UVOD U GIALLO HORROR

Dragi moji, kao što znate, ovaj blog ima i edukativnu ulogu. Pored mojih tekstova, ovde ponekad prenesem i ponešto od drugih autora što smatram vrednim, informativnim, poučnim. Ovo što sledi ispod je članak – svojevrstan Uvod u Giallo horror – koji sam preuzeo iz nekog broja, ako se dobro sećam, engleskog časopisa THE DARK SIDE, sredinom 1990-ih, kada sam ga i preveo. Bio sam tada u vrlo ranim 20-im, i još nisam imao akademskih pretenzija ni poštovanja prema urednom navođenju izvora, pa zato nažalost nisam tada zapisao ime autora članka... Mlados-ludos! Izvinjavajte!

Da, ovo ispod je moj prevod: bio je svojevremeno, u prošlom milenijumu, objavljen u EMITORU, a zatim i u prištinskom fanzinu COSMETPOLITEN... a onda ga više od četvrt veka nije bilo nigde. Sada ga ekskluzivno plasiram u kibersvet. Još uvek ima značajnu upotrebnu vrednost, i osim opštih mesta, iniciranima dobro poznatih, ukazuje i na neke opskurne bisere... Uživajte! Hvatajte beleške! Popunjavajte rupe u obrazovanju! I sećanju!  

 

KRV I CRNE ČIPKE – UBIJANJE SA STILOM

Uvod u Giallo horror

 

Preveo i obradio: Dejan Ognjanović

 

"To je pipavo pitanje. Valjda su prvo što mi pada na pamet ljudi sa velikim crnim rukavicama, sa rajsferšlusima sa strane, i velikim noževima koje zabadaju u ljude ... ali to je puno kompleksnije od ovoga ... "

- Ričard Stenli, režiser ("Hardware", "Dust Devil")

 

"Giallo označava žanr misterije u kome je otkriće identiteta počinioca manje važno od

otkrića kako je zločin počinjen".

- Meitlend Mek Donag, autor knjige "Slomljena ogledala, slomljeni umovi: mračni snovi Darija Arđenta" –

 

"Mislite na Arđenta? Bavu? Ti filmovi su krvave opere!"

- Džon Mek Noton, režiser ("Henry - A Portrait of a Serial Killer")

 

Svi pokušavaju da definišu termin "Giallo". Jasno je da ima još toga da se raščisti u ovom uticajnom fenomenu koji ne pokazuje znake izumiranja. Prostorna ograničenja dopuštaju nam ovde tek naznaku pravog uvoda. Čitav jedan broj "European Trash Cinema" 2/6 (kvalitetni horor-fanzin, koji pokriva i otkačene proizvode drugih žanrova, uglavnom iz nezavisne produkcije - prim. prev.) Krega Lebdetera bio je posvećen "giallo" fenomenu, pa bih svakome ko teži da dublje zaroni u ovu krvavu kupku preporučio da potraži taj broj. "Duboke tmine" ("Profonde Tenebre") Antonija Brauskinija i Antonija Tentorija, koje je izdala Granata Books iz Bolonje, vrlo je korisna knjiga ako znate italijanski, a čak i ako ne znate, puna je strašnih slika.

Nasuprot nepreciznom korišćenju termina gde se pogrešno pripisuje bilo kom italijanskom eksploatacijskom filmu (na pr. u naslovu magazina "Giallo pages"), Lebdeter definiše "giallo" kao "filmove u kojima postoji ubica, najmanje jedna žrtva, i elemenat misterije koju treba razrešiti." Ova pravila, ipak, daleko od toga da su čvrsta: na primer, zašto je "Pozornica straha" (Stagefright, 1987) Mikele Soavija svrstana u "giallo" dok "Ubilačka opatica" (Killer Nun, 1978) Đulija Beutija nije, iako ova potonja sadrži ono što prethodnoj u potpunosti nedostaje (nepoznat identitet ubice)?

Esencija "Gialla" počiva u dva faktora: stilu i okrutnosti. Film Serđa Pastorea "Zločini crne mačke" (Crimes of the Black Cat, 1972) na pr. sa svojom eksplicitno krvavom preradom onoga što je tako briljantno nagovešteno u sceni tuširanja u "Psihu" (Psycho, 1960) naglašava razlike između pristupa Alfreda Hičkoka i onog u "giallo"-u, gde je se tipično preterano, ali još uvek servirano na vizuelno zasenjujuć način. Seks i nasilje se isporučuju u lopatama, a naslov "Svuci se gola za svog ubicu" (Strip Nude for Your KIller, 1975) Andrea Bjankija služi kao minimalistički manifest onoga što prodaje ovaj žanr. I niko ne može da tvrdi kako nije znao kakav film ga čeka kada je otišao da pogleda "Golu devojku nađenu ubijenu u parku" (Naked Girl Found Killed in the Park, 1972) Alfonsa Brešija! Priznajem, izvesni primerci žanra naglašavaju surovost do potpunog isključenja svakog ukusa i stila, recimo zloglasni "Giallo u Veneciji" (Giallo in Venece, 1979) Marija Landija, bez sumnje jedan od najznojavijih i najprljavijih filmića ikada zabeleženih na celuloidu.

Ovo je dobar trenutak da se osvrnemo na čitavu kontraverzu "mizoginije /nasilja prema ženama" koja se tako često kači na ovaj žanr (najzloglasnije u slučaju dela "Njujorški Trbosek" – The New York Ripper, 1982 – Lučija Fulčija, koga britanski cenzori još uvek smatraju nekom vrstom kataloga neprihvatliivih prizora). Radije nego da ponovo prežvakavam one iste stare argumente koje ste već sto puta čuli, samo ću ukazati na to da je mnogo muškaraca ubijeno u ovim filmovima, a žene se često razotkrivaju kao ubice ... i tol'ko o tome.

 

LOPTE SE ODBIJAJU U NOĆI

 

Godina 1971. bila je pravi annus mirabilis ovog žanra, godina u kojoj su se pojavili - da pomenemo samo neke - "Četiri muve na sivom baršunu" (Four Flies on Grey Velet) Darija Arđenta, "Gušter u koži žene" (A Lizard in a Woman's Skin) Lučija Fulčija, "Crni trbuh tarantule" (The Black Belly of the Tarantula) Paola Kanavare, "Krvavi leptir" (The Bloody Butterfly) Duča Tesarija, "Škorpionov rep" (The Tail of the Scorpion) Serđa Martina, "Šta ste uradili sa Solanž?" (What Have You Done to Solange?) Masima Dalamanoa i "Smrt se šunja na visokim štiklama" (Death Stalks in High Heels) Lučana Erkolija. Samo pogledajte ovu masu naslova ... i ne zaboravimo "Smrt je snela jaje" (Death Laid an Egg, 1968) Đulija Testija, i trio iz 1972 "Ne mučite pače" (Don't Torture the Duckling) Lučija Fulčija, "Otkud ove čudne kapi krvi na telu Dženifer?" (Why These Strange Drops of Blood on the Body of Jennifer?) Đulijana Karminea, i "Koljač je seksualni manijak" (The Slasher is a Sex-Maniac - a ja mislio neki fin dečko!) Roberta Monatresa.

Sigurno ste zapazili da se naslovi ovih filmova često tiču brojeva, da često sadrže i životinje, a da ponekad kombinuju ova dva, kao u "Sedmoro mrtvih u mačjem oku" (Seven Dead in a Cat's Eye, 1972) Antonija Margeritija, "Mačka sa devet repova" (Cat o'Nine Tails) i "Četiri muve ... " Darija Arđenta. Na stranu adekvatno bizaran naslov, svaki "giallo" koji drži do sebe mora takođe da natrpa - kao motivaciju za svog ubicu - dovoljno kvazi-psihološke pseudo-dubine da natera Frojda da proda svoju sofu i napusti posao. "Ubio sam ih jer su bile lutke ... obične glupe lutke!" urliče zlikovac u klimaksu "Torza" (Torso, 1973) Serđa Martina, prisećajući se u flešbeku nesrećnog slučaja iz detinjstva kada mu je sestrica pala i poginula sa litice nakon što je on odbio da joj dohvati lutku sa ivice; a psihološki profil iz dijagnoze Paolo Malka u Fulčijevom "Njujorškom Trboseku" ("Znate, ljudski um vam je smešna stvar ... patka mu se probila u mozak") zaostaje jedino za besmislicom sledeće fusnote iz kliničkog dosijea u "Sečivu u tami" (A Blade in the Dark, 1982) Lamberta Bave: "U njemu se razvio morbidan strah od zvuka teniskih lopti koje se odbijaju u noći" .. stvarno, lopte.

U potpunom kontrastu svoj ovoj blesavoj psiho-žvaki, pogledajte dva istinski izmučena protagonista (koje sjajno igraju Raf Valone, odnosno Helmut Berger) u dva fina "Giallo"-a specijaliste za špageti-vestern Duča Tesarija, "Smrt se desila prošle noći" (Death Occurred Last Night, 1971) i "Krvavi leptir". Priznajem, motiv za ubistvo je ponekad nasledstvo (npr. u "Nasmeši se pred smrt" - Smile Before Death, 1972 - Silvija Amadija, i nekim drugim), ili ratosiljanje od dosadnih ucenjivača ("Mačka sa devet repova") ili šta već, ali naizgled razumno-izgledajući počinioci ovih zločina najčešće se otkrivaju kao totalno poblesavele lujke. Ostale varijacije na glavnu "giallo" temu uključuju i "giallo" s učenicama-seksualnim robljem (Dalamanove "Šta ste uradili sa Solanž?" i "Šta su uradili našim ćerkama?" - What Have They Done to Our Daughters? 1974, "Crveno prstenje straha" - Red Rings of Fear, 1978), fleš-densing "Giallo" (Murder Rock, 1983, L. Fulčija) itd.

 

SMRT MANEKENKI

 

Giallo-ubica mora da se prilagodi prihvaćenom kodu odevanja: kožni kišni mantil koji prikriva pol, crni šešir širokog oboda i crne rukavice sa rajsferšlusima na sve strane ... u stvari, čitav fetišistički pribor. Kad je obavio svoj posao - češće su to poslovi - ubica, po pravilu, ne mora da se plaši policijske intervencije: pajkani su nebitni u ovom svetu, ili su neobjašnjivo odsutni, kao kod poznijeg Arđenta, ili su u centru priče, sa raznim klonovima inspektora Kolomba, koji iskreno nemaju nikakvih tragova umesto da se samo pretvaraju, kao lik Pitera Folka. "Arđento i ja smo izbacili policiju iz ovih filmova, oni tu nemaju neku veću ulogu," kazao je jednom Fulči. "U filmu "Ne mučite pače", npr. karabinjeri stalno proganjaju nedužne, a uglavnom je i u životu tako ... Ovde pravim razliku između karabinjera i policajaca."

Mnogo je verovatnije da će zlikovcu doći glave neki arđentovski detektiv-amater, najčešće neka izmučena, osetljiva duša koja rešava ovaj ili onaj lični problem dok slučajno, usput, razreši slučaj. Sve ovo gore navedeno, eventualno još i sa natprirodnim tonovima (čak i Arđentova "Suspiria", 1977, je u suštini "giallo", iako je odgovor na pitanje "ko je ubica?" prošaputana reč: "Veštica!") i idealno sa muzikom Enia Morikonea (filmofili koji prate samo mainstream-produkciju bili bi iznenađeni brojem horora za koje je ovaj čuveni kompozitor uradio muziku - prim. prev.) ili Bruna NIkolaja, treba da bude u sendviču između tradicionalnih "giallo" početaka i završetaka. Kreg Ledbeter je skrenuo pažnju na monotonu regularnost s kojom se "Giallo" završava tako što se jeftina maneken-lutka koja se trenutno raspoznaje kao takva, baca s velike visine kako bi predstavljala ubicu koji pada u susret svojoj sudbni.

Hteo bih da naglasim koliko ovih stvari počinje dugačkom scenom snimljenom iz kola u pokretu. Tamo gde nije tako, na početku neki avion sleće - najčešće se koristi jedan te isti snimak iz arhive. "Giallo" najbolje deluje u formatu dugometražnog filma, što dokazuje saradnja između Arđenta i Luiđija Kocija u ranim '70-tim na TV seriji "Vrata u tamu" (Door to Darkness), i Arđentov kasniji, totalno promašen pokušaj da krupne giallo-komade nagura u format TV-filma (ovde se verovatno misli na Arđentovu polovinu filma "Dva zla oka", koja uopšte nije tako loša -prim. prev.) Isto tako, iako napr. "Iguana sa vatrenim jezikom" (Iguana With a Tongue of Fire, 1971) Rikarda Frede odlično koristi dablinske lokacije, ovaj žanr je obično oslabljen kada se izmesti iz urbanih italijanskih lokacija, što recimo bode oči u "Ljudskim kobrama" (Human Cobras, 1973, zbiva se u Keniji) Bito Albertinija, i u "Rakovoj obratnici" (Tropic of Cancer, 1972 – nema veze sa skandaloznim romanom Henrija Milera) u režiji Eduarda Mulargije, koja se dešava na Haitiju.

Redovne "zvezde" i poznate face su, recimo, Mark Porel, Žan Sorel, Luiđi Pistili, Rej "Mančesterska mrtvačnica" Lavlok (aluzija na kultni film, jedan od najboljih o zombijima - prim. prev.), preteće prisustvo Ivana Rasimova, ljigavi "Hauard Ros" /Renato Rosini/ i zgodni Džordž Hilton, od kojih je potonji u filmovima Serđa Martina često bio uspešno pariran bajnom Edvigom Feneš, istinskom inkarnacijom italijanskih trilera. U njene filmske prijateljice i neprijateljice spadaju Evelin Stjuart, Anita Strindberg, i "Suzan Skot" /Nives Navaro/, a ostale giallo-regularke su još i Marisa Mel, Marilu Tolo, Femi Benusi, Florinda Bolkan, Mimzi Farmer, Helga Line i Erika Blank. Barbara Bah (gđa Ringo Star) i Bušeova predstavljaju dodatne ukrase za parenje očiju u mnogim giallima.

 

MUĆKANJE RECEPTA

 

Toliko o stalnim "giallo" sastojcima, ali ko je smućkao recept? Meitlend Mek Donah u svojoj knjizi o Dariju Arđentu prilično prenaglašava Hičkokove zasluge da bude proglašen ocem "giallo" filmova, ali sigurno postoji naklon Hiču u naslovu onog što se univerzalno smatra prvim strogo definisanim "giallom": u filmu Marija Bave iz 1962. "Devojka koja je suviše znala" (The Girl Who Knew Too Much, znan i kao "Zlo oko" - The Evil Eye). Baš kao što su špageti vesterni (koji su zamenili "peplum" istorijske epose u naklonosti domaće italijanske publike, da bi ih zamenili "gialli") usledili za nemačkim vesternima Haralda Reinla, tako su Bava i njegovi imitatori pozajmili od krimića iz te iste zemlje - filmske adaptacije bogatog opusa Edgara Valasa, čija su italijanska izdanja sa žutim koricama (zajedno sa slično upakovanim trilerima Kornela Vulriča, Frederika Brauna, itd.) poletnom italijanskom žanru podarila ime (giallo na ita. znači "žut", a smisao je istovetan sa engleskim terminom "pulp").

Pošto je izumeo "giallo", Mario Bava se dao na razvoj žanra filmom "Krv i crne čipke" (Blood and Black Lace, 1964, znan i kao Six Women for a Killer), koji predstavlja šik sagu o pokolju u kući mode. Izgleda da je Bavin interes ovde bio isključivo usredsređen na postavke stalno sve stilizovanije snimljenih ubistava u luksuznom setingu, tako da je većina likova otprilike isto toliko zanimljiva i harizmatična kao i maneken-lutke kojima je nakrcana modna kuća Kamerona Mičela. Režiserov tretman u stilu "ubaci ih - sredi ih" nagoveštava "vrebaj i kolji" žanr ("stalk'n'slash" - pod-žanr horora, naročito bujan u Americi krajem 70-tih i u '80-tim, posle uspeha dva najreprezentativnija predstavnika: "Noć veštica" i "Petak 13-ti"), to bastardno sirioče "gialla", baš kao i lakoća s kojom gledalac može da uoči identitet ubice sa čarapom navučenom preko glave (to je Mičel, naravno).

Pošto je zacrtao konvencije žanra sa "Krvlju i crim čipkama" (čak i njegov naslov sumira dve ključne odlike "gialla": brutalnost i stil) Bava je nastavio da opisuje mapu mogućnosti dok su se svingerske '60-te pretopile u surove '70-te, s filmovima kao što su napeti "Sekirica za medeni mesec" (Hatchet for a Honeymon) i "Pet lutaka za avgustovski mesec" (Five Dolls for an August Moon) iz 1969.  koji su se dali na psiho-studiju jednog mučnog slučaja, odnosno na beskrvnu, stilizovanu rutinu - dok "Krvopljus" (Bloodbath / Bay of Blood, 1970) uklanja sve kočnice u pogledu čiste, visceralne brutalnosti - 13 eksplicitnih ubistava u filmu čine ubadanja, nabijanja, dekapitacije, davljenja, sečenja mačetom i ubistva puškom. (Pomenuti film poznat je pod bar još devet drugih naslova, recimo "Carnage", "The Ecology of a Crime", pa čak i "The Last House on the Left 2" - iako je snimljen dve godine PRE "originala"! - ali najbolji od njih je svakako jedan od 5-6 najboljih horor naslova svih vremena: Twitch of the Dead Nerve - "Grč mrtvog nerva" – prim. prev.)

 

BOŽANSKI DARIO

 

Negde u to vreme, naravno, zlatno doba špageti eksploatacije ustupalo je mesto srebrnom dobu: a kao što svi znamo, na italijanskom se srebro kaže... "Arđento". Kombinujući takve bavinske elemente kao što je svedok koji oseća da "nešto nije baš kako treba" u vezi s nečim što je video sa petparačkim (pulp) uticajima kao što su F. Braun i K. Vulrič, kao i svoje lične mračne psiho-seksualne opsesije i neosporno tehničko majstorstvo, božanski Dario je stavio "giallo" filmove na međunarodnu kartu svojim režiserskim debijem i svetskim hitom "Ptica sa kristalnim perjem" (The Bird with the Crystal Plumage, - u našim bioskopima zvao se "Tajna cme rukavice") iz 1969.

Suzi Kendal je preuzela status ikone nakon što se pojavila ovde, što je odvelo do niza uloga u manje značajnim pokušajima kao što su "Spasmo", 1974, Umberta Lencija i "Torzo" (Torso, 1974) Serđa Martina ... dok u "Napadu" (Assault"), intrigantnom britanskom pokušaju iz ranih '70-tih da preuzmu format "gialla", gde Knedalova luta okolo mozgajući nad značenjem traga koji je spazila kada je seks-ubicu prekinula u poslu. Ipak, najplodnije tle za "gialle" bilo je špansko. U "Vilinom konjicu za svaki leš" (A Dragonfly for Each Corpse, 1973) Leona Klimovskog Pol Neši igra tvrdokornog pajkana, "Delovi" (Pieces, 1981) Huan-Pike Simona puno izvlači iz motiva mržnje ponikle u seksualnim neuspesima iz mladosti, a "Krvavi mesec" (Bloody Moon, 1981) Hezus Franka je prosto krvavo odvratan!

Još jedan španski film, "Matador" (1986) miljenika art-bioskopa Pedra Almodovara ide tako daleko da u uvodnu špicu uvrsti inserte iz "Krvi i crnih čipki" koje su cenzori našli za shodno da uklone iz većine postojećih kopija Bavinog filma. Niti je ovo jedini omaž ovom žanru od strane iznenađujuće profitabilnosti izvora - Martin Skorseze (režiser koga obožava vrsta ljudi koja bi italijanske eksploatacijske filmove smatrala nevrednim i svog prezira) veliki je ljubitelj i Frede i Bave. Osim toga, često su granice između italijanskih umetničkih i eskploatacijskih filmova bile zamagljene: "Pticom sa kristalnim perjem" Dario Arđento je u poslednji čas poremetio ambicije Bernarda Bertolučija da adaptira isti izvor, klasični "pulp" roman Frederika "Vrišteća Mimi" (The Screaming Mimi). Mikelanđelo Antonioni je prvobitno trebalo da režira ono što je kasnije postalo "Ništa ispod" (Nothing Underneath, 1987) Karla Vancine, a Antonionijev artistički film "Uvećanje" (Blow Up, 1966) doveo je do navale "gialla" o voajerizmu u Londonu (najbolji primer, Fulčijev "Gušter u koži žene") i konačno do Arđentovog "odgovora", filma "Tamno crveno" (Deep Red, 1975 - u kome glavnu ulogu igra protagonist "Uvećanja", Dejvid Hemings - prim. prev.), koji je usavršio "giallo" formu koliko se to samo može.

 

BASTARDNI IZDANAK!

 

Sa remek-delom pod miškom, Arđento je nastavio da gura sa sve ličnijim i radikalnijim (i loše prihvaćenim) eksperimentima, dok je "giallo" prolazio kroz neku vrstu srozavanja. Obnovljeni podsticaj dao mu je uspon njegovog bastradnog izdanka, američkog "koljačkog filma" (slasher movie). Arđentovo korišćenje vijugavih pokreta subjektivnog ugla kamere (zloglasni snimak iz perspektive ubice) bio je, po Karpenterovom priznanju, inspiracija za "Noć veštica" (Halloween, 1978). Šon Kaningem, s druge strane, odbija da prizna da je njegov "Petak 13-ti" (Friday the 13th, 1980) tanušno zamaskiran rimejk Bavinog "Krvopljusa" .. ali badava se pravi blesav.

Fanovima Fredija Krugera biće čudno poznata ubilačka rukavica Kamerona Mičela u "Krvi i crnim čipkama", a ubistvo bušilicom u de Palminoj "Dublerki" (Body Double, 1984) poprilično duguje ubistvu u "Sedam orhideja obojenih krvlju" (Seven Orchids Stained in Red) koji je Umberto Lenci snimio 12 godina ranije. Uticaj koji su ovi koljački filmovi ispoljili na potonji tok istorije filmova strave potvrđuje da je zaostavština "giallo" filmova od masivnog značaja, bez obzira šta o tome anglo-ameriko-centrične zvanične istorije tvrde.

Sam žanr je bez sumnje vrhunac dosegao "Pozornicom straha" Mikelea Soavija. Potonji pokušaji da se pronađe novi pravac (npr. Vancinijev "Ništa ispod", Dario Pianin nastavak pod nazivom "Suviše lepa da umre" - Too Beautiful to Die - i "Pathos" Pičija Rafaninija) imali su samo taj ironični efekat da su opisali pun krug i vratili se na sam izvor - ubistva manekenki iz "Krvi i crnih čipaka". Uprkos tome, poslednjih godina imali smo Fulčijev zasenjujući "Mačka u mozgu" (The Cat in the Brain), "La Morta e di Moda" Bruna Gabura, "Ubistvo pod plavim svetlom" (Homicide in Blue Light), "Fatalni snimci" (Fatal Frames) Ala Feste, Arđentovu "Traumu", i naravno, njegov predstojeći, najnoviji "Stendalov sindrom" (The Stendhal Syndrome), koji produžavaju tok "gialla" na preko 30 godina ... pravi pravcati magično dug tok u ultra-nestabilnom, hronično trendovski nastrojenom svetu italijanske filmske produkcije! 

ŠTA SAM GLEDO NA GROSMANU 2024.

  

Evo šta sam overio na ovogodišnjem, 20. Grosman festivalu. Većina ovoga trenutno nema na netu… 

 

STING

Australia, 2024

**(*)

3-

Lepo dok traje, ali brzo se zaboravlja. Fino uslikana pričica o vanzemaljskom pauku (jednom, ali koji vremenom raste, mada ne do preteranih razmera) koji spopada stanovnike jedne stambene zgrade. Srećom, ta zgrada, navodno njujorška, nije nastanjena najgorom krimogenom polusvet-ciganijom kao u Vermines, pa se to može podneti. Glavni lik je iritantna curica koja svojom glupošću i nebrigom omogući sve užase koji uslede, ali igra je odlična glumica (mlada Furioza). Sve je to moglo i moralo biti žešće, smelije, originalnije, preteranije da bi ofucani koncept diglo iznad proseka.

 

 

BITTEN (LA MORSURE)

France 2023

**(*)

2+

Simpatična „coming of age“ dramica koja se iz nekog razloga dešava krajem 1960ih, tokom jedne noći, kad curetak iz katoličke škole za đevojke dođe u dodir sa likovima koji možda jesu a možda nisu vampiri… Iako vrlo mlada, ona izdašno ogoli grudi na kraju, što je otprilike najmemorabilniji trenutak ovog ipak mlakog, bezubog, zaboravljivog filmića. Tim pre što je ovo žanrovski DRAMA, a „horora“ ima jedva za jednu kafenu kašičicu.

 

 

IN A VIOLENT NATURE

Canada 2024

**

2

Svake godine mora da se pojavi najmanje jedan horor koji po festivalima naduvaju nenormalnim hajpom, a ispostavi se kao golo gomno. Ovo je svakako moja ovogodišnja nominacija za Zlatno Gomno: all concept, no cinema! Kao, uzimamo slešer, jedan od najarteficijelnijih podžanrova horora, ali ga tretiramo kao braća Darden: „naturalizam“, nema muzičkog skora, glavnog antagonistu, slešera, veći deo filma prati kamera s leđa dok baulja po šumi u beskrajnim dosadnim kadrovima praćenim samo njegovim dahtanjem i krckanjem grančica…

Pošto nema ni filmske montaže ni filmske muzike, čak ni scene klanja nisu zabavne kao u slešeru nego su dosadne čak i kad su efekti odlični (protraćeni), npr. u sceni tranžiranja čoveka, ud po ud, na mašini za cepanje debala. Najbolja, najgadnija scena u filmu je fizički-fiziološki neizvodljiva i baca kroz prozor kvazi-naturalizam pre i posle nje – aha, može to tako, ali samo kad bi ljudsko telo bilo samo lagana gumena lutka, ili lutka od vezanih balona.

Anti-kraj je jedan od najuvredljivijih „JEBITE SE!“ gledaocima koji sam ikada video na filmu.

 

 

THE WELL

Italy 2023

***

3-

Sasvim zabavan retro splatter iz Italije: dovoljno je reći da ćete ga moći pogledati početkom jula u bivšoj Klanici na Slaughter Festu u Doljevcu.

 

 

DEUS IRAE

Argentina 2024

**

2

Produženo iz kratkog filma, i to se i vidi. Iritirajuće fragmentarno: nepovezane epizode, non sequitur scene, uninvolving, a što je najgore, ima ovde solidnih ideja, pa čak i vizuelnih kvaliteta i fora, samo što zaslužuju bolji film za sebe.

 

 

DASTUR

Kazakhstan 2023

***

3-

Vrlo solidna socijalna drama o korupciji savremenog Kazahstana koji je, kako izgleda, samo drugo ime za Srbiju: bahati moćnici i njihova još bahatija odurna mladež koja se iživljava i divlja okolo bez kazne jer im niko ništa ne sme – sve dok jedan ne pretera i ne siluje vrlu mladu djevu. Pošto fundamentolsko okruženje od žrtve pravi „oštećenu robu“ kojoj drugog spasa i koristi više nema nego da se uda za svog silovatelja – to dovodi do natprirodnih manifestacija tek u poslednjoj trećini filma. DASTUR je efektniji i bolji u svoje prve 2/3, mada je za nas, u ovoj srpskoj Tunguziji, tu skoro nepodnošljivo prepoznatljiv i kao iz naših crnih hronika prepisan.

 

 

THE SOUL EATER (LE MANGEUR D'ÂMES)

France, Belgium 2024

Directed by: Alexandre Bustillo, Julien Maury

**(*)

3-/2+

Sasvim korektan krimi triler o brutalnom višestrukom ubistvu i istrazi u jednom brdovitom, šumovitom mestu – na tragu bezbrojnih novih nordijski-nadahnutih brutalnih pa i morbidnih trilera koji gnusobom i krvoprolićem prilaze hororu. Od tvoraca INSIDE očekivalo bi se više, ali od tvoraca mnogo novijeg i nebitnijeg KANDISHA ovo je čak i korak napred. Film bi bio bolji da svoju zaista ogavnu ideju ne čuva za TWIST u poslednjih 10ak minuta, nego da je to razotkrio i prikazao i elaborirao mnogo, mnogo ranije. Ovako, dok dočekamo tu grozotu na kraju većina smo već zadremali, uljuljkani prilično konvencionalnim policijskim procedurama i preganjanjima po šumama koji čine glavninu ovog filma.

 

 

RED ROOMS

Canada 2023

*****

5

Najbolji film prethodnih godina je, naravno, na festivalu prikazan „van konkurencije“ – jer ovo i jeste VANSERIJSKI masterpis koji sam s najvećim uživanjem sada overio i na velikom platnu. Zašto? ZATO!

 

 

THE WAIT (LA ESPERA)

Spain 2023

**

2

Ostao sam neuzbuđen ovim ČEKANJEM da se nešto zanimljivo desi: film je bolji u prvoj, zlokobnoj trećini, dok se priprema teren da tatko izgubi sina, a potom i ženu, ali preostale 2/3 su skoro nepodnošljvo razvučene, a nedovoljno nabijene bilo čime: emocijom, senzacijom, originalnošću, koji bi opravdali da ovoliko dugo stojimo, bez veze, pod tim suncem, u prašini…

ZARDO i DUBOKO CRNILO

Ljubitelje horora i ekscentrično mračnih ludila Veseli četvrtak je nedavno obradovao sa dva kolekcionarska izdanja na koja želim da vam skrenem pažnju. Sticajem okolnosti („slučajnos? ne bi reko!“) za oba ova izdanja upravo ja sam napisao opširne pogovore.

Da vidimo o čemu se radi.

 

 ZARDO 

 

ZARDO? Šta je, dođavola, to? Prikvel za ZARDOZ, onaj bizarni SF-trip s kraja 1970-ih u kojem se Šon Koneri glupira u crvenim tangama? You wish!

            Ne, ovo je još luđe: radi se o čedu Ticijana Sklavija, tatka na Dilana Doga, koje je raznim oblicima protivprirodnog bluda razmnoženo u čak tri blesave inkarnacije. Slušajte pažljivo, treba malo koncentracije za ovo: prvo je Sklavi sam samcit, bez tuđe pomoći, dakle rukobludno, napisao novelu pod naslovom „Nero.“ (sic) koja je objavljena kao zasebna knjižica.  

Ko pročito – pročito, jer Sklavi je kasnije – jer mu se tako moglo, pošto je ekscentrični čangrizavi genije – zabranio da se to pisanije dalje štampa u Italiji, i sad je tamo „out of print“ i verovatno ga žabari masno plaćaju preprodavcima, ako negde budu srećni da na njega nalete (u nekoj SAFARI, recimo).

Onda je – jer tako mu se moglo, bio je superstar te 1992. – prema toj noveli Sklavi napisao scenario za film, pa ga provukao kroz režiju Đankarla Soldija i onda su njih dvojica izrodili film Nero (o tom kult-opskuritetu su čitaoci ovog bloga mogli čitati još pre stotinak godina, OVDE).

Negde u to vreme je Sklavi napisao i scenario za strip prema toj istoj noveli, a onda na to sasvim zaboravio – jer mu se tako moglo, pošto je verovatno bio na drogama i ko zna čemu tokom svojih 15 minuta slave. Onda je neko u Boneliju pre par godina iskopao taj zaboravljeni strip scenario, kazao „Hej, pa ovo uopšte nije loše, dajte ovo neko da nacrta!“ pa su Sklavijevo mentalno čedo dali Emilijanu Mamukariju da ga on obradi na svoj newborn porn način.

Sklavi je u scenariju, tom prilikom, načinio samo dve manje intervencije: promenio je naslov iz Crno. u Zardo i dopisao jednu novu tablu, i rezultat je strip-album ZARDO. Zapravo, slična priča kao u Neru, samo je sad nazvana po glavnom junaku, ne baš šeprtlji, ali ne ni mnogo junačnom liku, koji upada u niz peripetija nakon što njegova cura možda ubije a možda i ne ubije svog bivšeg (zavisi od verzije).

I tako sad imamo: 

1) NOVELU „Nero.“ by Sklavi Novelopisac (odličnu! opičenu! mračnu! duhovitu! grotesknu! jezgrovitu! bez tupljenja, samo krtnina!);

2) film NERO by Sklavi Filmopisac (vrlo dobar, zabavan, ekscentričan, u mnogo čemu pionirski i svež, barem tada kad je nastao);

i 3) strip ZARDO by Sklavi Stripopisac (pristojan, fino crtan, dinamičan, na 46 tabli).

I, šta sad ima u ovom Četvrtkovom albumu?

Tu je NOVELA, tu je STRIP, tu su razni neki dodaci (ispovest crtača Mamukarija, Sklavijevi stari spisi, nacrti i razrade ideja), a tu je i, rekoh već, pozamašan moj POGOVOR „TRI NIJANSE CRNOG“, u kojem upoređujem sličnosti i razlike u ove tri varijacije iste priče (bolje reći, tri varijante sa sličnom polaznom osnovom), gde stavljam veći naglasak na FILM, pošto jedino njega (i kičensinka) nema u ovom paketu.

Bilo bi lepo da uz ovaj album ide i DVD disk sa NEROM, ali to bi sigurno bilo i skupo, a možda i logistički teško/neizvodljivo (taj film kao da nije izašao na DVD-u ni u belom svetu a kamoli sad u Srbiji da ga očekujete). Zato ćete za film morati sami da se snađete – ima ga na Karagargi i tako nekim opskurnim mestima na netu.

Ovo luksuzno izdanje velikog formata i tvrdih korica, u punom koloru, objavljeno je kao druga u ediciji „Međuvreme“ (prva su GLASOVI VODE, takođe po Sklaviju: tu patetično-konfuznu arty smaračinu slobodno možete i preskočiti, osim ako niste opsesivno-kompulzivni analno-zgrtački kolekcionar-fetišista). Redovna cena izdanja je 2.400 dinara, dok se preko E-trafike može naručiti sa popustom, po ceni od 1.920 dinara.

Znam! Nije malo, na ovu skupoću! Ali, to je stotinjak strana proširenog velikog formata u boji, na najskupljem kunstdruku i u tvrdim koricama, i to danas više nije moguće ponuditi po nižoj ceni. Osvrnite se malo oko sebe: nema više ni mira ni stabilnosti, jedino još ima Vučića! I inflacije! Papir i koričenje poskupljuju nekoliko puta mesečno… Dakle, ne morate leba da jedete baš svaki dan, alternirajte malo, i kupite sebi ovo izdanje dok još ima!

 

 

 DUBOKO CRNILO 

 

Već ste u redovnoj seriji DILANA DOGA imali prilike da zavirite u epizodu koju je nacrtao ROI prema scenariju DARIJA ARĐENTA (!) napisanom uz blagu pomoć Stefana Pijanog, Pijanija, tako nešto.

Dilana ovog puta radoznalost (a ne standardni angažman) odvede – u podzemlje seksa, u svet SM-a, uzbujalih plemića koji se bičuju jer su tako u mogućnosti, ali naravno da tu ima i ubijanja… Ubi’ il’ poljubi – to je lažna dilema!

Kažem, mogli ste prošle godine da u ovu epizodu zavirite (broj 383), ali tek sad, u ovom kolekcionarskom izdanju, možete stvarno – na velikom formatu i na luksuznom papiru, da zaista fetišistički mastur… ovaj, uživate u spektakularno meraklijskom crtežu Korada Roija!

Jeste, to je ta priča, samo odštampana na kvalitetnoj ofsetnoj hartiji, na mnogo većem formatu i obogaćena dodacima o stvaranju epizode, isečcima iz scenarija, detaljima o tome kako je prvobitno trebalo da se zove i sveobuhvatnom analizom Arđentovog stvaralaštva, koju je ekskluzivno za ovo izdanje napisao doktor Dejan Ognjanović.

Tačnije, u tom izdašnom pogovoru bavim se i vezom između Engleza i biča/sadomazohizma, između dekadentne literature i Arđenta i Dilana i raznim drugim kinky stvarima.

Kažu neki da je samo zbog ovog eseja vredno nabaviti ovo izdanje – a ja ću skromno reći da je Roijev crtež ipak glavni razlog za to, a ja sam tu negde u prikrajku, kao popriličan dodatak koji možete razmotriti ako vam je do promišljanja i analiziranja onoga što čitate.

Neću ovde mnogo da tupim i brbljam (uveliko redigujem tekst POETIKE HORORA za novo, spektakularno izdanje!), zato neka slike govore: koga ne ubede one, neću ni ja!

možda će Skrobonja?

Jedno je sigurno: ovo će vas izdanje definitivno ubediti da su santimetri itekakao važni, da veće jeste bolje… O, koliku samo razliku čini taj veći format, koliko tek sad i tek ovde može da se uživa u svim finesama Roijevog majstorstva…

Porediti ovo mega-izdanje sa onim ranijim, za trafike, je kao porediti gledanje filma u bioskopu, na ogromnom platnu, u odnosu na njegovo „gledanje“ na telefonu!

Nabavite ovu lepojku dok se nije rasprodala: verujte, isplati se imati je, držati je u rukama, dahtati i znojiti se nad ovim masnim stranicama – naravno, dok je držite u svojim crnim kožnim rukavicama, jer ponavljam, ovo je kolekcionarska lepotica, samo za hendlovanje u rukavicama i sa zaštitnim celofanom!

Uzgred, još samo 10 dana traju PRETPLATNI USLOVI na DIVLJU KAPELU i druge moje knjige (NAŽIVO, PROKLETIJE, KULT GULA): očekujem da iz štamparije dobijem primerke DIVLJE KAPELE krajem iduće nedelje, tj. oko 20. maja, a posle toga… videćemo. Pišite mi i naručujte čim prije!

DARK GLASSES (Occhiali Neri, 2022)

**

2+

 

Voleo bih da sam u poziciji da donesem pozitivan hajp, da kažem kako je novi film Darija Arđenta „povratak u staru formu“, da je to „film koji smo od njega odavno čekali“… ukratko, da posluži kao povod za onu otrcanu i zapravo besmislenu srpsku bajku: „bez starca nema udarca“. Ali, deco, nemojmo se zajebavati: od svih glupih naših izreka, ova je najgluplja. Samo zato što se nešto rimuje ne znači da je istinito. Od starca nema udarca. (Sad pohitajte po izuzetke. Pronađite dva. Napravite od njih opšte pravilo. Super. Ako vam je tako lakše.)

            Dakle, drag mi je Sokrat, a još više dekica Dario (bar sto godina poživeo!) – ali mi je istina draža. A istina glasi da su TAMNE NAOČARI jedan tipičan pozni, mlitavi, slabunjavi filmčić u kojem, istina, ima u vrlo malim i slabim tragovima ponešto od DNK za kojim gladno i požudno tragamo… i zato će se najzaslepljeniji, najizgladneliji, najneprobirljiviji fanovi radovati i tim mrvicama i uvećavati ih neumereno; ali ja, kojem je i čaša do pola napunjena, uvek – poluprazna, moram vam reći da je ova čaša puna jedva do svoje petine. Maksimalno – trećine.

            Zaplet znate, i o njemu neću da dužim: ludak ubija „luksuzne“ kurve daveći ih žicom od čela (instrumenta); jedna mu umakne kolima (i usput ubije dva matora Kineza u kolima preko kojih preleti); ona tom prilikom od udarca izgubi vid i onda, tako slepa, pokušava da se vrati u normalnost uz pomoć socijalne radnice Asije Arđento (!) i malog Kineščeta čije je roditelje nenamerno utepala. Naravno, Psiho se namerio da dovrši posao, pa krene na nju…

            U teoriji, svašta je ovde zabavno moglo da se radi. Tematski, to da kurva postane surogat majka. Pa još slepa. Da joj se tek sad „otvore oči“ na to ko je bila i šta radila. Ili na nešto drugo u svetu oko sebe. Da uz to dete pronađe neku nežnost, neko dete (zlostavljano? odbačeno?) u sebi. Ili, prosto, da se muze neka melodrama iz te situacije. Ili horor: da se njeno slepilo koristi kao gimik za niz saspens set-pisova…

            Ništa od toga.

            Najveći problem ovog filma je njegova zbrzanost i posledična nedokuvanost. Ajd što protrčava kroz dramu, to je nekako i normalno kod Darija, on nikad nije bio glumački reditelj (čak i najveće glumce je uglavnom protraćio, sećate li se Maksa fon Sidova u SLEEPLESS?), ne zanimaju ga, zaista, međuljudski odnosi. Ali problem je što on protrčava i kroz ono što bi trebalo biti „meso“ filma, a to su scene saspensa i ubistava. Čak i one deluju odrađeno, otaljano, pod moranje, bez onog fetišističkog, nenormalno prolongiranog gušta koji smo voleli.

            Uvodna scena, sa pomračenjem sunca usred bela dana, usred Rima, odlična je: fino uvođenje u situaciju, solidan ritam, detalji, vožnja, zastajanje, početak, komentari jednog od zatečenih o tome šta su naši daleki preci mislili o pomračenju, upotreba tišine i, u daljini, laveža pasa koji slute nešto nesvakidašnje… Sve to obećava mnogo bolji film od onoga što će uslediti. Moglo je to biti i antologijski, a ne samo odlično, da je potrajalo još malo duže, sa više dobrih detalja, a sa manje glupih (dva dečaka od oko deset godina stoje na tri metra jedan od drugog i šutkaju loptu jedan drugome onako kako to ne rade ni deca od pet godina: baš smrdi po fejku, kao: „E, deco, evo vam lopta, pa se vi pravite da se, kao, igrate“).

            Prvo ubistvo kurve: nenormalno zbrzano. Ona izađe iz hotela i ludak je zaskoči smesta, iz žbunja, toliko naglo i glupo (na 30 metara od ulaza hotela!) da je to smešno. Nema pripreme, nema vođenja, navođenja, zavođenja, poigravanja, napetosti. Jok, u jednom kadru ona izlazi, u sledećem je ovaj grabi, krupni plan na žicu u vratu, nešto rutinskog splatera, i cap. Kraj. To je to. Ova scena je horor koliko i bilo koja u ĆAO INSPEKTORE: VAMPIRI SU MEĐU NAMA. A i kasting i gluma i režija su tu negde, na tom nivou. Puko faktografsko beleženje događaja umesto njegovog slikanja, režiranja. Pa još kad ovoj zadavljeno-zaklanoj iz usta pokulja gusti sirup od jagode umesto filmske krvi, to je baš bezveze…

            Scena jurnjave Psiha sa glavnom junakinjom je nešto bolja. Gurnućemo u stranu njenu suštinsku imbecilnost: ubica vozi upadljivi veliki beli kombi usred velegrada, i u ovo vreme kada su kamere svuda, ceo grad, semafori, raskrsnice, sve je pokriveno kamerama, policiju da ne pominjemo, on se juri s ovom curom kroz pola grada Rima kao da su u nekoj nedođiji gde nema ko da ih vidi. Ali ta „sitnica“ na stranu, nije to tako loše režirano, koliko god jurnjava kolima bila poslednja stvar koju bismo od Darija očekivali ili želeli. Ako je uopšte ovo režirao on, a ne neki „pomoćnik“ ili „reditelj druge ekipe“. U svakom slučaju, to je sasvim kompetentno, fino izvedeno.

            I to je to. To biva u prvih 15 minuta, tokom kojih se činilo da ovo nešto obećava. Zatim, avaj, sledi jedno 40 minuta gnjavaže u kojima imamo gledati ovu modelsicu kako pokušava da glumi slepicu toliko tragično loše da je to često, nenamerno, na nivou BB Šoua. A pored nje imamo Asiju u svojoj najsuzdržanijoj ulozi, toliko bezličnoj da je i bilo ko drugi mogao da prošeta kroz nju. Ako ništa drugo, ona se ovde ne skida za tatu, što je, mislim, tek drugi film u njihovoj dugoj saradnji u kojem pred kamerom tati nije dala šećera. Ali zato imamo gole sise ove slepice dok se tušira, ako vas to pali. Mislim, slepe gole žene…

Uz njih dve, tu je još gomila trećerazrednih „glumaca“, netalentovanih, nesnađenih, nerežiranih, od kojih većina izgleda kao da su ih pokupili na nekom buvljaku. Ako ste mislili da će nešto pomoći što je ovo snimano na italijanskom – ne, ne pomaže. Kad su glumci loši, nerežirani, zbrzani, sa glupim dijalozima u glupim scenama, ništa ne pomaže.

I to Kinešče sa Ali-Ekspresa lišeno je ikakve ekspresije, smrznutog lica bez emocije, jbt bukvalno je ona jedva-animirana MASKA degen-mutant-deteta iz PHENOMENE bila ekspresivnija od ovog klinje, koji možda nije sasvim kriv – prosto, trebalo je i njega režirati a ne dati mu samo da ode od tačke A do tačke B u kadru i da odrecituje rečenicu ili dve nekog dijaloga.

Scene sa policajcima su nepodnošljive, banalne i vizuelno i sadržinski, kao iz neke domaće-regionalne „krimi“ serije, i uopšte čitava ta središnja deonica filma je vrlo daleko od ikakvog Arđentovog dodira, stilizacije, bilo čega. Pešački se protrčava kroz to, u nezanimljivim i prozaično, televizijski slikanim scenama, kako bismo najzad došli do onoga što nam je bilo najavljeno kao glavna stvar – dugotrajna noćna jurnjava s ludakom po šumama i gorama.

Prethodno imamo zaginuće dvoje pajkana koji se ponašaju toliko neprofesionalno, van svih pravila službe i obuke i logike i zdravog razuma da to ne znam da li bi ni Vulinova, ex-Slinina policija ovako nesposobno obavila, i uspela da ovako glupo, smešno izgine od jednog ludaka koji čak i nije neka Majkl Majers grdosija pa da ih baca na buljuke. Ali čekaj, prerano ste se radovali: to kako brzo i neupečatljivo ove svinje zaginu, to je već uvredljivo. Pa daj, Dario, ionako imaš jezivo nizak body count u ovom prekratkom filmu, u ovih jedva otaljanih sat i po: make every murder count! Kurac! Forget it. No time Tolouse! Jedan boc u leđa i odma idemo dalje. Pa, jebote, ako žuriš kroz scene ubistva, ako se tu ne zadržavaš, ako tu ni na čemu ne insistiraš – čemu onda sve ovo?

I onda dođemo do tog velikog set-pisa, te prolongirane bežanije kroz šumu. Ehhh, ako očekujete spektakl vizuelnih čari i saspensa dostojan Ažinog HAUTE TENSION, to zaboravite. TENSION je režirao drčan mladi čovek, energično, sa talentima i resursima oko sebe da su ta šuma, ta izmaglica, te nijanse boja, to svetlo, ta krv, ta muzika, te glumice urezani u moju svest i podsvest zauvek. To je non plus ultra slešer kojem ću se uvek rado vraćati. A ovo ovde režirao je deda od 82 godine, pitanje s koliko budžeta, s koliko snimajućih dana, očito ne mnogo, ni blizu nekadašnjim (iz 1980-ih), tako da je to sve vizuelno tupo, neupečatljivo, događaji se jedva registruju, na prvu loptu, u prvom tejku, ali se ništa ne zaustavi da se stilizuje i fetišizuje, osim te apsurdne scene sa vodenim zmijama. OK, laknulo mi je jer, čitajući rivjue koji je pominju, bojao sam se krindža na nivou one bogomoljke iz DRAKULE. Ne, nije tako, ni blizu. Bezveze je, ali OK. Nije strašno.

I onda dolazimo do ubice.

Slede SPOJLERI KOJI TO I NISU, jer ovo što ću reći mogli ste i sami da naslutite iz TREJLERA i iz vesti sa premijera:

Ovo je prvi Dariov đalo koji zapravo nije whodunnit. OK, ne vidimo ubicu baš u prvoj sceni, ali prvi put kad se taj lik pojavi u filmu ucelo, na dnevnom svetlu, apsolutno je očigledno da on mora biti taj. Delom zato što smo mu već ranije videli siluetu, delom zbog njegovog ponašanja u toj sceni, na čelu mu piše ON JE TAJ. Uostalom, ne postoji NIJEDAN drugi potencijalni kandidat. Videli smo da je ubica muško, dakle nema prostora za otrcani „trik“ sa twistom („Aha, izgledalo je da je koljač muško, a zapravo je ŽENSKO! Gotcha!“). Ne, ovde nije Asia ubica. Niti debela čistačica-kućna pomoćnica (jer ovo je kurva visoke klase, pa ima čistačicu). Niti je iz kome ustala Kineskinja da kolje; ili iz kome ESP moćima telediriguje ubicu ili ubice. Jok. Ništa tako zabavno. Ubica je BAŠ TAJ koji ste i pomislili da mora biti prvog sekunda kad ste ga videli u filmu. I baš taj kojeg ste videli i pre filma, na fotkama sa premijera u Berlinu i Italiji.

Ovo nije strašno po sebi. Zabole me patka za hudanit. Jebe mi se za krimić-fore i detekcije. Kad gledam horor, oću stravu i užas, a ne zagonetke ovog tipa. Ko je ubica? Ko god, samo nek lepo ubija! Dakle, to što je ubica smesta proziran, nije strašno; niti je strašno što ga i sam Dario otkrije negde oko polovine filma; uostalom, to je uradio i u STENDALOVOM SINDROMU, recimo, pa šta je falilo, tamo? Ništa. Ali ovde fali samo to da je, time, nešto postignuto. Da se nešto uradilo s tim ubicom i njegovim interakcijama sa našom kurvom zlatnog srca.

Ali ne! Pre bi se reklo da je i to plod dedine staračke kurobolje: jer, ovo je jedan od najbleđih, najpraznijih ubica u svekolikoj istoriji horora. Ko je on, zašto ubija, zašto baš tako, zašto baš kurve, što baš žicom, kakve veze ima s psima, zašto beli kombi, šta koj kurac? NIŠTA! NULA! On, prosto, mrzi žene=kurve zato što je LUD, a to vidimo po tome što živi u štrokavom brlogu i što ŠMRČE DROGU. Odakle mu lova za drogu kad se bavi slabo plaćenim kučkarskim poslom nije tema kojom bi se ovaj film bavio. I zar droga nije deo sveta luxuznih kurvi koje on ubija? Ako ih on želi, a ne može ih sebi priuštiti, pa ih zato ubija – odakle mu pare za drogu? A kad već ima za drogu, što im je malo ne pospe na sise, kad ih zakolje, da pošmrče bar tad, odatle, ako mu se nije dalo ranije? To bi bio slikovit i znakovit detalj, to bi nam reklo bar NEŠTO o njemu.

Jok. Ništa. Nula. Ovaj ubica je toliko jadno i bedno (ne)osmišljen da je, što je apsolutno neoprostivo, lišen bilo čega pretećeg. Njegovo ponašanje je glupo i jadno, a ne preteće i zastrašujuće. Nema ni traga pokušaja da deluje veći od života, pa stoga strašan. Ne, u jednoj sceni pred kraj vidimo ga kako se bedno rve i maklja s nekakvim lovcima po putu, valja se s njima ko bednik po patosu neke drumske kafane, kao lik nekog patetičnog srpskog soc filma Olega Novkovićao polusvetu, a ne kao Psiho od kojeg se ledi krv u žilama…

A tek koliko je uvredljivo debilno smandrljana scena u kojoj ovaj navodno ubije Asiju - sa jebeno KANAPČE (ostalo mu čelo kod kuće, iako je svesno bio krenuo u štetu!) - u sceni koja nije ni antiklimaktična, nego je toliko smušena da sam mislio da je ovaj nije stvarno ni ubio, da je to tako kilavo urađeno NAMERNO, da posle ispadne da je nije zadavio kako valja, pa ona u twistu živa dođe da pripomogne itd. Ali jok, to "ubistvo" na nivou Zorana Čalića je SVE što ćete dobiti, deco...

I kad se najzad dočepa kurve i klinje, s njima ne uradi ništa zabavno: prebrzo pređe preko njih, sve je užurbano, protrčano, nerazrađeno, prelako ga sjebu na glupavu foru, a njegovo skončanje jadan je, neinspirisan autocitat, jer istu takvu scenu – pas rastrgne nečije grlo i onda mu jede meso – odavno smo, daleko bolje režiranu, imali u SUSPIRIJI. Ovde je bedasto kopirana, sa istim fazonom: kučetu su dali neko sirovo meso ili nešto nalik tome, što se lako kida u froncle, da jede tik ispod donje ivice kadra, i to je kao brrr ždranje ljudskog mesa. Prc.

A onda se magično problemi oko Kineščeta reše, i ono ode iz kurvinog života, i ona ostane sama, s kučetom, i faaaala kurcu što bar nisu posegli za onim najodvratnijim holivudskim trikom, da žena koja oslepi tokom filma do odjavne špice mora da povrati vid! Ne, ova ostane slepa, ali zbog činjenice da nju igra loša „glumica“ i da preko pola face ima tamne naočari, mi ništa ne vidimo niti osetimo od njene „emocije“ koja bi na kraju trebalo da nas ophrva, kad ostane sama među ljudima, samo sa životinjom (psom) kao najbližim bićem (slično npr. kraju OPERE, mada je on dvosmisleniji od ovoga ovde). Sa boljom glumicom i sa malo bolje režiranom tom scenom to je moglo biti dirljivo, znakovito. Ovako, i to je, kao i ceo film, zbrzana skica za nešto što je valjalo polaganije, pametnije razraditi.

Da sumiram: ovo je loše osmišljen i osrednje realizovan, pešački, vizuelno slabunjav, pretežno letargičan film, sa nešto malo upitnog života na početku i kraju, ali sve je to suviše derivativno, višestruko prežvakano, zbrzano, neupečatljivo, nememorabilno, neuneseno, odrađeno s vrlo malo gušta a da bi se moglo posmatrati kao nešto više nego SKICA za film koji bi, polaganije i stručnije, lepo bilo da neko kao Aža, ili još mlađi, jednog dana rimejkuje: jer u toj skici ima potencijala, ali u dedi nema potencije, i to je čista biologija, nemojmo se tu zajebavati. Od starca nema udarca.

Pustite ga najzad u penziju. Budite srećni što mu ono sramotno gomno od DRAKULE nije poslednji film. Neka mu ovaj bude poslednji. Nije krindž. Nama najzadrtijima biće uglavnom podnošljiv. Zažmurićemo na jedno i po oko, dati mu obilan kredit, i kazati: OK, boomer. Nije sramotno. Nije baš neka „labudova pesma“, ali daj šta daš, moglo je i gore. Bolji je, za dlačicu ili dve, od KARTAROŠA i ĐALA i VOLITE LI H? ali ne doseže čak ni nivoe jednog SLEEPLESSA: tamo imamo najmanje dva memorabilna set-pisa, onaj u vozu i kasniji sa balerinom, a ovde nemamo nijedan…

P.S. Muzički skor je mnogo bolji nego što ovaj materijal zaslužuje – i bolji je od ijednog Arđentovog skora posle SLEEPLESS. Nepažljivima će se samo zbog njega ovo poludupasto delo učiniti kao bolje nego što jeste. Imate ga celog na Jutjubu (skor, ne film; filma još nema na netu, niti će biti pre jeseni), pa uživajte, puštajte sebi u glavi bolji horor nego što možete videti ovih dana na FEST-u, a uskoro i u bioskopima.