Orfelin izdavaštvo iz Novog Sada na Sajamu knjiga predstavlja
fragmetarni roman Đorđa Kadijevića Božija
volja, u ediciji „Gluvo doba“ koju uređuju Dejan Ognjanović i Milenko
Bodirogić. Roman se bavi mračnim dešavanjima u Beogradu i na Umci pred kraj II
svetskog rata, ali manje je istorijski a više psihološko-egzistencijalistički,
sa povremenim elementima folklorne fantastike i horora.
Đorđe Kadijević je duhovni
otac edicije „Gluvo doba“ – ne samo zbog svog statusa pionira horora u domaćoj
kinematografiji (Leptirica
– koja je i zaštitni znak ove edicije), nego i zbog vrlo osobenog pristupa
hororu kojim se njegov opus odlikuje, a koji je blizak urednicima edicije:
dakle, ovog autora odlikuje umetnička, poetska, mračna fantastika i strava, sa
intelektualnim i duhovnim nabojem, utemeljena u ovdašnjoj tradiciji, u domaćem
koloritu. To je strava lišena kiča,
eksploatacije, palpa, prizemnosti i vulgarnosti, epigonskog preslikavanja
američkih i drugih zapadnih modela; ukratko, strava autentična, autorska,
duboka, metafizička, svetonazorska a ne plitko zabavljačka.
To je glavni razlog što smo
njegovu knjigu proze uvrstili u ovu ediciju, iako, strogo gledano, u njoj
strava nije preovlađujući element, već je više pozadina; odnosno, strava je
više u opštem sumornom svetonazoru negoli što se očitava kroz stalno prisustvo
vampira, veštica, duhova itsl. Ovo, međutim, ne znači da ovih nema uopšte – i
knjiga je tim jezivija što se, usred prividnog realizma, bez najave, iznenada,
a opet tako prirodno i smisleno, javljaju motivi kao što su drekavci, vračare,
bacanje crne magije, sablasti i zagrobni život, te drugi, još čudniji oblici
tajanstva života koji probijaju iz pozadine ionako mračnih, ali ovozemaljskih
užasa i brutalnosti koje Kadijević prikazuje i življava na svoj prepoznatljiv
način: oporo, mračno, surovo, bez uvijanja, i na način koji će čitaoca zaista
da zaboli i da ga proganja mnogo posle sklopljenih stranica knjige.
Da citiram deo iz mog
pogovora ovoj knjizi:
„Nagoveštaji strave
prisutni su kroz čitavu knjigu: nekad je to psihološka strava potaknuta
suočenjem sa najmračnijim demonima čovekove psihopatologije (kao u besmislenom
nasilju, ali takođe i krvavoj odmazdi „Kamidžorcu“), nekad jezoviti nagoveštaji
da prokazana i izbegavana osoba zaista šuruje sa nečistim silama (poput baba
„Milenije“), a nekad su to nagoveštaji zagrobnih odjeka koji nastavljaju da
svedoče o nečijoj mračnoj sudbini, kao što je „Ćoronjorina“, čiji se kikot i
dalje ori blizu mesta gde joj je voz (kao instrument njenog samoubistva)
odrubio glavu. Drekavci se tu čuju u gluvo doba, „nečiste kuće“ se izbegavaju a
crne babe i neshvatljive lepotice ukazuju na tajanstvo među javom i međ' snom
koje čak i na dnevnom svetlu za sobom ostavlja upitanost i tajnu.“
Za poznavaoce Kadijevićevog
filmskog opusa, najkraći opis ove knjige bio bi ovaj: zamislite prozni
ekvivalent filmova Praznik i Pohod, ali sa povremenim uplivima Darova
rođake Marije, Štićenika i Devičanske svirke. Uostalom,
ja sam u knjizi NOVI KADROVI već pisao o horor elementima u njegovom filmu Praznik,
a zlokobni antijunak iz tog filma, Manola (Dušan Janićijević), javlja se i u
ovoj knjizi.
Roman Đorđa Kadijevića Božija volja premijerno je predstavljen
čitaocima na Sajmu knjiga u Beogradu. Knjiga ima 200 strana, mek povez sa
klapnama, sa strane poprskana crno... Cena na Sajmu je 600 din. a u knjižarama
će biti 880.
Kadijević će doći na štand
Orfelina (Hala 1, Arena) u petak 28.X u 17h, i to će biti prilika za potpisivanje i druženje s
čitaocima. Iskoristite ovu priliku da sretnete ovog velikana i dobijete njegovu
knjigu s potpisom!
Iako bi Kadijevićevo ime,
uz sve gore rečeno, trebalo da bude dovoljan garant kvaliteta ove knjige, evo,
ekskluzivno za ovaj blog, jednog poglavlja iz ovog romana, da mu osetite „ukus“
i steknete bolji utisak o tome šta možete da očekujete.
MILENIJA
(odlomak iz romana Đorđa
Kadijevića Božija volja)
(c) Orfelin izdavaštvo,
2016
Svi u selu znaju za baba
Mileniju. I oni najstariji kazuju: kad smo bili mladi, ona već bila matora.
Ostarili i mi, a Milenija još živa! Uvek ista. Na njoj vazda njena težinjava
košulja i ovčinji gunj. Oko pasa uže, na užetu ofucana torba. Glava joj sitna
k'o pesnica, lice zborano, spečeno, osmuđeno, kao dno od tiganja... Baba korača
sitno, žustro, navija malo na desnu stranu. Očas stiže s kraja na kraj sela.
Vioglava, osvrće se jednako, ovamo, onamo, šara oko sebe sitnim kokošijim
očima.
Kućica njena bila
najstarija u selu. Zidovi od naboja, rasušeni, ispucali. Na provaljenom krovu
nakrivio se odžak iz koga dan noć praminja dim. Pedalj njene zemlje iza kuće,
zadžikljalo u korov. Tu Milenija sama iskopala dva lakta duboku jamu, i u njoj
skupljala kišnicu. Ne imala kofu, pa u vodu gnjurala testiju. Čučala kraj rupe,
dreždala, dok mehurići izađu i napuni se testija.
Radojko i Staniša, seoski
šereti, u taj babin bunar turili živu žabu.
Pitali se ljudi u selu od
čega živi baba Milenija. Ne bilo nkog koru hleba da joj da. A ona ne marila za
to, ni od koga ništa ne tražila. Njoj, kažu, bilo dosta da jedanput u nedelju
dana nešto pregrize. Za toliko, nađe joj se iza kuće. Ona riška po korovu, vadi
krompir što je tu proletos posadila. Naiđe na po koju glavicu luka. Zarudi se u
travuljini i poneki patlidžan, kad mu dođe vreme... Viđali je žeteoci kad
predveče krenu kućama: ona, presamićena, skuplja vlati što su, tu i tamo, na
zemlji ostale. Navlata tako snopić klasja, pa kad dođe kući, kruni zrno
dlanovima, u stupi ga tuca, i od tog praha 'lebčić umesi.
Ne bivalo nikad da baba
Milenija stane, s nekim živim reč da prozbri. Kad vidi da joj neko prilazi, ona
krene u stranu, poguri se i čeka da taj prođe. Usput, mulja po torbi za
pojasom, tobože traži nešto... Događalo se da se seljaci zbog nje u čudu nadđu.
Ide čovek nekud za svojim poslom, osvrne se, vidi: baba Milenija kaska za njim.
Kad zastane da je sačeka, nje već nema. K'o da je u zemlju propala!... Onomad,
kažu, Bane Arsović zatekao babu kod svoje štale. Ušao on u štalu i imao šta da
vidi: njegovom pastuvu griva opletena u stotinu tankih kikica... Mrštili se
ljudi kad spaze babu blizu svojih kuća. Jedared, svečeri, ugledala nju Živka Lazina
kako viri kroz tarabu i žmirka k'o svraka. Ujutru, našla svoje novorođenče,
mrtvo. Ono noću ispalo iz bešike i zaglavilo šiju u nogare...
I to što se odžak baba
Milenijin stalno dimi bilo čudno seljacima. Što li loži i leti, kad je vrućina?
Prozorče njeno noću crvenkasto svetluca. To ona, kažu, džedži kraj vatre, čeka
ponoć, pa onda mlatara, baca prah u oganj, baja, vrača, mađije pravi. Ta ne
spava nikad, zato i živi toliko dugo.
Zna da čovek u snu, malo po
malo, mre...
Žalile se seoske rabadžije
da im Milenija pravi baksuz. Kad krenu kolima na Umku, na pijacu, pa nju
sretnu, već znaju: toga dana badava im trud, od nji'ova posla nema vajde.
Jedili se oni na babu, pretili da će da je zatuku levčama, u njenu izbu ugarak
da ture.
Ponajviše smetalo seljacima
kad baba Mileniji naiđe ,,ono njeno”. Bivalo to u jesen, kad u selu počnu
svadbe, slave, zavetine. Krene ona glavnom seoskom džadom, gologlava, razdrljena.
Zabaci glavu, zavijori sedim vlasima, tresu joj se usahle sise, a iz grla
povrvi jauk, lelek, cerek. Ujlanje njeno zaori se silno, do na kraj sela se
čuje. Da ne poveruješ, otkud u njoj, onako sitnoj, kržljavoj, toliki glas!...
Muka bilo ljudima da je slušaju. Al' da vidiš, niko ne smeo da joj priđe,
ućutka je, usta joj zapuši. Svi ćutke čekaju da njihovu kuću mine. Lakne im kad
ona zabasa tamo, put Dubokog, u njive, zabrane, jaruge, pa joj se u daljini
izgubi glas.
Jedilo seljake što babino
ujlanje nailazi k'o neka mora na njihove svetkovine. Kao pogan padalo im ono na
dušu, i na zlo slutilo. Zašto li tuli tako, kao vučica, da se čoveku ježi koža
i kosa diže? Valjda sam Đavo uđe u nju, pa njenim glasom dreči. Smišljali ljudi
kako da se kurtališu bede. Meračili se da ugrabe babu, kolima da je odvezu
negde, bestraga, Bogu iza leđa, s onu stranu Kosmaja, Venčaca, i tamo ostave.
Badava to, govorili drugi. Dogegaće ona otud za dan, dva... A bilo i ljudi
mekših, sažaljivih. To je jadnica, puka sirotica, govorili oni. Prekardašila
meru čovečijeg života. Smrt priziva, smrt je neće. Što se kloni od ljudi, to
čini od stida, zbog te svoje tolike starosti. Al' opet, u njoj je, k'o u svakom
stvoru, želja za životom, pa se zato ljudima prikrada. Čezne u duši da i na nju
neko pogleda. Od toga što najviše želi, najviše se stidi. A što ujla, to biva
onda kada tuga njena prekipi, pa iz nje povrvi muka, i u krike se
pretvori.
U jesen,čerdesete, seoski
momci u vojsku polazili. Očevi njihovi, domaćini, pravili ispraćanje. Pesma i
svirka orila se po avlijama od jutra do mraka. Veselje kvarilo to što se već
govorilo o ratu. Dal' će Švaba opet da udari na nas, pitali seljaci one koji su
u varoš odlazili, novine čitali, radio slušali. Neće, more, govorili oni, ne
sme Hitler na Srbe, od Rusa!.. Stari ratnici, solunci, ćutali, vrteli glavama.
U proleće, četrdeset prve,
čudno jutro osvanulo. Digla se graja na Umci. Izašla na ulicu cela varoš.
Zalepršale zastave. Orilo se iz svih grla: ,,Bolje rat nego pakt!”
Istog dana, prestao da dimi
baba Milenijin odžak.
Nemao ko drugi, pa komšije
mrtvu babu zamotale u ponjavu, i bez popa odnele na seosko groblje. Ali, ne
dali seljaci da je pokopaju. Rekoše, ne može veštičara u osvećenu zemlju!...
Vratili babu u kuću. Ležala ona u ponjavi nedelju dana. Skanjerali se ljudi da
svrše to sa njom, te danas ćemo, sutra ćemo. Napokon žene, baš one
najplašljivije, odvukle babu iza kuće, u onaj njen bunar turile je, i zemljom
zatrpale.
A počeo rat...
Ne prošle dve nedelje,
Nemci ušli u Beograd. Sutra dan, stigli oni na Umku... Setili se seljaci baba
Milenije. Eto, vidiš našta je slutilo ono njeno ujlanje. Ta drevna starica,
nepismena, što za onolikog svoga veka iz sela nogom nije kročila, znala bolje
od svih nas koji nam se jadi spremaju... Oni što su na nju najviše frčali,
pokajali se. Rekoše, greh na našu dušu što joj se ni za grob ne zna. Zvali oni
grobara iz varoši, da iskopa babu i u sanduk metne. Rakoše, i popu ćemo da
platimo, da joj očita molitvu... Riljao ašovom grobar iza babine kuće, telo
nije našao. Sad se selo pita: kud se dede baba Milenija?
Ali, druge brige stigle
seljake. Ugnjezdili im se uselu četnici. U seosku školu smestili komandu.
Moralo selo da 'rani ,,narodnu vojsku”... A u ratu osiroteo narod. Namnožila se
fukara, seoska i varoška. Sirotinja sa Umke u njive zalazila, krala kukuruz,
čupala repu, bostan tamanila. Srdilo to seljake. Ali, moralo se trpeti. Falili
oni Boga što je ono najgore daleko od njih. Znali oni da se tamo, u Mačvi,
pucalo u Nemce, i kakav se zbog toga pomor naroda načinio.
Varošani sa Umke govorili
seljacima u Ruckoj: za vas kao da i nema rata! Niko u Srbiji dosad nije bolje
prošao. Treba da se vidi šta će biti do posletka gospodo, odgovarali varošanima
seljaci. Đavo nekad zadrema, al ne spava nikad!...
Malo potom, javili se čudni
znaci. U seoskoj birtiji viče čobanin Lale: video ja baba Mileniju kod pojate,
muze crnu kozu! Smejali se seljaci. – Jesi dobro pogledao, da nije jarac?...
Baš ti koji su se smejali, sutra na glas pričali: juče, izvečeri, baba Milenija
prošla seoskom džadom! Nosila sveću u levoj ruci, a pod desnom miškom krstaču.
Ne bilo milo seljacima da
slušaju te priče. Krste se ljudi.
- E, jebeš ga...
- Samo nam je Milenija
falila!
- Baš!
Vikao seoski ikmet Nikola
na seljake: - Šta vam je, bre, jeste pobenavili? Zemlja gori, gine narod, a vi
se mrtve babe plašite!... Pitajte se šta će biti ako nam oni ,,crveni” iz šume
dođu?
Ta kmetova reč ušla u uši
seljacima. Postideli se oni. A neki se na kmeta srdili.
- Šta ono reče Nikola ?
- Svira kurcu!...
- Ma, jok... ima pravo
čovek.
- Što ne veruje u vampire,
jel' to?
- A mi ludi, pa verujemo.
- A on, dao Bog, pametan...
Uveče, u kafani, pade
opklada: čik da neko presedi celu noć pred baba Milenijinom kućom! Sveću na
pragu da zapali. Pa da vidimo šta će da se desi!... Kad se dobro smračilo,
Milojko i Staniša, malo nakresani, udri pravo iz kafane pred babinu uđeru. Noć
bez meseca, crna k'o katran, kako reče Mile. Džedže oni pred pustom šrtaćarom.
- Dobro kaže čiča Nikola...
kad ti đavoli iz šume dođu, jebaće nam majku majčinu.
- A što?
- Pa, zato što nismo sa
njima... Ta, zar ne vidiš Stane, i ovi naši četnici na nas, momke seoske, mrko
gledaju.
- E, i za to me zabole...
ko njima jebe mater!
- Šta da radiš, brale...
nas je tako zapalo. Moraš negde stati, jal ovamo, jal onamo.
- Aja!...
- A što mi, more, u šumu ne
odemo?
- E!... a kome?
- Pa, njima... crvendaćima.
- Jesi lud?
- Stvarno ti kažem...
- Ti si se, Mile, mnogo
uplašio.
- Pazi šta sam ti rek'o...
da idemo dok nije kasno.
- Zanosiš se... k'o muda u
kosidbi.
- Vidiš i sam, nisi ćorav!
Ovi Dražini kurcom ne mrdaju. Tako se rat ne dobija.
- Pa... šta će biti s nama
posle rata?
- To će da preseku oni,
tamo, preko bare...
- A što onda mi da se
trćimo... te ovamo ćemo, te onamo ćemo? Koj' da ga zna šta će njima tamo da dune
u glavu.
- Zna baba Milenija... nju
pitaj!
Kuca Stane na babina vrata:
- O, baba Milenija!...
dede, svrni malo!
- Ćut' bre rđo, obrecnu se
Mile. Babi, dok je živa bila, nikad niko prag nije preš'o. A sad, kad je nema,
mi joj celu noć pred kućom dreždimo. Ne zajebavaj se sa pokojnom, nije ljucki!
Staniša se kezi:
- Prosti baba... nisam
'teo.
Čula ih četnička patrola
što o ponoći kroz selo prolazila.
- Otkud vi tu u ovo doba?
- Šta te briga za to?...
'ajde, gledaj svoja posla!
- Koji si ti?
- A ti, koji si?
- Kakva je to dreka?! Odma'
kući da idete! Kapetan Gačić naredio da noću bude mir u selu!
- Reci tvom kapetanu da
jede govna!... Ja sam ovde kod kuće, a vi, iz kog pičkovca ste došli, našeg
'leba da jedete?
- Šta reče, pijanduro?
- Aha!... a ti si mi pa trezan?
- Vodite ih!
Nastade guranje, muvanje,
laktanje.
- A, tako!... ruku dižeš na
narodnu vojsku!... Vežite ih!
U toj gužvi, Stane dobio
gadan udarac kundakom u trbu'. Krv mu na usta udarila. Osvanuli momci u
četničkoj kmandi. Grdili ih tamo, devetali. Stane jaukao, krv pljuvao... Kad se
razdanilo, došao u komandu kmet Nikola, sa kapetanom Gačićem razgovarao. Malo
posle, pustili momke.
Stane kući došao. Tri dana
ječao, vrečao, četvrtog zakovrnuo...
Dođe mu baba Mlenija glave,
rekoše seljaci.
A Mile se snuždio, zamukao,
iz kuće ne izlazio. Dolazili mu drugari, jarani, grlili ga, cmakali, nazuvali
mu opanke, benavili se, samo da ga nekako iz kuće izvuku. On se čudno bečio,
kezio se, zaklinjao: kad nas ono noću u'vatiše, lepo sam čuo: otud, iz babine
kuće, k'o da nešto skiči...
* * *
