The Cult of Ghoul: 23. 3. 2017.

четвртак, 23. март 2017.

KUĆA NA GRANICI – Korben (Jezovnik)

Kuća na granici

Prema romanu THE HOUSE ON BORDERLAND Vilijama Houpa Hodžsona (William Hope Hodgson)

Scenario: Ričard Korben i Sajmon Revelstrouk

(Richard Corben and Simon Revelstroke)

Crtež: Ričard Korben

Predgovor: Alan Mur

Darkwood, Beograd, 2016

Br. strana: 96 / Boja: Kolor
Uvez: Tvrdi / Format: A4
Puna cena: 1490 dinara

Šta kaže izdavač?

Da li strah dolazi spolja ili iz ambisa u nama? Šta da radimo kada se nađemo na rubu, u graničnom području? I može li se sve pripisati opsenama uma ili postoji nešto što istinski vreba u opipljivom svetu? Ko bi bolje znao odgovore na takva pitanja od majstora strave – Ričarda Korbena!

Šta kaže Lavkraft?

The House on the Borderland (1908) -- perhaps the greatest of all Mr. Hodgson's works -- tells of a lonely and evilly regarded house in Ireland which forms a focus for hideous otherworld forces and sustains a siege by blasphemous hybrid anomalies from a hidden abyss below. The wanderings of the Narrator's spirit through limitless light-years of cosmic space and Kalpas of eternity, and its witnessing of the solar system's final destruction, constitute something almost unique in standard literature. And everywhere there is manifest the author's power to suggest vague, ambushed horrors in natural scenery. But for a few touches of commonplace sentimentality this book would be a classic of the first water.

Šta kaže Alan Mur u Predgovoru?

Taj fascinantan čovek i njegovo nezemaljsko delo ne bi smeli biti pokopani, ostati nepredstavljeni na policama knjižara, netraženi u bibliotekama. Niti bi bilo koji znameniti pisac fantastike smeo biti isključen iz kulturološkog zaleđa, da mu ugled skuplja prašinu iz isključivog razloga što je tako dekretom odredio samoproglašeni, svojom koristi usmeren literarni establišment. Pročitajte ovu knjigu, a onda krenite tragom originala.

Šta kaže dr Ghoul?

The House on the Borderland je verovatno najčudniji horor roman koji sam pročitao. Nedavno sam mu se ponovo vratio, i moram priznati da i dalje nisam pametan šta da radim s njim. Nosio sam se mišlju da ga uvrstim u ediciju „Poetika strave“, ali previše je prokleto nekonvencionalan i ekscentričan na načine koji su mestimično fascinantni (barem meni i verovatno manjinskom čitateljstvu) ali, mestimično, moram priznati, to postaje opasno izluđujuće proizvoljno u svojim kosmičkim fantazmagorijama, kojom prilikom je izlazak i iz samog horor žanra i prelazak u nešto bliskije Olafu Stejpldonu negoli H. F. Lavkraftu još i ponajmanji problem.

Prva polovina romana je, uslovno govoreći, klasičan gotski horor sa jezovitom kućom i njenim izolovanim stanovnicima posednutim zlim silama. Međutim, već tu nastaje odmak od konvencije – jer, umesto duhova i demona njih spopadaju nedefinisane svinjolike kreature (!) za koje se do kraja knjige ne sazna šta su i odakle su i kakve veze imaju sa propašću Zemlje i maltene čitavog svemira (ups – spojler!) pred kraj knjige!

Jedna od fascinantih stvari u vezi s ovim romanom je njegova potpuna nezainteresovanost za konvencionalnu psihologiju, motivaciju, pa na kraju i naraciju. Čovek dođe u zlokobnu kuću o kojoj kolaju jezive priče – eto, tako. Do kraja knjige ostaje nejasno KO je taj čovek zapravo, šta ga pokreće, zašto je uradio ijednu od stvari koje je uradio... Dovede sa sobom i sestru, s kojom je u čudnom, dominantnom odnosu; ona pasivno i ćutke trpi njegova ludila, eto, tako.

Odjednom krenu da iz obližnje „jame“ naviru svinjolika čuda i napadaju ih, eto, tako. Zašto? Da ih pojedu, pojebu ili nešto treće? Ne se znaje. Tokom čitave prve polovine romana autor ubacuje snažne dvosmislene aluzije da te kreature postoje samo u naratorovoj svesti, da on zapravo gubi razum i da sestra postaje zatočenica tog manijaka, ali kasnije se ispostavi da su te natuknice tu samo eto, tako, ko zna zašto, jer kreature su „stvarno“ tu. Ili možda ipak nisu? Ali to je još uvek „konvencionalni“ deo romana.

Čekajte da krenu vizije, koje počinju eto, tako, ničim izazvane, iz čista mira, ne kao posledica bilo čega što je narator rekao ili uradio, nego, kažem, eto, tako, because fuck you, that's why! On sedi u sobi i odjednom se u jednom kraju sobe javi „procep“ i kroz njega on počne da vidi neke stvari... A onda kreću predugačke, zamorne deonice u kojima naš narator luta ovim i drugim svetovima kao bestelesni duh, lebdi tamo-vamo i zapaža niz umereno zabavnih kosmičkih fenomena i pojava – ali njihova proizvoljna priroda i niđe-veze veza sa bilo čime postaje izluđujuća, frustrirajuća, a u krajnjoj instanci, povremeno, zaista i dosadna (iako je roman vrlo kratak, jedva nekih 150-ak strana; subjektivni osećaj je drugačiji).

Ono što je bizarno jeste da bi meni, u načelu, trebalo da imponuje taj aspekt kosmičke strave i da mi to bude draži deo knjige; ali sreću mi kvari njegova totalna proizvoljnost, ali i narativna nezanimljivost, jer u tom delu knjige narator postaje pasivni posmatrač prolaska nesagledivih vremenskih perioda, vekova i milenijuma koji jure oko njega dok on stoji i gleda... i gleda... i gleda... a to vrlo brzo postane zanimljivo koliko i gledanje farbe kako se suši na zidu. OK, za 1908. su svakako bili revolucionarni i neviđeni ti prikazi Sunca koje mahnito juri po nebu s kraja na kraj horizonta a dan i noć se smenjuju u jednoj sekundi; ali nama koji smo milion puta videli te ubrzane snimke dan-noć-dan-noć-itd. stranice i stranice toga i varijacije na to zaista mogu vrlo brzo da dosade.

Tim pre što, ponavljam, u svim tim pasivnim posmatranjima i pasivnim lebedenjima po ovom i drugim svemirima narator ne vidi bogzna šta zaista upečatljivo i zanimljivo – ne, ne očekujte nešto nalik fanastičnim vizijama koje Lavkraft opisuje (verovatno i pod uticajem ovog romana, ali u daleko unapređenom, superiornijem vidu, na svakom nivou) u pričama kao što su „Snovi u veštičjoj kući“ i „Kroz kapije Srebrnog ključa“.

Lavkraft je umeo da ode u apstrakciju, u ONOSTRANO, u totalno tuđinsko nezemaljsko, a da održi pažnju i dinamiku i zanimljivost i vizuelno bogatstvo opisanih prizora; Hodžson se hrabro trudi u tom pravcu ali, uglavnom, ili ne uspeva ili ne doseže ni izbliza tako daleko. Ipak, njegovi pionirski pokušaji u tom smislu vredni su hvale i pažnje. Međutim, za ediciju „Poetika strave“ mislim da ću ovog svakako značajnog i dobrog pisca predstaviti kroz njegove kratke priče i novele...

E, sad – kako je sa svim ovim nakraj izašao Korben?

Ukratko rečeno, sasvim junački i respektabilno.

Podrazumeva se – pošto je ovo strip, i pošto je ovo Korben – da će akcija na svakom mogućem mestu biti naglašena, a gde je izvorno nema – izmisliće se (npr. makljaža i jurnjava s irskim seljacima na početku); da će krvopljus biti daleko detaljniji i razrađeniji nego u izvorniku; da će se ubaciti golotinja i tamo gde je u originalu nema ni u nagoveštaju.

No, mora mu se čestitati što je uspeo da prenese većinu važnih scena iz romana na svoj urođeno genijalan način, sa unikatnim smislom za pompezno i spektakularno i veće od života (što ovaj roman svakako traži!); što je drugu, apstraktniju i dosadniju polovinu knjige uspeo da sažme i očisti od ponavljanja i rastezanja, a da ipak prenese ponešto od kosmičkog ludila i onostranosti; i što je sve to zaokružio na način koji možda jeste nešto konvencionalniji (ludilo!) nego što je to u knjizi, ali barem ova strip verzija ima početak, sredinu, kraj i nekakav privid uzročno-poslednične i konotativne veze između disparatnih događaja, likova i lokacija, što se za roman ne može baš reći.

Ipak, u zaključku, moram nacrtati ovo: ne treba iz ovoga zaključiti da je Korben nužno unapredio roman, odnosno da je roman slab a strip odličan. Istina je negde oko sredine. Bolje bi bilo reći da je Korben pružio vrednu alternativnu verziju (ili varijaciju) na Hodžsonove teme, filovanu bogatim dozama svoje standardne sklonosti grotesknom ali, takođe, i svojim unikatnim talentom da pruži upečatljive (i vrlo opipljive, telesne) ekvivalente čistog košmara. I jedna i druga KUĆA imaju ozbiljne kvalitete i nezanemarljive mane, i stoga se zapravo odlično nadopunjuju umesto da se uzajamno poništavaju.

Zato vam preporučujem da ne padate u standardne ograničavajuće ILI/ILI okove, nego da prihvatite I/I filozofiju, tj. da čitate i roman i njegovu strip verziju. I jedan i drugi nude obilje košmarnih ideja i prizora i ludila kakvi moraju da imponuju svakom ljubitelju strave i užasa, a ona se ovde ispoljava u punoj paleti, u rasponu od „najprizemnijeg“ klanja i kasapljenja i krvoliptanja i pesničenja sa čudovištima pa do rečima skoro nedostupnih, neopipljivih kosmičkih vizija onostran svega ljudskog...