Pogledao
sam ovaj film čim je došao u bioskope, i na blogu se na njega ubrzo osvrnuo OVDE.
U međuvremenu je postao dostupan i organima skidanja sa neta. Ko ga je tek ovih
dana pogledao, može se sad prisetiti mog rivjua, a njegovom promišljanju može dodati
i sledeće amadmane.
Naime,
kao prvo, javio mi se prijatelj i kolega iz Crne Gore, filmski kritičar i
teoretičar Aleksandar Bečanović (o
čijim sam knjigama i drugim delima već pisao ovde na blogu – potražite to) sa
svojim osvrtom koji mislim da vredi pažnje, odnosno šteta je da ostane samo u
našoj privatnoj korespondenciji. Zato, s njegovim dopuštenjem, sada i ovde na
blogu plasiram njegov amandman mom rivjuu.
Ako
ste čitali moj tekst, setićete se da sam ja sam ja, na prvo gledanje, intuitivno
i visceralno osetio bol (i pogrešnost) neverovatno šugavog skoro-offscreen
uklanjanja glavne zvezde nekih 15-20 minuta pred kraj filma, i nagovestio sam
krajnju dosadu i nezainteresovanost za tu „kulminaciju“ bez katarze ili ičega,
ali Bečanović je to lepše i sočnije objasnio i elaborirao.
Međutim,
to nije sve! I ja sam još jednom pogledao ovaj film, i sada imam neke nove
uvide da dodam svom rivjuu – kao i ovome što Bečanović piše. Dakle, pročitajte
prvo šta je kolega imao da kaže, a odmah ispod njega naći ćete i moj odgovor na
to.
Upozorenje: SPOJLERI!
Nek ne čita ko još nije
gledao.
The Neon Demon
osvrt by Aleksandar Bečanović
Pročitao sam ti txt o The Neon Demon i u mnogo čemu se slažemo, ali mislim – jer ti
očigledno mnogo više cijeniš Refna nego ja – da kritika nije bila onako
radikalna kakvu film zaslužuje. The Neon
Demon treba pokazivati kao školski primjer kako auteur može da počini
kardinalni grijeh, a kardinalni grijeh se ne oprašta: s obzirom na početnu
očaranost, dobijena raz-očaranost je neoprostiva.
Uživao sam u prve
tri petine filma. Dok god The Neon Demon djeluje
kao fetišističko ljubavno pismo upućeno Elle Fanning, mise-en-scene
perfektno funkcioniše, bez obzira na videospotizaciju slike. U filmu se stalno
pominje kako Jesse ima prekrasnu kožu, koju Refn pretvara kad god može u
bijeli ili blijedi alabaster (dakako da u tome ima nešto od fašističkog
koncepta, što je indikovano i 'arijevskim' izgledom Fanning), pa
glumica zaista - kao model - postaje lutka, suviše lijepa da bi imala neki svoj
unutrašnji specifični agens: to je cijena savršenstva, koje je po prirodi
(sic!) stvari - artificijelno.
Fascinacija je na neki način primarno
površinska: fetišizam, bez obzira na svoju frojdijansku etiologiju, i jeste
fascinacija objektom-zamjenom, detaljem, površinom, formom, figurom: upravo
zato što nema 'dubinu', ona i može biti tako seksualno i označiteljski
intenzivna. Glorifikacija ljepote u filmu je uvijek već čin usredsređivanja,
snatrenja, oniričkog fokusiranja, zbog čega posljedično naracija mora biti
zaustavljena, ili postaje sasvim irelevantna, tek banalno funkcionalna.
To je povratak filma na same njegove početke,
na sam izvor, na samu osnovu vlastite origin-alnosti: sedma umjetnost je i
istorijski prvobitno 'kinematografija atrakcije'. Dok su stvari bile tako
postavljene, meni u The Neon Demon
nije bila potrebna ni priča, ni zaplet, ni psihološka kompleksnost likova,
svakako ne moralističke pouke, jer je bilo obezbjeđeno sve ono što je –
sineastički esencijalno.
Problem nastaje onda kada Refn odlučuje da
uvede nedostajuću 'dubinu' u film i to će imati,
POSLJEDIČNO, katastrofalne posljedice i na vizuelnom i na narativnom
planu: ovakvo narušavanje zauzete (meni se činilo) beskompromisne fetišističke
pozicije otkriva The Neon Demon kao
apsolutni promašaj, ne samo u domenu teze da film eto nije dobar, nego i kada
se radi o inherentnim zakonitostima kinematografskog aparata kao takvog.
Drugim riječima, čim je
prestala režiserova BESRAMNA stilizacija, ukazala se SRAMOTNA banalnost
projekta: etika je potpuno obesmislila estetiku. Krah, dakle, nastupa onda kada
'blještavu' površinu zamjeni psihološka 'dubina': povrijeđeni modeli i odbačena
lezbijka i bukvalno na kraju izbrišu Fanning sa scene i iz scene. Nasuprot
vizuelne motivacije kojoj je sva svrha ljepota (to je i najčešći oblik
larpurlartizma na filmu), dobili smo izanđalu 'motivaciju' koja ne može da
dobaci dalje od najgoreg stereotipa (grozni Hollywood i još groznija modna
industrija).
Samo tako se i može objasniti aberacija ili je
preciznije kazati DEFORMACIJA da u zadnjih penaestak minuta filma uopšte nema
Fanning: sve ono što je Refn investirao ispada da je bilo - nepotrebno i
neopravdano, jer Jesse i nije bila pravi lik (ah da, ona je samo lijepa na površini
i ništa više), to su ove naprasne kanibalke, čije motive trebamo da
kontempliramo, dok je sve ono prije toga, nekih sat i po filma, ionako
bilo, jel'te, isprazni fetišistički spektakl.
Zato i tvrdim da je The Neon Demon ne samo film koji poriče samog sebe, koji opovrgava
sve svoje kvalitete, nego i jedan od najgorih filmova u novom milenijumu koji
dokazuje da je Refn, i pored sve citatnosti, teški ignorant, fingirani
radikal. Da li je strukturno moguće, da li je uopšte moguće zamisliti
Hitchcockov film sa Ingrid Bergman i Tippi Hedren, Bunuelov film sa Catherine
Deneuve ili von Sternbergov film sa Marlene Dietrich u kojem se glavna glumica
ne pojavljuje u posljednjih petnaestak minuta? I rest my case.
* * *
The Neon Demon
dodatak by Ghoul
A sad
opet malo ja!
U
međuvremenu sam pogledao DEMONA još jednom, i evo šta imam da dodam.
Bečanovićevo
čitanje je intrigantno i nije bez Đavla, ali ipak mislim da je promašeno u samom
temelju: naime, poređenje sa gorepomenutim divama i njihovim tretmanom kod
drugih velikana filma u ovom slučaju ne
stoji. Refn ne idolatriše Elle Pfenning – njegov cilj u ovom filmu je da
razotkrije i satirizuje NAKARADNI pojam lepote koji diktiraju Holivud i modna industrija.
Zato kod njega L. Fannying izgleda tako bolesno bledunjavo i musavo tokom većeg
dela filma – u nekim scenama sam doslovno očekivao da joj pocuri slina iz nosa
koliko bolesno, grozničavo-prehlađeno-migrenozno izgleda!
Daleko od toga da je El Feningo
nekakav NJEGOV ideal lepote, mislim da je Refn uzeo devojku koja izgleda kao karikatura onoga što se danas smatra lepim:
ona je 1) premlada (barely legal!),
2) prežgoljava (40 kila sasve
krevetom!) i 3) prebleda
(bolešljiva, krhka, polumrtva, skoro NEKRO-idealna!).
Istina je da se mnogo u
filmu PRIČA o njenoj lepoti, i istina je da se većina likova PONAŠA *kao da je*
Ell Effing stvarno God's Gift to Womanhood – ALI, the proof is in the pudding,
odnosno u onome što imamo pred svojim očima a što, jbg, mora se priznati, baš i
nije bogzna koliko LEPO – osim ako nismo sledbenici NEKRO-PEDOFILNIH
bledo-anoreksičnih ideala koje nam Fashion Industrija u kooperaciji sa
Industrijom Zabave prodaju kao „Lepotu“.
U tom svetlu, The Neon Demon pomalo hipokritički radi
isto ono što i Industrija koju bi da kritikuje: odnosno, uzima komad mesa (Le
Funning) i mesi ga i oblikuje, takvo nesvesno i pasivno, za svoje potrebe ne
mnogo različito od onoga kako onaj ćelavi fotograf u jednoj od najboljih scena
filma macka „zlatnu“ farbu na njeno bledo golo telo kojem bela pozadina samo
još naglašava skoro-prozračnost i nekrofilnu neživost.
Ova NULA od osobe (po
sopstvenom priznanju – nema nikakva znanja ni talente, ali eto, rodila se
„lepa“, a „u tome leže pare“, pa što da to ne iskoristi kad već nema šta drugo)
postaje NEŠTO (namerno ne kažem NEKO) tek kad na njeno belo ništavilo Sluge
Industrije namackaju šminku, farbu, šljokice, tek kad ona postane Manekenka Ništavila. Refn prema tome
ima kritički a ne afirmativno-fetišistički odnos.
Stoga, ponavljam, ne mislim
da je L. Pfenning ovde tretirana kao IDEAL bilo čega, ni lepote ni karaktera –
njena lepota je upitna, površna, napadno neharizmatična (kakva crna Denev,
kakva Ingrid, kakva Ditrih! Ona ne dobacuje ni do Hedren!) a njen „lik“ je
svesno predstavljen kao odjekujuća praznina.
Navodni „fetišizam“ je ovde
zapravo ironizovan, parodijski, a ne iskreno posvećeni (kao kod Hiča i drugih).
Zbog toga je, mislim, baš tako – na prvo gledanje frustrirajuće – Feningica
bukvalno ćušnuta iz filma. Krajnje
neslavno je bačena, bez ikakve drame,
melodrame, katarze, potpuno neslavno završi – ne s treskom nego s cviljenjem!
Ta nagla i besmislena smrt,
tako prozaično inscenirana, ima dejstvo šoka (i parodije) na tragu, recimo,
neslavno-smešne pogibije Sema Džeksona u DEEP BLUE SEA, kada našeg „heroja“
usred nekakvog celomudrenog monologa kraj bazena u tren oka zaskoči i proždere
Velika Bela Ajkula. Ali čak i njegov kraj ima dozu drame i snažnog efekta. A
ovu Barbiku samo ćušnu, ma gurnu je u prazan bazen kao vreću đubreta (što ona i
jeste) – uostalom, i poslužiće kao đubrivo za ružičnjak, bar oni njeni delovi
koji neće biti kanibalizovani.
Prema tome, na drugo
gledanje, nemam problem sa tim krajem. Odnosno, konvencionalni gledalac u meni
radije bi, možda, gledao konvencionalni rasplet u kojem imamo mnogo više
slešera – u kojem se Ela Feningitis jurca sa ove tri lezbo-gracije po vili i
oko vile i po podrumima i tavanima i po avliji jedno pola sata, i sa hladnim i
vrućim oružjem ih kolje (u samoodbrani!) jednu po jednu a krv šiklja po onim
lepim tapetama itd.
Ali sad, kad sam pronikao u
to šta se ovde zapravo dešava i zašto, ne bih rekao da je Refn išta
omašio, kako mu Bečanović spočitava – zato što Refn, po meni, uopšte nije radio
to što je Bečanović priželjkivao; Refn je pravio sasvim drugi film, sa drugim
konceptom i namerama, i u skladu sa njima, takvim kakvim sam ih gore ocrtao, i
njegov kraj je dosledan i smislen.
Tih 20 minuta BEZ Ele
Fejking postoje tu da podcrtaju koliko je ona zapravo NEBITNA, koliko nam malo
fali odsustvo ništavila (jer, može li uopšte NIŠTA da nedostaje?!), jer njena
praznina zamenjena je prazninom njenih fašistički uniformisanih koleginica i naslednica, Manekenki
Ništavila, koje će da đuskaju uz nesnosno bljutavu odjavnu pesmu i uz nju da,
svojim nakinđurenim kostur-telima, prodaju kojekakve šampone, parfeme, gaće,
obesmrđivače, automobile, frižidere i šta god im plate da garniraju svojom
„lepotom“.
 |
| ZAPAZI KUKASTE KRSTOVE! SLUČAJNOST? NE BIH REKAO! |
PS: Još jednom zahvaljujem kolegi Bečanoviću čiji me je osvrt inspirisao za ovaj osvrt.
