je glava, a na kraju je spaljen zajedno sa kovčegom.

Sve tri priče – o omaji, čumi i vampiru – predstavljaju u romanu element lokalnog tkiva i sačinjavaju narodno-folklorno lice strave. Sve su one smeštene u lokalni kontekst, u vezi sa obližnjim mestima, i u fabuli funkcionišu kao priče koje se prenose generacijama. Strava koja iz njih proizilazi, međutim, deluje na neki način iscrpljeno; ona se pre može posmatrati kao zatvorena u okvire folklora, koja gubi svoj prvobitni element straha usled nestanka vere u demone.

Ognjanović stvara predstavljeni svet u kome se granice između narodnih priča starijih i prisustva stvarnog, natprirodnog zla brišu, čime se obezbeđuje trajnost njihove vitalnosti. To je najvidljivije u trenutku kada Dule, jedan od meštana sela, nagovara protagonistu na zajedničko raskopavanje Mihajlovog groba, čije telo nameravaju da probodu glogovim kocem, baš kao u starim pričama. Kada otkopaju kovčeg, on se ispostavlja praznim, što predstavlja neizrečenu sugestiju da je Mihajlo zapravo postao vampir.

Na kraju romana, upravo se sile iskonskog haosa – koje je protagonista degradirao na nivo sujeverja – pokazuju stvarnim i trijumfuju nad tankim slojem civilizacije koja nije u stanju da im se efikasno suprotstavi.

 

Zaključak – folk horor kao dijagnoza civilizacijske krize

Približavajući se kraju razmatranja, vredelo bi razmisliti o suštini potencijala strave folklornog porekla – njeni stvaraoci često posežu za motivima koji su već delimično iscrpljeni. Narodni demoni u svom izvornom obliku ne izazivaju stvarni strah u sekularizovanom i racionalističkom savremenom svetu. Istovremeno, svojevrsni kontrakulturni povratak prehrišćanskoj prošlosti i njenom sloju verovanja, koji se uočava već nekoliko decenija, ponovo oživljava ove figure za fantastiku strave. Kako, naime, primećuje Darijuš Bžostek, sheme priča strave ostaju iste, a menjaju se kulturološki uslovi u kojima one nastaju (Brzostek 2020: 128). Savremeni folk horor stoga predstavlja hibrid narodne tradicije i folklora s jedne strane, koji mu obezbeđuju figure i prostore, i klasične priče strave s druge strane, koja govori o sudaru sveta razuma sa onim tuđim, iracionalnim i potisnutim. Istovremeno, njegova problematika ostaje aktuelna, replicirajući strahove koje je još pre više od jednog veka uočio Džejms Džordž Frejzer:

Nije naša stvar niti je ovde mesto da razmišljamo o uticaju koji na budućnost ljudskog roda može imati trajno postojanje tako čvrstog naslaga divljaštva pod površinom društva, netaknutog spoljnim kulturnim i religijskim promenama. Nepristrasni posmatrač, koga su studije navele da zađe dublje, mora priznati da ovaj sloj predstavlja stalnu pretnju civilizaciji. Čini se da se krećemo po tankoj kori koja u svakom trenutku može biti podlokana podzemnim silama koje pod njom dremaju (Frazer 1965: 78).

Upravo to ostaje izvor straha za folk horor – ne eksploatisane figure demona iz narodnih verovanja, već pomoću njih izraženo svedočanstvo o krhkosti i fasadnosti sveta čije se osnovne vrednosti neprestano dovode u pitanje. Civilizacijska kriza i opšta slabost savremenosti čine da je odupiranje silama pradavnog haosa sve manje moguće.

Stvaraoci originalnog, filmskog folk horora sa Britanskih ostrva krenuli su od zamisli da savremenu civilizaciju izlože „testu održivosti”. Njihova ideja, čini se, traje i dalje, prevazilazeći granice prvobitnog konteksta, čiji je primer Ognjanovićev roman smešten u geografski i kulturno-društveni prostor današnje Srbije. Kako primećuje Kadijević, polarizovani savremeni svet, utonuo u duhovnu krizu, podleže senkama prošlosti koja postaje najava novog varvarstva (Kadijević 2015).

Globalistička civilizacija, naizgled snažna i dominantna, u svetu Zavodnika deluje suviše slabo da bi se suprotstavila iskonskom (a istovremeno rodnom, lokalnom) zlu, u sukobu sa kojim mora pretrpeti poraz. Ognjanović time odstupa od klasičnog, konzervativnog obrasca horora (istovremeno odajući počast domaćoj književnoj tradiciji i folkloru), u kome racionalno misleći uspevaju da ukrote pretnju i otklone privid katastrofe od sveta. U njegovoj viziji, antropocentrična, okcidentalizovana civilizacija nije konačno pobedila i potisnula iskonske sile, koje samo čekaju pogodan trenutak da se vrate i ospore njenu iluzornu dominaciju.

 

Bibliografija

Ajdačić, D. (2020). Folklorni žanrovi i njihovi preobražaji u prikazima demona u slovenskim književnostima 19. veka. W: D. Ajdačić, B. Suvajdžić (red.), Savremena srpska folkloristika VIII. Zbornik radova. Slovenski folklor i književna fantastika (s. 291–306). Udruženje folklorista Srbije.

 

Brzostek, D. (2020). Wola nie-wiedzy. Horror postmodernistyczny czy groza późnej nowoczesności? Wydawnictwo Naukowe UMK.

 

Damjanov, S. (1988). Koreni moderne srpske fantastike. Matica Srpska.

 

Dźwigoł, R. (2004). Polskie ludowe słownictwo mitologiczne. Wydawnictwo Naukowe Akademii Pedagogicznej.

 

Frazer, J. G. (1965). Złota gałąź (przeł. H. Krzeczkowski). PIW.

 

Gieysztor, A. (2006). Mitologia Słowian. Wydawnictwa UW.

 

Guiol, C. (2021). Paganism in Late Victorian Literature (1891–1904): Fear, Fantasies and Mythmaking. Université de Clermont Auvergne.

 

Has-Tokarz, A. (2011). Horror w literaturze współczesnej i filmie. Wydawnictwo Uniwersytetu Marii Curie-Skłodowskiej.

 

Janion, M. (2007). Niesamowita Słowiańszczyzna. Fantazmaty literatury. Wydawnictwo Literackie.

 

Kadijević, Đ. (2015). Jedno čitanje romana „Zavodnik”. W: D. Ognjanović, Zavodnik. Orfelin.

 

Kajkowski, K. (2017). Mity, kult i rytuał. O duchowości nadbałtyckich Słowian. Triglav.

 

Kanački, S. (2021). Strigoj. W: L. Markuš (red.), Besan 3: priče za besanu noć (s. 177–184). Slovensko Slovo.

 

Kletowski, P. (2017). Europejski i amerykański horror filmowy jako tekst antropologiczny. W: S. J. Konefał (red.), Strefy mroku. Groza w kulturze audiowizualnej (s. 25–49). Gdański Klub Fantastyki.

 

Kobus, A. (2025). Do Be Afraid: Folk Horror, Monstrous Sacred and Divine Terror in “The Silt Verses” Podcast. Literatura Ludowa. Journal of Folklore and Popular Culture, 69(1–2), 125–139. https://doi.org/10.12775/LL.1-2.2025.007

 

Krzyżaniak, A. (2021). Liminalność i ofiara. „Midsommar. W biały dzień” jako przykład folk horroru. Literatura Ludowa. Journal of Folklore and Popular Culture, 65(3), 107–112. https://doi.org/10.12775/LL.3.2021.010

 

Matić, A. (2020). Priče o vodenici i moderni demoni. W: D. Ajdačić, B. Suvajdžić (red.), Savremena srpska folkloristika VIII. Zbornik radova. Slovenski folklor i književna fantastika (s. 159–170). Udruženje folklorista Srbije.

 

Milosavljević, M. (2023). Naprata. Crnoslovlje, 3, 48–76.

 

Ognjanović, D. (2015). Zavodnik. Orfelin.

 

Ognjanović, D. (2016). Tri paradigme horora. Etnoantropološki problemi, 1(11), 351–372. https://doi.org/10.21301/eap.v11i2.2

 

Ognjanović, D. (2022). Poetika horora. Orfelin.

 

Petrović, S. (1999). Srpska mitologija. Sistem srpske mitologije. Prosveta.

 

Scovell, A. (2017). Folk Horror. Hours Dreadful And Things Strange. Auteur.

 

Šarac, K. (red.) (2024). Avetinje i anđame. Prvi krug pakla – folklorni horor. Udruženje Autostoperski Vodič Kroz Fantastiku

 

Šišmiš (2018, 21 października). Intervju: Dejan Ognjanović, doktor strave i užasa [video]. YouTube. https://www.youtube.com/watch?v=bgGLTGUFHzM

 

Todorović, P. (2020). Fantastika horora u pripovetkama Milovana Glišića „Nagraisao” i „Brata Mata”. W: D. Ajdačić, B. Suvajdžić (red.), Savremena srpska folkloristika VIII. Zbornik radova. Slovenski folklor i književna fantastika (s. 261–272). Udruženje folklorista Srbije.

 

Trocha, B. (2020). Renarracje słowiańskich motywów ludowych we współczesnej fantastyce. W: D. Ajdačić, B. Suvajdžić (red.), Savremena srpska folkloristika VIII. Zbornik radova. Slovenski folklor i književna fantastika (s. 401–417). Udruženje folklorista Srbije.

---

[1] Vredi pomenuti na ovom mestu da ne priznaju svi istraživači, posebno u zapadnoj naučnoj zajednici, osobenost folk horora kao podžanra horora, već ga pre posmatraju kao marketinšku etiketu za tekstove koji koriste narodni imaginarijum i paganske motive (Kobus 2025: 129).

[2] Ovaj pristup se u ovom tekstu razume u duhu podele koju je predložio srpski teoretičar horora, Dejan Ognjanović, koji pravi razliku između konzervativnog pristupa – orijentisanog na obnavljanje narušenog poretka i održavanje statusa kvo, u kome čovek zauzima centralno mesto – i liberalnog, koji vrši relativizaciju sistema vrednosti zajednice i kreće se ka pokušaju razumevanja Drugosti (Ognjanović 2016: 355).

[3] Ovaj pokret je karakterisao kulturni zaokret ka – kako navodi Dariuš Bzostek – predhrišćanskoj prošlosti Engleske, keltskoj mitologiji, paganskim religijama, magiji, okultizmu, kao i narodnim i viktorijanskim pričama o natprirodnom (Bzostek 2020: 134).

[4] Među ovim arhetipovima, kao najsnažniji i književno najzreliji izdvaja se paganistički tok u poznoj viktorijanskoj književnosti, koji detaljnije opisuje Klementin Giol (2021).

[5] Roman Zavodnik nije jedini primer folk horora u srpskoj književnosti; međutim, autori mu se češće okreću u kraćim proznim formama nego u romanima – folk horor, primera radi, predstavljaju pripovetka „Naprata” Mladena Milosavljevića, objavljena u trećem broju fanzina Crnoslovlje, kao i „Strigoj” Snežane Kanački iz antologije Besan 3. Ovom pitanju je u potpunosti posvećena i antologija Avetinje i anđame. Prvi krug pakla – folklorni horor, koja se sastoji od osam dela, a koju je objavilo udruženje Autostoperski vodič kroz fantastiku pod uredništvom Kristijana Šarca.

[6] Naslov dela je višeznačan – zavodnik s jedne strane označava konkretan prostor u okviru predstavljenog sveta, mesto smešteno iza vode (poljski ekvivalent bi bila reč „zavodže“ [zawodzie], koja se javlja u toponimima i koja će se u ovom tekstu koristiti za označavanje lokacije iz romana), dok s druge strane označava zavodnika (muškarca koji zavodi). Drugo značenje se u odnosu na fabulu može interpretirati u kontekstu svojevrsnog „zavođenja“, privlačenja koje pomenuto mesto iz naslova vrši nad likovima ovog dela.