**(*)
3-
INSENSIBLES je naslov koji mi je
čučao u samom vrhu liste najočekivanijih horora za ovu godinu, a procurio je na
net doslovno dan uoči planiranog kačenja trećeg
dela te liste, onog koji se bavi evropskim hororima. Pošto se preko noći od
očekivanog pretvorio u hardu-privoljeni, uklonio sam ga s te
liste, a sad, samo mesec dana kasnije, evo i osvrta na njega. Ukratko –
poprilično razočaranje, mada je dovoljno zanimljiv i gledljiv uprkos svojim
nedostacima.
O čemu se tu radi? Imamo Španiju u 1930-im,
i otkriće grupice dece koja ne osećaju ni najmanji telesni bol. Kako je to
moguće? I otkud ta deca? I zašto samo u tom selu a ne drugde? Ne se znaje. Eto
tako. Ne, nema ludih naučnika, tajnih eksperimenata, zračenja, nema misterije
njihovog porekla koja se na kraju razotkrije (npr. svi su Satanin nakot; ili
deca vanzemaljaca, kao Kukavice iz Midviča). Deca naprosto JESU tu, i naprosto
IMAJU tu odliku (usud, kletvu, boljku…), i to je to. Kao u bajkama: priča čovek
sa životinjama, zato što može. Because
fuck you, that's why!
Šta će da radi dete koje ne može da
oseti bol? Pa, naravno: smesta će početi da sečivima bode sebe i druge, da se
poliva benzinom i pali, da kida komade sopstvenog mesa i da ih jede. Ko ne bi
na njihovom mestu?! Čista logika i sušti uvid u ljudsku prirodu!
Šta će, onda, da uradi društvo da bi
pomoglo takvoj deci? Pa, naravno: smestiće ih sve u jezivu kamenu tvrđavu,
ex-manastir ili tako neko gotsko jezivo čudo. Zatvoriće ih u mračne samice
(kao, ako su u društvu, ima da pobiju jedni druge), vezaće ih u ludačke košulje
s rukama na leđima (da ne povređuju sebe) i držati ih u potpunom mraku (kao,
smeta im svetlo – dečica nemaju suze pa im se oči brzo suše).
Nešto mi govori
da su usluge socijalnih radnika u Španiji 1930-ih bile na prilično niskom nivou,
a ljudskim (i dečjim) pravima kao da je upravljala zlikovačka katolička crkva… Hej,
čekaj, pa i jeste! Nije ni čudo što su im ubrzo na vlast došli fašisti.
A dođu oni ubrzo i u film, odnosno u
ovu planinsku zabit, gde im jeziva zgradurina deluje kao poručena za njine
zločeste planove – pored ostalog i za mučenje pobunjenika. A ko je bolji za
mučitelja nego neko ko sam ne oseća bol? Tu dolazi na scenu jedan od dečaka
koji, u skladu sa "Because fuck you, that's why" dramaturgijom, od
simpatične žrtve naprasno postane najveća nakaza, istina od tužne,
frankenštajnovsko-barkerovske sorte – kao jedan od onih što, dok te kolju
skalpelom, tvrde: "Mene ovo boli više nego tebe!"
Ovaj, inače, ima imidž poput nekog
Barkerovog junaka: čitav torzo prekriven mu je samoizrezanim ožiljcima, ali ne
haotičnim zasecima ("Get 'em off meeee!" HELLBOUND-style) nego spiralama
i čudnim arty oblicima koji ga pretvaraju u nešto između Bredberijevog
Tetoviranog Čoveka i Barkerove Knjige Krvi. Nije baš jasno kako je ovaj tip, od
detinjstva zatočen u samici, nikad mrdnuo iz ove rupe, stekao ovako sportsku
građu sasve pločicama na trbuhu i jakim mišićima na rukama kojima nikad ništa
teže od olovke nije podigao – ali nema veze, ionako imamo i mnogo krupnije rupe
u zapletu do toga.
Paralelno sa ovom pričom iz
prošlosti pratimo i jednu iz sadašnjosti: na pomalo komplikovan način naš glavni
junak otkrije da je bio usvojen. Inače, igra ga glumac izrazito antipatične
njuške: izvin'te, ali baš mi je teško bilo da se saživim s problemima i
htenjima tog lika – ne samo zbog te njuške nego i zato što je jedva skiciran
kao lik! On kreće na put da pronađe roditelje, a put ga, naravno, vodi pravo u
onaj gotski manastir u planinama… Prošlost sreće sadašnjost, i to bukvalno, i
one se stežu u ambivalentnom zagrljaju koji delom uništava, delom pročišćuje, a
delom omogućava nekakvu kao budućnost…
INSENSIBLES ima neke od najboljih
kritika koje sam video prilepljene za jedan noviji horor, a ova konkretna
premisa ionako poprilično obećava, kao i minuli rad Španaca, koji stvarno u
današnjem hororu umeju da značajnije prebace prosek od većine drugih igrača na
međunarodnoj sceni. Sve to zajedno činilo je ovo vrlo jako očekivanim hororom. Nažalost,
jaki potencijali filma uglavnom su protraćeni ili ugušeni u nezanemarljivim nedostacima.
Osnovni problem je napadna
alegoričnost koja se koristi kao alibi za "anything goes"
dramaturgiju: stvari se dešavaju zato što scenaristi tako treba a ne zato što
to ima nekog smisla, logike i koherencije sa ostatkom filma. To važi za krupne
stvari (priroda i poreklo te dece) kao i za "sitne": fiziološki
detalji vezani za njihovo stanje previše su neubedljivi za nešto što ipak NIJE
bajka: npr. to što oni ne osećaju bol ne
znači da su otporni na telesne posledice plikova i opekotina, ili na
trovanje krvi i kojekakve gangrene od posekotina.
A onda se u jednom trenu, sasvim niotkuda, uvede i sposobnost da
golim rukama leče: jedan klinac "prepozna" koje kuče, od njih
nekoliko, ima rak na, čini mi se, bubregu, i onda ga onako naživo, samo golim
prstima, otvori, izvadi mu kancerozno tkivo i pusti ga da mirno trčka kao da mu
je skinuo krpelja a ne upravo otvorio i zatvorio utrobu!
A čemu to? Eto tako! Cool ideja, zar ne? Kakve veze ima to vidarstvo
sa odsustvom bola kod dece? je li i kuče otporno na bol? Kakve veze ovo ima sa ovim
zapletom? Da li ta moć zaigra kasnije negde? NE! Visi tu kao slepo crevo,
kao jedna od dosetki ovoga i bez toga već prenatrpanog filma.
A kad sam tu: INSENSIBLES je zagušen sa previše likova, previše
događaja, nabacanih kroz dva glavna vremenska perioda, s tim što je
"sadašnjost" barem humano smeštena u 5-6 dana, dok
"prošlost" pokriva ciglih 30 godina, i to skakanje tamo-vamo toliko
je kontraproduktivno po efikasnost pripovedanja da, kako film odmiče, sve je
teže pohvatati konce šta se kad, koliko godina kasnije, dešava (i zašto!), a to
sa sobom nosi i drastično umanjenje inače snažnih emotivnih potencijala priče.
INSENSIBLES je mnogo toga hteo, mnogo započeo, a skoro ništa nije
uspeo da uradi do kraja, kako valja: čas je to alegorija, čas je realistička istorijska
drama, čas je bajkovita mračna fantazija, čas je torture porn, čas je savremeni
triler, čas je misterija, čas je gotski horor, čas je whodunit… a nikad ne
zaživi kao nešto svoje, autentično, živo, koherentno! U jednom trenu to je nešto
kao sirotinjskiji, manje barokni Del Toro; u sledećem, tu je vintage body-art Barker;
onda dođe malo kiddie-torture Viljaronga; pa onda dvije žlice gothic-thrillera
a la Balaguero… Ali džaba: smesa se ne drži i raspada se na sastavne delove,
makar neki od njih bili fascinantni sami po sebi.
Pomenuti Viljaronga bi, recimo, od ove premise napravio ČUDO! Ali on
je odavno, na superioran način, već obradio sve teme kojima ovaj filmić pokušava da se bavi: stradanje dece (i
odraslih, viđenih iz dečjeg ugla) pod fašističkom čizmom u španskom građanskom
ratu (BLACK
BREAD), i način na koji bezdušni svet odraslih uništava nevinost dece i od
njih proizvodi monstrume (IN A GLASS
CAGE), i odjek davnih surovosti i trauma iz detinjstva koje nastavljaju da
opsedaju i uništavaju u odraslom dobu (EL MAR).
Svi ovi nabrojani filmovi su teški, mučni, grozni, ali takođe i dirljivi,
topli, humani, srcedrapajući na visokoumetnički, slojevit način – to su
horor-melodrame vrhunskog naboja i istinskog užasa.
INSENSIBLES bi hteo da bude tako nešto, ali ipak samo koketira sa nekim idejicama koje ne ume
da sprovede do kraja; nedostaje mu snaga ubeđenja, nedostaje mu smisao za
hvatanje i filmofilsko oživotvorenje kompleksnih dramskih sadržaja a naročito
za njihovo pripovedno uobličenje u kompaktno sročenu storiju koja će, pre
svega, da deluje visceralno i emocionalno.
Nepotrebno komplikovan i natrpan zaplet, a bez "ono malo
duše" koja bi gledaoca vodila kroz mračne tunele španske istorije da gaca
kroz svu tu grdnu patnju i bol i krv i gubitke i traume i košmare što odjekuju
kroz decenije, INSENSIBLES je naporan na pogrešan način: ne zato što je
tematika teška (hell, još teža je kod Viljaronge, pa to tamo ne smeta, jer je
sročeno ekonomično, kako valja!) nego zato što je, sa svakim novim levim
skretanjem, sa svakim "3 godine kasnije" i sa svakim "10 godina
kasnije" sve teže da vas uopšte bude briga kuda to sve ide i kako će
rasplesti.
Zaplet se još nekako i može povezati, ali emotivni naboj je
nepovratno rasplinut i kompromitovan već pri kraju prve trećine i film se nikad
više ne oporavi posle toga. Umesto da se sve više zahuktava i da vas grabi sve
jače, on je kao makarona u kipućoj vodi, sve mekši i mlitaviji prema krahu.
Šteta – jer bilo je ovde solidnog budžeta, i scenografija je jaka,
fotografija standardno španski odlična, efekti maske takođe, postoji tu
vizuelni šmek i sasvim pristojna režija, barem na mikro-planu. Gluma je okej
(osim tog glavnog, iz sadašnje i manje zanimljive polovine dešavanja), naročito
kod dece. Šteta, kažem, jer postoje izolovane scene koje nisu loše – ima nešto
malo saspensa, nešto misterije, nešto intrige, nešto hororičnih set-pisova, ali
nikako da se to sve koherentno i smisleno spoji, nego samo lebdi u vazduhu
nematerijalizovano, tako da čovek na kraju počne da se pita da li je i sam
postao BEZOSEĆAJAN kad ga priča sa ovoliko patnje i boli tako malo dotiče?
Ja spremih pakovanje maramica, oran oči da isplačem nad ovim
pokušajem horor-melodrame, ali na kraju ono ostade netaknuto…
