SVI SVETI – Volter de la Mer

Dragi čitaoci, imam naročito zadovoljstvo da najavim 41. knjigu u ediciji „Poetika strave“: u pitanju je zbirka priča SVI SVETI klasičnog engleskog majstora suptilne, sablasne strave, Voltera De la Mera.

Tačnije rečeno, ovo je moj izbor najboljih njegovih priča i novela, i sadrži ukupno šest naslova. Unutar ovih korica su dve njegove najpoznatije i opravdano najhvaljenije novele, pravcata remek-dela prvorazredne strave: naslovna, „Svi sveti“, i „Sitonova tetka“, čiji naslov možda zvuči kao neka društveno-angažovana gnjavaža Džejn Ostin, ali iza tog neupečatljivog naslova krije se zapravo jedna od najjezivijih priča strave svih vremena – priča kojoj se divim do imbecilnosti i dao bih jedan svoj prst (ako može, s leve ruke) da sam je ja napisao! Pored ove dve novele, tu su još i jedna noveleta i tri pripovetke, ukratko: krem kremova koji je za vas pažljivo probrao dr Ghoul!

Pažljivi čitaoci edicije „Poetika strave“ prepoznaće ime ovog pisca, jer već sam ga pominjao u pogovorima za pisce koji su mu po poetici najsrodniji, a to su: preci, Henri Džejms i Vernon Li, a naročito naslednik, Robert Ejkman. Sada ćete najzad imati priliku da, prvi put na srpskom jeziku (!), čitate priče ovog majstora, koje predstavljaju nezaobilaznu kariku koja nedostaje između Vernon Li i Roberta Ejkmana.

Evo konkretnijeg osvrta na sadržaj.

 

„A:B:O:“

Dvojica prijatelja iskopaju u dvorištu kuće sanduk u kojem se krije neka bogohulna gnusoba, a kad ona izađe – neće valjati. Netipična priča za de la Mera, ali pokazuje širinu raspona u kojem je mogao da se ispruži.

 

„Peta tačka“

Duh pokojne tetke uporno štiti neke svoje tajne od pohlepnog nećaka, a njegov prijatelj mora da tokom noći dežura u kući i otkrije da li se duh zaista ukazuje, i ako je tu, šta tačno hoće. Sledi noć strave i iznenađenja.

 

„Železnička stanica Kru“

Kasno jedne večeri, na železničkoj stanici, neznanac se ispoveda naratoru o tome kako je skrivio tuđu nedaću, pa naposletku i smrt u šakama oživelog strašila! Ali, ko je u toj priči zapravo najveći monstrum?

 

„Gospodin Kemp“

Putnik-namernik luta pustim priobaljem, i nadomak veoma strme litice naiđe na kolibu čudnog pustinjaka blizu stare crkve i groblja. Kakve tajne skriva taj g. Kemp, šta ga je nagnalo da obitava na tako pustom mestu, i da li su mu posetioci uopšte dobrodošli?

 

„Sitonova tetka“

Teško je slojevitost ove priče sažeti u par rečenica, jer sva njena duboka strava je između redova, ali recimo ovako: jedan školarac pristane na navaljivanje nepopularnog kolege da ga poseti u kući gde živi s tetkom. Ta žena, međutim, ima neopisivo čudan odnos sa svojim nećakom: da li je ona veštica, psihički vampir, ili nešto još gore – otkrijte sami, ako smete.

 

„Svi sveti“

Putnik-namernik luta pustim priobaljem, i naiđe na pustu, zloslutnu katedralu kraj samog mora. Tu, u gluvoj tišini, dok pada prvi mrak, u katedralskim senkama od crkvenjaka sluša priču o demonskim uticajima koji pohode to „sveto mesto“. Da li će svi sveci biti dovoljni da se odupru invaziji sila tame?

 

            Ako ne verujete uredniku edicije, čak ni posle 40 odličnih knjiga koje bi trebalo da su po sebi garant kvaliteta, evo da vas podsetim šta je H. F. Lavkraft pisao o de la Meru:

 

Posebnu pažnju kao umetnik kome je nevidljiv, tajanstven svet

uvek bliska i nužna realnost zaslužuje pesnik Valter de la Mer (Walter

de la Mare), kod koga opsedajući stih i izvrsna proza nose krajnje

dosledno tragove neobične vizije koja zadire duboko u skrivene sfere

lepote i strašnih, zabranjenih dimenzija postojanja. U romanu Povratak,

duša jednog davno mrtvog čoveka hita iz groba posle punih

dvesta godina i vezuje se za telo živog čoveka tako čvrsto da se čak i

lice žrtve preobražava u lice onoga koji se odavno pretvorio u prah.

Od kratkih priča, sakupljenih u nekolikim zbirkama, mnoge su

nezaboravne po tome što njihov tvorac nadmoćno gospodari

najmračnijim ograncima straha i vradžbina: Sitonova tetka, Drvo, Iz dubine,

Pustinjak, Gospodin Kemp. Kod de la Mera strah nije jedini, pa čak

ni glavni element njegovih pripovedaka, jer ovog stvaraoca očigledno

više interesuju tananosti karaktera. On, bez ikakve sumnje, spada u

malobrojne pisce za koje je nestvarnost živa i prisutna stvarnost, pa je

zato i kadar da svojim studijama-o-strahu udahne snagu koju ima

samo redak majstor.

de la Mer

 

Sve priče je preveo Strahinja Mlađenović, a spolja i iznutra ilustrovao Danilo Lalović; knjiga ima 280 strana, tvrdi povez i sav uobičajeni Orfelinov kvalitet štampe i dizajna koji vam je dobro poznat.

Pošto se ovaj vrsni majstor strave prvi put javlja na srpskom upravo u ediciji „Poetika strave“, ova knjiga sadrži i iscrpnu biografiju ovog pisca, kao i stručni pogovor urednika, dr Ognjanovića, pod naslovom „Volter de la Mer: Šaptač strave“.

            Orfelin je upravo raspisao pretplatu na 6. knjigu u ediciji „Crna mačka“ – Klajv Barker, Igra prokletstva (preveli Strahinja Mlađenović i Dejan Ognjanović; korice i forzec ilustrovao Ivica Stevanović; ilustracije unutar knjige Danilo Lalović; 490 strana velikog B formata, štampa u dve boje) i na 41. i 42. knjigu u ediciji „Poetika strave“: De la Mer, Svi sveti (preveo Strahinja Mlađenović, ilustrovao Danilo Lalović; 280 strana) i Džema Fajls, Eksperimentalni film (preveo Igor Cvijanović, ilustrovao Ognjen Pavković; 436 strana).

orfelinns@gmail.com

            U narednim danima ću vam detaljnije najaviti i pomenuta dva romana.

            Sve ove knjige možete odmah naručiti kod Orfelina (isporuka, kad izađu iz štampe, početkom novembra), a ko tako više voli, može ih naručiti i kod mene, po istim cenama. Dakle, ko ih želi od mene, neka mi piše što pre na mejl dogstar666 at yahoo dot com, a ovo su cene:

„Igra prokletstva“ u pretplati košta košta 2.900 dinara (u knjižarama 3.970), „Svi sveti“ u pretplati koštaju 1.300 dinara (u knjižarama 1.760), a „Eksperimentalni film“ 1.600 (u knjižarama 2.200).

            Evo kako glasi početak mog pogovora.   

 

 Volter de la Mer: Šaptač strave 

 

„Osim ukoliko, zapravo, mi nismo puke mašine, onda su ova naša tela i sama zaposednute kuće. Kratak sat samoće i tame; potajni, nepoznati zvuk iz neznanog, krik sove, uzdah vetra u dimnjacima — i nemirni duh u nama se pokreće, budi, osluškuje.“

- Volter de la Mer

 

 

Čitalac koji bi pročitao samo priče „Sitonova tetka“ i „Svi sveti“ mogao bi s pravom zaključiti da je njihov autor, Volter de la Mer, nesumnjivo prvorazredni majstor književne strave. Takođe bi mogao da posumnja u kompetenciju dosadašnjih priređivača srpskih horor antologija, koji su dela ovog pisca dosledno zaobilazili.[1] I ne samo njihovu, jer do Orfelinovog izbora, jedina proza ovog pisca ikada prevedena na srpski bila je jedna kratka priča, pre 75 godina: „Otpočinak“ („The Nap“) u antologiji Moderne engleske pripovetke (Prosveta, Beograd, 1951; izbor Borivoje Nedić).

Zatim, ovaj čitalac mogao bi brzopleto da pohita i naruči Sabrane priče ovog pisca, u dva toma, na engleskom – kad ih već na srpskom nema. To bi zahtevalo znatan utrošak finansija i živaca, ali čitalac bi bio spreman na žrtvu zato što očekuje još sadržaja uporedivog tipa i kvaliteta. Međutim, ako bi pročitao skoro hiljadu strana velikog formata u ta dva toma, počelo bi da mu biva jasnije zbog čega je ovaj pisac danas poluzaboravljen, ili nepravedno skrajnut, čak i u svetskim razmerama.

            Tog čitaoca bi prvo frustrirala činjenica da je tokom svoje karijere de la Mer napisao stotinak priča, ali od toga samo četrdesetak ima natprirodne elemente, a hororičnih među njima nema više od petnaestak. Nevezano za žanr, dobar deo njih frustriraće ga zbog zahtevnog a opskurnog pisanja, mestimične staromodnosti, rasplinutosti, itd. Lavkraft je to jezgrovito prokomentarisao: „De la Mer ume da bude izuzetno moćan kad to odluči, i ja bih samo želeo da je on to odlučivao češće.“[2] 

zadnja korica

            Jednostavno rečeno, čitalac koji pre traga za stravom mogao bi biti razočaran otkrićem da de la Mer nije bio prevashodno posvećen tom žanru. Dodatno otežava to što mnoge od njegovih ekscentričnih, idiosinkratičkih priča nije lako klasifikovati.

 

On nije povezan ni sa jednom partijom, školom, pomodarstvom, klikom ili pokretom, već na zadovoljstvo onih koji ga poznaju, neguje radoznalost, nezadovoljstvo i optimizam koji su podjednako bezgranični. On govori kao usamljeni pojedinac koji možda uopšte ne bi ni pisao da nije te samoće. On ne govori kao pripadnik bilo koje klase ili staleža, niti u ime bilo čega ili bilo koga.[3]

 

Lepo je biti originalan, svoj i neuporediv, ali to sa sobom nosi i probleme klasifikacije i razumevanja. De la Merove priče kreću se u širokom rasponu, od uslovnog realizma do prilično nedvosmislene fantazije, ali su najčešće smeštene na ničijoj zemlji između njih, u fantastici, kako je Cvetan Todorov definisao, kao sivu zonu neodređenosti. Ovako koncipirane priče predstavljaju problem i za antologičare, jer, kako to Džoši lepo zapaža, „ne postoje dva čitaoca koja će se složiti oko toga koje su horor, a koje nisu.“[4] Bilo je i pokušaja da se saberu samo njegove strašne priče, ali oni neminovno izazivaju drugu vrstu nedoumica: zašto je tu ova priča, iako nije horor, a nema one druge, koja to sigurno jeste.

            Na skrajnuti de la Merov status u književnosti uopšte, pa tako i književnosti strave, uticali su i drugi faktori. Na primer, dela M. R. Džejmsa i Aldžernona Blekvuda dugo su vremena u javnom domenu, a i dok su formalno bile pod zaštitom autorskih prava, njih niko nije potraživao jer ovi pisci nisu ostavili biološke potomke. Zato su njihove priče bile neprestano dostupne, po pristupačnim cenama, najširoj publici i kritici. Uz to, bile su ekranizovane za televiziju, masovni medijum par excellence. Nasuprot tome, de la Merovi naslednici dopustili su da njegova dela zadugo budu nedostupna („out of print“), ili prisutna samo u skupocenim, niskotiražnim izdanjima, pa su i zbog toga ona pala „ispod radara“ većeg dela publike i kritike. Pritom, jedina TV ekranizacija našega pisca bila je epizoda „Sitonova tetka“ u seriji Senke tame (Shades of Darkness, „Seaton’s Aunt“, 1983), do dana današnjeg. Posvećenici i znalci održavali su žar interesovanja, u sferi kulta, ali taj žar nikada se nije rasplamsao onako kako u istoriji horora plamte baklje Džejmsa i Blekvuda.

forzec knjige

            Pored toga, druge de la Merove preokupacije zasenile su njegove jezovite radove, tako da je on za života, a i decenijama posle smrti, u engleskoj književnosti bio poznatiji kao autor popularnih knjiga za decu i kao pesnik, nego kao „majstor strave“. Istina, „Sitonova tetka“ je često bila antologizovana u izborima najboljih klasičnih horor priča, ali za preostalih petnaestak hororičnih naslova kao da niko nije znao. Zbog te disproporcije, on je bio otpisan kao „autor jedne priče“, pa stoga manje vredan pažnje nego oni koji su žanru posvetili tomove.

            Pa ipak, ne poričući značaj svega pobrojanog, pomnije proučavanje svih priča strave Voltera de la Mera nameće zaključak da je glavni kamen spoticanja za njegov istaknutiji status u kanonu horor književnosti ipak, iznad svega, počivao u njegovoj osobenoj poetici. Čitalac koji bi pažljivo pročitao opus ovog pisca, shvatio bi da se on razlikovao od većine horor pisaca, pa i onih posvećenih pričama o duhovima. „On, reklo bi se, ne piše o onome što juri ka nama, brbljajući i proždirući, već o onome što se tek nazire, na trenutak, na samoj periferiji čovekovog vida. To je onaj tip priviđenja koji nam, u svom najgorem obliku, zaista može naježiti dlake na potiljku.“[5] Drugim rečima: dok su drugi pisci umeli, kad zatreba, da podignu glas, da podviknu, pa i zaurlaju, de la Mer je svoju stravu skoro isključivo saopštavao šapatom. A za recepciju te vrste diskursa potreban je ređi, istančaniji sluh...

 

---

[1] O sadržaju domaćih horor antologija, izboru priča i načinu na koji je žanr u njima tretiran, videti: D. Ognjanović, Dolazak horora: književnost, Orfelin, Novi Sad, 2025.

[2] H. P. Lovecraft, „Letter to Frank Belknap Long, June 11, 1926.“ Nav. prema: Selected Letters, vol. II, Arkham House, Sauk City, 1968, str. 57.

[3] (Nepotpisan), „Walter de la Mare“, Bookman, London, XXXIX, 1910, str. 127.

[4] S. T. Joshi, Unutterable Horror: A History of Supernatural Fiction, Hippocampus Press, New York, 2012, str. 416.

[5] Jack Adrian, „Walter de la Mare“ in: David Pringle, ed, St. James Guide To Horror, Ghost & Gothic Writers, St. James Press (an imprint of Gale), 1998, str. 177.